24. Žene - vođe

  "Gde je to 'svako stvorenje' do kojeg evanđelje treba da stigne?" - pitao je energičan ženski glas na zasedanju Generalne konferencije 1899. godine u Saut Lankasteru, Masačusets. "Gde ćemo naći to 'svako stvorenje'?"

     "U celom svetu!" - došao je odgovor iz mnoštva prisutnih.

     "Da, da, u celom svetu," - složio se govornik, "ali gde konkretno? Svet je velik!"

     "Odmah pored nas!" - čuo se drugi uzvik.

     "Gde to 'odmah pored nas'?" - pitao je glas dalje i odmah nastavio. "U našem domu!"

     Ovaj ženski glas ovog puta nije bio glas Elen G. Vajt, koja  je u to vreme još  vršila svoju službu u dalekoj Australiji. Okupljenim delegatima na Generalnoj konferenciji obratila se Sarepta Mirenda Ajriš Henri (Sarepta Myrenda Irish Henry), jedna od najznačajnih ženskih ličnosti adventnog pokreta.

     Sarepta Henri bila je jedan od najaktivnijih zagovornika umerenosti punih trideset godina pre nego se razbolela i otputovala u Betl Krik. Uz pomoć terapije i molitve, ona je ozdravila 1896. godine i  prihvatila biblijsku subotu. Začudilo ju je to što adventisti i pored tako divne vesti koju poseduje ne teže savršenosti. Razočarane ali ne obeshrabrena, ostatak svog života provela je u efikasnom svedočenju o sili koju je Bog otkrio na njoj.

     U situaciji koju smo naveli na početku poglavlja, ona je govorila o jednoj od svojih najomiljenijih tema. "Dom je srce crkve," - naglasila je Sarepta Henri, " a majka je centar života u domu." Pre nego se evanđelje odnese 'svakom stvorenju', vernici u domu moraju biti opremljeni snagom odozgo, koja je jednako pristupačna roditeljima i deci. Biblija tvrdi u Delima apostolskim da obećanje o sili Svetog Duha važi za "vas, vašu decu i sve ostale, blizu ili daleko, koje je Bog pozvao."

     Iako istaknutija od ostalih, Sarepta Henri bila je, međutim, samo jedna od hiljade žena koje su svoje vreme, sposobnosti i snage posvetile napredovanju adventnog pokreta.

     U dosadašnjem tekstu već smo se upoznali s nekoliko njih. Džoni Kouč (Johny Couch) bila je žena koja je svoju hrišćansku ljubaznost spojila s hrabrošću da prekine Džozefa Bejtsa u njegovom izlaganju pod šatorom i najavi Sejmjuela Snoua, koji je upravo stigao noseći vest o ponoćnom pokliču. Rejčel Ouks donela je vest o suboti adventistima u Vošingtonu. Eni Smit je razgaljivala srca vernika svojim radosnim pesmama. Hana Mor je prva odnela vest trećeg anđela na "crni kontinent". Eni Batler i mlada Meri Endrus bile su prve žene-misionarke u Evropi. Naravno, tu je i Elen Vajt, nezaobilazni vođa i učesnik pokreta koji ga je svojom proročkom službom usmeravao pravim putem.

     Ali, bilo je još mnogo drugih žena koje su dale svoj doprinos kao sekretarice, učiteljice, medicinske sestre, misionarke, biblijske radnice, kompozitorke, spisateljice, blagajnice i propovednice.  Najvećim delom njihova služba nije im donosila neko priznanje. Njihove plate bile su u pravilu mnogo niže nego plate muškaraca na istom poslu. Ali njihov duh je sve to podnosio; nikada se iz njihovih usta nije čuo glas primedbe ili zahteva za višim primanjima ili nagradama. Njihovo priznanje bilo je unutrašnje osećanje da su uradile šta su mogle.

     Iako je današnje generacije adventista uopšte ne poznaju, Minerva Džejn čepmen (Minerva Jane Chapman), sestra propovednika Dž. N. Lafborua, bila je jedna od najpoznatijih žena adventnog pokreta svog vremena. Godine 1877. ona je izabrana za blagajnika Generalne konferencije.  U isto vreme izdavala je časopis YOUTH INSTRUCTOR, obavljala službu sekretara izdavačke kuće i vodila blagajnu "T & M" udruženja! Punih devet godina, koliko je radila na časopisu YOUTH INSTRUCTOR, nije htela da primi nikakvu nadoknadu za svoj trud!

     Sa svojim mužem, Džejn čepmen je doselila u Betl Krik 1866. godine, kratko nakon osnivanja Generalne konferencije i završetka američkog građanskog rata. U izdavačkoj kući PREGLED I GLASNIK počela je kao slovoslagač, da bi uskoro postala blagajnik kuće, a zatim prihvatila i ostale službe koje smo upravo spomenuli. Kada se povukla u penziju, 1893. godine, nastavila je da živi u Betl Kriku, zdrava i aktivna, sve dok je smrt nije savladala za vreme podnevnog odmora u njenoj 94. godini života.

     Marija L. Hantli (Maria L. Huntley) bila je kćerka jedne od prvih porodica koje su prihvatile adventnu vest u Vošingtonu. Još kao devojka postala je sekretarica BUDNOG MISIONARSKOG DRUŠTVA (vidi kraj 20. poglavlja). Kada je, međutim, to udruženje preraslo u opšte "T & M" udruženje i obuhvatilo celu Adventističku crkvu, ona je postala njegov sekretar i obavljala tu službu do kraja života, angažujući prvo jednu, zatim drugu, treću i, konačno, jedanaestu saradnicu. Za vreme zasedanja Generalne konferencije 1888. godine ona je bila zamoljena da se obrati delegatima s opisom posla kojeg obavlja. Iz njenog izlaganja ostao je poziv u obliku tvrdnje da bi "se mnogi rado uključili u posao samo kada bi znali kako...", i molbe propovednicima da razviju uspešne planove za uključivanje vernih saradnika u evanđeoski rad. Za razliku od Džejn čepmen, koja je doživela duboku starost, Marija Hantli je imala samo 43 godine kada je umrla, baveći se upravo organizacijom evanđeoskih aktivnosti u čikagu.

     Mod Sisli (Maud Sisley) je imala samo petnaest godina kada je došla u Betl Krik i prihvatila posao u PREGLEDU I GLASNIKU. Njen otac je umro nekoliko godina ranije, dok je cela porodica još živela u Engleskoj. Da bi obezbedio sredstva za život, stariji brat se otisnuo preko okeana, pripremio uslove i pozvao ostatak porodice k sebi. Kada su se ponovo sreli u Americi, stariji brat je svetkovao sedmi dan nedelje kao biblijsku subotu, a posle kratkog vremena u tome su mu se pridružili i ostali članovi porodice.

     Porodica Sisli imala je, osim Mod i njenog starijeg brata, još petoro dece. Od ukupno četiri Sisli-devojčice, Džozefin (Josephine) je postala misionarka-učiteljica u Australiji, Marta je radila u štampariji PREGLEDA, Neli (Nelly) je, nakon obrazovanja u "Betl Krik Sanatorijumu", postala babica, udala se za Džordža B. Stara i pratila Elen Vajt u Australiju. A Mod? Mod je bila jedna od prvih adventista koji su davali desetak. Za vreme školovanja ona je znala da napravi prekid od pola godine i uključi se u dobrovoljni rad, bez primanja plate, u nekoj od humanitarnih akcija u državi Ohajo. Godine 1877. otputovala je u Švajcarsku da tamo radi kao misionarka. Iako nije poznavala jezik, prihvatila je posao slovoslagača tekstova na italijanskom. Kasnije se vratila u Ameriku, udala za C. L. Bojda (C. L.  Boyd), predsednika jedne od oblasti i zajedno s njim pošla u Južnu Afriku kao član prve grupe adventističkih misionara koji su imali nameru da evangeliziraju nehriščanska područja Afrike.

     Zaslužan je spomena podatak da su tri Sisli-dečaka takođe postali saradnici u adventnom delu: Džon kao propovednik, Robert kao samostalni misionar a Vilijam kao arhitekta i građevinar koji je oblikovao nekoliko zgrada u Betl Kriku,Vala Vala koledžu (Walla Walla College), Junion koledžu (Union College) i drugim institucijama u Australiji, Južnoj Africi i Engleskoj.

     Kada je Generalna konferencija 1879. godine osnovala "Misionski odbor za strane zemlje" i na njega prebacila odgovornosti koje je do tada nosio "Izvršni odbor", tri od devet članova odbora bile su žene, i to upravo one koje smo spomenuli: Minerva čepmen, Marija Hantli (tada tek 32 godine stara) i Mod Sisli (28 godina).

     Dostignuća porodice Sisli prikaz su rezultata koje može da dostigne majčinska sposobnost i posvećenost. Hiljade drugih adventističkih majki privele su svoju decu Gospodu i na taj način dale svoj ogroman doprinos napretku dela.

     Druga poznata adventistička porodica je porodica Renkin (Rankin), sa svojom naročitom zanimljivošću: sačinjavale su je devojčice, sve odreda riđe kose, i ukupno deset na broju! Najviše njih služile su kao učiteljice, neke čak naročito uspešno. Ali, najpoznatija je postala Helen, koju su nakon udaje za A. Druilara (A. Druillard) uglavnom zvali "mama D." ili "tetka Nel".

     Prirodno obdarena za rad s novcem, Nel je bila izabrana za blagajnika Nebraska oblasti u Americi. Nekoliko godina provela je sa svojim mužem u misionarskom polju, a kada se vratila, postala je blagajnik novoosnovanog EMANUEL MISSIONARY koledža (nekadašnjeg "Battle Creek College"). Tri godine kasnije (1904.), nakon smrti supruga, kada je izgledalo da joj je kao šezdesetogodišnjoj bakici potrebna još samo penzija, Nel je zakoračila u drugu "karijeru"!

     Te godine je Dr. Saderlend (Sutherland, sin Neline sestre Meri), zajedno sa svojim saradnikom Persi T. Megenom (Percy T. Magan), napustio službu predsednika "Emanuel koledža" i pošao u južne krajeve Amerike da i tamo osnuje adventističko vaspitno delo. Slučajno je i Elen Vajt boravila u tim krajevima, u poseti svom sinu Edsonu, koji je tu radio kao evanđelista. Edson je zaključio da bi bilo dobro da se svi nađu na jednom mestu i zato je organizovao sastanak na svom misionarskom parobrodu "Jutarnja zvezda" ("Morning Star").

     U jednom momentu putovanje je moralo da se prekine, zbog male opravke broda. Elen Vajt je predložila da iskoriste pauzu tako što će otići do obližnjeg imanja o kojem je bilo reči kao o mogućoj investiciji za novu adventističku školu. Imanje je izgledalo prilično jadno, ali je Elen bila ubeđena da je Božja volja da ga kupe, ne samo za školu, nego i za sanatorijum. Kada su nastavili putovanje, Elen je tri puta molila Saderlenda i Megena da obezbede sredstva i obavezno kupe imanje.

     Saderlend i Megen vratili su se još jednom na imanje da ga pregledaju; ovog puta ono im je izgledalo još jadnije. Ali, iako im je došlo da plaču, odlučili su ipak da slede božanska uputstva. Dogovor je pao da Saderlend poseti svoju tetku, blagajnicu "Emanuel" koledža i zamoli je da učestvuje u obezbeđivanju sredstava.

     Međutim, već nakon prvih rečenica svog nećaka, tetka Nel je reagovala zaključkom da je spomenuta ideja sasvim pogrešna, čak nerazumna. Saderlend je ustao i pošao prema vratima.

     "Gde ćeš?" - upitala je tetka iznenađeno.

     "Idem da nađem nekoga ko će biti spremniji da nam pomogne. Moja je dužnost da poslušam Gospoda, ma šta se dogodilo."

     Veoma brzo nakon ove epizode, tetka Nel je stajala zajedno sa Elen Vajt na spomenutom posedu. Na osnovu tvrđenja Božje sluškinje o pravilnosti ovog poteza, ona se stavila na čelo akcije za sakupljenje potrebnih sredstava.

     Ono što je nastalo na tom posedu oduševilo je sve učesnike ove akcije. Podignuti su tzv. MADISON COLLEGE i MADISON SANATORIUM, u kojima su svoje obrazovanja i oduševljenje za službu bližnjima stekle hiljade mladića i devojaka, i koji su postali primer nekim drugim institucijama uspostavljenima na isti način. Onog dana kada je tetka Nel došla da pogleda posed, Elen Vajt joj je kazala. "Nel, ti misliš da si sada upravo sazrela za penziju. Ali, ako se prihvatiš ovog posla, ako pristaneš da paziš na ova dva dečaka (Saderlenda i Megena, koji su već bili u svojim tridesetim godinama), savetuješ ih i podržavaš u onom što je Gospodnja volja, Bog će obnoviti tvoju mladost i ti ćeš u budućnosti učiniti više nego što si postigla u celokupnom svom dosadašnjem životu."

     Reči Elen Vajt ispunile su se dospovno. "Mama D" je ozbiljno prihvatila posao, a Bog joj je podario još dugotrajan život. Umrla je kada je imala 94 godine, nakon što je osnovala još jednu sličnu instituciju, ovog puta samo za crnce, tzv. RIVERSIDE SANATORIUM.

     Kejt Lindsej (Kate Lindsay) je odrasla u velikoj porodici u istom kraju u kojem i devojke iz porodice Renkin. Kao dalja rođaka velikog misionara Dejvida Livingstona, ona je nosila u sebi želju da posluži bližnjima. Napustila je roditeljski dom i otišla u mali "Western Health Reform Institute" kojeg su adventisti podigli jednu godinu ranije. Uskoro je, međutim, napustila institut i prešla u  Nju Džersi da završi školu za babice, da bi potom stupila na mičigenski Univerzitet kao član druge grupe devojaka ikada primljenih da studiraju u ovoj ustanovi. Kao jedna od svega deset devojaka među 1300 mladića brzo je uklonila sve sumnje u uspeh; učestvovanjem u raspravi o jednom važnom pitanju stekla je poštovanje ostalih studenata, a predviđeni školski program završila je kao prva u svom razredu.

     Vrativši se natrag na Institut s kojeg je pošla na školovanje, dr. Lindsej se specijalizovala za ženske i dečje bolesti. Nekako u to vreme čuveni adventistički lekar, dr. Džon Harvi Kelog (John Harvey Kellogg), postao je medicinski direktor ove institucije. Dr. Lindsej je uspela da ga ubedi da je potrebno osnovati školu za obrazovanje babica, što je i ostvareno 1883. godine. Sve do 1897. godine, kada je pošla na rad u Afriku, Kejt Lindsey je neumorno vodila ovu mladu ustanovu. Hi- ljadama medicinskih sestara i babica ona je ostala u neizbrisivoj uspomeni kao tačna, promišljena, ali iznad svega blaga osoba. Za vreme tog boravka u Betl Kriku, čitav njen stan sastojao se od samo jedne sobe odmah pored kancelarije. Njena želja je bila da uvek bude blizu onih kojima je potrebna pomoć. Kada se danas dođe na "Loma Linda" univerzitet, hodnik u kojem je odeljenje budućih babica nosi ime - Kejt Lindsej.

     Džordžija Ana Baras (Georgia Anna Burrus) otisnula se kao mlada, neudata devojka u daleku Indiju i postala jedan od prvih adventnih radnika na ovom potkontinentu. Bila je to velika hrabrost, koja je odmah nakon pristanka u jednu indijsku luku izložena teškom ispitu. Naime, kada je stupila na indijsko tlo, obuzela ju je neverovatna usamljenost; nije imala ni muža niti ikoga od rodbine, poznanika ili prijatelja. U dubokom očajanju, uzela je budilnik, jedino što je još davalo nekakav glas od sebe, i tresnula ga o zid sobe. Budilnik je prestao da radi, izazivajući u mladoj Džordžiji još veću usamljenost. Kada bi bar opet mogla da ga čuje kako kuca! Klekla je pored kreveta i zavapila Bogu da joj povrati tog "prijatelja". I Bog je u svojoj ljubavi učinio ovu sitnicu. Kada je ustala s molitve i polako podigla sat s poda, on je radio!

     I nikada više nije stao. A usamljenosti je nestalo. Kasnije je Džordžija upoznala Luthera J. Burgessa, takođe misionara, udala se za njega i provela još 32 godine uspešnog pionirskog rada među različitim grupama ovog podneblja. Nijedna žrtva nije bila velika za ljude Indije, koja joj je postala nova domovina. Jednom prilikom, dok su se nalazili u Americi s namerom da obnove zalihe medikamenata i ostalih potrepština, Generalna konferencija im je javila da nema dovoljno novca da im obezbedi povratak. Džordžija nije oklevala; izašla je na ulicu, prodala preko dvadeset hiljada primeraka jednog traktata i sama kupila karte za brod prema Indiji.

     Kada je reč o misionarskom radu u Indiji, ne može se zaobići ime En Najt (Ann Knight), prve misionarke-crnkinje u tom delu sveta. Još kao dete ona je ovladala veštinom čitanja i pisanja, pre svih ostalih njenih vršnjakinja. Već tada je upoznala adventnu vest, preko časopisa ZNACI VREMENA i knjige PUT HRISTU. Kada je došlo vreme studiranju, otišla je na jedan adventistički koledž udaljen više od 500 kilometara od njene kuće. Svaki put kada bi dolazila na raspust, nailazila je na ruganje meštana. Ali, njoj to nije smetalo; subotom bi uzimala u ruke Bibliju, časopise, psa i revolver i odlazila u šumu da proučava. Psa je vodila da je brani od divljih životinja; revolver je imala da se brani od zlih ljudi. Njena veština baratanja oružjem, stečena još u detinjstvu, očigledno nije bila zaboravljena. Kao mala devojčica En je sama pravila luk i strele i gađala mete koje su bile udaljene i do stotinu metara.

     Za vreme studiranja u Betl Kriku, dr. Kelog ju je zapazio i predložio za delegata na čuvenom zasedanju  Generalne konferencije 1901. godine. Te iste godine En se otisnula u Indiju.

     U Indiji je radila kao kolporter, poučavala u školi, služila kao babica i ulazila u krugove kako bogatih tako i siromašnih slojeva širom države. Neumorna, podržavana stalnom molitvom, En je hodala životnom stazom na kojoj je osetila božansku ruku kako je vodi, leči i često čini čuda.

     Jednom prilikom, dok je skoro izgladnela od dvodnevnog neuzimanja hrane putovala vozom, primetila je iznenada u svom kupeu komad hleba i flašu toplog napitka. Radosna zbog ovog neočekivanog poklona, sela je i počela da jede, očekujući svakog časa da neobično odeveni gospodin, koji je u hodniku nameštao svoje stvari i više puta prošao pored vrata kupea, pogleda u nju i zatraži da plati ono što je jela. Ali, kada je završila s jelom i pošla prema vratima kupea s namerom da vrati suđe, neobičnog gospodina nije bilo.

     Po povratku u Ameriku, En Najt se angažovala u osnivanju prve ustanove za "obojene" studente u Atlanti. Njene ostale službe, kao i mesta rada, teško se mogu nabrojati. Ne računajući vreme provedeno u Indiji, prevalila je oko 800 000 kilometara, održala preko 10 000 sastanaka i predavanja, rukom ili pisaćom mašinom ispisala oko 49 000 pisama.

     Nije moguće proći ni pored Lore Klement (Lora Clement), kćerke Melise Renkin, koja je punih 29 godina uređivala časopis za mlade YOUTH INSTRUCTOR, preteču današnjeg INSIGHT. Rubrika koju je ona uvela, pod nazivom "Hajde da govorimo o....", bila je jedna od najprihvaćenijih u  adventnim časopisima uopšte.

     Flora Plamer (Flora Plummer), sekretarica Odeljenja Generalne konferencije za subotnju školu u periodu između 1913. i 1936. godine, napisala je mnoge knjige i svojim idejama i zamislima vodila bezbrojne saradnike mesnih subotnjih škola širom sveta.

     Marti Emedon (Marthi Amadon) sledila je prava armija, sastavljena od hiljade učiteljica u osnovnim, srednjim i višim  školama.

    Ida Rigels Brden ( Ida Riggels Burden), sekretarica Odeljenja subotnje škole jedne američke oblasti početkom dvadesetog veka, bila je omiljena kao govornik na bogosluženjima. Supruga propovednika E. B. Lejna (E. B. Lane) bila je široko poznata kao propovednik, iako nije doživela da rukopoloženjem dođe do vrhunca ove službe.

     Rukopoloženje žena pokrenuto je još na zasedanju Generalne konferencije 1881. godine, pošto je upravo tada crkva Baptista sedmog dana učinila to u svojim redovima. Za vreme velike privredne krize u Americi 30-godina ovog veka, kao i u Evropi za vreme drugog svetskog rata, žene su služile kao nerukopoloženi propovednici u mesnim crkvama. Tek 1970-ih godina aktuelizovano je ovo pitanje, kada su u nekim crkvama u Americi žene rukopoložene kao starešine mesnih crkava. Tada kao da je ponovo "otkriven" citat Elen Vajt iz 1895. godine, koji je govorio o rukopoloženju žena za đakonske, odnosno dobrotvorne službe u delu: "Žene koje su spremne da posvete deo svog vremena u službi Bogu, treba da budu određene da posećuju bolesne, paze na decu i vode brigu o potrebama siromašnih. Neka ovakve osobe budu odvojenu za tu službu molitvom i polaganjem ruku na njih."

     Kraj 19. veka u Americi bio je karakterističan po snažnom feminističkom pokretu, koji je u svojim najboljim zahtevima tražio obnavljanje zakonskih prava žena , a u najlošijim slobodni seks i pravo na abortus. Odgovor Adventističke crkve u dvadesetom veku  na ovaj pokret bio je u naglašavanju uloge žena kao sposobnih vođa odeljenja, učitelja i vaspitača mladih, kako u crkvi i školi, tako naročito u domu. Konačno, nisu li i "neemancipovane" majke povezane lancima ljubavi prema biću koje su donele na svet, koja su i tako mala u broju "svih stvorenja" kojima treba odneti vest evanđelja, a koja i sama mogu da odnesu tu vest svetu kada odrastu i postanu zrela?

     Elen Vajt je s puno razumevanja i stalno uzdizala ove plemenite aspekte ženskih bića, ali nikada to nije činila jednostrano. Njen poziv je uvek iznova glasio: u ime Gospodnje, vrednovati rad žena u skladu s poslom kojeg obavljaju. U knjizi EVANGELIZAM stoji: "Gospod je predvideo posao za žene koliko i za muškarce. One u njegovom delu mogu da zauzmu svoja mesta u ovom sudbonosnom vremenu i On će raditi kroz njih." "Bog je Bog pravde, i ako propovednici primaju platu za svoj posao, njihove žene, koje posvećuju sebe istom delu kao Božji saradnici, treba da budu plaćene u obliku dodatka na primanja svojih supruga, čak iako one to ne zahtevaju." "To je pitanje o kojem ne treba da odlučuju ljudi. Gospod je o njemu već odlučio. Vaše je (misli se na vođe dela) da vršite svoju dužnost prema ženama koje rade u delu evanđelja, čiji rad svedoči da su one neophodne u objavljivanju istine porodicama."

     Kada je Džejms Vajt svojevremeno, u leto 1867. godine, izvršio prvo rukopoloženje propovednika, pozvao je i suprugu propovednika da klekne pored muža kao znak da je ona odvojena za službu njegovog pomoćnika. Ideja je bila da se ta praksa nastavi u svim daljim obredima rukopoloženja. Kada je na zasedanju Generalne konferencije u Beču Robert H. Pirson prihvatio ponovni izbor za predsednika, pozvao je svoju suprugu da mu se pridruži na podijumu kao simbol supruga svih propovednika koje nose teret zajedno sa svojim bračnim drugovima.

     Srećne su žene koje mogu da podele teret svojih muževa u direktnoj saradnji. Međutim, mnoge su to mogle, ili još uvek mogu, samo posredno, naročito dok su deca još mala. Zato s poštovanjem i danas čitamo redove koje je zapisala Angelina Endrus, u svojim kasnim tridesetim godinama, za vreme bolesti koja ju je savladala:

     "Mnogo mi nedostaje suprug. Čini mi se da ne bih mogla da izdržim još nekoliko meseci njegovog odsustva."

     "Teško se mirim s njegovim dugim odsustvom. Kako mi srce teži da ga ponovo vidim! On jedan od najboljih i najljubaznijih muževa."

     "Želim da Džon radi samo ono što je ispravno."

     "Moja je najiskrenija želja da ga vodi Božja ruka."

     "Postoji želja u mom srcu koja ostaje neispunjena. Ne mogu da budem zadovoljna samo time što ću primati ili pisati pisma."

     "Moj dragi suprug je došao! Kako je dragocen trenutak susreta."

     "Moj dragi muž je pošao jutros na put u Minesotu da učestvuje u evangelizaciji pod šatorom. Tužan trenutak, taj trenutak rastanka!"

< 23. Poglavlje

Sadržaj

25. Poglavlje >