22.
ZAKHEJ
U
ovom predavanju čitajmo Jevanđelje po Luci, 19. glava. Vrlo zanimljiv događaj.
Čitaćemo od 1. do 10. stiha. Tekst kaže: "I kad uđe u Jerihon i prolazaše kroza
nj, i gle, čovek po imenu Zakhej, koji beše starešina carinički, i beše bogat,
iskaše da vidi Isusa da ga pozna, i ne mogaše od naroda, jer beše maloga rasta.
I potrčavši napred, pope se na dud da ga vidi, jer mu je onuda trebalo proći. I
kad dođe Isus na ono mesto, pogledavši gore vide ga, i reče mu: 'Zakheju! Siđi
brzo, jer mi valja danas biti u tvojoj kući.' I siđe brzo, i primi ga radujući
se. I svi kad videše, vikahu na njega govoreći da grešnome čoveku dođe u kuću. A
Zakhej stade i reče Gospodu: 'Gospode! Evo pola imanja svojega daću siromasima,
i ako sam koga zanio, vratiću onoliko četvoro.' Isus mu reče: 'Danas dođe
spasenije kući ovoj, jer je i ovo sin Avramov. Jer je sin čovečij došao da nađe
i spase što je izgubljeno.'"
Zaboravite sada gde se nalazite, i pokušajte bar za trenutak da se
vratite u vreme kada je Isus bio na ovoj Zemlji, i da nekako prisustvujemo tom
događaju koji se zbio u malom mestu koje se zvalo Jerihon. Jedna mala palanka,
male uske ulice, jedno silno mnoštvo ljudi, žena i dece tiskalo se tim uskim
ulicama. Bio je to neobičan dan za stanovnike Jerihona. Zašto? Jer su saznali i
čuli da će taj dan kroz njihovo mesto proći jedan neobični posetilac. Svi su o
Njemu slušali, svi su želeli da Ga vide, različite protivrečne i kontraverzne
priče su dolazile do njih. Ali u svakom slučaju, On je u tom trenutku bio
najpopularnija ličnost u zemlji. I silno mnoštvo se tiska, ljudi, žene, deca, a
u tom mnoštvu, stopljena sa njim, stoji jedna neobična ličnost. Njegovo ime je
Zakhej. I ono što nas iznenađuje jeste da Biblija kaže da je taj Zakhej želeo da
vidi Isusa. I on se tiska, gura, i odjednom verovatno neko je kazao: "Eno ga
dolazi!", i sve glave su ujednom bile usmerene ka kapiji, u stvari ka ulazu u
grad.
I ono
što nas okupira na prvi pogled jeste: očito je da Zakhej izgleda kao jedna
antiteza čoveku koji ulazi u grad. Jer tekst kaže da je Zakhej bio starešina
carinički. Ko su bili carinici? Carinici su bili najomraženija klasa u
jevrejskom društvu. Oni su bili kvislinzi, izdajice svoga naroda, oni koji su
dušu svoju prodali Rimljanima da bi zarađivali novac. Ne samo da se za Zakheja
kaže da je bio carinik, nego tekst kaže da je bio starešina carinički. Koji je
bio zadatak carinika? Naime, Rimljani su određivali za svako područje jednu
određenu sumu poreza, koju su carinici trebali da sakupe. Dakle, za jednu
teritoriju znalo se da je od naroda koji tu živi trebalo sakupiti tu i tu sumu
novaca. Međutim, nije potrebno spominjati da su carinici uz pomoć rimskih
legionara množili tu sumu dva, tri ili pet puta. Nije takođe potrebno spominjati
da su razliku između sume koju su Rimljani tražili i koju su carinici tražili od
naroda, carinici stavljali u svoje džepove. Ne samo da je on bio carinik, nego
tekst kaže da je bio starešina carinički. On je sa grupom Rimskih vojnika išao
od kuće do kuće i sakupljao novac. Istoričari tvrde da su posle svakog
sakupljanja novca čitave porodice, zanatske i zemljoradničke, ostajale potpuno
opustošene, jer su carinici nosili sve sa sobom. I Zakhej, kradljivac, izdajica
svoga naroda, tiska se u ovom mnoštvu i želi da vidi Isusa. A Isus je
predstavljen u Jevanđelju kao onaj koji je uvek bio na strani siromašnih,
ugnjetavanih i onih koji su bili izrabljivani. Šta on, Zakhej, traži tu u ovom
mnoštvu?
I mi
smo skloni da vrlo brzo prilepimo etiketu ljudima i da kažemo: Zakhej je
kradljivac, njemu Isus Hristos ne treba. Postoji jedna zanimljiva priča koju je
napisao jedan autor kao uvod u svoju knjigu, i ona priča o jednom psu. Pas koji
se zvao Bavk bio je najsrećniji pas u gradu Jerusalimu. Bio je vrlo lep i
provodio je dane tako što je išao od kuće do kuće. Svuda gde bi došao ljudi su
ga mazili, davali su mu hranu, svi su mu se radovali, deca su se igrala sa njim,
i nije bilo srećnijeg psa od psa Bavka. Sve do jednoga dana, dok neki zlonamerni
moleri nisu uhvatili psa Bavka i na njegovim leđima napisali: "Besan pas." Od
tog trenutka, život za psa Bavka se radikalno izmenio. Svi su ga tukli, svi su
ga gađali kamenjem, svi su bežali od njega, i svi su znali zašto to rade, osim
psa Bavka. Etiketa. Mi obično klasifikujemo ljude i kažemo: "Tom čoveku ne treba
Bog. On je takav, takav i takav." Niko ne bi očekivao da se Zakhej, starešina
carinički, tiska u ovom mnoštvu. I tekst kaže: "I iskaše da vidi Isusa i da ga
pozna." Naime, dozvolite mi da na osnovu ovog teksta tvrdim, da svaki čovek koji
se rađa i dolazi na ovaj svet duboko u svom biću želi da vidi i da spozna Isusa.
Postoji ta iskonska težnja čoveka ka Bogu. Naravno, neki ljudi su nesvesni te
težnje. Ali su zato nesrećni, nezadovoljni. Međutim, tekst kaže: "I ne mogaše od
naroda, jer beše maloga rasta." Ja sam imao prilike da u muzeju u Parizu, u
Luvru, vidim Zakheja. Znate kako ga umetnici slikaju? Mali, debeo, okrugli čovek
sa velikom kesom zlatnika. I on se tiska. Ali tekst kaže: "I ne mogaše da vidi
Isusa od naroda jer beše maloga rasta."
Okrugli, debeli čovek. Nešto se dešava u njegovoj duši. Ali narod
sprečava Zakheja, postoje drugi ljudi koji su viši od njega i on ne može da vidi
Isusa. Mnoštvo sprečava Zakheja da vidi Hrista. Šta je to mnoštvo? Mnoštvo je u
Bibliji opisano skoro uvek kao ono koje stoji nasuprot Bogu. Glas mnoštva je
glas koji je protiv Boga. Mnoštvo u podnožju krsta Isusovog viče: "Raspni ga,
raspni ga, krv njegova na nas i na decu našu", tako da u biblijskoj literaturi
vrlo često glas mnoštva je protiv Boga. I Zakhej želi da vidi Isusa, ali ne može
od mnoštva. Larus kaže: "Mnoštvo, to su drugi gledani 'an blok'", u celini.
Koliko puta ljudi ove planete Zemlje žele da dođu Bogu, ali se pitaju: "Šta će
reći mnoštvo, šta će reći drugi, šta će reći ukućani, šta će reći rođaci?" Glas
mnoštva je vrlo često presudan u odluci čoveka da li da dođe i da vidi Isusa, da
Ga spozna, da Ga ugleda, jer čovek oseća da će tu u Hristovoj prisutnosti naći
nešto što će ga spasiti, što će izlečiti njegovu ličnost. Ali mnoštvo sprečava
ljude da vide Hrista. "Šta će reći drugi?" Neko mi je skoro kazao da ima
problema od drugih.
U
Viktor Igoovom delu "Jadnici" govori se o Žan Valžanu. Verujem da poznajete ovaj
lik. On je bio bivši robijaš. I onda je nosio jedno drugo ime, novo ime. On je
sahranio svoju prošlost, i postao je veoma uspešni gradonačelnik u jednom
provincijskom gradu. Ali jednom je saznao da je u jednom susednom selu jedan
stari čovek bio uhapšen zato što je krao jabuke, i bio je identifikovan kao dugo
traženi robijaš Žan Valžan. Ova vest je prouzrokovala krizu u duši pravog Žan
Valžana. Da li da ćuti, kaže Viktor Igo, i da ne otkrije svoj identitet, ili da
bude poslan na vešala? I onda kaže Igo: "Da li da ostane u raju i postane demon,
ili da ode u pakao i postane anđeo?" Njegova prva reakcija je bila da ništa ne
uradi. Iz tajnog ormana u zidu izvukao je plavu lanenu košulju, stare pantalone,
stari ruksak i veliki drveni štap presvučen gvožđem na krajevima. Ovo su bile
poslednje veze koje su Žan Valžana spajale sa prošlošću. Bacio ih je u kamin, a
zatim je uzeo svećnjak koji mu je poklonio biskup tog grada i zapalio. Ali glas
je kazao: "Žan Valžan, biće mnogo glasova koji će te blagosiljati, ali samo
jedan koji će te prokleti. Svi ovi neće stići do neba." Onda je Žan Valžan
izvadio svećnjak iz kamina. Celu noć je bio svoju gorku bitku odluke, sve dok mu
ujutro njegov sluga nije kazao da ga napolju čekaju kočije koje je on naručio da
ga voze u sudnicu, jer se sudilo starom čoveku. I u trenutku kada je sudija
trebalo da starcu izrekne presudu, pravi krivac je ušao u sudnicu i kazao: "Ja
sam Žan Valžan." Neki su mislili da je poludeo, drugi su ga sažaljevali zbog
žrtve koju je učinio, a on je kazao: "Dovoljno je da Bog koji je na nebu pogleda
na ono što činim u ovom trenutku. To je dovoljno."
Mnoštvo sprečava Zakheja da vidi Hrista. Ali Zakhej razmišlja u tom
trenutku: "Dovoljno je da Bog vidi moju iskrenu želju, bez obzira šta mnoštvo
misli o meni." Konačno, Zakhej nije hajao za ono što je mnoštvo mislilo. Tekst
kaže: "I potrčavši napred, pope se na dud da ga vidi." Zakhej je bio viđena
ličnost u Jerihonu. Svi su ga verovatno poznavali. Bio je važan politički
faktor. Zamislite jednu od viđenijih ličnosti Beograda da se popne na neko drvo.
Da su novine postojale u ono vreme, verovatno bi sutra svi novinski izveštaji
bili ispunjeni izveštajem: "Jedna od vađnijih ličnosti na dudu, na drvetu."
Jedan autor kaže za Zakheja: "Kao majmun, popeo se da vidi Hrista." Ali Zakhej
ne haje za to. Za njega je u ovom trenutku bitno da Bog vidi ono što on radi,
jer on sada dominira mnoštvom, mnoštvo ga više ne sprečava da vidi Hrista. On
sada dominira mnoštvom, on gleda ovo mnoštvo iz jedne druge perspektive, on vidi
mnoštvo koje se jednostavno komeša, izgubljeno je.
Tekst
kaže takođe da je Zakhej bio vrlo bogat. Zakhejevo bogatstvo je takođe moglo da
predstavlja prepreku da želi da vidi Hrista. Međutim, biti bogat ne znači samo
imati veliki konto račun u banci. Čovek može biti bogat svojim idejama, svojim
znanjem, svojom ličnošću. Sve ono što u čoveku gasi želju da vidi i da spozna
Isusa je lažno bogatstvo. Zakhej je takođe, kao važna politička ličnost, mogao
sa grupom vojnika da jednostavno dođe kod Hrista, da ono mnoštvo nekako rasturi,
da kaže: "Dopustite da ja, kao važna ličnost, dođem ka Hristu." Međutim, Zakhej
je dobro znao da se Isus ne prodaje i ne predaje. Zato se Zakhej popeo na drvo i
on sada dominira mnoštvom, i on sada vidi Hrista kako dolazi polako i ulazi u
grad. Postoji nešto u ovom čoveku, neka duboka želja da se susretne sa Hristom,
i tekst kaže: "I kad dođe Isus na ono mesto, pogledavši gore vide ga i reče:
'Zakheju, siđi brzo, jer mi danas valja biti u tvojoj kući.'" Ja verujem da je
Zakhej bio šokiran. Verujem takođe da ni on sam nije očekivao da će se ovo
dogoditi. Ali u isto vreme zapažamo činjenicu da Isus u toj masi, u tom mnoštvu,
misli o jednom jedinom čoveku koji se popeo na jedno posebno mesto da bi se
susreo sa Isusom. I Isus kaže: "Zakheju, siđi." I čovek koji je naučio da
zapoveda, poslušno, verovatno je skočio sa duda. Kaže: "U redu, Isuse, idem."
Tekst kaže: "Jer mi danas valja biti u tvojoj kući."
Pogledajte, dva puta se spominje reč "danas" u ovom tekstu. U 9. stihu:
"A Isus mu reče: 'Danas dođe spasenje kući ovoj.'" Ja sam ovu ideju spomenuo pre
nekoliko večeri, i dozvolite mi da ponovo spomenem tu važnu ideju. To je
dinamična reč u Jevanđeljima, puna duboke pouke: "Danas, danas, danas." Isus je
svoju propoved u Nazaretu otpočeo rečju: "Danas se ispuni ovo pismo u ušima
vašim." Razbojniku na krstu je kazao: "Danas ćeš biti sa mnom." "Zaista ti kažem
danas, bićeš sa mnom u raju." U Jevrejima poslanici dominira u celom tekstu reč
"danas." "Danas ako glas čujete njegov, ne budite drvenastih srca." Božje danas.
Sećate se da sam vam kazao da postoji, kod starijih ljudi obično, pojava da je
život, taj duhovni život, preživljen u prošlosti. Kad ih pitate: "Kako teče vaš
duhovni život?" "Znate, kad sam bio mlad, ja sam se molio Bogu i išao sam u
crkvu", i tako dalje. I mnogi ljudi žive od svoje prošlosti. Mlađi ljudi, oni
kažu: "Ima vremena, budućnost je moja." I tako postoji taj stravični plan sotone
da čoveka odvoji od njegovog prezenta, od "sada". A Bog uvek iznova kaže:
"Danas, danas, sada, danas ti kažem, danas mi valja biti u tvojoj kući." Ja
verujem, dragi moji prijatelji, da je ovo poziv svakome od nas. Isus prolazi
večeras kroz Beograd i kaže svima nama: "Večeras, danas želim biti u tvom srcu."
Često se Hristos u Bibliji naziva "prosjak ljubavi", jer postoji tekst u
Otkrivenju koji kaže: "Evo stojim na vratima i kucam. Ako ko čuje glas moj i
otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom." "Danas dođe
spasenje kući tvojoj."
"I
siđe brzo", kaže tekst, "i primi ga radujući se." Dozvolite da ustvrdim da je
ovo iskustvo svakog čoveka, žene, mladića ili devojke na ovoj planeti koji se
susreo i upoznao sa Hristom. Posle tog susreta, postoji jedna radost koja
ispunjava ljudsko biće i jedan mir, nešto što nikada ranije čovek nije doživeo.
Isus kaže: "Siđi, Zakheju, danas mi valja biti u tvojoj kući." Skočio je Zakhej
i primio Ga radujući se. Verovatno je brzo otišao i pogledao šta ima za jelo i
tako dalje. "Primi ga radujući se." Radost koju čovek doživljava kada primi
Isusa Hrista u svoje srce je najveća radost koju čovek može iskusiti na ovoj
Zemlji. Pokušajte pa ćete videti. I ovde je jevanđelist Luka to opisao na jedan
lep način.
"I
siđe brzo i primi ga radujući se." A šta kaže mnoštvo? "I svi kad videše, vikahu
na njega govoreći da grešnome čoveku dođe u kuću." "Šta će Hristos kod tog
grešnika tamo, zar On ne zna da je on kvisling, da je on izdajica, da je on
lopov?" Ali mnoštvo ne čuje otkucaje Zakhejevog srca, jer tekst kaže: "A Zakhej
stade i reče Gospodu: 'Gospode, evo pola imanja svojega daću siromasima, i ako
sam koga zaneo vratiću onoliko četvoro.'" To je pravo pokajanje. Promena. Kada
se čovek susretne sa Hristom, on doživljava promenu. "Gospode, evo pola imanja
svojega daću, i ako sam koga zaneo", to je stari arhaični izraz: ako sam koga
zakinuo, prevario, "vratiću onoliko četvoro". Više za Zakheja bogatstvo nije
bitno, on ima radost i mir u srcu. Sigurno je da je nemir ispunjavao njegovu
dušu duže vreme, sigurno je da nije imao radost ko zna koliko dugo, jer se bavio
poslovima koji ga nisu ispunjavali mirom. Ali sada kada je osetio mir i radost,
on kaže: "Gospode, ništa bogatstvo ne vredi prema miru i radosti koju osećam u
svom srcu." A onda Isus kaže: "Danas dođe spasenje kući ovoj, jer je i ovo sin
Avramov." I onda stoje one poznate reči u 10. stihu gde Hristos kaže: "Jer je
sin čovečiji došao da nađe i spase što je izgubljeno." To su jedne od najlepših
reči u Jevanđelju. Sin čovečiji je došao da nađe i spase ono što je
izgubljeno.
Ja
mislim da vam nisam pričao priču ili događaj o knjizi kaja je izašla pre
nekoliko godina u Americi. Knjiga nosi naslov "Mala Debi". Ako odete u bilo koju
trgovinu u Americi videćete da postoje domaći kolači koji se zovu "Mala Debi".
To sada više nije mala Debi, to je odrasla žena, ja mislim u svojim pedesetim
godinama, i ona je odlučila da napiše svoju životnu priču. I ona piše u toj
svojoj knjizi o tome da je ona bila peto dete u svojoj porodici. Pre nje, njeni
roditelji su imali četiri ćerke, i odlučili su da imaju peto dete samo zato da
bi dobili dečaka. Međutim, kada se rodilo peto dete, to je ponovo bila
devojčica. I Mala Debi priča u svojoj knjizi da nije bilo nesretnijeg čoveka od
njenog oca, do te mere da nikada nije želeo da uđe u prostoriju dok je Mala Debi
bila mala beba, uvek je to izbegavao. Kad je Mala Debi malo porasla, ona je
shvatila dramu koja postoji, i onda ona piše da je od najranijih dana činila sve
da zadobije ljubav svoga oca, da nekako oseti da je njen otac prihvata takvu
kakva je, da je voli njen otac, da će je prihvatiti iako je devojčica. I ona u
toj svojoj knjizi opisuje da celi njen život nije bio ništa drugo do traganje za
tom ljubavlju, za razumevanjem svoga oca. I ona piše, dok je još bila mala
devojčica, da se često oblačila u odeću dečaka da bi izgledala kao dečak, ne bi
li na taj način zadobila ljubav, osetila taj dodir ljubavi svoga oca. Na žalost,
to se nije dogodilo.
Kada
je imala negde 19, 20 godina, odlučila je da krene u svet biznisa. Ponovo, ona
smatra, u želji da dokađe svome ocu da ona, iako je devojčica, može uraditi
nešto što samo dečaci mogu. Odlučila je da krene u vrlo kompleksno tržište
Amerike, i odlučila ja da počne da pravi domaće kolače. I onda je počela da ih
prodaje, i otvorila je jednu prodavnicu, drugu, treću, zatim lanac prodavnica po
različitim državama i uskoro je postala bogata, nadajući se da će bar na taj
način zadobiti ljubav svoga oca. Međutim, ništa se nije dogodilo. Godine su
prolazile, Mala Debi, sada odrasla žena, je došla već u zrelo doba, a otac je
ostareo. Ležao je na bolesničkoj postelji. I Mala Debi kaže da je često
posećivala oca u želji ne bi li bar tu osetila ljubav svoga oca, da je on
prihvata, da je on voli. Na žalost knjiga se završava tako što je otac umro a da
Mala Debi nikada nije osetila dodir ljubavi svoga oca. Ali, posle nekoliko dana
su preturali po stvarima, sklanjali su stvari gde je ležao njen otac. I pored
drugih stvari pronašli su jedan novčanik. U tom novčaniku su pronašli tri slike.
Na jednoj slici su bili otac i majka sami. Na drugoj slici su bili otac, majka i
svo petoro dece. Da li znate ko je bio na trećoj slici? Bila je Mala Debi. Ona
kaže u svojoj knjizi, zato je odlučila da napiše knjigu, da je to saznanje
izmenilo u potpunosti njen život. Ona je ipak shvatila da je njen otac
voli.
Poslednja moja poruka, bar u ovoj seriji predavanja, jeste: dragi moji prijatelji, nema mira i radosti u životu bilo kog ljudskog bića sve do onog trenutka dok čovek ne oseti dodir ljubavi svog Oca, nebeskog Oca, Stvoritelja svih ljudi. Mi smo stvoreni za Boga, i u Bogu je naš mir.