< 14. Poglavlje

15. Šta adventisti duguju ostalim hrišćanima?

Pioniri adventizma imali su poseban izraz kojim su označavali svoju poruku: "istina". Njihov prvi časopis zvao se SADAŠNJA ISTINA. Za one koji su pristupali njihovim redovima govorili su da su "prihvatili istinu", a za one koji su napuštali crkvu - da su "ostavili istinu".

Elen Vajt je 1881. godine napisala: "Kao što je sigurno da Bog živi, tako je sigurno da mi imamo istinu; iako se Sotona trudi na sve moguće načine, on ne može da promeni božansku istinu u laž."

Ponekad ovakvi izrazi navode na zaključak da samo adventisti imaju istinu! Ali, takav zaključak je sasvim pogrešan. Šta više, adventisti su veliki "dužnici" čitavoj armiji ljudi i žena u svim vekovima i svim hrišćanskim crkvama koji su negovali i čuvali istinu od njenog potpunog nestanka sa ove Zemlje. Da bismo, međutim, utvrdili da je gornja izjava tačna, potrebno je da odgovorimo na pitanje: Šta je, u stvari, istina?

Isus je kazao: "Ja sam put, istina i život" (Jovan 14,6), i "Tvoja reč je istina" (Jovan 17,17). Prema tome, "istina" je Isus, "istina" je Božja reč, biblijska nauka.

Nauka znači "učenje". Biblija poučava istinu o Bogu. Isus je takođe poučavao istinu, tj. iznosio istinu o Bogu. U vreme kada su gotovo svi zamišljali Boga kao strogog, nemilostivog vladara svemira, Isus ga je predstavio kao biće puno saučešća, kao Oca ljubavi. "Jer Bogu tako omilje svet, da je i sina svog jedinorodnoga dao...." (Jovan 3,16). "Da se ne plaši srce vaše; verujte Boga i mene verujte. Mnogi su stanovi u kući Oca mojega.... I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja" (Jovan 14,1-3). Pre odlaska sa Zemlje Isus je ostavio obećanje o Utešitelju, Svetom Duhu, koji će na posebno ličan način biti veza između ljudi i njega (vidi: Jovan 14,15-18.25-29; 15,26.27; 16,7-14). Da u ljudima ostane sećanje na ova obećanja, Isus je ustanovio jedan obred, Svetu večeru, koji će u vernima buditi želju da Isus postane deo njih, kao što hrana postaje deo tela.

Isus je takođe učio da čovek nakon smrti ne odlazi na neko nevidljivo, tajanstveno mesto, niti mu duša lebdi po svemiru, već da stupa u stanje naročitog mirovanja, iz kojeg će ga podići božanski oživljujući glas prilikom Isusovog dolaska (vidi: Jovan 11,11-14; 5,28.29).

Isus je dalje učio da Bog želi da svako biće bude slobodno u svome odlučivanju. Niko ne treba da bude primoran da postane hrišćanin. Oni koji to jesu, poučavaju Isusovoj nauci one koji je ne poznaju, a krštenje dolazi tek kada osoba odluči da prihvati Isusovu ponudu milosti (Matej 28,18-20; Marko 16,16). Ako želimo da postanemo njegovi prijatelji, naša je dužnost da držimo zapovesti, a On je obećao da će nam pomoći u naporu da naš život uskladimo s njegovom voljom.

Isus je izgovorio mnogo prekrasnih stvari o Bogu i Njegovom karakteru, tako da se ljudi "... divljahu rečima blagodati koje izlažahu iz usta njegovih..." (Luka 4,22). Iako u opasnosti da izgube posao, jednom su čak i službeni čuvari hrama propustili da izvrše nalog koji im je dan, jer "... nikad čovek nije govorio kao ovaj čovek" (Jovan 7,46).

Kada je Isus pošao sa Zemlje natrag na Nebo, dao je učenicima "duha istine" da nastave da poučavaju ljude istinitoj nauci - dao im je istinu o "Istini".

Na žalost, stvari su se razvijale u neželjenom pravcu. Upravo onako kako je Pavle prorekao (Dela 20, 28-31), pojavili su se lažni učitelji unutar crkve koji su u mnogim slučajevima uništili ili izopačili pravu nauku, izvrnuli Istinu. Doslovan, vidljiv Isusov dolazak, tako jasno obećan u Bibliji, tumačen je kao događaj koji se već odigrao, ili koji znači nevidljivo "useljenje" Isusa u srce. Tek rođene bebe škropljene su vodom krštenja i proglašavane "hrišćanima" pre nego su išta mogle da shvate o životu u koji su ušli. Za kratko vreme prave nauke je nestalo, a na njenom mestu ostala je velika duhovna praznina.

Opravdanje verom, ta tako značajna istina za čoveka, nikada nije potpuno zaboravljena. U svakom veku postojali su ljudi koji su čvrsto verovali u Isusa kao Spasitelja. Ali, u tami mračnog srednjeg veka oni su poučavani da izraz "verovati" uključuje i ispovedanja, hodočašća, darovanja crkvi i slično. Posebno dobar odnos trebali su da imaju prema sveštenicima, jer se za njih, kao Božje predstavnike na Zemlji, smatralo da imaju ključeve od raja i od pakla. Pošto su mnogi od tih sveštenika i kaluđera bili pohlepni na novac i podmitljivi, prezir prema njima donosio je i prezir prema samom Bogu.

Za one koji su umrli a nisu bili kršteni, izvrnuta nauka je propisivala večnu muku u ognju pakla, dok su čak i pravednici morali izvesno vreme da provedu u vatri čistilišta pre stupanja u raj. Legende su izmišljene da podupru ovo krivoverstvo. Kada su u jednom mestu ljudi odlučili da saznaju kako da pomognu dečaku, čiji su roditelji umrli, da njihove duše izađu iz čistilišta, odgovor je bio: "Priložite dar!" Posle izvesnog vremena prikupljanja i žrtvovanja usledilo je pitanje: "Da li je dosta?" I odgovor: "To niko ne zna!"

Zapisi i dnevnici kaluđera i "svetaca" otkrivaju da je za mnoge obred Svete večere bio čin naročite bliskosti sa Spasiteljem. Ali i tu je lažna nauka izvršila svoj uticaj. U jednostavnim Isusovim rečima "Ovo je telo moje...", na latinskom "Hoc est corpus meum", oni su prepoznali pretvaranje obrednog hleba u stvarno Isusovo telo i obrednog vina u stvarnu Isusovu krv. Tada je prilaz ovim simbolima bio dozvoljen samo svešteniku, dok je laik morao da se pomiri sa zabranom učešća u tom obredu. Izgovorena reč na bogosluženju smatrana je nevažnom; vrhunac je bio u kratkom momentu kada sveštenik izgovara "Hoc est corpus meum" i na taj način otkriva svu mistiku hrišćanstva. Nije zato čudo da su ljudi u svom sujeverju noću provaljivali u crkve i iznosili iz njih predmete koje su kasnije skrivali pod svojim ogrtačima, smatrajući da će im oni doneti sreću.

Možemo da zamislimo kako je žarko Bog želeo da se obnovi shvatanje o njemu kao Ocu punom ljubavi i brige za svoja stvorenja! Kako je morala biti velika radost na Nebu kada je u tom mraku srednjeg veka Džon Viklif (John Wycliffe) otvorio svoj um za prihvatanje istine!

Iako poslušan Katoličkoj crkvi, koju je kao teolog zastupao i branio, Viklif je zavoleo Isusa i shvatio da je On izvor svake istine. Pozivao je zato svoje poznanike i prijatelje da stave na stranu ljudske umotvorine i da dozvole Bibliji da bude njihov vodič.

Neprijateljima istine, a samim tim i njegovima lično, ovo nije bilo po volji i zato su odlučili da ga ućutkaju. U 14. veku uobičajeni način za to bila je lomača. Pošto ipak nisu hteli da odmah iskoriste tu mogućnost, oni su se pojavili pred Viklifom u času kada je bio bolestan i ležao u krevetu; nadali su se, verovatno, da će ga u takvom stanju lakše navesti da se odrekne svog učenja. Ali, na njihovo iznenađenje Viklif se pridigao u postelji i izjavio: "Ja neću umreti, nego ću još živeti da i dalje žigošem vaša zla dela!"

Viklif je postao prvi čovek koji je preveo Bibliju na jedan narodni jezik. Stotine prepisa su načinjeni i svetlost Božje reči je počela da se širi Engleskom. Posebni propovednici, nazvani "lolardi", prepoznatljivi po naročitoj odeći koju su nosili, išli su iz kraja u kraj države i čitali Sveto Pismo narodu željnom prave nauke, učeći ih da tu knjigu uzdignu iznad ljudskih tradicija i filozofija.

Prošao je jedan vek do pojave Martina Lutera. Kao profesor katoličke teologije on je bio pozvan da iznosi nauku o Bogu, ali ne onako kako Biblije uči. Toliko je prepreka bilo postavljeno pred ulazom u "raj", čovekov izraz za večni život, da je Luter, na pitanje da li voli Isusa, govorio: "Da li volim Isusa? Mrzim ga!"

Luter je savijao svoja kolena pred Bogom u traženju prave, nekrivotvorene, jedine istine. Proučavajući Bibliju dublje, zaključio je da ona govori o Božjoj ljubavi prema grešniku i da se spasenje ne zarađuje delima, nego da je ono dar ljubavi ostvaren kroz život, smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Otkrio je takođe da Bog dozvoljava svakome da mu priđe i "zatraži blagodat" bez posredstva nekog drugog čoveka ili sveštenika. "Preda mnom su se široko otvorila vrata raja," - pisao je on, "i ja sam ušao kroz njih."

Ono što je Viklif pre njega učio u vezi s Biblijom, Luter je prihvatio i načinio idejom vodiljom pokreta reformacije - Biblija i samo Biblija kao pravilo vere i života. Na državnom saboru u Vormsu 1521. godine izjavio je s neočekivanom hrabrošću pred mnoštvom najviših predstavnika naroda: "Dok se ne uverim na osnovu Biblije i zdravog razuma, ne mogu da činim drugačije. Moja savest je potčinjena Božjoj Reči." Viklifovo shvatanje Svete večere Luter je takođe preuzeo, objašnjavajući svojim vernicima da ona pruža priliku svakom pojedincu da se uveri u Isusovu opraštajuću ljubav ukazanu upravo njemu.

Milioni širom Evrope radovali su se zbog pojave Martina Lutera. Mnogi od njih položili su svoj život u odbranu istina koje su ponovo zasvetlile jasnim sjajem. Iskra ove božanske vatre zahvatila je Francusku i Švajcarsku i u njima zapalila druge pobožne katolike toga doba da istražuju Bibliju i dozvole Božjem Duhu da preko njih otkrije svetu ostale delove duhovnog blaga, koje je tako dugo ležalo zakopano u mraku srednjeg veka.

Nakon Lutera, ulogu velikog mislioca i daljeg istraživaca Biblije preuzeo je skromni, tihi Kalvin (Calvin), "otac" prezbiterijanaca i kongregacionalista. On je izvršio prvu sistematizaciju biblijskih istina i tako ih prikazao u jednom sasvim novom svetlu. Upravo on je dotakao "nedodirljivu" temu čovekovog predodređenja i dao nemerljivi doprinos u boljem shvatanju ove istine koja je u srednjem veku postala glavna zabluda. Istina, i danas mnogi imaju negativne asocijacije na spomen Kalvinovog imena, smatrajući da je on uzročnik nove zablude, tj. nauke da je Bog predodredio sudbinu ljudi još pre nego su došli na svet. Naravno, Kalvin nije u svemu imao pravo, ali on je bio prvi koji je pitanje predodređenosti ljudi prebacio iz ruku sveštenika u Božje ruke! Za njegovo vreme to je bio neverovatan napredak!

Više nego Luter, Kalvin se bavio mogućnošću pobede nad grehom. On je pozivao ljude da svakog dana žive bolje i plemenitije nego prethodnog. Dok je Luter izgrađivao nauku o promeni našeg statusa pred Bogom ("opravdanje verom"), Kalvin je postavljao temelje nauke o promeni našeg karaktera pred Bogom ("posvećenje verom"), koju omogućuje svakodnevna povezanost sa Isusom.

Sledbenici Kalvina u Engleskoj postali su poznati kao puritanci, nazvani tako zbog svoje odlučnosti u otklanjanju svega što je prljalo čovekov život i pokazivalo nezrelo hrišćanstvo. Njima treba zahvaliti za obnovljeni prevod Biblije, poznat kao "Prevod cara Džejmsa". Godine 1603. car Džejms Prvi (James I) dao je nalog učenim ljudima svog carstva (ukupno ih je bilo 48 izabrano) da obnove prevod Džona Viklifa . Oni su to učinili u roku od osam godina; ko može da proceni blagoslove ovog poduhvata?

U Evropi su posvećeni anabaptisti ukazivali da je pravo krštenje samo ono koje učini osoba koja veruje. U odbranu svog učenja neki od njih morali su da žrtvuju svoj zemaljski život. Izgleda da je prva mučenica bila jedna mlada devojka u Švajcarskoj, koju su utopili tako što su joj glavu zagnjurili u konjske jasle napunjene vodom, rugajući se pritom njenom verovanju o ispravnom krštenju. Drugi su bili bacani u reke, spaljivani na lomačama ili živi sahranjivani u kovčezima premalim za njih. Slični njima bili su baptisti u Engleskoj i Americi, koji su, osim nauke da krštenje dece nije biblijski opravdano, otkrili da je ispravno krštenje, u stvari, krštenje uronjavanjem.

U 18. veku pojavio se Džon Vesli (John Wesley) da umiri srca uplašena prenaglašenom naukom o predodređenju (predestinaciji). Pred uznemirenim dušama on je ponovo čitao ohrabrujuće reči iz Jovana 3,16: "Jer Bogu tako omilje svet, .... da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni."

Vesli je "otac" Metodističke crkve, koja je prihvatila reformatorski princip "Biblija i samo Biblija", sveštenstvo vernika, simboliku Svete večere i doktrinu o posvećenom životu. Istina, on je do kraja života insistirao na krštavanju novorođene dece, ali nije zabranjivao krštenje uronjavanjem onih koji su to želeli. Kao primer za to služi Elen Harmon, koja je u ranoj mladosti krštena uronjavanjem upravo u Metodističkoj crkvi.

Kroz sve vekove postojali su ljudi koji nisu verovali da Bog muči duše ljudi nakon njihove smrti. Viklif je to stanje objasnio kao "besvestan san između smrti i vaskrsenja". Za Lutera je ono bilo "miran, sladak i dubok san" ako je umrli sklopio oči s verom u Hrista. Isto mišljenje izrazili su Frensis Blekbrn (Francis Blackburne) iz Anglikanske crkve, Metju Kefin (Matthew Caffyn) iz Baptističke, kao i pesnik-puritanac Džon Milton (John Milton). U Americi su ovu nauku zastupali Džordž Stors (George Storrs) kao nekadašnji metodistički propovednik i Čarls Fič, kongregacionalista. Spominjanjem Storsa, a posebno Fiča, stigli smo u vreme međukonfesionalnog adventnog probuđenja, iz kojeg je izrasla Crkva adventista sedmog dana.

Da li se još uvek sećamo? Eni Smit bila je baptista, Rejčel Ouks baptista sedmog dana, Hajram Edson, Frederik Viler i Elen Harmon metodisti, Džozef Bejts i Džejms Vajt vernici Crkve hrišćanske zajednice, Stokbridž Haulend kongregacionalista.

Kada su ovi ljudi i žene, zajedno s mnogim hiljadama drugih, postali adventisti sedmog dana, oni se nisu odrekli predivnih istina o Bogu koje su otkrili u svojim nekadašnjim crkvama. Umesto toga, oni su se radovali novoj svetlosti koja ih je obasjala kroz dalja i dublja saznanja.

Adventisti imaju "istinu"; ali kada to kažu, onda misle na sve koji su čuvali i prenosili delove istine o Bogu i predali ih njima, kao osnovu za "sadašnju istinu", naročitu vest o biblijskoj suboti kao posebnoj vesti generacijama poslednjeg vremena. Istina o Isusovoj službi u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta nije bila poznata u vreme Martina Lutera; ali kada je došlo vreme za nju, ona je otkrivena i blagoslovi tog saznanja su neprocenjivi.

Kad adventisti danas pozivaju svoje prijatelje ili poznanike da napuste crkve kojima pripadaju i priđu Crkvi adventista sedmog dana, oni ne zahtevaju od njih da se odreknu svega što su saznali kao metodisti, baptisti, prezbiterijani ili katolici. Svaki deo istine o Bogu koji su primili u svojim ranijim crkvama oni treba da neguju još pažljivije, ali da svom novom verovanju dodaju ono što je Bog poverio adventistima: istinu o suboti, sa svim njenim zahtevima i posledicama.

Kada adventisti danas kažu da imaju "istinu", oni se ne hvale, jer to nije njihova istina, već Božja. Bog je autor i čuvar istine, On je taj koji je daje ljudima, sa željom da je svi prihvate i uđu u večni život.

Svoju dragocenu istinu Bog je poverio adventistima; od njih očekuje, čak zahteva da pođu po svetu i objave je "svakom narodu i jeziku i kolenu i plemenu."

< 14. Poglavlje Sadržaj 16. Poglavlje >