< 28. Poglavlje | Sadržaj | 30. Poglavlje > |
29. Isusova neodoljiva privlačnost
Jednog
zimskog dana 1868. godine, Džon Meteson
(John G. Matteson) pokucao je na vrata kancelarije baptističkog
propovednika, takođe danskog emigranta, po imenu C. Nelson (C. Nelson), i upitao
ga da li može da ga poseti. Časni Nelson je odgovorio:
"Ne!"
"Bilo mi je žao njega," -
pričao je kasnije Meteson. "Tiho sam otvorio Bibliju pred njegovim vratima i,
stojeći na snegu, počeo da čitam stihove o Bogu i divnoj zajednici koju imamo u
Hristu. Propovednika je ovo duboko dirnulo; otvorio je vrata i pozvao me unutra.
Sa suzama u učima čitali smo Sveto pismo i molili se". Te večeri pastor Nelson
je prihvatio adventnu vest, a samim tim postao i adventistički
propovednik.
Hristova ljubav, koju je
Elen Vajt predstavila u jednoj propovedi 1853. godine kao "neizmernu ljubav
razapetog Spasitelja", omekšala je srce mladog Elberta Lejna (Elbert Lane) i
povela ga u službu Bogu koja će trajati do kraja njegovog života. Iznoseći istu
temu pet godina kasnije, nakon vizije o "velikoj borbi između Hrista i Sotone",
Elen Vajt je izazvala probuđenje u crkvi u Betl Kriku kakvog još nije bilo u
njenom postojanju.
Ove činjenice ne treba da
izazivaju čuđenje. Adventni pokret je od samog svog nastanka imao Isusa u
središtu pažnje. "Isus dolazi!" - bio je uzvik Milera i njegovih sledbenika.
"Isus je u sveti-nji nad svetinjama i tamo vrši službu pomirenja za nas!" -
zaključili su Edson i saradnici nakon razočarenja 1844. godine. Srž poruke koju
adventisti sedmog dana nose svetu jeste Isus i njegova služba za
grešnike.
Ono što nas čudi, međutim,
jeste činjenica da su 1880-ih godina adventisti izgubili Isusa iz vida! Istina,
O. A. Olson (Olson), kasniji predsednik Generalne konferencije, na jednoj
evangelizaciji pod šatorom u gradiću Linkoln 1885. godine, okarakterisao je
tadašnji način svetkovanja subote kao legalizam i pozvao slušaoce da obnove
istinu o Hristovoj pravednosti. Ali, Olson je bio samo izuzetak. Mnogi drugi
adventisti sedmog dana toliko su naglašavali obavezu svetkovanja subote, da se
misao o ličnoj vezi s Isusom, za koju je subota predviđena, gotovo potpuno
izgubila. Elen Vajt je često govorila o "Isusovom šarmu", ali njene reči, koje
su tridesetak godina ranije imale tako velikog uticaja, sada su padale na
neplodno tlo. Urednici PREGLEDA trudili su se da pravilno napišu da nam je
spasenje omogućeno samo kroz Hrista i da niko ne može svojom snagom održati
zakon. Ali, nešto je nedostajalo. Ili, bolje rečeno, neko je nedostajao. Isus je
i dalje bio centar doktrine, ali više nije bio lični prijatelj mnogih adventista
kao što je to bio slučaj godinama ranije.
Crkva je imala veliku
potrebu za novim aspektom učenja o Isusu, kao i za novim, posvećenim ljudima
koji će ga izneti. Umetnici određeni za ovaj posao otkrili su novi portret Isusa
na zaseda-nju Generalne konferencije 1888. godine u Mineapolisu.
Mineapolis.
1888.
godina.
Ova dva pojma nerazdvojna
su u istoriji adventnog pokreta, kao što su muž i žena nerazdvojni u bračnoj
zajednici. Zahvaljujući njima, to zasedanje postalo je najvažniji sastanak
Generalne konferencije u periodu između 1863. i 1901. godine. Za razliku od
drugih zasedanja, poznatih po svojim zahvatima u pitanja organizacije ili
reorganizacije mlade crkve, sastanak u Mineapolisu ostao je u sećanju po
objavljivanju istine o opravdanju verom.
Zasedanje u Mineapolisu,
22. po redu u dotadašnjoj istoriji crkve, nije bili veliko u odnosu na ono što
se doživljava danas. Ukupan broj adventista tada je iznosio oko 27 hiljada, a
njih je predstavljalo okruglo 90 delegata. Kao mesto održavanja sastanaka
poslužila je potpuno nova zgrada Adventističke crkve u Mineapolisu, a zasedanje
se proteglo od 17. oktobra do 04. novembra.
Sledeće teme bile su na
dnevnom redu ovog zasedanja: otvaranje novih misionskih polja, unapređivanje
posla, evangeliziranje gradova, brod kao misionarska stanica za ostrva Južnog
mora i slično. Međutim, najveći broj tih tačaka danas je potpuno zaboravljen:
ostalo je zapamćeno da je "... Bog u svojoj velikoj milosti poslao
najdragoceniju istinu svom narodu preko braće Vagonera i Džonsa.... Ta istina
predstavlja opravdanje verom u Sigurnoga. Ona poziva ljude da prihvate Hristovu
pravednost, koja se ogleda u poslušnosti svim božjim
zapovestima."
Ali, to nije bilo sve što
je ostalo u sećanju nakon ovog zasedanja Generalne konferencije. Elen Vajt je
takođe zapisala: "Bog mi je pokazao da je strašno iskustvo Mineapolisa jedno od
najtužnijih poglavlja u istoriji sledbenika sadašnje
istine."
Slično "laodikejskom
pozivu" iz 1850-ih godina, Mineapolis je predstavljao drugu veliku mogućnost da
vernici prihvate Božju ponudu, koju su, nažalost, samo neki prihvatili a neki
odbacili. Još jednom je jedan Otac ostavljen da strpljivo čeka svoju decu koja
oklevaju. Na sreću nas, današnjih vernika, s mogućnošću da je i mi još
prihvatimo.
Dva "umetnika" koja su dala
najveći doprinos izrađivanju novog Isusovog portreta u Mineapolisu bili su
Alonzo T. Džons (Alonso T. Jones) i
Elet Vagoner (Ellet J. Waggoner). Džons je rođen u državio Ohajo 1850. godine.
Kao dvadesetogodišnji mladić otišao je u vojsku i služio u njoj tri godine. Da
bi prekratio vreme, kojeg je nekada imao i suviše na raspolaganju, proučavao je
istoriju, Bibliju i adventističku literaturu koja mu je nekako dospela u ruke.
Kada je istupio iz armije, krstio se i oženio; žena mu je bila rođena sestra
propovodnika koji ga je krstio. Tokom vremena, Džons je pozvan da zajedno s
Vagonerom uređuje časopis ZNACI VREMENA, a kasnije i AMERIčKI STRAŽAR, časopis
koji se bavio pitanjem verske slobode. Uopšte govoreći, Džons se vremenom razvio
u stručnjaka za pitanja odnosa crkva - država i ispunjenja
proročanstava.
E. J. Vagoner je bio pet
godina mlađi od Džonsa i imao je nešto drugačiji životni put. On je završio
studijum medicine na "Bellevue Medical" koledžu u Njujorku (na kojem je studirao
i Dž. H. Kelog) i jedno vreme na sanatorijumu u Betl Kriku. Kasnije je, međutim,
stupio u propovedničku službu, da bi se 1884. godine njegov put spojio s
Džonsovim.
U međuvremenu, jednog
oblačnog dana 1882. godine, na jednom sastanku pod šatorom u Hildsburgu
(Kalifornija), Vagoner je doživeo jedno značajno iskustvo. Dok je sedeo u jednom
uglu, "iznenada me je okružila svetlost i šator mi se učinio mnogo sjajnijim
nego što može da izgleda pri uobičajenoj sunčevoj svetlosti. Tada sam, " - pisao je Vagoner kasnije,
"video Isusa kako visi na krstu, razapet zbog mene. U tom trenutku obuhvatilo me
je prvi put osećanje da Bog voli mene i da je Isus umro za mene." Mnogi koji
poznaju Vagonera tvrde da je ovaj doživljao bio odlučujući za sve njegove dalje
aktivnosti u evanđeoskoj službi.
Džons i Vagoner su se dosta razlikovali međusobno, ali je ta
razlika uglavnom bila spoljašna; Džons je, naime, bio mršav i koščat, Elet
Vagoner niži i temeljan. Ipak, to im nije smetalo da postanu toliko dobri
prijatelji, da je često izgledalo kao da isto misle. Obojica su postali veoma
uspešni govornici. Jednom prilikom čak bili su stavljeni na raspored za propoved
u jednoj crkvi u dve uzastopne subote. Iako se nisu dogovarali niti su imali
prilike da čuju jedan drugoga, ispostavilo se da su govorili potpuno
isto!
Naravno da nas sada zanima,
u prvom redu, poruka koju su ova dvojica propovednika izneli na zasedanju u
Mineapolisu. Želimo, međutim, i da
objasnimo zašto je delegati zasedanja nisu prihvatili u onom obliku u kojem im
je ona predstavljena. Iako u suštini samo obnovljena, za mnoge vernike je vest
koju su propovedali Džons i Vagoner bila nova istina o Isusu i njegovoj službi
za ljude. Zato nisu bili sigurni da li je ispravna i da li je mogu bezrezervno
prihvatiti. Vagoner je u svojim propovedima, koje je uvek nazivao "tumačenjima
pojma 'zakon' u Pavlovim poslanicama Rimljanima i Galatima", polazio od ideje da
se ljudi spašavaju na osnovu Hristove, a ne sopstvene pravednosti. U tome su se
svi slagali. Ali u razvoju teme, Vagoner je neke ključne stihove o zakonu, koje
su vernici do tada shvatali kao stihove o ceremonijalnom, Mojsijevom zakonu,
prime-njivao na Božji moralni zakon, što je izazivalo nedoumicu. Na primer, stih
u Galatima 3,24.25 govori da ".... nam zakon bi čuvar do Hrista, da se verom
opravdamo; a kad vera dođe, više nismo pod čuvarom." Mnogi adventistički
propovednici, uključujući i vodeće pionire pokreta, gledali su u tom stihu
Mojsijev, ceremonijalni zakon; za Vagonera, međutim, taj stih je jasno govorio o
Božjem moralnom zakonu, Dekalogu.
Možda se na neki način duh
odbojnosti prisutan kod delegata za vreme Vagonerovih izlaganja može objasniti
strahom da se novom istinom umanjuje značaj subote, kao četvrte zapovesti
Dekaloga. Ali to ne može opravdati nepravilnu reakciju slušalaca. Elen Vajt je
pisala kasnije: "Mnogi su izgubili Isusa iz vida. Godinama je crkva upravljala
svoj pogled na čoveka..... a ne na Isusa." Vagoner je, za razliku od tih
"mnogih", imao dosta toga da kaže o Isusu upravo u vezi s moralnim zakonom. Za
mnoge, očigledno, i previše. Svet treba da čuje istinu o Isusu, to je tačno,
slagali su se protivnici Vagonerove teme, ali je sadašnja istina vest o suboti i
ako se ne stavi naglasak na četvrtu zapovest, ljudi će misliti da je moguće
dospeti u Božje carstvo bez nje.
Osim što je taj novi, još
nepoznati pristup temi opravdanja verom izazivao otpor slušalaca, postojala je
jedna druga pojava koja je, svim delegatima dobro poznata, mnogo doprinela
negativnoj atmosferi zasedanja u Mineapolisu - raasprave. Teološke javne
rasprave su danas retkost, ali su krajem 19. veka one bile veoma rasprostranjen
i uticajan oblik širenja "teologije". Adventisti se nisu plašili takvih
rasprava, jer se njihovo dobro poznavanje Biblije i čvrsto argumentovanje istina
o suboti i stanju umrlih nakon smrti pokazalo kao
nenadmašno.
Ali, u isto vreme, rasprave
su "hranile" duh borbe u čoveku. Mnogi delegati su u Mineapolisu izazivali
Vagonera na raspravu, umesto na razmenu argumenata. Vagoner i Džons su takve
pozive odbijali, jer, kako su sami govorili, oni su došli da proučavaju Bibliju
i govore o Isusu.
Propovednik koji je jednog
jutra bio zadužen za propoved iskoristio je priliku da napadne učenje Džonsa i
Vagonera.
Sledeći termin Vagoner i
Džons su iskoristili da uzvrate, ali na način kojeg će se delegati sećati dokle
su živi.
Oni se nisu upuštali u
raspravu. Umesto toga, Vagoner je izašao za propovedaonicu i pročitao jedan
biblijski stih. Kada su svi očekivali da to bude samo uvod u njegovu temu, on je
jednostavno seo, bez reči komentara. Odmah za njim ustao je Džons i pročitao
drugi tekst iz Biblije koji je takođe potvrđivao opravdanost naglašavanja
Isusove uloge u planu spasenja. Na taj način, naizmenično stih po stih, Vagoner
i Džons su pročitali ukupno 16 biblijskih citata, a zatim pozvali skup na
molitvu. To je bilo sve, ali je ostavilo dubok utisak.
Još se jedan detalj pokazao veoma važnim u stvaranju
negativnog duha na zasedanju - razlika u godinama između Džonsa i Vagonera s
jedne strane i vođa dela s druge strane. Te godine Juraja Smit je ušao u 56.
godinu života dok je Vagoner imao samo 38, a Džons tek 33.
Bilo bi ipak nepravedno
pripisivati preveliki značaj samoj razlici u godinama. Postojalo je nešto drugo
što je bilo mnogo bitnije u razvijanju i održavanju duha neslaganja i sukoba u
Mineapolisu, nešto što se može slobodno pripisati "mladalačkoj" netaktičnosti
Džonsa i Vagonera prema "staroj gardi". Naime, Džons i Vagoner su bili potpuno
svesni da nose božansku poruku, da imaju "istinu"; ali iako su do tih saznanja
došli nekoliko godina pre zasedanja u Mineapolisu, oni ih nisu objavili u obliku
knjige ili članaka u časopisima crkve. Iako su znali da se vođe dela ne slažu s
njihovim mišljenjem, oni su bili odlučni da u javnosti zastupaju svoje stavove
bez obzira kako će na to reagovati vodstvo u Betl Kriku.
Da su pokazali samo malo
više taktičnosti, uštedeli bi mnoge neprijatnosti sebi i crkvi kojoj su
pripadali. Ovako, svojim postupkom izazvali su vođe dela da više gledaju na njih
sa dubokom zabrinutošću, kao na rivale i protivnike, nego da slušaju predivnu
poruku koju su ovi mladi propovednici izneli u Mineapolisu. Kada su Džons i
Vagoner konačno objavili svoja razmišljanja, Elen Vajt je bila u Evropi. Odatle,
ona im je pisala: "Ne oklevam ni trenutka da vam kažem da ste ovde učinili
grešku. Vi ste sada dali primer drugima da se i oni osećaju slobodnima da svoje
različite ideje tako iznose u javnost kao što ste to vi učinili. Ovo će dovesti
do stanja koje sada ne možete ni da zamislite." Zatim je zaključila: "Pred
svetom moramo biti jedinstveni. Sotona će trijumfovati kada uoči razmimoilaženja
među adventistima sedmog dana."
Naravno, nisu svi prisutni
na zasedanju u Mineapolisu odbacili Džonsovu i Vagonerovu poruku. Za neke
delegate ovaj skup je postao početak izuzetnog iskustva. Jedan od njih, na
primer, vratio se u svoj okrug tako oduševljen idejom opravdanja verom, da je
tim oduševljenjem "zarazio" jednog vernika-farmera, koji je prodao svoju farmu,
veliki deo prihoda poklonio crkvi, a sam stupio u propovedničku službu. Jedan
mladi propovednik koji je u Mineapolis, prema sopstvenoj tvrdnji, došao "pun
predrasuda", bio je toliko oduševljen novim naglaskom na Isusovu službu da je
odmah, još u toku izlaganja, izašao iz dvorane, otišao u obližnju šumu, proveo
vreme sam u razgovoru s Bogom i proučavanju Biblije i upravo tu doživeo svoj
lični susret s Isusom kao Spasite-
ljem. Brat S. N. Heskel (S. N. Haskell), predsednik Generalne
konferencije u vreme zasedanja u Mineapolisu, zatim brat Luis Džonson (Louis
Johnson), pa brat J. O. Korlis (Corliss), bili su obilno blagosloveni porukama
koje su slušali. Neki propovednici su shvatili da je njihov novi odnos s Isusom
nešto potpuno drugačije od starog i izrazili su želju da to novo iskustvo označe
ponovnim krštenjem.
U par godina koje su
sledile Mineapolisu, povećao se broj onih koji su uviđali i prihvatali lepotu
"nove vesti", nakon što su u Mineapolisu bili njeni protivnici. Jedan od njih
bio je Juraja Smit. Kratko nakon što je Elen Vajt otputovala za Australiju
(1891. godine), on se ne samo izvinuo lično njoj i nekim drugim osobama kojima
se ranije protivio, nego je smogao hrabrosti da svoju grešku prizna pred velikim
skupom vernika u Betl Kriku!
Izgledalo je kao da se
nakon zasedanja u Mineapolisu u adventnom narodu pojavila žeđ za novim saznanjem
o opravdanju od greha. Propovednici Džons i Vagoner, a rame uz rame s njima i
Elen Vajt, proveli su mnogo vremena u organizovanju i sprovođenju brojnih časova
probuđenja u crkvama širom Amerike. Samo u periodu od godinu dana, između dva
zasedanja Generalne konferencije, Elen Vajt je, u društvu jednog ili obojice
mladih propovednika, sedam puta posetila Betl Krik, Potervil, De Moin, Saut
Lankaster, Bruklin, Vošington, Viliamsport i Njujork dva puta, čikago, Otavu,
Veksford, Kalamazu, Sodžinou, državu Kolorado, Heldsburg i Ouklend. Ovo nisu
bili uobičajeni kontakti, već natčovečanski napor u propovedanju, pozivanju,
savetovanju, istraživanju, molitvi, borbi s protivnicima. Suze su tekle
potocima, gresi su priznavani, ruke pružane u znak bratske ljubavi i poverenja,
lica se širila u pobedonosni osmeh novog rođenja. Jednog petka uveče, pri kraju
serije proučavanja u Saut Lankasteru, okupljeni su počeli da iznose svoja
svedočanstva i taj sastanak je potrajao nekoliko sati. Elen Vajt je ovako
doživela taj skup: "Nikada do sada nisam doživela da pokret probuđenja napreduje
takvom ozbiljnošću, a ipak oslobođen svakog beskorisnog uzbuđenja." Jula 1889.
godine dodala je: "Od završetka Generalne konferencije u Mineapolisu, na svakom
sastanku žedne duše su željno prihvatale dragocenu vest o Hristovoj pravdi." Još
nekoliko meseci kasnije: "Oni (delegati zasedanja 1889. godine) kažu da im je
prošla godina bila najbolja godina u životu."
Ugled Džonsa i Vagonera
veoma je porastao u očima vernika. Za Džonsa se govorilo da je vodeći teolog
adventnog pokreta, a ništa manje priznanja nije primao ni Vagoner, koji je
poslan kao misionar u Englesku. Crkva je počela da raste i to stopom od gotovo
10% godišnje, da bi se broj vernika u 1901. godini skoro utrostručio u odnosu na
broj 1888. godine. Mnogi su u ovom napretku dela videli delovanje Svetog duha u
obliku poznog dažda. I stvarno, Elen Vajt je pisala: "Delovanje pod kojim sad
živimo je..... delovanje Svetog Duha...... To je vreme poznog
dažda."
Da obratimo sada pažnju
malo na sam sadržaj vesti koju su iznosili propovednici Džons i Vagoner na
zasedanju u Mineapolisu 1888. godine.
Kao što je već spomenuto,
Vagonerove propovedi u Mineapolisu bile su usredsređene na Isusa Hrista. U nekoj
vrsti zahvalnog i oduševljenog rezimiranja ove teme, Elen Vajt je sažela sledeći
izraz: "Hristova neodoljiva privlačnost."
Nažalost, mi danas nemamo
originalne zapise Vagonerovih propovedi. Ipak, moguće je da steknemo prilično
jasnu sliku njegovih razmišljanja pažljivim proučavanjem knjiga koje je
pripremio i objavio pre i posle zasedanja. Jedna od njih nosi naslov: HRISTOS I
NJEGOVA PRAVEDNOST. Cela knjiga govori o Isusu. Isus je naš Spasitelj u punom
smislu te reči. "Nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojima bi smo se mogli spasiti." Isus je ispunjen svakom puninom
Božanstva i zato želi da i nas ispuni svojom božanskom silom (Kološanima 2,8;
Efescima 3,19).
Taj predivni Isus nudi nam
oproštenje svih naših greha i pravo da se obučemo u njegovu pravednost. Pravda
koju nam On nudi je nešto posebno. Bog nam ne oprašta grehe tako što dozvoljava
da ostanemo isti kao dok nismo dobili oproštenje. On "nije uredio neko smetlište
greha, nego uklanja grehe potpuno.... Oproštenje greha je više nego samo jedna
formalnost, više nego samo zapisivanje u knjigu života na nebu.... To je
realnost; to je nešto što je životno važno za svakog pojedinca." Grešnik kojem
je oprošteno postaje novo stvorenje.
Ali šta ako neko pomisli da
je suviše malo vredan da bi bio dostojan Isusove ljubavi i da zbog toga ne
veruje da ga Isus prima kao svoje dete? Vagoner je mislio na to pitanje i pružio
odgovor u protivpitanju: da li će čovek uzeti, poneti iz prodavnice ono što je
kupio?
"Zamislimo čoveka", - navodio je
Vagoner, "koji zatraži od prodavca nešto i plati onoliko koliko taj predmet
košta. Da li će se čovek iznenada predomisliti i otići iz prodavnice bez
kupljenog predmeta? Teško! Ako je nešto platio, poneće to sa sobom; i što je
više novca dao za taj predmet, utoliko je sigurnije da će ga i poneti na izlasku
iz prodavnice. Da to primenimo na naše pitanje: Isus je platio cenu za nas,
'kupio nas', 'otkupio'. Šta više, kupio nas je za cenu od koje nema veće, svojim
životom i svojom krvlju (1. Petrova 1,19; Titu 2,14). Zato možemo da budemo
sigurni da će nas Isus prihvatiti takve kakvi jesmo."
Ali zašto je Isus platio
tako veliku cenu otkupa za nas potpuno bezvredne? Vagonerov odgovor je glasio:
upravo zato što smo nedostojni, da bi kasnije, kada nas preobrazi i pokaže bez
mane celom svemiru, mogao da se raduje veličanstvenoj promeni koju je izvršio u
nama.
Međutim, opravdanje verom
je mnogo više od samog oproštenja greha; ono je pobeda nad grehom. U ljudskom
obličju Isus je proživeo pravedan život i, po rečima Vagonera, "ti, ako želiš,
možeš da dobiješ istu silu koju je Isus imao na raspolaganju." "Kakve divne mogućnosti se pružaju
jednom hrišćaninu!.... Bez obzira kako snažni bili Sotonini nasrtaji, bez obzira
kako uporna bila njegova kušanja najslabijih delova ljudske prirode, hrišćanin
može da stoji pod senkom Svemoćnoga, ispunjen puninom Božje sile." Isus, koji je
toliko nadmoćniji od Sotone, može stalno da živi u njegovom srcu; "a on
(hrišćanin), posmatrajući Sotonine napade kao iz nekog neosvojivog utvrđenja,
govori: 'Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje!'"
Iako na prvi pogled
nelogično, ipak mnogi hrišćani dožive takvo iskustvo da upravo tada kada se mole
za pomoć da savladaju neki svoj greh izgleda kao da padaju u još teže stanje
nego što su bili kada se nisu molili. Zašto? Da li čine nešto
pogrešno?
Takvi hrišćani prave grešku
u tome, objašnjavao je Vagoner, što ukazuju Bogu na svoje probleme pre nego su
obratili pažnju na Božja obećanja. Molitva za probleme skreće našu pažnju na
naše slabosti i tako nas čini još slabijima. Ako stvarno želimo da dobijemo
pomoć odozgo, onda je neophodno da usmerimo pažnju na Božju snagu i Njegova
obećanja. A "prosečan" hrišćanin se toga seti tek kada je iscrpio sve druge
mogućnosti, da "... Isus Hristos dođe na svet da spasi grešnine, od kojih sam
prvi ja" (1. Tim. 1,15). Umesto
toga, molitva treba da počne navođenjem obećanja i upravljanjem pažnje na njih.
Ko tako radi, imaće veru.
"Jer," - kazao je Vagoner,
"setimo se: ako je Bog dao obećanje, onda je to već polovina ispu - njenja. Na taj način.... mi osećamo da
je pobeda već ostvarena u nama
i počinjemo da zahvaljujemo
Bogu za Njegova divna i
veličanstvena obećanja. Kada se rukom vere uhvatimo za Božja obećanja i doživimo
ih kao stvrnost, ne možemo se zaustaviti u zahvaljivanju Bogu za Njegovu
veličanstvenu ljubav; i dok tako činimo, misli se potpuno odvajaju od zla, a
pobeda postaje naša."
Elen Vajt je takođe bila
govornik na zasedanju u Mineapolisu, i to u više navrata. Naročito značajnom
pokazala se njena propoved u subotu 13. oktobra. Osnovni tekst je glasio:
"Vidite kakvu nam je ljubav otac dao....", a poruka - da treba da postupimo
upravo u skladu s ovim tekstom: da vežbamo um da "gleda", odnosno da misli o
Božjoj ljubavi za nas. Ako to uporedimo s Vagonerovim izlaganjima, zaključak je
da su oba govornika upućivala istu poruku: razmišljati o Božjoj ljubavi, a ne o
sopstvenoj slabosti.
"Kako je moguće da lokvanj
ostane tako čist i beo usred žabokrečine i prljavštine jedne močvare?" - pitala
je Elen Vajt. Zato što za svoju prehranu crpi samo ono što će održati njegovu
belinu. Isto tako, savetovala je okupljenim delegatima, "ni vi ne razgovarajte o
slabostima i gresima koji vladaju svetom, nego uzvisite svoje misli razgovorima
o Spasitelju..... Govorite o onome što će izvršiti pozitivan uticaj na vaš
um."
Ako ste obeshrabreni,
savetovala je nadahnuta proročica, ne žalite se zbog mraka koji vas okružuje.
Gunđanje neće doneti svetlost. Izađite iz tog mračnog podruma! "Popnite se mraka
u gornju sobu u kojoj sija svetlost s Hristovog lica."
Ne žalite se takođe ni zbog
trnja i korova koje nailazite na svom životnom putu. Skupljajte cveće!
"Razmišljajte o onome što ohrabruje."
"Neka se čuje odjek onoga što je
Hristos uradio za mene."
Slično Vagoneru, koji je
pokazao da se opravdanje verom ostvaruje kada tražimo da Bog ispuni dana
obećanja, Elen Vajt je pisala: "Želim da prisvojite bogata Božja obećanja i
njima ispunite prostore svog sećanja.... O, tako želim da ta obećanja postanu
žive slike na zidovima vašeg pamćenja, kako biste mogli uvek da ih gledate. Tada
će vaše srce ispuniti Njegova milost i vi ćete uzvisivati
Isusa."
Zadržavajući dah, okupljeni
u Mineapolisu slušali su završetak propovedi. "O, kako ga volim! Volim ga, jer i
On mene voli. Vidim u Njemu neodoljivu privlačnost, i kako žarko želim da uđemo
kroz vrata obećanog grada.... Želim da vaspitate srca i usne da hvale Njega, da
govore o Njegovoj sili i slavi... Neka nam Gospod pomogne da ga slavimo još više
i da nas nađe bez mane."
U jednoj drugoj velikoj
propovedi, Elen Vajt je govorila o Isusovoj službi pomirenja koju obavlja za nas
u nebeskom Svetištu. Dok On "čisti" Svetište, mi treba da čistimo "svetinju naše
duše" tako što ćemo ulaziti u nebesku svetinju s Njim, priznavati grehe i verom
ići dalje kroz život zajedno s Njim.
U takvom odnosu s Isusom
leži tajna ne samo oproštenja greha, nego i pobede nad grehom. "čujem od mnogih
primedbu koja glasi ovako: ja ne mogu da živim na ovaj ili onaj način..." -
kazala je Elen Vajt u toku izlaganja. "Ali šta znači to: 'na ovaj ili onaj
način'? Znači li to da je Isus na Golgoti prineo nepotpunu, nedovoljnu i
nesavršenu žrtvu, tako da ipak postoji manjak milosti i sile koje su nam obećane
da bismo pobedili naše prirodne mane i grešne sklonosti?"
Kratko nakon Mineapolisa
Elen Vajt je napisala i objavila knjigu PUT HRISTU, u kojoj je nastavila da
objašnjava u čemu se sastoji i kako deluje opravdanje verom. Na primer, govoreći
o tome kako divno i potpuno Isus oprašta grehe: "Ako predate sebe Njemu i
prihvatite ga kao svog Spasitelja, tada, ma kako bio grešan vaš dotadašnji
život, On vas prima kao pravednike. Hristos stavlja svoj karakter na mesto vašeg i
Bog vas prihvata kao da nikada niste sagrešili."
čudesno! Ali to još nije
sve. Mi možemo da iz dana u dan da budemo sigurni u Njegovu ljubav i da se ne
brinemo za naše spasenje. Konačno, vest je o opravdanju verom, ne opravdanju
brigom. "Ne treba da stavimo sebe u centar rasmišljanja i da se brinemo i
plašimo da li ćemo biti spašeni," - pisala je Elen Vajt.
Da li to onda znači da mi
ništa ne treba da radimo? Ne, nikako. Postoji nešto što je naš deo: mi moramo
odlučiti da prihvatimo Božja obećanja. "Prepustite Bogu brigu o vašoj duši,
poverite je Njemu. Govorite i razmišljajte o Isusu.... Odbacite sve sumnje....
uklonite strah..... odmorite se u Gospodu.... "
Zar Biblija ne poziva
hrišćane da straže, poste i mole se? Da, svakako; dovoljno je pogledati tekstove
u Mateju 26,41 i Luki 13,24. Ali Elen Vajt objašnjava adventistima 1892.
godine da je mnogo više u pitanju
borba da razmišljamo o Isusu nego borba protiv greha. "Ovde treba da stražimo,
da postimo i molimo se, da nas ništa ne navede da izaberemo drugog gospodara,
iako smo slobodni da to učinimo. Ali upravimo pogled na Isusa i On će nas
sačuvati. Dok gledamo u Njega, sigurni smo.... i 'preobražavamo se u isto
obličje, iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg duha' 2. Korinćanima
3,18."
Ova nova vest, ovo ponovno ukazivanje na Isusovu neodoljivu privlačnost, delovalo je na crkvu kao blagi, osvežavajući povetarac.
< 28. Poglavlje | Sadržaj | 30. Poglavlje > |