< 18. Poglavlje

19. Laodikeja!

Zvuči nerazumljivo i kontroverzno; ipak, adventisti sedmog dana dali su sebi ime pune četiri godine pre oktobarskog jutra 1860. i predloga Dejvida Juita! Bio je oktobar 1856. godine. Ime je poticalo direktno iz Biblije, a čitav događaj sasvim je aktuelan i za današnju Crkvu advenista sedmog dana.

Od samog početka, kao što smo se uverili, adventisti koji su svetkovali subotu smatrali su sebe narodom koji je imao razlog postojanja, pokretom proviđenja. Uvereni na osnovu iskustva i proročanstva da nose "sadašnju istinu" za svoje vreme, zaključili su da su oni prava Božja crkva poslednjeg vremena. Bili su duhovni Izrailj u modernoj pustinji, putnici iz "Vavilona" prema novom svetu, obnovitelji prave subote, kao što je to bio slučaj s Izrailjem na Sinaju. U sebi su gledali ostvarenje Malahijinog proročanstva o proroku Iliji koji će doći ".... pre velikog i strašnog dana Gospodnjeg" i povratiti poslušnost Božjem zakonu na Karmelu otpalog hrišćanstva. Jednom rečju, smatrali su se "šestom crkvom" iz Otkrivenja, "Filadelfijom", crkvom bratske ljubavi.

Ova ideja bila je široko rasprostranjena među adventistima. Pisma redakciji PREGLEDA koja su upućivali rasejani vernici u mnogo slučajeva bila su hvalospevi zbog poznavanja jasne svetlosti istine. Mnogi Amerikanci osećali su se ponosnima zbog saznanja da mogu da svetkuju pravi dan od odmora, iako najveći deo njih to nikada nije stvarno sproveo u život. A kako su padale predrasude prema adventistima nakon njihovog razočarenja, tako se počeo povećavati broj onih koji su im pristupali. Ne bez ponosa, Džejms Vajt je objavio da je broj vernika do početka 1850-ih porastao na oko 2000.

Kako je rastao broj adventista nakon razočarenja 1844. godine moglo je da se prati u prethodnim poglavljima; potrebno je, međutim, baciti pogled i na drugu stranu medalje, tj. zapitati se kako se razvijalo duhovno stanje ovih svetkovatelja subote. Zaključak Džejmsa Vajta par godina kasnije: "Jasno je da rast broja vernika ne prati odgovarajući rast u posvećenju i milosti Duha."

U to vreme neki rukopoloženi propovednici, među njima Vošington Mors i Horas Lorens, napustili su službu i kupili farme, da na njima grade svoju egzistenciju. Ohrabreni materijalizmom vođa, mnogi vernici predali su se svojim poslovima ne vodeći računa o drugima. Čitave grupe evanđelista ostavljale su dotadašnji rad i tražile drugi posao. Traktati i knjige gomilali su se u magacinima PREGLEDA u nedostatku vrednih ruku koje bi ih ponele ljudima željnim istine. Štamparija je grcala u dugu, a izgledalo je da to brine samo nekolicinu. Naravno, nijedan vernik nije izvršio ubistvo niti opljačkao banku; ali kao narod koji je tvrdio da se sprema za preobraženje i da svetkuje jedan dan sedmično u skladu s Biblijom, nalazili su se u žalosnom stanju.

Džejms Vajt je, nenamerno, u jednom periodu čak doprinosio produbljivanju ovakvog stanja. Suočen s kritikama da su tačke nauke koje je on objavljivao plod maštanja njegove žene, on je zatvorio stranice PREGLEDA za objavljivanje njenih vizija i poruka. Njegova namera bila je plemenita; na taj način želeo je da dokaže da su istine o suboti, nebeskoj svetinju i stanju umrlih biblijske istine. Efekat je, međutim, bio suprotan od očekivanog; Elen je sve ređe primala vizije, a njihov sadržaj postajao je sve manje poznat mnogim adventistima.

Kada su se Džejms i Elen doselili u Betl Krik, mesna crkva organizovala je sabor na kojem je došlo do probuđena i pokajanja zbog stanja u proteklih nekoliko godina. Okupljeni vernici doneli su odluku da prikupe novac i omoguće štampanje poruka Duha proroštva. Tako je krajem 1855. godine ugledala svetlost dana prva knjiga SVEDOčANSTAVA ZA CRKVU. U stvari, bila je to knjižica od 16 stranica, kojoj su u sledećih 50-ak godina sledile daljih 36. U današnjim izdanjima one su sakupljenje u devet svezaka serije poznate pod istim naslovom: SVEDOčANSTVA ZA CRKVU.

Kao što je poznato, Jovan je u okviru svoje knjige Otkrivenje bio pozvan da napiše pismo - poruku Vernog svedoka crkvama u Maloj Aziji. Ta pisma predstavljala su, osim stvarnih potreba onog vremena, presek stanja celokupnog hrišćanstva od prvog veka njegovog postojanja do Isusovog dolaska. Miler i njegovi sledbenici smatrali su sebe "Filadelfijom". Kada je, nakon razočarenja, otkrivena istina o suboti, oni koji su je prihvatili zadržali su ime "Filadelfija," dok su oni koji tu svetlost nisu prihvatili nazivani "Laodikejom". Izrazi iz "Otkrivenja" kao što su "mlak", "bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba..." tumačeni su kao stav tih adventista da im nije potrebna vest o suboti niti dar Duha proroštva.

Međutim, kako je duhovnost adventista - svetkovatelja subote opadala, tako je sve više padao u zaborav izraz "Filadelfija", dok se sve češće u razgovorima upotrebljavala "Laodikeja" kao neprijatan, ali pogodan opis opisivanja sopstvenog stanja.

Pri kraju prve sveske SVEDOčANSTAVA ZA CRKVU nalazi se poziv Duha proroštva u kojem ima više izraza preuzetih upravo iz poruke crkvi u Laodikeji. Na žalost, ove reči naišle su na vrlo slab odjek. Slično se dogodilo i maja 1856. godine s drugom sveskom SVEDOčANSTAVA ZA CRKVU, koja je ukazivala na negativnu pojavu prilagođavanja svetu rasprostranjenu u adventističkim domovima; iako su vernici Betl Krika jednoglasno odlučili da objave ovaj tekst Elen Vajt, koji je sadržavao i jednu viziju o ovom problemu, rezultat je bio neznatan.

Oktobra iste godine za Džejmsa Vajta više nije bilo dileme; kroz jednu seriju ozbiljnih članaka u PREGLEDU on je pokazao, na osnovu Biblije, da adventisti sedmog dana, prava Božja crkva poslednjeg vremena, pokazuju sve karakteristike mlake, samozadovoljne Laodikeje!

Tek sada su rezultati postali vidljivi. Između nekih 2000 pretplatnika PREGLEDA stiglo je preko 300 pisama zahvalnosti i podrške Džejmsu Vajtu za njegovo otvoreno predstavljanje stanja i poniznog poziva na probuđenje i ponovno posvećenje.

Uloga Elen Vajt u ovom probuđenju bila je značajna; njene vizije pripremile su put, njena putovanja sa suprugom omogućila su primenjivanje opšte poruke na konkretnu situaciju crkve u kojoj su se nalazili. Upravo tada i upravo to je bio slučaj s probuđenjem u Vokonu, kada je na osnovu slike Isusa koji kuca na vrata srca Meri Lafboru odlučila da ponovo dozvoli Bogu da vodi njen život.

Dva svedočanstva njegove supruge Elen iz godine 1857. utvrdili su Džejmsa u njegovom zaključku da je njihov pokret predstavljen u Bibliji kao Laodikeja. Elen je, naime, primila viziju u kojoj su joj bili pokazani mnogi detalji koje vernici treba da uklone s vrata svog srca: međusobno nerazumevanje, ljubav prema materijalnim stvarima, svetovni stil života, gnjev i slično. Na kraju vizije pažnja joj je bila usmerena na obećanja ostavljena Laodikeji. "Kako je divno to obećanje," - pisala je ona, "koje mi je bilo pokazano u viđenju: Isus će ući i večerati s nama i mi s njim!"

U stvari, poruka Laodikeji zaista je obilna obećanjima, ne samo po njihovom ukupnom broju, nego po kvalitetu koji sadrže u sebi - zajednici s Isusom koju nude. Iako nevidljiv, Isus je naročito prisutan u Laodikeji. On je "verni svedok" koji daje tačnu dijagnozu njenog stanja. On je, takođe, i "trgovački putnik", koji ide od vrata do vrata i nudi rešenja za prevladavanje takvog stanja. On, na kraju, daje kao nagradu prednost vernima da sede s njim na prestolu.

Ipak, On nešto očekuje i od nas. Mi moramo otvoriti vrata srca, jer Isus nikada neće ući u njega bez našeg odobrenja. Mi moramo "kupiti" ono što Isus nudi - njegovu pravdu "bez novca i bez plate...." (Isaija 55,1).

U drugoj viziji Elen je primetila dve grupe adventista, podeljene na osnovu reakcije prema poruci "vernog svedoka". Na jednoj strani bili su oni koji su odbili Isusov poziv. "Božji anđeli su ih napustili," - opisala je Elen. Drugu grupu sačinjavalli su oni koji su poslušali Isusov savet. Marljivo su počeli posao čišćenja srca i uklanjanja svega bezvrednog iz njega; ne u svojoj sili, nego u traženju nenadmašne Božje jačine. Takvi su pobedili! Odbacivši kritizerstvo, sebičnost i sumnju, oni su se kretali u savršenom redu, kao vojska, ojačani blagoslovima poznog dažda. Njihovo svedočanstvo pred svetom donelo je nezamisliv uspeh; uskoro nakon toga Isus ih je pozdravio u svom drugom dolasku.

Kakva divna prilika!

Vernici su je delimično iskoristili. U svojim susretima oni su tražili i koristili prilike za razgovor, za izraze pokajanja i molitve oproštenja. Roditelji i deca razgovarali su na nov, otvoren način. "Žrtva" više nije bila nepoznat pojam u ušima adventista; spremnost na žrtvu dovela je do toga da izdavačka kuća načini veliki skok od teških gubitaka do ostvarivanja zarade. Broj krštenja je rastao. Nova radost pojavila se na licu vernika kao posledica ovog novog preokreta i potpunog predavanja u Božje ruke.

Ovaj izveštaj, međutim, ne treda da u nama stvori pogrešnu sliku o probuđenju celog pokreta. Mnogi su ostali ravnodušni. Bilo je onih koji su pitali: "Zašto brat taj i taj, ili sestra ta i ta ne promene svoj život?" Neki su tražili nezavisnost i odbijali vođe pokreta; neki su već posle nekoliko pozitivnih dostignuća pomislili da su dostigli savršenstvo.

Vizija od 15. jula 1859. godine otkrila je gde se nalazio uzrok ovakvog stanja. "Zato što nisu doživeli da se Božje silno delo završi u kratkom vremenskom periodu, mnogi su izgubili već stečene dobrobiti poruke. Ali ja sam videla da vest neće obaviti svoje delo za nekoliko kratkih meseci."

Izgleda kao da je Bog namerno čekao da prođe uzbuđenje i da vernici počnu da izvršavaju Njegove savete na temelju principa. To je, ustvari, način kako Bog uvek postupa. "Da njegov narod ne bi sam sebe zavaravao, Bog mu daje vremena da uzbuđenje prestane, a zatim ga stavlja na probu da bi video da li će poslušati savet vernog Svedoka."

Postalo je očigledno da za istinsku promenu adventista 1850-ih godina nije bilo dovoljno nekoliko večeri molitve, nekoliko sedmica duhovnog probuđenja ili "nekoliko kratkih meseci". Traženje Božje sile uvek obuhvata dugačak period života, jer Božji narod treba da razvije karakter koji će dostići uzvišene ideale.

< 18. Poglavlje Sadržaj 20. Poglavlje >