< 31. Poglavlje

32. Obasjani Njegovom slavom

U subotnje jutro 21. oktobra 1944. godine, jedan dan pre stote godišnjice velikog razočarenja, grupa adventističkih vođa održala je svečano bogosluženje u čast pionira adventnog pokreta. Sutradan, u nedelju, ista grupa uputila se na grob Viliama Milera, u blizini njegove kuće.

U času kada su stigli do cilja, posetioci su se setili da je upravo vreme za radio-emisiju VOICE OF PROPHECY ("Glas proroštva") koja je tekla već drugu godinu na radio-talasima. Uključili su radio u jednom automobilu i otvorili prozore da bi dobro čuli sve što je pripremljeno, zajedno s uvodnom pesmom grupe KING'S HERALDS.

Na nadgrobnom kamenu ugledali su urezanu godinu 1849., godinu kada je Miler sklopio svoje oči i pošao na privremeni počinak. Skoro sto godina! Zar je moguće da je prošlo skoro već sto godina od kako je u grobu čovek koji je do svoje smrti bio uveren da će Isus brzo doći?! Uz godinu, pročitali su reči iz Danilove proročke knjige, iz 8. poglavlja 9. stih, takođe uklesan u nadgrobnu ploču: "... jer će u određeno vreme biti kraj." U tom momentu do njih je dopirala poruka pesme iz radio-emisije: "Glasnici, trubom oglasite znak: Isus nam dolazi sad!"

Radosna vest: Isus dolazi ponovi!

Ali kada?

Adventisti su često i rado citirali jednu misao Elen Vajt zapisanu u knjizi HRISTOVE PRIčE: "S dubokom čežnjom Isus čeka da se pokaže u svojoj crkvi. Kada Njegov narod bude savršeno odražavao Njegov karakter, tada će On doći da ga proglasi svojim." Ove nadahnute reči Duha proroštva komentar su, u stvari, Isusovih reči, Njegovog obećanja iz Marka 4,28.29: "Jer Zemlja sama od sebe najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošlje srp, jer nasta žetva."

Zemljoradnici ne žanju kada spaze da je iznikla zelena vlat, niti to čine kada vide da se formira klas. Oni posmatraju proces rastenja i sazrevanja, registrujući svaku promenu u veličini, obliku i boji biljke i očekujući onaj ključni trenutak kada je taj proces na vrhuncu. Tada izlaze kombajni i sakupljaju žetvu, u jednom dahu.

Isus željno očekuje trenutak kada će se u Njegovom narodu savršeno održavati Njegov milostivi, blagi i strpljivi karakter. Kao prvosveštenik u nebeskoj svetinji On je više od sto godina obasjavao polja ovog sveta i svog naroda svetlošću subotnjeg posvećenja i neumorno radio na uklanjanju greha ne samo iz izveštaja o životu ljudi, nego i iz njihovog stvarnog života. Kako je divno misliti o tome da će jednog dana san biti ostvaren u Njegovom dolasku! Kako je, u isto vreme, tužno misliti o tome da na taj dan Isus tako dugo čeka!

Sledeći citat iz knjige HRISTOVE PRIčE dopunjuje prethodni: "Celo nebo čeka da se otvore kanali kojima će se sveto ulje izliti na ljudska srca da im donese radost i blagoslov."

U nastavku čitamo: "Prednost je svake duše da postane živi kanal kroz koji Bog može da izliva na svet riznice svoje milosti, neistraživa blaga Hristova. Najviše što Isus želi jesu oruđa koja će predstavljati svetu Njegov duh i karakter. Najveća potreba sveta jesu ljudska bića kroz koja će se pokazivati Spasiteljeva ljubav."

čekanje da jedna osoba formira savršen karakter i postane kanal za prenošenje Božje milosti nisu dva različita procesa. Pre bi se moglo ustvrditi da su to dva aspekta jednog istog procesa. Bog čeka na ljude koji će formirati savršen karakter s određenim ciljem, namerom. Kada očekuje da ljudi pobede greh, onda Bog to ne misli samo radi njihove radosti, nego zato da bi mogli korisno da posluže u predstavljanju Njegovog karaktera onima koji ga još ne poznaju i koji su daleko od Njega.

Koliko bi brže adventisti sedmog dana objavili istinu o Bogu svakom gradu, svakom selu i svakom pojedincu u svetu kada bi svakog dana praktično živeli životom Božje ljubavi u domu, susedstvu, na radnom mestu ili bilo gde gde se nađu?

Koliko dugo će Isus još morati da čeka?

Još 1884. godine Ellen Vajt je pisala: "Da su svi koji su tako složno radili u delu propoveda-nja istine o Isusovom dolasku 1844. godine prihvatili treću anđeosku vest i propovedali je u sili Svetog Duha, Bog bi se moćno uključio u njihove napore. Bujica svetlosti izlila bi se na svet. Godinama ranije stanovnici sveta bili bi opomenuti, poslednja faza plana spasenja završena i Isus bi došao da spase svoj narod."

"Godinama ranije" znači još godinama pre 1884.! Pretpostavimo da su stotine hiljada Millerovih sledbenika u Americi i hiljade adventista u Evropi i ostalim krajevima sveta prihvatili i objavili istinu o suboti i nebeskoj svetinji. Prema ovoj izjavi Duha proroštva, Isus bi već bio na Zemlji! Građanski rat u Americi ne bi se odigrao, milioni ljudi ne bi izgubili život u prvom svetskom ratu, Hirošima i Nagasaki ne bi doživeli iskustvo prvih atomskih bombi! S obzirom da poznajemo s koliko brige i sažaljenja nebeski Otac saoseća sa svakim siročetom i udovicom, možemo samo da zamišljamo kako je žarko želeo da pošalje Isusa na Zemlju pre nego su se odigrale ove strahote.

Otac koji očekuje, deca koja oklevaju.

Oni adventisti koji su prihvatili treću anđeosku vest, oko 1850. godine s posebnim intenzitetom suočeni su s porukom Laodikeji. Isus je zakucao na vrata njihovog srca, tražeći neizostavno da mu otvore. Reke poznog dažda bile su spremne da se izliju na žedan svet. Konačna pobeda bila je na dohvatu ruke. Vernici su prevalili jedan deo puta, a onda su, zadovoljni postignutim, zastali da se odmore.

Otac koji očekuje, deca koja oklevaju.

U Mineapolisu 1888. godine Sveti Duh je otkrio svoju neposrednu blizinu. Još jednom se ukazala prilika za izlivanje poznog dažda. Ali umesto da "stupe u svetinju nad svetinjama s Isusom", kako je pisala Elen Vajt, mnogi adventisti odlučili su da zakorače u tužan period šesnaestogodišnje krize.

Otac koji očekuje, deca koja oklevaju.

Pomislim često na "majku Elen". U Božje ime ona je povlačila krugove ljubavi dovoljno velike da obuhvate svu decu koja oklevaju. Ti krugovi ljubavi, osnaženi neprolaznim istinama Biblije i dragocenim "Svedočanstvima za crkvu", podigli su talase koji iz godine u godinu zapljuskuju svakog adventistu sedmog dana i predstavljaju neprocenjivo blago crkve u celini. Nesuglasice su se pojavljivale, ali je prevladavala sloga. Učestvovao sam na zasedanju Generalne konferencije u Beču, 1975. godine: 1 700 delegata, crnih i žutih, belih i crvenih, iz svih kultura i političkih sistema ovog sveta. Sedeo sam u odboru za imenovanje koji je brojao 173 člana. Video sam, čuo i osetio kako duboko ispod rebara naših sitnih sukoba i nesporazuma funkcionišu pluća dubokog poverenja i sloge.

U ovoj knjizi bavili smo se prvenstvenom idejom nastanka adventnog dela. To je važno, jer tek na osnovu jasnog poznavanja početka možemo bolje da shvatimo smisao adventnog dela danas. Značaj istine o Isusovoj službi na nebu, ubeđenje, hrabrost i požrtvovnost pionira adventne vesti najbolje nam objašnjavaju zašto ta vest i danas postoji. Suprotno mnogima koji smatraju da je taj deo najbogatiji period adventnog pokreta, siguran sam da bi još mnogo više vremena i prostora bilo potrebno da se opišu događaji, žrtve, dostignuća i otkrića nove svetlosti koja su se dogodila u novijoj istoriji crkve, u 20. veku. I taj period obeležili su ljudi koji širokog srca, spremni da posvete i polože svoj život na oltaru službe propovedanja radosne vesti u najtežim uslovima, na najnepristupačnijim terenima.

V. R. Smit (W. R. Smith) krstario je Korejom pešice, biciklom i na konju, danju i noću, kroz kišu, mraz i sneg, smrznutih ruku i nogu, s povremenim odmorima na najtrvrđim posteljama, rušeći svoje zdravlje ali gradeći crkve i škole s jednim ciljem - da pruži priliku narodu Koreje da upozna Spasitelja.

Dž. P. Enderson (J. P. Anderson) ceo svoj radni vek proveo je u Kini, spreman da ostane u području najžešćeg rata samo da sačuva misionarsku bolnicu. Godinama kasnije, kada je rat prošao, on je ponosno i radosno vratio crkvi ovu ustanovu bez ijednog izgubljenog peškira ili čaršava za krevete.

C. C. Krajsler (C. C. Crisler) pevao je nežno pesmu "Svim stazama vodio me je moj Spasitelj" dok je ležao na samrtnoj postelji u gradu Kona u Kini slomljen teškom upalom pluća.

V. H. Enderson (W. H. Anderson) povratio se k sebi u trenucima dok je bio na umoru od strašne dizenterije koju je stekao u neprohodnim krajevima Afrike, da bi čuo kako "njegovo" pleme Matabele peva pesmu "Ne, nikada sam".

Dž. Meklaren (G. McLaren) doživeo je da njegov brod opkole neprijateljski raspoloženi starosedeoci Solomunskih ostrva. Zapevao je pesmu "Svuda s Hristom sigurno ću ići" i - bezbedno se ukotvio.

Beni Tavonde, rođen na Fidži ostrvu, posle deset godina neumornog rada na Papui doživeo je iskustvo prvog obraćenja dok je ležao u samrtnoj agoniji od ujeda zmije.

Fika Mitieli, Benijeva sunarodnjakinja s Fidžija na radu u Papui, izbegavala je i vadila koplja ratničkih urođenika, šireći i među njima, u njihovim selima, osnovna znanja pismenosti zajedno s vešću o Isusu u nebeskoj svetinji.

Biliat Sapa (Billiat Sapa), jedan od prvih afričkih misionara koji je rođen u Africi, počeo je delo propovedanja evanđelja u močvarnim dolinama Malavija. Godinama su on, njegova žena i dvoje dece živeli na provizornoj platformi u granama jednog drveta, jer mu meštani nisu dozvolili da se useli među njih. Kada su mu umrla oba deteta, on i njegova žena odbili su pomisao da odustanu i vrate se u svoje rodno mesto. Kada mu je umrla žena, odbio je pomisao da odustane i vrati se u svoje rodno mesto. Konačno su se meštani uverili da ih ne samo Belliat voli, nego da ih i Bog voli. Pozvali su ga da živi zajedno s njima i on je vremenom osnovao nekoliko škola.

Danas su okolnosti drugačije. Danas deca u Africi i na Fidžiju gledaju TV kao što to čine deca u Evropi ili Americi. Zato adventistička misija mora da se meri prema tehničkim dostignućima današnjice. Ipak, još uvek ima katastrofa i nepogoda koje zahtevaju istu požrtvovnost koju su pokazivali misionari u potpuno primitivnim područjima. Kada je velika suša pogodila Rusiju 1920. godine i zajedno s tifusom zapretila da prepolovi broj stanovnika, L. H. Kristijan (L. H. Christian) je tri nedelje krstario ovom ogromnom zemljom, hrabrio vernike da izdrže i osvedočavao ih da u drugim krajevima sveta njihova braća i sestre poste i mole se Bogu za njih. Pedesetak godina kasnije suša i glad su ponovo posetili Sovjetski Savez; tada je jedan upravitelj škole, pokrenut ljubavlju i brigom za 1 000 đaka za koje je bio odgovoran, uložio nadljudske napore da obezbedi dovoljno pirinča da se prehrane.

Adventizam dvadesetog veka predstavljali su mnogi mladići i devojke u najstrašnijim ratovima koje je zabeležila istorija čovečanstva tako što su slušali glas svoje savesti i sledili Božju zapovest o poštovanju života drugog ljudskog bića, odbijajući da se, i pored svih mera prisiljavanja i kažnjavanje, uključe u te prljave aktivnosti. Poznat je slučaj četrnaestorice mladića koji su stavljeni u samice zato što nisu hteli da prekrše Božji zakon ni u ratnim uslovima. Svakome od njih rečeno je da su se svi ostali odrekli svojih principa i subote kao posebnog obeležja. Ali uveče svakog dana, svako od njih mogao je da čuje kako iz trinaest drugih samica dopiru zvuci pesme upućene Bogu. Jedan drugi adventista, po imenu Dezmond Dos (Desmond Doss), dobio je čak Orden časti od Kongresa za pokazanu hrabrost kada je u jednoj borbi izvukao 75 ranjenika, iako ga je neprijateljska vojska nekoliko sati zasipala mecima, bombama i ručnim granatama.

Adventizam dvadesetog veka ogledao se i u ličnosti V. A. Spajsera (W. A. Spicera), u periodu od 1922. do 1930. godine predsednika Generalne konferencije. Omiljen, neumoran putnik za kojeg se kaže da je poznavao po imenu svakog saradnika u Božjem delu, uvek spreman da udeli neki poklon deci misionara, skroman toliko da je kupovao uvek najjeftiniju voznu kartu. Kaže se da je jednom prilikom, kada su ga saradnici ukorili što stalno putuje trećom klasom iako njegovoj službi i ugledu pripada mnogo više, odgovorio: "Oprostite što sam opet kupio kartu treće klase. Nisam znao da postoji i četvrta!"

Adventizam dvadesetog veka ogleda se najviše u mnogo većem broju posvećenih laika - ljudi i žena koji su uz svoja zvanja ili porodice učinili mnogo za razvoj adventnog dela u svetu. Bez obzira da li je reč o pripremanju i podeli hrane ugroženom stanovništvu, skupljanju odeće za siromašne, vođenju seminara, kurseva, tečaja i ostalog - njihov doprinos je izuzetan.

Neki posvećeni laici doživeli su čudesne dokaze Božjeg vodstva. Jedan od njih bio je Čarls Eškroft (Charles Ashcroft) iz mestašca Karmel (Carmel) u Australiji. Njega je odjednom počelo da zanima da li bi bilo dobro da pokloni svoj veliki voćnjak kao zemljište za podizanje adventističke srednje škole. Pošto nije bio siguran, zatražio je od Boga da mu to pokaže i to tako što će u jednom vedrom, sunčanom danu te sedmice odjeknuti grom nad njegovim imanjem. Te iste sedmice, na vedrom, plavom nebu pojavio se jedan crni oblak iza obližnjeg brda, došao iznad Eškroftovog imanja, zasvetleo bljeskom munje, odjeknuo praskom groma i izgubio se na suprotnoj strani horizonta. Čarlsov brat koji se zatekao na farmi uzbuđeno je dotrčao:

"čarls, jesi li video? Šta se to dogodilo?"

"Video sam," - odgovorio je čarls mirno. "To mi Bog šalje znak da poklonim svoj voćnjak za potrebe njegovog dela.

Ovo se zbilo 1906. godine. I danas, međutim, na tom mestu stoji tzv. "Karmel" škola.

Statistika potvrđuje ohrabrujući razvoj. Ukupna svota darova porasla je od 500 000 američkih dolara 1895. godine do 300 000 000 dolara 1975. godine. Dok je 1890. godine bilo svega 1300 učenika u našim školama, oko 1980. godine taj broj je iznosio preko 400 000. Časopis THESE TIMES štampan je u 200 000 primeraka mesečno, SIGNS OF THE TIMES u 540 000, a EL CENTINELLA (na španskom jeziku) u 600 000 primeraka. Emisiju THE QUIET HOUR prihvatilo je preko 500 TV stanica u Americi, dok je THE VOICE OF PROPHECY preuzelo oko 800 različitih programa. Knjige za decu koje prenose osnovne vrednosti hrišćanskog života i najdragocenije poruke Biblije iz pera "čika Artura" (Arthur Maxwell) štampane su, uključujući i prevode na više od 30 jezika, u više od 7 000 000 primeraka. Isto tako u milionskom tiražu izlazi iz štampe knjiga PUT HRISTU Elen Vajt, za sada na preko 100 jezika. Posmatranje kretanja broja vernika takođe je veoma zanimljivo. Godine 1863. ukupno je bilo 3 500 adventista, dok je broj stanovnika Zemlje iznosio oko 1 000 000 000. To je značilo da jedan adventista dolazi na 3 000 000 ljudi. Nešto više od sto godina kasnije, 1975. godine, kada je broj stanovnika u svetu porastao na 4 000 000 000, prosek je iznosio 1 : 1 600 (jedan adventista na 1600 neadventista). Ako bi godišnji rast crkve iznosio samo 5,5% godišnje, 2 000. godine svet bi broja 6 500 000 000 stanovnika, od kojih bi 10 000 000 bili adventisti i odnos bi bio 1 : 650.

Ovakav napredak je dobar, ali ne dovoljno dobar. Nedostakak je u tome što je suviše spor. Da je crkva nastavila da raste po stopi od 11,1% kao što je to bio slučaj između 1870-ih i 1880-ih godina, danas bi u svetu bilo ne 3 500 000 adventista, nego 275 458 110! "Celo nebo", čeka na taj doživljaj, ali očigledno već predugo čeka. Delo mora početi da se širi kao "vatra kroz slamu". To će se dogoditi tek kada se, po rečima Elen Vajt, "božanska sila udruži s ljudskim naporima." "Bog je spreman da učini svoj deo ako mu se mi prepustimo kao oruđa."

U jednoj viziji koju je dobila 1844. godine Ele Vajt je videla iskre svetlosti kako lete s mesta na mesto i obasjavaju ceo svet. One su predstavljale ispunjenje obećanja u Otkrivenju 18,1: "I posle ovoga videh drugog anđela gde silazi s neba, koji imaše oblast veliku; i zemlja se zasvetli od slave njegove."

Ovaj anđeo, kao i tri anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja, predstavlja ljude koji nose poruku, vest. "Slava Božja" je pre svega Božji slavni karakter, prema opisu kojeg je sam Gospod dao kada je prošao pored Mojsija (vidi 2. Mojsijeva 34). Zemlja će, dakle, biti obasjana Božjom slavom kada se Njegova crkva ispuni božanskom silom i postane savršeni odraz božanskog karaktera. Slava koju je Elen Vajt videla da izvire iz zapovesti o suboti u nebeskoj svetinji nad svetinjama, simbol svete ljubavi samog Boga, jednog dana videće se na licima i usnama Božjeg naroda koji svetkuje subotu. Držanje subote svetom učiniće svetima ljude i žene, mladiće i devojke koji je drže svetom.

"'... i Zemlja se zasvetli od slave njegove.' Duh Božji će tako milostivo blagosloviti posvećena ljudska oruđa da će ljudi, žene i deca otvarati svoje usne u slavljenu i hvaljenju Boga, ispunjavajući zemlju znanjem o Bogu i njegovoj neprolaznoj ljubavi," - objašnjavala je Elen Vajt značenje Jovanovog teksta.

Učešće u ovom slavnom završetku adventnog pokreta neće biti ograničeno samo na one koji se danas vode kao članovi crkve. Priliku za to imaju sva živa ljudska bića. "Gospodnja je Zemlja i što je na njoj," - pisao je psalmista David. Bog je Otac svih i onog momenta kada neko čuje poziv Božje milosti, ako se odluči da ga prihvati i posluša, on stiče pravo da dobije tu preobražavajuću silu koja će ga pripremiti za večnu radost.

"Sila Svemogućega dodiruje srca ljudi i oni koji odgovore na taj dodir postaju svedoci Boga i Njegove istine. U mnogim krajevima sveta moguće je videti posvećene ljude i žene kako drugima prenose svetlost koja jasno osvetljava put Spasenja kroz Hrista. I dok dozvoljavaju da njihova svetlost i dalje svetli, kao što je to bio slučaj sa onima koji su bili kršteni Duhom na dan Pedesetnice, oni primaju sve više i više sile Duha. Na taj način Zemlja treba da bude obasjana svetlošću Božje slave."

"Božje sluge, ozarena lica svetim posvećenjem, žuriće iz mesta u mesto da objave vest sa neba. Hiljade glasova, širom cele zemlje, nosiće opomenu. Činiće se čuda, bolesni će ozdravljati i silni znaci pratiće verne....

.... Zraci svetlosti sada svuda prodiru, istina se pokazuje u svoj svojoj jasnoći, a iskrena Božja deca kidaju veze koje su ih do sada zadržavale. Porodične i crkvene veze ne mogu više da ih zadrže. Istina im je dragocenija od svega drugoga. Uprkos sotoninim udruženim silama koje će ustati protiv istine, velik je broj onih koji će stati na Gospodnju stranu."

Istina je dragocenija od svega ostalog. Vest koju adventni narod objavljuje svetu mora biti istina i samo istina: o Isusu, o Njegovoj službi u prošlosti i Njegovoj službi danas. Ona mora sadržavati u sebi poruku prvog anđela: večno evanđelje o krstu Golgote i aktuelnu vest o času suda. Ona mora sadržavati poruku drugog anđela: poziv ljudima da se odvoje od svih idola koji ih zadržavaju u potpunom predanju Bogu. Ona mora sadržavati poruku trećeg anđela: opomenu ljudima u vezi s lažnim bogosluženjem, upućivanje na važnost Božjih zapovesti i Isusove vere, jednom rečju - opravdanje verom.

Od 22. oktobra 1844. godine Isus je u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta i odatle upućuje našu pažnju na zapovest o suboti, ne samo zato što je subota sedmi dan nedeljnog ciklusa, nego zato što je ona simbol života po Hristovom uzoru, znak razdvajanja dobra od zla u poslednjim danima istorije ove planete. Isus radi na uklanjanju naših greha, ali ne samo iz nebeskih knjiga nego iz stvarnog života Njegove dece, kako bi ih učinio pobedonosnima, svetima. Preko svog predstavnika, Svetog Duha, On kuca na vrata srca svojih sledbenika i traži od njih da mu dopuste da dodirne najdublje delove njihove duše i ispuni ih svojom ljubavlju.

< 31. Poglavlje Sadržaj