< 5. Poglavlje

6. Zašto razočarenje?

Možda je dobro da se u ovom trenutku podsetimo činjenice da veliko razočarenje nakon 22. oktobra 1844. godine nije bilo prvo takvo iskustvo Isusovih sledbenika. Punih 19 vekova pre ovog datuma dogodilo se nešto veoma slično, što je sasvim jasno izraženo rečima: "A mi se nadasmo da je On onaj koji će osloboditi Izrailja...." (Luka 24,21). Izgovorio ih je Kleopa, jedan od Isusovih učenika, na putu za Emaus, u razgovoru s nepoznatim putnikom koji se pridružio njemu i njegovom drugu neposredno nakon izlaska iz Jerusalima. Bila je nedelja, treći dan nakon Isusovog raspeća na Golgoti; vest o praznom grobu još nije doprla do Kleope, i razoračenje je bilo duboko. A pošto je u mnogo detalja to razočarenje slično razočarenju iz 1844. godine, korisno je da ukratko sagledamo razloge zbog kojih je do njega došlo i da li je ono, ipak, moglo da se izbegne.

Kao što smo to učinili u slučaju dece Čarlsa Fiča, zamišljajući ih kako postavljaju pitanje majci da li će se otac ikada vratiti, tako i sada možemo da predstavimo prizor u kojem brižni roditelji nose svog teško bolesnog sina u Jerusalim. Još nekoliko kilometara hoda, još nekoliko sati iščekivanja i njihova velika briga će nestati. Praznik je Pashe, a na njemu će sigurno biti i veliki Lekar, Isus, koji nije propustio nijednu Pashu otkako javno radi u narodu. Otići će kod njega i staviti mu dete u ruke da ga izleči. Ali, kada su se raspitivali gde se Isus nalazi, stizao je odgovor: na Golgoti, razapet.

Koliko je samo bilo takvih kojima je tog pashalnog petka bio potreban Lekar tela i duše. U knjizi ČEŽNJA VEKOVA Elen G. Vajt opisuje:

"Ljudi su po svom običaju dovodili svoje bolesne i nevoljne u predvorje hrama, raspitujući se: "Ko nam može kazati nešto o Isusu iz Nazareta?" Mnogi su došli izdaleka da nađu Onoga koji je lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Sa svih strana čuo se uzvik: "Tražimo Isusa Iscelitelja!" Međutim, isterali su ih iz predvorja hrama i na kapije postavili vojnike da vraćaju mnoštvo.... Nevoljnici koji su došli da ih Spasitelj izleči klonuli su pod teretom razočarenja. Ulice su bile ispunjene jecajima. Bolesni su umirali u nedostatku isceljujućeg Isusovog dodira. Uzalud su tražili savet lekara; niko nije imao takvu veštinu kao Onaj koji je ležao u Josifovom grobu."

Da razočarenje bude još veće i dublje, uticao je događaj koji se odigrao samo pet dana ranije. Bila je nedelja, prekrasan prolećni dan, kada je isti Isus ušao u Jerusalim praćen radosnim uzvicima i pesmom kao nikada do tada u svojoj javnoj službi!

Izveštaji evanđelista opisuju nam ovaj dogadjaj prilično detaljno. Isus je poslao dvojicu svojih učenika u obližnje selo s nalogom da dovedu magare na kojem još niko do tada nije jahao. Iznenađenim vlasnicima životinje trebao je da bude dovoljan odgovor: "Gospodu treba!" Magare je pokriveno tkaninom i na njega je uzjahao Isus. Praćen oduševljenim mnoštvom, Isus je izgledao kao ispunjenje Zaharijinog proročanstva: "Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska: evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spašava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu" (Zaharija 9,9).

Verovatno nije bilo osobe u ovoj radosnoj povorci koja nije očekivala da Isus konačno postane zemaljski car, vladar koji će proterati omrznute Rimljane i centar svetske imperije premestiti u Jerusalim. Za razliku od nekoliko situacija u prošlosti, kada je Isus odbijao svako ukazivanje časti, sada je sam "režirao" svoj trijumfalni ulazak u "grad mira". A nakon toga, svega pet dana kasnije, On odlazi u grob umesto na presto! Kakvo razočarenje!

Da li sada bolje razumemo dubinu bola sadržanu u Kleopinim rečima: "A mi se nadasmo da će On biti onaj koji će izbaviti Izrailja...."?

Ma kako nam teško padalo da stavljamo pod sumnju mudrost i iskrenost kojom je Isus vodio zemaljski deo svoje službe za ljude, ne možemo da pobegnemo od dileme koja se nameće: nije li Isus, svojim stavom prilikom ulaska u Jerusalim, "kriv" za razvijanje pogrešnih očekivanja ljudi, i na taj način "kriv" za njihovo razočarenje? Ako je Isus znao kako će završiti sedmica koju je počeo tako slavno, a znao je sigurno, zašto je dozvolio, i još pokrenuo, atmosferu koja je nadanje ljudi usmerila u pogrešnom pravcu?

Pitanje se, međutim, može postaviti i s drugog stanovišta. Da li je Isus zaista bio "... onaj koji će izbaviti Izrailja"? Da, Isus je Spasitelj ne samo Jevreja, nego celog čovečanstva. Da li je Isus, dok je jahao na magarcu, zaista bio car? Svakako, Isus je bio, jeste i biće Car svemira. Kada je, prema tome, Isus slavno ušao u Jerusalim, da li je On poveo njihova osećanja i zamišljanja u pogrešnom pravcu? Ne, nikako. Veliko razočarenje nastupilo je kod ljudi zato što su oni pogrešno razumeli Isusov plan spasenja.

U odbrani ove tvrdnje ne možemo da previdimo jednu činjenicu o kojoj izveštava evanđelista Matej. Negde oko devet meseci pre ovog događaja Isus je svojim učenicima ".... počeo kazivati da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i glavara sveštenićkih i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati" (Matej 16,21).

Jasnije objašnjenje o kraju Isusove službe nije se moglo dati. U stvari, te reči su bile samo nastavak onoga što je stotinama godina već bilo poznato kroz nadahnute zapise starozavetnih knjiga. Prorok Isaija je, 700 godina pre Hrista, pisao o Mesiji kao o "jagnjetu koje vode na klanje" (Isaija 53,7). U velikom proročkom nizu od 2300 godina bio je označen trenutak kada će biti pogubljen pomazanik i ukinute žrtve i prinosi (Danilo 9,26.27). Na samom početku istorije greha, u Edemu, Adamu i Evi dano je obećanje da će zmija ujesti Spasitelja za petu (1. Mojsijeva 3,15). Na samom uvodu u Isusovu javnu službu, Jovan Krstitelj je uzviknuo za Isusa koji mu je prilazio: "Gle jagnje Božje koje uze na sebe grehe sveta!" (Jovan 1,29.36). Ljudi, dakle, nisu bili ostavljeni u neznanju o načinu na koji će božanstvo ostvariti otkupljenje od greha.

Isus je takođe znao da je došao trenutak za završni udarac neprijatelju Boga, čoveka i čitavog svemira - Sotoni. Iz svetih spisa Starog zaveta upoznao se s proročanstvima koja su unapred objavljivala čas tog događaja, a u razgovorima sa svojim nebeskim Ocem učvrstio je svoju odluku da učini taj poslednji korak, ma kako mu on, kao Bogu u ljudskom obličju, izgledao težak. U nedelju, kada je prolazio kroz ulice Jerusalima okružen oduševljenim mnoštvom, Isus je tačno znao da će u petak popodne pashalni sistem, koji je ukazivao na Njega, završiti svoju ulogu u duhovnom životu naroda. On, Jagnje Božje, položiće sopstveni život kao otkup za mnoge. Na taj način pokazaće da "Bogu tako omilje svet, da je i Sina svog jedinorodnoga dao, da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni" (Jovan 3,16).

Ali, Isus je želeo da bude velik broj onih koji će zapaziti ovaj izraz Božje ljubavi prema čoveku. Zar ne bi bilo žalosno da je samo uzak krug ljudi video i postao svestan da je ostvaren plan spasenja? Isus je zato morao da privuče na sebe pažnju ljudi jednim naročitim gestom, kako bi ogromno mnoštvo, okupljeno u Jerusalimu radi velikog praznika, pratilo Njegove korake u iskazivanju neizmerne ljubavi prema grešniku. Još je nešto veoma zanimljivo u tadašnjem velikom razočarenju: na koji način i preko koga je Isus ukazao na istinski smisao svoje žrtve?

Od dvojice putnika za Emaus, samo jedan nam je postao poznat po imenu - Kleopa. On se ne nalazi na listi Isusovih najbližih sledbenika, niti mu se ime igde više spominje pre ili nakon ovog događaja. Ipak, Spasitelj je "zaobišao" i Petra i Jovana i Jakova, ličnosti koje su dominirale u krugu učenika, i pridružio se ovim skromnim, gotovo nepoznatim, ali posvećenim sledbenicima Njegove nauke.

Isus je izabrao najbolji mogući način da ove ljude izvede iz duboke nesigurnosti u koju su zapali nakon razočarenja. Evanđelista Luka piše da im je prišao i počeo razgovor s njima. A kada je nastao pogodan trenutak, ".... on im reče: "O bezumni i sporoga srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i uđe u slavu svoju?' I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im šta je za Njega u svemu Pismu" (Luka 24,25-27).

Nema sumnje da su Isusovi navodi uključivali stihove kao što su 1. Mojsijeva 3,15; Isaija 53,5-7 ili Danilo 9. poglavlje. Navedeni stihovi su svakako bili poznati Kleopi i njegovom saputniku, ali Isus ih je izneo sada u njihovom pravom, izvornom značenju i smislu. Par sati kasnije, kada je shvatio reči velikog Učitelja, Kleopa je mogao samo da prizna: "Ne goraše li u nama srce naše kada nam govoraše putem i kad nam kazivaše Pismo?" Drugim rečima: "Toliko smo puta pročitali te tekstove; kako ih nismo ranije pravilno razumeli?"

Noć koja se spustila na Palestinu nije sprečila dvojicu oduševljenih vernika da potrče natrag u Jerusalim i ispričaju vodećim učenicima s kim su razgovarali i do kakvog su saznanja došli. Petar, Jakov, Jovan i ostali učenici pažljivo su, još jednom, pregledali navedena mesta u Pismu da se i sami uvere u istinitost "novog" otkrića. Uskoro je veliko razočarenje postalo u njihovom sećanju pozitivno iskustvo, nakon kojeg su, potaknuti Božjom silom, poveli pokret koji je obuhvatio čitav tada poznati svet.

Na dan 22. oktobra 1844. godine Isus je, kao što ćemo kasnije još utvrditi, otvorio novo poglavlje u svojoj službi za čoveka. Na nebu, u Svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta, Isus je stao kraj "originalnih" ploča Zakona i počeo proces brisanja greha iz srca i izveštaja o životu svojih vernih sledbenika svih generacija koje su živele na Zemlji, uključujuci i Adama. Veliki Dan očišćenja, koji je 1844. godine padao na dan 22. oktobra, bio je slika početka "istražnog suda" na nebu, suda čiji će slavni ishod biti pravo vernih da naslede večni život u novom Jerusalimu.

Ovako značajna vest, međutim, nije smela da ostane nezapažena. Bilo je potrebno upraviti pažnju velikog broja ljudi na Bibliju i njena proročanstva i zato je božanska sila, nesumnjivo, pratila adventno probuđenje, kako u Americi tako i u Evropi.

Svakako, Bog je znao da Isus neće doći na Zemlju 22. oktobra 1844. godine. Ipak, potpomagao je obilno pokret koji, realno gledano, nije objavljivao istinu. Zašto?

U Milerovom tumačenju proročanstava teško je pronaći "nebiblijski" detalj:

Da li Biblija govori o stvarnom, vidljivom Isusovom dolasku? Naravno.

Da li Biblija naglašava važnost pripreme za taj događaj? Svakako.

Da li Biblija zahteva širenje evanđelja po čitavom svetu? Bez sumnje.

Da li Biblija daje osnovu za izračunavanje perioda od 2300 dana i noći iz Danila 8. glave? Da, odmah u 9. poglavlju knjige.

Greška se nalazila samo u jednom pogrešnom zaključku: da čišćenje svetinje (iz proročanstva) znači Isusov dolazak. Ali, to ne piše u Bibliji; to je bio Milerov zaključak!

Upoređujući još jednom događaje iz 1844. godine s događajima oko Isusove smrti, možemo da kažemo da su Miler i njegovi sledbenici doživeli isto što i Isusovi učenici vekovima ranije, kada su očekivali da Isus ostvari svoje mesijanstvo u obliku zemaljskog vladara svetovnom imperijom. Da su adventisti 19. veka pravilno razumeli tekstove kao što su Danilo 7, Luka 12, Jevrejima 8 i 9, Otkrivenje 10 i 11, ne bi prošli kroz bolno iskustvo razočarenja, kao što to ne bi bio slučaj ni s Isusovim učenicima da su, svojevremeno, pravilno shvatili odgovarajuće starozavetne tekstove.

Zato što mnogima promakne, ili ostane sasvim nepoznat, jedan detalj veoma značajan u ovom kontekstu, navodimo ga da bismo još bolje uvideli da "krivica" zbog razočarenja nije imala svoj izvor u Bogu, već u ljudima i njihovim nedostacima. Naime, nekoliko godina pre 1844. mladom sledbeniku adventnog pokreta Hejzenu Fosu (Hazen Foss) Bog je dao viziju u kojoj je objavio da će se život na Zemlji nastaviti i posle 22. oktobra 1844. godine. Međutim, Hejzen Fos nije preneo ovu poruku dalje! Nakon toga, 1842. godine, Bog je istu viziju dao Vilijamu Foju (William Foy), crnom laiku-propovedniku Baptističke crkve u Bostonu, ali je on učinio isto što i Fos! Ili, bolje rečeno, nije učinio ništa da i drugi saznaju za ovu vest od Boga.

Kada je ipak postalo jasno da je nastupilo veliko razočarenje među čekaocima Isusovog dolaska, bilo je potrebno da se pronađe izlaz iz takvog stanja i iskrenim dušama pruži nova, čvrsta nada da njihov trud nije bio uzaludan niti vera neosnovana. Bog je preuzeo na sebe da to učini, na način koji nas veoma podseća na već poznatu situaciju na putu za Emaus vekovima ranije.

U rano jutro 23. oktobra 1844. godine jedan gotovo nepoznat, ali veran učesnik adventnog pokreta, po imenu Hajram Edson (Hiram Edson), pošao je s jednim svojim drugom da obiđe vernike okupljene u jednom obližnjem naselju. Da bi izbegli susrete s drugim ljudima i njihova moguća podrugivanja zbog neostvarene nade, pošli su kroz njive. Visoke stabljike kukuruza bile su im dobra zaštita od neželjenih pogleda i susreta. Odjednom, bez da je njegov drug to odmah primetio, Edson je zastao. Kao da je u njegov um prodrla neka neobična svetlost, on je shvatio značenje Dana očišćenja i mnogih novozavetnih tekstova koji su na njega upućivali, a koje su Miler i njegovi sledbenici ili potpuno prevideli ili pogrešno razumeli. Hajram Edson postao je "Kleopa" kojem je Isus progovorio na njegovom putu prema jednom gradu!

Nova svetlost pažljivo je ispitana detaljnim proučavanjem i usrdnom molitvom. Zahvaljujući toj svetlosti, iz pokreta gotovo zaustavljenog zbog razočarenja nastao je nov pokret, koji je nešto kasnije dobio i svoju organizaciju: Crkva adventista sedmog dana!

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >