< 11. Poglavlje

12. Kapetan širi vest

Iako propovednik Viler nije bio posebno uspešan u prenošenju istine o biblijskoj suboti svojim vernicima, ipak se mora priznati da je i to malo što je uradio donelo obilan plod. Jer, njegov prijatelj i kolega Tomas Prebl nije oklevao da tu vest prenese dalje - pisanom reči. Kada se sam uverio u tačnost nauke o suboti, Prebl je napisao jedan članak o njoj i ponudio ga izdavaču časopisa HOPE OF ISRAEL ("Nada Izrailja"). Proviđenje je učinilo da se obrati upravo Džozefu Tarneru, adventisti koji je u decembru 1844. godine došao do istog saznanja o nebeskoj svetinji do kojeg su došli i Hajram Edson i Elen Harmon. Tarner je prihvatio članak i štampao ga u broju od februara 1845. godine.

Nešto kasnije Prebl je revidirao taj tekst, proširio ga, dopunio i štampao u obliku traktata pod naslovom TRACKT SHOWING THAT THE SEVENTH DAY SHOULD BE OBSERVED AS THE SABATH ("Traktat koji pokazuje da sedmi dan treba svetkovati kao subotu"). U njemu su čitaoci mogli da pronađu, između ostalog, ovakvu tvrdnju:

"Tako vidimo da se ispunilo proročanstvo iz Danila 7,25 da će 'mali rog' promeniti vremena i zakone. Zbog toga mi se čini da su svi koji smatraju prvi dan sedmice svetim u stvari svetkovatelji papske nedelje a kršitelji Božje subote!!!"

Tek decenijama kasnije, kada se pokret za obnavljanje biblijske subote proširio toliko da je nastala Crkva adventista sedmog dana, i kada su imena određenih ljudi postala neraskidivo vezana za takav razvoj, jasno se videlo kakav je uticaj izvršio Preblov traktat. Jedan primerak tog teksta stigao je u Pariz, država Mein, u familiju Edvorda Endrusa, dok je drugi dospeo u ruke nekadašnjeg pomorskog kapetana Džozefa Bejtsa. S obzirom da njega možemo s pravom da nazovemo istinskim utemeljivačem "novog" adventnog pokreta (koji će kasnije postati Crkva adventista sedmog dana), neće biti naodmet da se u ovom poglavlju pobliže upoznamo s njegovom ličnošću i životom.

Bejts se rodio 1792. godine nedaleko od Nju Bedforda (New Bedford), država Masačusets, pomorske luke koja se u to vreme naglo širila. Za njega je zato bilo nezamislivo da izabere neko drugo zanimanje osim pomorstva. Uprkos žestokom otporu roditelja, u 15. godini stupio je u posadu jednog broda kao "potrčko" zapovednika. Otac se u sebi nadao da će more pokazati svoje pravo lice, koje će uplasiti Džozefa i vratiti ga kući. I zaista, već prvo putovanje moglo je da postane poslednje. Bejts je upao u more u trenutku kada je, s druge strane broda, jedna ajkula kružila u potrazi za hranom! Sledeća plovidba donela je još veće muke. Britanci, koji su učestvovali u ratu protiv Amerike 1812. godine, osvojili su brod i zarobili, između ostalih, i Bejtsa. Prošlo je punih pet godina dok nije konačno oslobođen. Polovinu tog perioda proveo je u zatvoru na kopnu, drugu polovinu na brodu, radeći najniže poslove. Nekoliko puta pokušao je da se spasi skakanjem u vodu, ali je svaki put uhvaćen i vraćen na izdržavanje kazne.

Kada je konačno izašao na slobodu, Bejts se ponovo uputio na more. Između 1815. i 1828. godine učestvovao je na deset dugih putovanja i u tom periodu napredovao od običnog člana posade do čina zapovednika i čak suvlasnika broda. U pauzi između dva putovanja, 1818. godine, oženio je devojku koju je voleo od rane mladosti, Prudens Naj (Prudence Nye).

U Bejtsovom životu jedna avantura sledila je drugu. Dok je još služio kao član posade, kapetan ga je poslao da spusti sidro nedaleko od jedne luke. Međutim, tek što je ušao u čamac da izvrši zadatak, okružile su ga sante leda (bila je zima) i, nošene nekom morskom strujom, povukle prema pučini. Kapetan koji je sve to posmatrao s palube već se pomirio s mišlju da ga više nikada neće videti....

S jednog putovanja Bejts se vraćao iz Evrope natovaren čelikom. Na udaljenosti od svega tri dana od kuće zahvatila ga je bura koja ga je vratila na pučinu, na mesto s kojeg mu je trebalo nekoliko sedmica da se vrati. Oluja, visoki talasi, morske struje, ogromne alge i druge biljke koje su se nahvatale na dno lađe još su više otežavale povratak. Sedam puta morao je da doziva obližnje brodove da mu dopune rezerve hrane i pitke vode. Uz nebrojene nevolje brod je ipak srećno stigao u luku. Do svoje smrti Bejts je bio ubeđen da je uspešan povratak bio, u stvati, odgovor na molitvu brodskog kuvara. Bila je to, ujedno, prva molitva koju je čuo na brodu.

U međuvremenu Bejtsov dom je rastao: petoro dece (četiri kćerke i jednog sina) rodila je Prudens kapetanu Džozefu. U isto vreme, duvan, vino i ostali poroci nestajali su iz njihove kuće. Sve više i sve dublje Bejts je razmišljao o spasenju. Kada mu je pripremala stvari za jedno putovanje, Prudens je stavila u kofer i jedan primerak Novog zaveta. Čitajući njegove stranice, Bejts se oduševio; otkrio je mnoge istine koje su se nalazile u ovim nadahnutim spisima, uključujući i istinu o čovekovoj grešnosti. Prva njegova reakcija bila je odluka da skoči u more i utopi se. Međutim, kada je u nastavku proučavanja otkrio plan spasenja, njegova malodušnost pretvorila se u izliv radosti, na obalama Južne Amerike na koje je za kratko stupio. Duboki mir uselio se u njegovo srce i tu je počeo da nastaje plan da jednom napusti brod i nastavi da živi mirno, na kopnu, uz porodicu i s mnogo vremena za proučavanje Biblije.

Između dva putovanja Bejts je uveo redovno porodično bogosluženje u svom domu u rodnom Ferhevenu (Fairheaven) i počeo da posećuje mesnu crkvu. Sećanja na detinjstvo vratila su se silovito; kao dečak Džozef je odlazio na bogosluženja i otvarao svoje srce Bogu na časovima molitve. Davna prošlost ponovo je postala stvarnost. "Moj jezik se odvezao da slavi Boga..... Sve sumnje i strahovi koji su me pratili od kako sam počeo da razmišljam o ponovnom predanju Bogu nestali su kao jutarnja rosa na suncu, a mir kao reka preplavio je moju dušu i um u sedmicama i mesecima koji su sledili," - pisao je Bejts kasnije.

Jedan od takvih trenutaka nadahnuo je kapetana da na palubu broda ureže reči: "Upotrebi me, Bože, kao oruđe u službi Tebi; ubroji me u svoje verne sledbenike."

Na dan svog krštenja Bejts je počeo da organizuje društvo za širenje umerenosti, jedno od prvih u Severnoj Americi. Na svojoj poslednjoj plovidbi uveo je sledeća pravila ponašanja na brodu: potpuno izostavljanje alkohola, izbegavanje svih svetovnih stvari i svetkovanje subote (koja je tada, naravno, bila nedelja). Za sve članove posade ova plovidba postala je najlepši doživljaj u njihovoj karijeri moreplovaca. Podstaknuti ovim primerom, mnogi zapovednici brodova iz Nju Bedforda i Ferhevena učinili su isto što kapetan Bejts.

Godine 1828. Bejts je odlučio da se povuče s mora i za stalno nastani na kopnu. Dva razloga bila su odlučujuća za ovaj korak. Kada je, kratko nakon venčanja, Džozef pošao na jedno putovanje, obećao je svojoj mladoj ženi da će se "smiriti" kada zaradi deset hiljada dolara. Sada je ta suma bila dostignuta. Osim toga, želeo je da konačno ima dovoljno vremena za svedočenje drugima o Spasitelju kojeg je upoznao. Prvi koraci koje je načinio u svom novom životu bili su pristupanje lokalnoj Crkvi hrišćanske veze i nekim društvima za sprovođenje reformi u društvu, uključujući ukidanje ropstva u Americi. Da ne bi živeo samo od ušteđevine, počeo je s uzgajanjem svilenih buba, odnosno proizvodnjom svile. Međutim, upravo u trenutku kada je posao sa svilom počeo da se razvija, Bejts je čuo prve Milerove propovedi i toliko se oduševio njima da je, kao novi učesnik adventnog pokreta, odmah posvetio sebe i sve što je imao širenju vesti o Isusovom dolasku. Radeći uglavnom na području umerenosti, zajedno s Dž. V. Hajmzom, brzo je dospeo u krug vodećih ljudi pokreta i imena neraskidivo vezanih za njegov dalji razvoj.

Nekoliko godina kasnije (1843.) Bejts je upoznao H. S. Garnija (H. S. Gurney), izvanrednog pevača-crnca i udružio se s njim u sporovođenju serija adventnih propovedi. Od svoje nekadašnje revnosti u borbi protiv robovlasništva je odustao, jer je zaključio da će Isusov skori dolazak najbolje rešiti taj problem. Međutim, nije želeo da dopusti da ti ljudi ostanu robovi greha kada se Isus pojavi i zato je pošao među njih da im ponudi slobodu u Hristu. Vlasnici robova pokušali su da se usprotive ismejavanjem i prezirom.

"Ako sam dobro razumeo, Vi ste veliki protivnik robovlasništva," - kazao je jedan od njih, "i došli ste da nam oduzmete robove, zar ne?"

"Tačno," - nije se dao zbuniti Bejts, "došao sam da oslobodim vaše robove, ali i vas. Želim da svi budete spašeni za večnost!"

Iz mnoštva se začuo glas jednog rugača:

"Ako nas ne ostavite na miru, nateraćemo vas da napustite grad jašući na metalnim šipkama ove zaštitne ograde."

"Gospodine, ako biste nam još postavili sedla, zaista bi nam bilo lakše da izjašemo iz grada nego da hodamo pešice," - odgovorio je Bejts smireno.

Okupljeni su se nasmejali Bejtsovoj doskočici i odmah umirili preglasnog robovlasnika. Bejts i njegov "pevajući evanđelista" zadobili su mnoga srca za Isusa, kako belaca tako i crnaca.

Početkom proleća 1844. godine Bejts je prodao farmu i sve vrednosti koje je stekao u dugim, neizvesnim plovidbama, da bi prikupljeni novac uložio u delo propovedanja adventne vesti. Kada ga je njegova žena prekorila da radi nepromišljeno, on je odgovorio:

"Gospod će se postarati!"

I zaista, iako Gospod nije došao u proleće te godine, njegovi su blagoslovi stizali u Bejtsovu kuću, često na način koji bi se mogao nazvati jedino čudom.

U utorak, 22. oktobra 1844. godine, Bejts je čekao da se Isus pojavi bez ijednog dolara imovine, ali i bez jedinog sina, Džozefa mlađeg. Samo dan ranije četrnaestogodišnji decak stupio je na palubu jednog broda. Avanture iz očeve mladosti više su ga privlačile nego njegovo sadašnje verovanje. Na žalost, očeva sreća nije ga pratila: u dvadesetoj godini jedan kit ga je učinio invalidom, u tridesetoj smrt ga je poslala u grob.

Kada je očekivani dan prošao a Isus se nije pojavio, Bejts je postao sasvim zbunjen. Kao ugledni meštanin uticao je na mnoge da prihvate vest o Isusovom dolasku; sada su ga ti isti ljudi sretali na ulici i rugali mu se. Bejts je poželeo da se zemlja otvori pod njim i proguta ga.

Međutim, takvo stanje nije trajalo dugo. Bejts je nastavio da bude sve drugo samo ne klonuli, bezvoljni penzioner. Njegovo fizičko zdravlje bilo je izvrsno, duh priseban, uverenje u istinitost Biblije snažno. Proviđenje se zato pobrinulo da ovaj njegov kapital (novca više nije imao) uloži u posao čije će konačne plodove tek večnost pokazati.

Nepunu godinu posle velikog razočarenja, u Bejtsove ruke dospeo je traktat Tomasa Prebla o biblijskoj suboti. Kada ga je pročitao, Bejts je stavio na stranu sve čime se tada bavio i posvetio se proučavanju ovog predmeta u Bibliji. Odmah zatim pošao je na put dug preko 200 kilometara, što kočijom, što vozom, što peške, u Hilsborou (Hilsborow), da se sretne s propovednikom Vilerom. Iako je bila već duboka noć kada je stigao na odredište, nije se ustezao da probudi domaćina i ostatak noći provede s njim u ispitivanju nauke o suboti u svetlosti Svetog pisma. Sledećeg jutra zajedno su pošli u Vošington da posete Farnsvortove i da s njima porazgovaraju o ovoj, za Bejtsa novoj istini. Nakon nekoliko sati razgovora Bejts se uputio nazad, prema kući, razmišljajući u toku celog putovanja kako da primeni ovo saznanje u praktičnom životu svog doma.

Ferheven i Nju Bedford bili su tada povezani jednim mostom. Upravo kada ga je Bejts prelazio, sreo ga je jedan prijatelj, prvi kojem je Bejts objavio vest o Isusovom dolasku, i uz široki osmeh upitao ga, onako kako je to često činio:

"Šta ima novoga, kapetane Bejts?"

"Novo je to," - odgovorio je Bejts, "da je sedmi dan nedelje Božja subota!"

Vec spomenuti broj časopisa DAY STAR EXTRA od 07. februara 1846. godine učinio je da Bejts prihvati istinu o postojanju Svetišta na Nebu, odnosno o čišćenju nebeske svetinje. Šta više, on sam je napisao još jedan tekst, traktat pod naslovom THE OPENING HEAVENS ("Otvaranje nebesa"), kojeg je delio svima koji su došli u dodir s Krožerovim, Edsonovim i Hanovim člankom. Želeći da ipak bude potpuno siguran da se njegovi dodatni dokazi iz astronomije i Biblije slažu s tekstom u DAY STAR EXTRA, otputovao je u Port Gibson i tamo se sreo s njegovim autorima. Susret je bio od obostrane koristi: Bejts je još bolje razumeo istinu koju je primio kroz tekst Edsona, Krožera i Hana, a on je njih učinio svetkovateljima sedmog dana nedelje, tj. božanske subote.

Svoje zaključke u vezi s biblijskom naukom o suboti kao danu od odmora Bejts je štampao u traktatu kojeg je naslovio: THE SEVENTH DAY SABATH, A PERPETUAL SIGN ("Sedmi dan subota, večni znak"). Bog je blagoslovio uloženi trud i učinio da mnogi preko njega saznaju za vekovnu zabludu u pogledu pravog dana za svetkovanje; između ostalih Džejms Vajt i njegova mlada supruga Elen (ranije Harmon).

Jesen 1847. godine zatekla je Bejtsa u pisanju novog traktata: A VINDICATION OF THE SEVENTH DAY SABATH ("Odbrana sedmog dana subote"), ali i u priličnom siromaštvu; novca je imao tako malo da je bolje kazati da ga uopšte nije posedovao. No, to nije potkopalo njegovu veru da će se Bog pobrinuti za potrebe njegovog doma.

Jednog jutra, dok se molio Bogu, Sveti Duh je delovao na njegov um uveravajući ga da je potrebno da napiše tekst o suboti i da će Bog obezbediti sredstva za život. Ohrabren, ustao je s molitve i prionuo na posao. Malo kasnije, međutim, u sobu je ušla njegova žena i kazala:

"Džozef, nemam dovoljno brašna da zamesim hleb za danas."

"Koliko ti nedostaje?" - upitao je muž, ne prekidajući posao.

"Oko dva kilograma," - odgovorila je Prudens.

"Dobro, sada ću ti doneti," - kazao je Džozef i izašao iz kuće.

Sav novac koji je još imao Bejts je dao trgovcu za dva kilograma brašna, vratio se kući, stavio brašno na kuhinjski sto i otišao u sobu da nastavi s radom. Malo kasnije Prudens ga je ponovo prekinula:

"Gde si išao da nabaviš brašno?" - upitala ga je s neobičnim izrazom na licu.

"Zašto pitaš? Zar nije dosta?" - uzvratio je Džozef pitanjima.

U ženinom glasu osetila se ironija dok mu je odgovarala:

"Ja zaista ne razumem; kapetan Bejts, koji je oplovio čitav svet i preneo toliki tovar svojim brodom, izlazi iz kuće da nabavi brašno i vraća se sa dva kilograma!?!"

Bejts je sve do ovog trenutka krio od žene stvarno stanje njihove imovine; sada je, ipak, shvatio da mora da otkrije istinu. Ne dižući oči s teksta kojeg je pisao, kazao je tiho: "Prudens, za ta dva kilograma dao sam poslednji novac kojeg sam imao na svetu."

Prudens je odmahnula glavom u neverici, da bi joj se zatim oteo uzvik ogorčenosti i zabrinutosti za budućnost.

"Šta sada da radimo?" - upitala je kroz plač.

"Ja ću da napišem traktat i objavim svetu istinu o suboti!" - kazao je Džozef odlučno, tonom koji je više ličio na izdavanje naredbi okupljenoj brodskoj posadi nego na razgovor sa ženom.

"Ali, od čega ćemo živeti?"

"Bog će se postarati, ženo!"

"Ah, Bog će se postarati! Ti uvek govoriš da će se Bog postarati...." - uspela je Prudens da izgovori pre nego je sasvim briznula u plač i istrčala iz sobe.

Kao da se ništa nije dogodilo, Džozef je nastavio da piše. Međutim, pola sata kasnije učinilo mu se da čuje glas koji mu govori da treba da ode na poštu. Ne sumnjajući da je to glas Božjeg Duha, ustao je od stola i pošao prema pošti, gde je zaista bilo jedno pismo za njega. Ali, pojavio se jedan mali problem: pošiljalac nije platio poštarinu, a Bejts je bio toliko bez novca da nije imao ni potrebnih pet centi da plati i preuzme pošiljku. Poštanski službenik je, naravno, dobro poznavao Bejtsa i zato je kazao:

"Sve je u redu, kapetane. Ponesite pismo kući; poštarinu možete da platite drugi put."

"Ne, ne," - odgovorio je Bejts. "Neću uzeti pismo sve dok ne platim poštarinu. Jedino što možemo, jeste da uradimo ovako: pošto mi se čini da u pismu ima novca, otvorićemo ga, pa ako je tako, odmah naplatite poštarinu."

Poštar se složio s Bejtsovim predlogom i otvorio kovertu. U njoj je zaista bilo novca, deset dolara.Objašnjenje se krilo u kratkom propratnom pismu: Bog je "uznemirio" pošiljaoca mišlju da je Bejtsu neophodan novac, tako da je odlučio da ga odmah pošalje....

Radosnog srca i punog džepa Bejts je otišao u prodavnicu i kupio brašna za četiri dolara, krompira, šećera i drugih namirnica potrebnih domaćinstvu. Zatim je pozvao prodavčevog pomoćnika i kazao mu da tu robu odnese njegovoj kući. Međutim, pre nego je dečak pošao, Bejts je dodao:

"Možda će ti moja žena kazati da si se zbunio i da to nije za nju. Ali ti se na to ne osvrći, nego samo odloži robu pred ulaznim vratima."

Bejts je zatim otišao u štampariju i dogovorio s vlasnikom izdavanje traktata. Objasnio mu je da trenutno nema novca, ali da će pokriti nastale troškove čim ga dobije. Dotle, traktati će ostati vlasništvo štampara. Bejts se nije osećao zabrinutim, jer je bio siguran da će se isti Bog koji ga je pozvao da objavi svetu istinu o suboti pobrinuti i za sredstva i pokrenuti ljude da pošalju priloge.

Kada je završio razgovor u štampariji, Bejts se vratio kući. Da bi zamisao izveo do kraja, ušao je na sporedna vrata i neprimetno zauzeo mesto za radnim stolom. Posle izvesnog vremena, kada je primetila da joj je muž u sobi, Prudens ga je uzbuđeno prekinula:

"Džozef, da li si video šta imamo pred vratima? Odakle je to stiglo? Ja sam kazala dečaku da to sigurno nije za nas, ali on nije obraćao pažnju na mene sve dok nije ispraznio kolica!?!...."

"Pa, ja mislim da je dečko dobro uradio," - odgovorio je Džozef.

"Ali, odakle je to stiglo?" - navaljivala je Prudens.

"Eto, Bog se pobrinuo!"

"Ah, ti i tvoje 'Bog se pobrinuo'!" Džozef je tada izvadio iz džepa pismo i pružio ga ženi. Njen pogled je klizio s reda na red, a onda se oteo uzvik. Međutim, ovaj uzvik bio je mnogo drugačiji od onog pre nekoliko sati. Obuzeta posebnom radošću, suznih očiju, Prudens je zamolila muža da joj oprosti što nije imala dovoljno vere.

Više puta u svom životu Bejts je doživeo slično iskustvo: novac je stizao upravo onda kada se pojavila potreba za njim. Često su pošiljaoci bili osobe koje on nije poznavao. To je, između ostalog, bio slučaj s traktatom A VINDICATION OF THE SEVENTH DAY SABBATH; konačna svota koju je trebalo uplatiti štamparu stigla je onog dana kada je posao bio završen!

Tek 1884. godine Dž. N. Lafboru (J. N. Loughborough), takođe jedan od vodećih ljudi adventnog pokreta nakon razočarenja, saznao je ko je bio plemeniti darodavac. Na žalost, Bejts više nije bio živ da sazna rešenje ove tajne. Da jeste, njegovoj radosti ne bi bilo kraja, jer je potrebnu sumu uplatio H. S. Garni, "raspevani evanđelista", Bejtsov saradnik u mnogim misionskim poduhvatima. Naime, kada je Garni odlučio da napusti svoj posao i pođe s Bejtsom, njegov poslodavac se toliko razljutio na njega, da je odbio da mu isplati dotadašnju zaradu. Godinama kasnije, upravo kada je postalo neophodno, Bog ga je pokrenuo da ispravi već skoro zaboravljenu nepravdu i pošalje novac Garniju. Garni pak nije oklevao da ga prosledi Bejtsu, čiju je revnost i požrtvovnost za širenje biblijskih istina vrlo dobro poznavao.

Kada se veliko razočarenje u jesen 1844. godine stišalo, Bejts je zaključio da je njihova računica (Milera i njegovih saradnika) bila pogrešna i da će Isus ipak vrlo brzo doći na Zemlju. Međutim, već sledeće godine do njega je doprla vest o biblijskoj suboti, a godinu dana kasnije i istina o nebeskoj svetinji i Isusovoj službi u njoj. Krajem 1846. uverio se da je Elen Vajt pravi Božji prorok. Ta saznanja konačno su usmerila njegove sposobnosti na nesebičnu službu objavljivanja poruke trećeg anđela iz Otkrivenja 14. glave.

Naviknut na duga putovanja svetskim morima, Bejts nije mogao da sedi kod kuće. Njegov je cilj bio da svim Milerovim sledbenicima ukaže na nove dragulje u riznici spasonosnih istina. Za njega nisu postojale granice između saveznih država niti razlike između beskućnika i gradonačelnika. Dok su mu novčane mogućnosti dozvoljavale, putovao je vozom; kada su džepovi ostajali prazni, nastavljao je putovanje pešice. Svoje traktate delio je lično putnicima u vozu i saputnicima u pešačenju. Gazio je satima duboki sneg da bi posetio samo jednu porodicu. Događalo se da je stizao do kuće u kojima su bolesnici ležali na samrti, molio se kraj njihove postelje i gledao kako senka smrti odlazi s njihovog lica. Jednom prilikom vratio se kući nakon nekoliko meseci putovanja i zadržao se samo preko subote. Već početkom sledeće sedmice pošao je ponovo da obilazi "rasejano stado". Njegovoj ženi Prudens u početku je društvo pravila njena ostarela majka, a kasnije jedna od kćeri koja se udala i ostala s porodicom u roditeljskoj kući.

Iako je Bejtsov glas bio dovoljno snažan da ga čuje veliko mnoštvo, on se ipak najčešće obraćao malim grupama, jer je u radu s njima imao najviše uspeha. Nekada su to bile male crkve koje su mu dozvoljavale da propoveda, nekada su vrata gradskih i seoskih dvorana otvarana da prime zainteresovane, nekada su oduševljeni farmeri pozivali svoje poznanike i prijatelje s obližnjih imanja. Ali, bez obzira gde je propovedao, gotovo uvek je istina o biblijskoj suboti nalazila mesto u srcu nekog od slušalaca. Samom Bejtsu to je bila najveća nagrada za trud koji je ulagao.

Obdaren studioznim duhom, taktičnošću i karakteristikama istinskog vođe, Bejts je zajedno s Džejmsom i Elen Vajt bio nezamenljiv stub u građevini "novog" adventnog pokreta, koji je nakon razočarenja otkrio i prihvatio istine o nebeskoj svetinji i Božjoj suboti. On je organizovao i vodio najveći broj sastanaka adventista sedmog dana nakon 1844. godine, sve do organizovanja Generalne konferencije kao vrhovnog upravnog tela u Crkvi adventista sedmog dana, 1863. godine.

Bejts je revno sarađivao i u "službenom" časopisu adventista, listu REVIEW AND HERALD ("Pregled i glasnik"). Iako je mnogo putovao, to ga nije sprečilo da napiše stotine članaka o različitim biblijskim temama. Ovaj rad mnogo je pomogao utvrđivanju vernih u biblijskoj istini, posebno zato što su mnogi pretplatnici časopisa istinu o suboti saznali lično od njega. Tekst ispod kojeg je stajalo njegovo ime značilo je za njih veliku radost i podsticaj za dodatnu ustrajnost u borbi za božanska otkrivenja.

Osim navedenim duhovnim i intelektualnim prednostima, Bejts je bio obilno blagosloven fizičkim zdravljem. Odbacivanju alkohola i duvana sledilo je, nakon razočarenja, potpuno izostavljanje čaja, kafe, mesa i slatkiša iz ishrane. Dugo vremena Bejts je služio kao tihi svedok zdrave ishrane, najviše sopstvenim primerom. Ali kada je Elen Vajt 1863. godine dobila viziju o zdravstvenoj reformi, Bejts je počeo slobodnije da govori o ovom području. U svojoj 65. godini krstio je sedam osoba u reci na kojoj su morali da razbiju led da bi obavili obred; sve to odvijalo se na temperaturi od 30 stepeni ispod nule. Kada je navršio 79 godina, mogao je da se pohvali da ne oseća nikakvu tegovu ili bolest. Džejms Vajt, koji je, za razliku od Bejtsa, mogao na prste da izbroji dane kada je bio zdrav i slobodan od bolova, kazao je:

"Kad stoji, Bejts je uspravan kao spomenik; kad hoda ulicom, čini to lagano, kao lisica."

Kada je sklopio oči i pošao na privremeni počinak, Bejts je mogao da kaže: "Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah...." Mnoga srca bila su ožalošćena vešću o njegovoj smrti, ali i ta tuga bila je samo jedan vid radosti. Jer, među ožalošćenima su se nalazili mnogi koji su upravo od njega čuli radosnu vest da će Isus ponovo doći i podići umrle pravednike na večni zivot. A među njima, verovali su, i kapetana Bejtsa.

< 11. Poglavlje Sadržaj 13. Poglavlje >