< Predgovor | Sadržaj | 2. Poglavlje > |
Muva u teološkom apotekarskom ulju
farisejstva
Problem “dobrote”
Farisejstvo je živo i zdravo
I danas mi se događa da se uzrujam, čitajući Bibliju.[1] Uzmimo, npr. novozavetni prikaz farisejâ. Uprkos utisku koji o njima ostavlja biblijska slika, fariseji su bili najbolji ljudi u narodu. Jevrejska enciklopedija nesumnjivo je u pravu kada tvrdi da se potpuna “ocena karaktera farisejâ ne može dobiti iz novozavetnih spisa, koji prema njima zauzimaju polemički stav”. [2]
Na sličan način, mnogo je istine u optužbi iznetoj u Judejskoj enciklopediji po kojoj se “neopravdano smatra da su mesta u Novom zavetu u kojima se oni pominju kao 'licemeri' ili 'porodi aspidini' (Matej 3,7; Luka 18,9, itd..) nešto što se odnosi na sve fariseje”. Farisejske vođe su, same, bile vrlo svesne postojanja neiskrenih među njima, pa su takve označavali kao 'bolne tačke' i 'kugom farisejske stranke'.”[3]
Većina hrišćana trebalo bi da revidira svoju sliku o farisejima. To nisu bili samo dobri ljudi, nego najbolji među ljudima. Ne samo što su bili moralno na visini nego su i do srži ozbiljno tražili Boga, štiteći Njegovo sveto ime, zakon i Reč.
I zaista, crkva i svet bili bi beskrajno bolji kada bi više nas iz dana u dan pristupalo Bogu s najpoznatijim farisejskim pitanjem: “Šta ću činiti da dobijem život večni?” (Luka 10,25; upor.: Matej 19,16). Bili su to ljudi bezrezervno posvećeni služenju Bogu, od ustajanja, ujutru, do trenutka kada bi, večerom, pošli na počinak.
Fariseji ne samo što su bili intelektualno posvećeni činjenju onoga što je pravo, nego su i ostvarivali najviši stepen moralnosti u svom svakodnevnom životu. Isus nikada nije protivrečio fariseju iz Luke, 18. glave koji je, u molitvi, zahvaljivao Bogu što nije “kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci” (11. stih). Isus nije osporio ni izjavu mladića koji je izjavio da je “držao” Deset zapovesti “od mladosti svoje” (vidi Matej 19,18-20). Trebalo bi stvarno rastegnuti maštu samo pokušavajući da zamislimo ljude koji bi imali veću rešenost za postizanje poslušnosti i moralnog života nego fariseji. Kratak pogled na neke od njihovih pohvalnih karakteristika trebalo bi da nam pomogne da ih sagledamo u pravom svetlu.
Prvo i iznad svega, oni su Bibliju (Pisma) voleli i štitili kao Božju reč. Bili su rešeni da sačuvaju ono pravo značenje Pisma. Međutim, ta namera izazvala je probleme kada bi se oko tačnog značenja nekog biblijskog teksta pojavila neslaganja u mišljenju. Zbog toga su stvorili teoriju po kojoj, uz pisani tekst, postoji i oduvek je, još od Mojsijevog vremena, postojalo nepisano predanje koje je, kao dodatak pisanom tekstu, upućivalo na njegovo stvarno značenje.[4] Tako imamo da je usmena tradicija među farisejima zapravo bila proizvod njihovog dubokog uvažavanja svete Božje reči.
Drugi prioritet za fariseje bila je njihova ljubav prema Božjem zakonu i posvećenost tom zakonu. Autor R. Trejvers Herford precizno rezimira taj aspekt farisejstva rečima da je “primarni cilj fariseja bio da Toru [zakon] učine vrhovnim vodičem za život, u mislima, reči i delu, proučavanjem njenog sadržaja, poslušnošću njenim uredbama i, kao temelj svega, svesnim služenjem Bogu koji je dao Toru”.[5]
Fariseji su s neshvatljivo velikom ozbiljnošću nastojali da ne prekrše Božji zakon. Shodno tome, načinili su sistem koji će ih sprečavati da ga krše. Uz pomoć sopstvenih usmenih predanja, sagradili su “ogradu za Zakon”, kako bi ga “zaštitili, tako što će ga okružiti upozoravajućim pravilima, čiji je cilj bio da kao kakav signal opasnosti zaustave čoveka, pre nego što se nađe na udaljenosti na kojoj bi mogao da prekrši samu božansku uredbu”.[6]
Tako su, primera radi, samo za Subotu načinili 1.521 usmeno pravilo.[7] Do vremena Hristovog pojavljivanja na Zemlji fariseji su već imali nesaglediv broj tih zabrana ili pravila, koji su zadirali u sve aspekte njihove svakodnevice. Jevreji Hristovog vremena mogli su vam reći koliki kamen ljudi mogu poneti u subotni dan, koliko daleko ga mogu nositi i koliko ga lakata daleko smeju baciti. Njihovo usmeno predanje pokrivalo je sve aspekte života, pa je čovek-pojedinac, da bi mogao živeti farisejskim životom, morao biti gorljivo predan religiji.
Fariseji su, uz strkitno svetkovanje Subote, bili energični i požrtvovani u davanju desetaka, pa su čak odlazili dotle da su sa svojih metvica u polju i sa drugih baštenskih biljaka odvajali svaki deseti listić, kao nešto što pripada Gospodu (vidi Matej 23,23). I, razume se, nikada ne bi jeli pa ni dotakli one vrste hrane ili predmeta koji su se smatrali nečistima.
Ljudi o farisejima mogu reći šta im je volja, ali svi moraju priznati jedno a to je da su ti ljudi živeli životom potpune posvećenosti i služenja Bogu i držanja Njegovog zakona. Njih je, zbog takvog života, pohvalio Isus (vidi Matej 23,23). Tako je i Pavle, osvrćući se na svoje farisejske godine, mogao da kaže da je “po pravdi zakonskoj” bio “bez mane” (Filibljanima 3,6).
Treći pohvalni aspekt farisejstva bila je njihova misionarska revnost u propovedanju jevanđelja. Oni su “prehodili (pročešljavali) more i zemlju da bi prisvojili jednoga (da obrate bar jednog čoveka)” (Matej 23,15, reči u zagradama, prema Filipsu). Fariseji su se trudili da za svoja verska shvatanja i običaje pridobiju ne samo nejevreje nego i druge Jevreje. Tako, recimo Joakim Jeremijas piše kako je farisejska grupa propise o čistoti, predviđene za svakodnevni život sveštenika, predstavila kao ideal za svakog Jevrejina. “Oni su nameravali da na taj način svetu zajednicu Izrailja izgrade u nešto što će postati “pravi Izrailj” Božji (Božji ostatak). Tako je nastala situacija da je, dok je prosečni Jevrejin zazirao od nadmeno superiornog uobraženog ponašanja fariseja, obični narod “gledao u fariseje ... kao na uzor pobožnosti i utelovljenje idealno vođenog života”. [8]
Četvrti pozitivni aspekt farisejstva je to što su oni bili “adventisti”. Oni su se s vrlo gorljivom željom nadali dolasku mesijanskog carstva. Taj svoj “adventizam” stavili su u spregu s vernim držanjem zakona. Neki su od njih verovali da će Mesija (Hristos) doći ako tokom jednog dana budu savršeno držali Toru (zakon). Njihov život bio je potpuno posvećen ideji ostvarenja tog dana putem ispoljavanja savršene svetosti.[9]
Fariseji su predstavljali elitni sloj vrhunski predanih ljudi, kojih je u Hristovo vreme bilo oko šest hiljada. Eksperti za religiju u njihovim redovima predstavljeni su u Novom zavetu kao “književnici”. Ime farisej znači “oni koji su) odvojeni”. U proširenom smislu, tim imenom su predstavljeni “sveti; prava zajednica Izrailja”. [10]
Farisejska “sekta” formirana je posle vavilonskog ropstva. Bog je dozvolio da Jevreji budu odvedeni u ropstvo zato što (1) nisu bili verni Njegovom zakonu i (2) zato što su usvojili navike i običaje svojih neznabožačkih suseda. Posle sedamdeset godina robovanja, Jezdra je vrlo brzo postao centralna ličnost u vraćanju Izrailjaca na put Božjih zapovesti, a udaljavanju od kompromitujuće kulture njihovog vremena.
Fariseji se kao organizovana grupa prvi put pojavljuju u vremenu makabejske krize. “Odvojeni” su usvojili takav način života i takvu teološku perspektivu da to očuva vernost Bogu, kako Izrailj ne bi ponovo dopao ropstva. Tako su se, u težnji za dostizanjem svetosti, odvojili od neznabožaca i njihovih običaja, od svetovnih i kompromitujućih običaja svešteničke kaste sadukeja, kao i od lakomislenog načina života običnog naroda. Fariseji su se trudili da pobožnim življenjem utru put Hristovom dolasku. Njihove pobude bile su pohvalne, u svakom pogledu.[11]
Kada imamo na umu taj pozitivni način gledanja na fariseje, Hristove reči, “ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko” (Matej 5,20), predstavljale su jedno od Njegovih najneprihvaćenijih i najrevolucionarnijih učenja. Kako se mogao neko više truditi ili s većom ozbiljnošću živeti za Boga nego ti elitni moralisti, ti jurišnici za stvar Božjeg carstva?
Muva u teološkom apotekarskom ulju farisejstva
Ključni problem u dominirajućoj tradiciji, kojom je farisejski judaizam pristupao Bogu i spasenju, bio je pogrešno gledanje na greh i njegove posledice po ljudske sposobnosti. Na greh se, prema rabinskom[12] uglu posmatranja, počelo gledati uglavnom kao na određeni čin, a ne stanje srca i uma. Slično tome, dominirajuća farisejska tradicija ni Adama ni njegove potomke nije smatrala moralno drugačijima zbog pada u greh, prema 1. Mojsijevoj. Drugim rečima, od pada u greh naovamo, sposobnost ljudskih bićâ da žive pravednim životom oduvek je bila jednaka onoj kakvu je imao Adam pre pada u greh. O tome G. F. Mur piše: “Ničim se ne pominje da je u prvobitnoj Adamovoj konstituciji nastala neka promena zbog posledica pada u greh, usled čega bi on na svoje potomke mogao preneti oslabljenu prirodu u kojoj prohtevi i strasti nužno prevladavaju nad razumom i vrlinama.” Osim toga, ni “volja za činjenjem dobra ... nije bila oslabljena”. [13]
Iako su rabini učili da ljudi imaju yeser ha-ra' (nagon ka zlu), stoji i podatak da su učili kako je Adam bio stvoren sa tim nagonom. Nagon ka zlu može se savladati i biti doveden u pokornost Bogu, a može da bude i u čovekovoj vlasti zahvaljujući proučavanju Tore (zakona), razmišljanjem o njoj i primenjivanjem zakona na svakodnevni život. “Kad su um [i život] na takav način obuzeti religijom”, piše Mur, “to isključuje iskušenja spolja i smišljanje zla iznutra.” [14]
Rezimirajući rabinski stav, autor E. P. Sanders je rekao “da postoji mogućnost da neko ne greši. Uprkos sklonosti ka neposlušnosti, čovek može da bira da li će biti poslušan ili neposlušan”.[15] Tako “ispada” da bi ljudi, tehnički, mogli da žive bezgrešnim životom “na sopstveni pogon”.
Međutim, Jevreji su realno shvatali da je besprekorna poslušnost retka, pa su dodatno učili o pokajanju i praštanju. No, čak su i pokajanje definisali kao vrstu spasavanja ljudskim delima, nešto pri čemu čovek odbacuje zla dela i čini dobro. Na taj način, reformom morala, čovekovi gresi postaju “beli kao sneg” (Isaija 1,18). Dok je Božje praštanje istinsko, vrhunac rabinskog učenja o blagodati kao Božjoj nezasluženoj naklonosti ogleda se u tome da je Bog Izrailju dao zakon i zavetni odnos sa sobom, u kojem držanje zakona kao odgovor na Božji milostivi izbor zauzima centralno mesto. Stoga, “'pravednik'“, u konkretnoj praksi “nije neko ko je besprekorno poslušan Zakonu, nego samo onaj ko se trudi da uz pomoć Zakona uredi svoj život” i ko se “kaje kada pogreši”. Džordž Eldon Led ističe da su iskrenost i davanje prvog mesta nečijoj nameri da poštuje zakon i “neumorno nastojanje da u tome uspe, odlike pravednika”. [16]
Prema tome, jevrejska nauka — uz uvažavanje realnosti blagodati, praštanja i pokajanja, i potrebe za njima — daje poslušnosti centralno mesto na području čovekovog odnosa s Bogom. To je u svakodnevnom životu odvelo u legalističke pristupe poslušnosti, mada je judaizam, u najboljem slučaju, priznavao i učio da je duh zakona, pokazan u ljubavi prema Bogu, (vidi: 5. Mojsijeva 6,5; 10,12) i prema bližnjem (vidi: 3. Mojsijeva 19,18), ono najvažnije.
Tokom vekova razvoja farisejstva, u jevrejskom umu nastala je značajna promena u smislu gledanja na ulogu zakona. Led ističe da je važnost zakona u jednom trenutku zasenila ideju Božjeg milostivog zaveta i postala “uslov za pripadanje Božjem narodu”. Što je još važnije, držanje zakona je postalo “temelj Božje presude nad čovekom kao pojedincem. Vaskrsenje će biti nagrada za one koji su bili odani zakonu”. Zakon je postao nada vernih i središte opravdanja, spasenja, pravde i života.[17]
Ne treba da nas iznenadi što je taj naglasak, na kraju, doveo kod Jevreja do nastanka svojevrsnog legalističkog knjigovodstva. Taj pristup možemo posmatrati kao određenu “moralnu vagu”, na kojoj su pobožni ljudi oni čije zasluge pretežu nad prestupima, dok su bezbožni oni čiji su prestupi teži od zasluga. To jevrejska Mišna vrlo lepo izražava sledećim rečima: “Svetu se sudi po blagodati, ali sve ipak biva u skladu s viškom delâ [koja su dobra ili zla].”[18]
Ista misao je kasnije izložena i u Talmudu: “Neko ko većinom čini dobra dela nasleđuje Edemski vrt, dok Gehenu [pakao] nasleđuje onaj ko većinom čini prestupe.” Pravi problem za sud, razume se, biće “oni koji su u sredini” — čije su zasluge i prestupi zastupljeni u jednakoj meri. Taj problem se pokazao kao tema žučne rasprave među farisejskim školama Hilela i Šamaija, u novozavetnom periodu. Prema jednom predanju, u takvoj situaciji interveniše Božja blagodat, koja čini da situacija prevagne u prilog pravde. [19]
Značajno je da zapazimo da je farisejski sistem pravednosti prema zaslugama “usitnjavao” greh. Drugim rečima, greh je tim sistemom bio definisan prvenstveno kao niz postupaka, iako je judaizam, pri svom najtrezvenijem razmišljanju posmatrao greh kao buntovno stanje uma i kao uvredu za Boga. Valter Ajhrot ističe da je “usitnjavanju” greha u niz postupaka nesumnjivo “kumovala” sledeća činjenica: kada “Stari zavet govori o grehu, glavni naglasak van svake sumnje pada na njegov aktuelni konkretni izraz”. Osim toga, dublje značenje greha kao pobune protiv Boga farisejskim shvatanjem zakona gurnuto je u pozadinu. Ako prihvatimo njihovo shvatanje u vezi s “vaganjem”, prestup svake pojedinačne zapovesti zakona bio je greh.[20]
Kako smo ranije napomenuli, svojim shvatanjem zakona i greha fariseji su bili navedeni na uvođenje sve većeg i većeg broja propisa, jer su pokušavali da se zaštite od nehotičnog kršenja slova zakona. Svoja usmena predanja Jevreji su primenjivali na sve moguće životne situacije. Proizvod takvog pogleda na svet bio je ogromna masa pisanih i usmenih zakona koje je trebalo držati. “Kršenje jednog od njih bilo je isto što i odbacivanje celokupnog Zakona i neprihvatanje Božjeg jarma.”[21]
Imajući to na umu, ne treba da se čudimo onom bogatom mladiću koji pristupa Isusu i pita: “Kakvo ću dobro da učinim da imam život večni” (Matej 19,16, [kurziv dodat]). A ne treba da nas čudi ni to što Isus tom mladiću odgovara u farisejskom kontekstu, navodeći mu detaljno raščlanjen spisak zapovesti (18. i 19. stih). Isus je mladiću prišao na njegovom terenu, ali Njegova poslednja napomena u vezi s putem ka pravdi i ka “savršenstvu” svedoči o premeštanju na drugačiji teren — s raščlanjenog slova zakona na duhovni cilj zakona, kako u pogledu ljubavi prema Bogu, tako i u pogledu ljubavi prema bližnjem. On je pozvao da se učini kraj sebičnom i egocentričnom načinu života i — na potpuno predanje Bogu. Takvo shvatanje bilo je previše za mladića, pa se žurno udaljio od Učitelja koji postavlja tako visoke ideale (stihovi 20-22). Slovo zakona neuporedivo je lakše držati nego njegov duh.
Jedna od najvećih tragedija farisejstva ogleda se u tome što je, u svom iskrenom nastojanju da dostigne zahteve slova pojedinačnih biblijskih i usmenih zapovesti, promašio smisao zakona. Suština farisejskog problema bila je pogrešno shvatanje prirode greha, koji je bio viđen kao niz postupaka, a ne kao nešto što je u prvom redu stanje srca i buntovni stav prema Bogu.
Nažalost, pogrešno razumevanje prirode greha odvelo je fariseje u kobno nerazumevanje predmeta pravednosti. Ako je greh definisan kao niz postupaka, sledeći logički korak je — posmatrati pravednost kao niz ponašanja ili postupaka.
S takvim shvatanjem života, bilo je normalno što su izgradili svoj “pristup vage” u pogledu pravde i Božjeg konačnog suda. Polazeći od takvog pogleda na svet, bilo je razumljivo što je bogati mladi plemić pitao šta još treba da učini. U odgovoru koji mu je Hristos dao (“ako hoćeš savršen da budeš”) ogleda se činjenica da su fariseji Njegovog vremena nastojali da ostvare Božje carstvo tako što će živeti “savršenim” životom. Iako im je namera bila pohvalna, njihovo pogrešno shvatanje greha odvelo ih je u pogrešan pristup pitanju pravednosti.
Na nesreću, uprkos onome što je sadržano u Novom zavetu, nastojanje da se “raščlanjenim” shvatanjem greha i pravde ostvari Božje carstvo, i dalje je “živo i zdravo” u dvadesetom (i dvadeset prvom) veku — čak i u adventizmu. U stvari, najugledniji adventistički teolog 1930-ih i 1940-ih godina zauzeo je, u pogledu greha i pravde, potpuno isti stav kao fariseji.
Govoreći o posvećenju, kao delu celog života, M. L. Andreasen je istakao da ono počinje obraćenjem i nastavlja se tokom celog života. “Svaka pobeda”, pisao je, “ubrzava taj proces. Retki su hrišćani koji nisu pobedili bar neki greh, kome u prethodnom periodu nisu mogli da se odupru.” Mnogo je nekadašnjih robova pušenja koji su izvojevali pobedu nad duvanom, pa on za njih prestaje da bude iskušenje. “On je, dakle, posvećen u toj tački. Kao što je izvojevao pobedu nad jednim omiljenim grehom, on treba da bude pobednik i nad svakim drugim grehom. Kada se posao završi, kada dođe do tačke gde je izvojevao pobedu nad ohološću, željama, ljubavlju prema svetu — nad svakim zlom — on je spreman za odlazak na nebo. On je do tog trenutka bio iskušan u svemu. Neprijatelj je došao i video da kod njega nema ništa. Sotona za njega više nema iskušenja. On ih je sve pobedio. On je bez mane pred Božjim prestolom. Hristos stavlja na njega svoj pečat. ...
Tako će biti s poslednjim naraštajem ljudi koji će živeti na Zemlji. Na njima će Bog konačno pokazati šta može da učini u čoveku. ... [Poslednji naraštaj] biće podvrgnut svakom (mogućem) iskušenju, ali njegovi pripadnici neće pokleknuti. Oni će pokazati da je moguće živeti bez greha — baš ono što je svet čekao da vidi. ... Svima će postati očigledno da jevanđelje zaista može “zauvek“, potpuno da spase.” [22]
Upravo završeni citat neverovatno je važan u adventističkoj teologiji dvadesetog veka. Čitave škole adventističke misli temelje se na takvom shvatanju greha, pravde i savršenstva. Iako ne negira da Bog može “zauvek“, potpuno da spase, kao ni potrebu za postojanjem one poslednje generacije ljudi na Zemlji koji će biti “bez mane” (Otkrivenje 14,5), ovom knjigom zastupaćemo stav o postojanju dva različita shvatanja greha u adventističkoj teologiji, koji vode u više (više nego dva) posve različitih shvatanja pravde i savršenstva u okviru crkve kao denominacije.
Ovom knjigom, osim toga, tvrdimo, uzimajući u obzir pomenutu tačku, da je najveća greška nekadašnjih fariseja bila u njihovoj definiciji greha. O predmetu greha govorićemo u 2. glavi. Preostali deo knjige, od 4. do 10. glave, poslužiće kao razrada razumevanja pravde, savršenstva i “vere za odlazak na nebo” koje proističe iz zaokruženog razumevanja na osnovu biblijskog učenja o grehu. U međuvremenu, biće potrebno da provedemo još malo vremena s našim prijateljima, farisejima.
Priča o fariseju i cariniku (Luka 18,9-14) verovatno je najbolja novozavetna ilustracija problema čovekove dobrote. “Dva čoveka”, pripoveda Isus, “uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! hvalim Te što ja nisam kao ostali ljudi; hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. (Ja) postim dvaput u nedelji; (ja) dajem desetak od svega što (ja) imam. A carinik izdaleka stajaše, i ne šćaše ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! milostiv budi meni grešnome [prema grčkom tekstu, 'meni grešniku' (s određenim članom]. Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sâm podiže poniziće se; a koji se sâm ponižuje podignuće se” (kurzivi dodati).
Ima nekoliko stvari koje treba da istaknemo u vezi s farisejevom molitvom. Prvo, to je spisak njegovih vrlina, najpre one izražene u odrečnom obliku, a onda one u potvrdnom. On ne samo što nije “kao drugi ljudi”, nego može i da nabroji svoje zasluge. Pet puta koristi ličnu zamenicu ja, govoreći o svojim vrlinama. Vilijam Barkli, npr., ističe da je “farisej u stvarnosti sâm sebi davao pohvalno svedočanstvo pred Bogom”.[23] Takav spisak očigledno je utemeljen na metodu raščlanjivanja greha. Farisej je svoju pravdu, ovde, mogao da izrazi količinski i mogao je da nabroji sve svoje zasluge.
Drugo, on ne samo što je svoju pravdu mogao da izrazi količinski, nego je mogao i da se uporedi sa “carinikom” i da iz crkve izađe vrlo zadovoljan sobom. I, što je još važnije, da bi bio vrlo zadovoljan sobom, farisej se služio propustima svoga bližnjeg. Zato Luka dodaje da taj farisej ne samo što se uzdao u sebe nego je i “prezirao ostale” koji nisu bili tako dobri kao on. Taj problem je, nažalost, nastavio da opterećuje sve ličnosti kroz istoriju sklone farisejstvu.
Treće, priča pokazuje da je, uprkos svojoj dobroti, farisej duhovno bio potpuno izgubljen. Ne samo što se molio “u sebi” (11. stih) nego uopšte nije osećao da je izgubljen. U svojoj samouverenosti i revnosti da bude “dobar”, zaključio je da je u tome uspeo. Njega možemo uporediti s rabinom Simeonom ben Johaijem, koji je jednom izjavio: “Ako na svetu postoji samo dvoje pravednih ljudi, tih dvoje smo ja i moj sin; ako postoji samo jedan, ja sam taj!”[24]
Farisej u priči pokazuje da ne shvata ni prirodu ni dubinu greha. Po onome kako se on ponašao, greh bi se mogao iskoreniti uz veći trud i čineći više nego ranije. Jedan od ishoda bio je neki oblik “degenerisanog posvećenja” koji je zabijao klin između vere u Boga i svakodnevnog života. Rezultat toga imao je “razorno dejstvo na istinsku religiju”.[25]
Tako priča iz Luke, 18. glave, prikazuje kako težnja za pravednošću može da odvede na stranputicu.[26] Koren problema bio je u tome što farisej greh i pravednost nije posmatrao kao stanje uma i odnos prema Bogu, nego kao niz postupaka. Osim toga, nije shvatio da su ljudska bića grešnici po prirodi, da ih njihova sama dobrota — imajući na umu sklonosti ljudskog uma — vodi još dublje u srž greha — drugim rečima, u oholost i samouverenost.
Govoreći o tom problemu, autor P. T. Forsajt napominje da od greha dobrote nema podmuklijeg greha; od greha “dobrih ljudi koji ne znaju da nisu dobri”. U jednom drugom kontekstu, Forsajt označava farisejstvo kao “antihrista”, zato što je to religija sa čovekom u središtu. Elen Vajt se slagala s takvom ocenom, pišući da su “principi na kojima insistiraju fariseji karakteristični za čoveka u svim vekovima. Duh farisejstva je duh ljudske prirode”.[27]
Bez saznanja o dubini greha, ljudi su lišeni
“ osnovnog sastavnog dela”, neophodnog za shvatanje sebe samog. Takvo saznanje omogućava nam da shvatimo “zašto ljudi čine određene
stvari, od blažih prestupa do onoga što čini najbezočniji zločinac”. Primerena
predstava o grehu pomaže nam da uvidimo, kaže autor Bernard Ram, da smo “mi
grešnici u svom 'komandnom centru za upravljanje postupcima'”. Iz tog centra
dolaze instrukcije za delovanje. Poimanje dubine i prirode greha omogućava nam
ujedno da shvatimo i greh dobrote i ljudsku potrebu za bezrezervnim
oslanjanjem na spasenje Božjom milošću.
[28]
Nažalost, farisej iz Luke, 18. glave ništa od toga nije shvatao. A posledica je, prema Hristovim rečima, bila da je taj čovek, želeći da se opravda svojom molitvom, otišao kući neopravdan. “Od svih greha“, kako čitamo u Hristovim očiglednim poukama, “greh oholosti i samodovoljnosti“ “najbeznadežniji je i najneizlečiviji.“ To dolazi otuda što dobrota ne oseća potrebu. Tako je puritanski pisac Vilijam Perkins osobu koja je “samo” dobra, opisao kao “divnu gadost”. [29]
Fariseji ovog sveta ne osećaju, dakle, da im je bilo šta potrebno; međutim, i oni koji se diče svojom moralnom dobrotom i religioznim dostignućima uglavnom se, kao sudije, postavljaju iznad drugih. Elen Vajt je to lepo sročila, pišući da svi koji se uzdaju u sopstvenu dobrotu obično “preziru druge ljude. Sudeći o sebi prema drugim ljudima, farisej o drugim ljudima sudi prema sebi. Svoju pravednost on procenjuje na osnovu njihove i tako, što su oni gori”, to se on u sopstvenoj koži bolje oseća. “Njegova samopravednost vodi u optuživanje. On optužuje 'druge ljude' da su prestupnici Božjeg zakona.” Takvim svojim stavom on se pridružuje sotoni, kao opadač braće (Otkrivenje 12,10).[30]
Upravo su takvi plodovi greha dobrote. Jedan od prvih spoljašnjih simptoma te najozbiljnije među duhovnim bolestima je — negovanje duha kritike.
Osim duha kritike, drugi simptom farisejstva je sklonost ka umnožavanju pravila i propisa. Dok su — kako će biti istaknuto u kasnijim poglavljima — hrišćanska merila značajna po svojoj ulozi, postoje nezdravi načini postavljanja prema njima. Bolest na planu pravila i propisa nastaje kada se oni shvate kao sami sebi svrha, a ne kao sredstvo kojim se čovek osposobljava da na potpuniji način voli svog Gospoda i svoga bližnjeg.
Fariseji su umnožavali pravila u sasvim iskrenoj želji da zaštite Božji zakon. Konačno, prema “logici klizave nizbrdice”, ako neko učini i najbezazleniju nesmotrenost u Subotu, ona bi mogla odvesti u kršenje zapovesti o Suboti. Tako su fariseji, kako smo već napomenuli, propisali 1.521 uredbu kojima će, kako su verovali, ograditi i zaštititi Subotu. Na sličan način, umnožavali su svoje propise u vezi sa ishranom. U tom smislu, njihova revnost u pogledu ceremonijalne čistoće u obrednim aktivnostima u hramu odvela ih je u fanatičnu primenu čistunstva u svim oblastima života. I ne samo što je to mnoštvo propisa ograđivalo i štitilo zakon nego je i stvorilo dodatni broj tačaka koje će se moći “uračunavati u pravednost”, jer su ih pojedinci svakodnevno “merili“, stavljajući ih na vagu za spasenje. Međutim, zbog takvog pristupa, manje revni ljudi ostajali su sa sve više i više “grehova”.
Nažalost, takav način gledanja na zakone, greh i pravednost, uz istovremenu težnju da se ukaže poštovanje Bogu i zaštiti Njegov zakon, naginjao je da se pretvori u svoju suprotnost. Stoga je Isus podsetio fariseje da njihovi zakoni nemaju presudnu važnost, istakavši da je “subota ... načinjena čoveka radi, a nije čovek subote radi” (Marko 2,27). U revnosti za sprovođenjem svojih pravila, zaboravili su zakon ljubavi koji pravilima daje smisao. U stvari, u tom žaru oko svojih pravila, došli su dotle da su progonili one koji su ih kršili. To ilustruju slučajevi izlečenog uzetog (paralizovanog) čoveka koga su uhvatili da u Subotu nosi svoj odar (ležaj) (Jovan 5,9-15) i čoveka rođenog slepog, koji je bio izlečen u Subotu (Jovan 9,1-34).
Slovo zakona je farisejima (u ovom slučaju, da Subotom ne treba raditi nikakav posao) bilo važnije nego njegov duh. Isus se suprotstavio njihovom pogrešnom postavljanju težišta. Posledica po Hrista bila je bezočna mržnja fariseja i krst.
Uloga fariseja u razapinjanju Hrista na krst predstavljala je vrhunac duhovne pometnje. U želji da zaštite zakon, razapeli su Mesiju koji je dao taj zakon. Kruto su se pridržavali zakona, ali u sebi nisu imali ljubavi. Dobrotu u moralnom pogledu i striktno poštovanje zakona pomešali su s religijom. Savle iz Tarsa bio je primer takvog mentaliteta. Autor Vilijam Koulman živo opisuje Savla kao čoveka koji je “ušao u taj opaki krug ljudi spremnih da ubiju zato što su voleli”.[31]
Međutim, u težištu te ljubavi nalazio se pogrešan ideal. To što ih pokreću iskrene pobude, ne znači samo po sebi da su ljudi u pravu u onome što rade. Stari “vinski mehovi” Saulovog razumevanja greha i pravednosti provaliće se tek prilikom iskustva na damaštanskom putu (Dela 9,1-9). Od toga dana nadalje on će propovedati drugačije jevanđelje.
Problem vrlo srodan problemu farisejske tvrdoće srca bila je sklonost ka razmetanju sopstvenom religioznošću. Konačno, ističe Koulman, “kakva je korist od življenja pravednim životom ako niko za to ne zna?” I tako, “jedino što je važnije od poniznosti jeste izgledati ponizno”.[32] Dva najuočljivija od spoljašnjih znakova farisejske pobožnosti bili su njihovo razmetljivo korišćenje molitvenog remenja (sa kutijicama u kojima su držani izvodi iz zakona) pričvršćenog na čelo i na podlakticu leve ruke, i resâ (produženih krajeva jevrejske odeće, koji su služili kao podsećanje na zakon). Misleći na razmetljivu upotrebu tih simbola kod fariseja, Isus je rekao: “Sva dela svoja čine da ih vide ljudi: raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojima. I traže začelje na gozbama i prva mesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: ravi! ravi!” (Matej 23,5-7).
Ključno pitanje za mnoge fariseje bilo je: “Kako izgledamo?” Mnogi od njihovih svakodnevnih verskih običaja bili su sračunati na to da prilikom izlaganja u javnosti postignu najveći mogući efekat. I tako, ako bi ih vreme za molitvu zateklo nasred puta, oni su se saginjali u molitvi, dok je sve što je putem trebalo da prođe moralo da čeka “završetak svečanog čina” (upor.: Matej 6,5.6). Isus bi se često sukobljavao s farisejima zato što su, umesto onoga što je unutra, često naglašavali ono što je spolja.[33]
Neke od svojih najoštrijih ukora Hristos je izrekao na račun tih licemerskih strana farisejstva. “Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene” (Marko 7,6; upor.: Isaija 29,13). Drugom prilikom, “blagi Isus” ukorio ih je, opisavši ih kao “vođe slepe”, “koji oceđujete komarca i kamilu proždirete!” (Matej 23,24).
Stari Jevreji su i te kako bili svesni problema farisejskog licemerstva. Talmud navodi sedam klasa fariseja od kojih su pet bili ili licemeri ili ekscentrične lude: “(1) 'farisej-rame' koji svoja dobra dela razmetljivo nosi takoreći na ramenu; (2) farisej 'sačekaj malo', koji će uvek kazati: 'Sačekaj malo da obavim dobro delo koje se od mene očekuje' (3) 'krvavi farisej', onaj koji, da bi izbegao da pogleda u ženu, naleće na zid i povređuje čelo tako da krvari; (4) 'farisej-tučak', koji hoda oborene glave, kao tučak u avanu; (5) 'farisej-račundžija', koji kaže: 'Kaži mi kakvo dobro mogu da učinim da ispravim svoj propust'; (6) 'bogobojazni farisej', po ugledu na Jova; (7) 'bogoljubivi farisej', po ugledu na Avrama.”[34]
Možemo pretpostaviti da su mnogi od fariseja iz poslednje dve grupe pozitivno reagovali na Isusov život i rad. I njima je bilo dosta farisejskih zloupotreba. Tako imamo da su neki od fariseja upozorili Isusa na jednu od Irodovih zavera da ga ubije (Luka 13,31), dok je Nikodim hrabro rizikovao svoju karijeru i život da bi, kasnije, odigrao glavnu ulogu u poslovima oko Hristove sahrane (Jovan 3,1; 19,38-40). Posle dana Pedesetnice očigledno je da je prilično veliki broj fariseja prihvatio vaskrslog Hrista (Dela 15,5). Ali oni su i kao hrišćani morali da vode ogorčenu borbu protiv isticanja spoljašnjih znakova svoje stare religije, s mnoštvom njenih propisa, s naglašavanjem onoga što se vidi spolja, isticanjem ljudskih zasluga, sa sklonošću ka kritikovanju, pa i progonjenju hrišćana koji nisu poštovali ono što su oni odlučili da nametnu sebi i crkvi (vidi, npr. Dela, 15. glava, poslanica Galatima i Rimljanima, 13. i 14. glava).
Unošenje farisejskog duha u hrišćanstvo bilo je jedno od žalosnih iskustava rane crkve. Poput trojanskog konja iz Homerovog vremena, taj duh je bio smrtna opasnost za pravo hrišćanstvo. Pavle je veliki deo svoje službe upotrebio za suzbijanje “krštenog farisejstva”, ne uspevši da ga uništi.
Žalosna je činjenica da farisejstvo i dalje postoji u hrišćanskoj crkvi, pa i u adventizmu. Razlog što je farisejstvo i nadalje živo i zdravo leži u tome što je to stanje uma, a ne istorijska grupa. Farisej je, u suštini, ono što Biblija opisuje kao “telesnog čoveka” — osobu koja može biti zadovoljna sobom, delimično zbog konfuzne veze između poštenog življenja i istinske pravednosti.
Posmatrano iz više uglova, središnji problem u vezi s farisejima je njihova istinska dobrota. Ti ljudi ne osećaju potrebu za Hristom. Oni su, iz ljudske perspektive, ponosni na svoja moralna postignuća. “Za okorelog grešnika možete nešto učiniti”, piše P. T. Forsajt. “On se može razbiti u paramparčad. Ali ne znam šta možete učiniti s 'lepljivim' [baš ta reč!] svecem, s ljudima ušuškanim u vunu, utonulima u udobnost svoje religije i onima koji su, zbog svojih veoma gorkih iskušavanja, postali 'uštavljeni', meki i rastegljivi kao rukavica. ... . Ima li uopšte nečega bezbrižnijeg, sebičnijeg i beznadežnijeg ...? Kad se izopači i postane sredstvo za sticanje samo udobnosti i tupog zadovoljstva, religija postaje spoljni omotač, tako žilav da ga ni Božja blagodat ne može probiti.” [35]
Jedan od vrlo krupnih problema moralno uglednih ljudi je u tome što više ne uviđaju koliko su izgubljeni u svom telesnom (grešnom) stanju i koliko su bezgranično zavisni od Božje blagodati. Taj problem postaje posebno akutan kad su takve osobe sa svih strana okružene obiljem materijalnog blaga. Običan svet oseća šta mu nedostaje, dok oni koji su opisani kao Laodikeja ne znaju da su “nesrećni, nevoljni, siromasi, slepi i goli”. Oni ne osećaju potrebu za oplemenjivanjem “u ognju”, za “belim haljinama” i “mašću” za pomazivanje svojih očiju (Otkrivenje 3,15-18).
Imajući taj problem na umu, nije nam teško da se složimo s Koulmanom, koji piše da su “fariseji naši ne tako daleki rođaci. Malo je toga što su oni učinili, a čemu se i mi nismo ozbiljno potrudili da pariramo, u delima ili duhu. Koristili smo ih kao stubove srama, iako bolje služe kao ogledala.”[36]
Ako je najveće iskušenje današnjeg fariseja da se ponosi svojim duhovnim postignućima, sledeće bi bilo kritičko nastupanje prema drugim ljudima. Emil Bruner je to ovako izrazio: “Pokažite mi čoveka koji ne bi hteo da bude farisej? Ko od nas ne želi mali prestolčić na koji bi seo i sudio drugima?”[37]
Može biti da nema ničega razornijeg od duha kritike. Pa ipak, zaista zanimljivo, mnogi takozvani hrišćani puni su kritike na račun svog pastora, svoje crkve i onih koji se s njima ne slažu. Zastanite samo malo da ih oslušnete. Savremeni fariseji nisu ništa lošiji kritičari od svojih dvojnika iz onog vremena. Kad god je neko više kritički nego pozitivno nastrojen, on pruža dokaz o farisejstvu. Takav duh je izazvao rascep na zasedanju Generalne konferencije adventista u Mineapolisu, 1888. godine.[38] Takav duh nastavlja da razdire adventizam, kada njegovi “najistaknutiji predstavnici” gomilaju propise i kritikuju sve živo, od načina na koji se ljudi mole Bogu do onoga šta neko možda jede (ili ne jede) za doručak.
Jedan od problema fariseja je u tome što oni, iako možda znaju sva pravila u vezi sa staranjem za druge ljude, možda uopšte nisu naučili kako da to istinski čine. Još 1888. godine Elen Vajt je takve ljude opisala kao “moralne ledene bregove, hladne, nevesele, mračne i strašne”.[39]
Svi smo mi upoznali takve “evanđeliste”, a neki među nama (uključujem tu i sebe) bili smo sličnog duha u svojoj revnosti povodom određenih finesa u adventističkom načinu života i doktrini. Održavali smo svoje studijske grupe i vodili beskrajne rasprave o manje bitnim detaljima zakona, ali nas s vremena na vreme pogodi strašna realnost da je lakše provesti desetak ili više sati u raspravljanju o slovu religije, nego nekoliko minuta u pokornosti njenom duhu.
Pošteno govoreći, meni je lično lakše da gomilam propise nego da istinski vodim brigu o ljudima. Strašna je istina da je farisej duboko u svakome u nas, trudeći se da svoj duh nametne svetu koji ništa ne sluti i crkvi koja to ne zaslužuje. Ne samo što smo u iskušenju da se povedemo za nekadašnjim Judejcima i ponovo stvaramo “Mišnu” usmenih tumačenja, kako bismo ih nametali svojim bližnjima, no — što je još gore — neki između nas pokušavaju da Bogu navuku svoju teološku “ludačku košulju”. Fariseji iz svih pokolenja neumorno slikaju portret nebeskog Boga sa sopstvenim verskim likom.[1] See George R. Knight, My Gripe With God: A Study in Divine Justice and the Problem of the Cross, 1990, 13.
[2] The Jewish Encyclopedia, s.v. “Pharisees”.
[3] Encyclopaedia Judaica, s.v. “Pharisees”.
[4] George Foot Moore, Judaism in the First Centuries of the Christian Era: The Age of the Tannaim, 1946, 1:235-262; The Universal Jewish Encyclopedia, s.v. “Pharisees”.
[5] Ibid.
[6] Moore, Judaism, 1:259.
[7] Ibid., 2:28. Vidi primere u: Seventh-day Adventist Bible Student’s Sourcebook, s.v. “Sabbath”.
[8] Joachim Jeremias, Jerusalem in the Time of Jesus, 1969, 265-267.
[9] Babylonian Talmud, Sanhedrin, 97b220; Shabbath, 118b; Jerusalem Talmud, 64a.
[10] Josephus, The Antiquities of the Jews, XVII.2.4; Jeremias, Jerusalem, 246, 252.
[11] Na temu nastanka fariseja, vidi: Moore, Judaism, 1:3-124; Louis Finkelstein, The Pharisees> The Sociological Background of Their Faith, 1938, 1:73-81; Jeremias, Jerusalem, 246-267; The International Standard Bible Encyclopedia, 1977-1988 ed., s.v. “Pharisees”.
[12] Rabinizam je bio postbiblijska pojava u judaizmu; međutim, za njegove stavove se, generalno, smatra da su bili dominantni među farisejima tokom novozavetnog vremena.
[13] Encyclopaedia Judaica, s.v. “Sin”, Moore, Judaism, 1: 479.
[14] Isto, 1:479, 489-492.
[15] E.P. Sanders, Paul and Dpalestinian Judaism, 1977, 114.115.
[16] Moore, Judaism, 1:509.510.521; George Eldon Ladd, A Theology of the New Testament, 1974, 496.498.499.
[17] Isto, 497.
[18] Theological Dictionary of the New Testament, s.v. “dikaios”; Mishnah, Aboth 3:16 (brackets in original).
[19] Yerushalmi Peah 1:1, citirano u delu, Roger Brooks, The Spirit of the Ten Commandments, 1990, 10; Werner Foerster, From the Exile to Christ, 1964, 218.219; J. A. Ziesler, The Meaning of Righteousness in Paul, 1972, 122.
[20]
Moore, Judaism, 1:461.465.466; Walther Eichrodt,
Theology of the Old Testament, trans. J. A. Baker, 1967, 2:401; Theological
Dictionary of the New Testament, s.v. “hamartano.”
[21] J. Bonsirven, Palestinian Judaism in the Time of Jesus Christ, trans. W. Wolf, 1964, 95; vidi takođe: Matej 11,29; Dela 15,10.
[22] M. L. Andreasen, The Sanctuary Service, 2nd ed., rev. 1947, 302. (Italics supplied.)
[23] William Barclay, The Gospel of Luke, 3rd ed., Daily Study Bible, 1956, 232.
[24] Rabbi Simeon ben Jochai, citirano u istom, 233.
[25] G. C. Berkouwer, Faith and Sanctification, 1952, 120.
[26] Peter Toon, Justification and Sanctification, 1983, 18.
[27] P. T. Forsyth, citirano u A. M. Hunter, P. T. Forsyth, 1974, 58; P. T. Forsyth, The Justification of God, 1948, 116; Ellen G. White, Thoughts From the Mount of Blessing, 1956, 79. (Italics supplied.)
[28] Bernard Ramm, Offense to Reason: A Theology of Sin, 1985, 146.147. (Italics supplied.)
[29] Ellen G. White, Christ’s Object Lessons, 1900, 154; Alan Simpson, Puritanism in Old and New England, 1955, 8.
[30] White, Christ’s Object Lessons, 151.
[31] Coleman, Pharisees’ Guide, 113.
[32] Isto, 116.
[33] Isto, 29.
[34] The Jewish Encyclopedia, s.v. “Pharisees.”
[35] P.T. Forsyth, Trhe Work of Christ, n.d. 161.162.
[36] Coleman, Pharisees’ Guide, 123.
[37] Emil Brunner, The Mediator, trans. Olive Wyon, 1934, 494.
[38] George R. Knight, From 1888 to Apostasy: The Case of A. T. Jones, 1987, 44.45; George R. Knight, Angry Saints: Tensions and Possibilities in the Adventist Struggle Over Righteousness by Faith, 1989, 80-99.