< 8. Poglavlje

9. "Pogledaj ponovo, ali pogledaj gore!"

Kao što se Isus nakon svog raspeća i vaskrsenja nije pokazao samo Kleopi i njegovom saputniku na putu za Emaus, nego i Mariji u vrtu, jedanaestorici u Gornjoj sobi, mnogim vernicima u Galileji i Pavlu u viziji nekoliko godina kasnije, tako ni sada, posle razočarenja, Hajram Edson nije bio jedini koji je razumeo šta se dogodilo tog dana kada su svi očekivali da Isus po drugi put dođe na Zemlju.

Džozef Tarner (Joseph Turner) učestvovao je u adventnom pokretu kao izdavač i urednik jednog od brojnih časopisa. Do saznanja da verni treba da sačekaju Isusa da se vrati sa "svadbe" on nije došao u kukuruznom polju, kao Edson, nego u tišini svog doma, u istrajnom i pažljivom proučavanju Pisma. S rezultatima svoj istraživanja upoznao je Ejpolosa Hejla (Apollos Hale), takođe Milerovog sledbenika, a zatim su zajedno objavili svoje poglede u časopisu ADVENT MIRROR ("Adventno ogledalo").

Rad Edsona, Tarnera i Hejla delovao je kao melem na ucveljene i razočarane vernike. Saznanje da ih je Isus vodio u prošlosti i da ih nije zaboravio, ojačalo je njihovu veru i učvrstilo nadu da njihov trud nije uzaludan. Na taj način stvoreni su najosnovniji uslovi da Bog pošalje jasno i određeno objašnjenje onoga što se dogodilo tog famoznog 22. oktobra, pozivanjem u proročku službu devojke po imenu Elen Harmon (Ellen Harmon), čije će ime ostati utisnuto na adventnom pokretu do kraja njegovog postojanja, tj. do ponovnog Hristovog dolaska.

Elen je rođena 26. novembra 1827. godine u selu Gorhem (Gorham), blizu grada Portlenda u državi Mein (Portland / Main), zajedno sa sestrom bliznakinjom Elizabetom, kao najmlađa od osmoro dece u porodici Harmon. Njen otac Robert, po zanimanju šeširdžija, bio je poznat kao pošten čovek, ozbiljan i pobožan hrišćanin. Majka Junis (Eunice) bila je žena odlučne, odvažne, ali blage naravi. Iako ih je pratilo siromaštvo, vrline marljivosti i požrtvovnosti kojima su bili obdareni sačuvale su ih od bede. Oboje su bili veoma aktivni vernici Metodističko-episkopalne crkve, a radost u radu na spašavanju bližnjih postala im je još veća kada su doživeli obraćenje svoje dece.

Elen se razvijala brzo, fizički i umno. Još u ranom detinjstvu ona je pokazivala ljubav prema knjizi. Imala je izraženu sposobnost shvatanja i pamćenja. Njen karakter bio je blag, njena priroda vesela i vedra, a njena ljubav prema drugima velika. Iako su se sigurno trudili da prema svoj deci postupaju jednako, Robert i Junis su na Elen obraćali posebnu pažnju i polagali velike nade u njenu budućnost.

Međutim, u nenoj devetoj godini iznenada je došao kraj svim detinjim radostima. Jednog dana, prilikom povratka iz škole, njena školska drugarica naljutila se na jednu devojčicu i u gnjevu bacila kamen na nju. Na nesreću, kamen je pogodio Elen u lice, slomio joj nosnu kost i izazvao veliki gubitak krvi, kao i smetnje u disanju. Povreda je teško oštetila izraz lica, ali su posledice udarca bile mnogo opasnije po zdravlje. Nekoliko sedmica Elen je ležala bez svesti, a kada je došla sebi, videla je samo svoju nesreću sa svim njenim gorkim posledicama.

Kada je shvatila šta se dogodilo, Elen se veoma razočarala. Ništa bolje nisu se osećali ni njeni roditelji. Svi njeni lepi izgledi u životu raspršili su se kao mehurići sapunice, a mesto je zauzelo predviđanje da će u budućnosti biti odvojena od svakodnevnih radosti života. Ovakva situacija skrenula je sada njenu pažnju na uzvišenije radosti koje postoje, radosti Neba. Uvidela je da su joj sada, više nego ikada pre, potrebni Božja milost i ljubav da bi mogla da izdrži sve nevolje u životu i pripremi se za svet koji dolazi.

Pune dve godine nakon ovog tragičnog udarca Elen je bila nemoćna. Nije mogla da diše na nos, a živčani sistem se nalazio u stanju velike potrešenosti. U želji da stekne izvesno obrazovanje ona je pokušala da nastavi školovanje, ali je morala da odustane od tog poduhvata jer je učenje išlo vrlo sporo. Izgledalo je da su svi njeni napori uzaludni i da je bolje da sačeka da se zdravlje malo popravi. Kasnije je učinjen još jedan pokušaj u tom pravcu, ali je on proizveo samo novo pogoršanje zdravlja. Tako je Elen morala da podnese još jedan udarac; od svoje dvanaeste godine više nije išla u školu, od koje je tako mnogo očekivala.

Te iste godine ona je učinila zavet s Bogom krštenjem i pridružila se crkvi svojih roditelja. Godinu dana kasnije Miler je došao Portlend i održao seriju propovedi o blizini Isusovog dolaska, kojoj je prisustvovala i Elen. Njeno srce zakucalo je brže kada je čula veliku istinu o Isusovoj nameri da se vrati na Zemlju. Zadivio ju je skroman nastup govornika, kao i njegova smernost koju je pokazao kada je zastao u sredini propovedi i sišao s podijuma da pomogne jednom starcu da dođe do prvog reda i zauzme mesto. Upoređujući sebe s idealom hrišćana koji će poći s Isusom na Nebo, shvatila je da još nije dostojna da slobodno pogleda u Isusovo lice. Počela je traži način kako da dođe do spasenja; kada je Miler uputio poziv slušaocima da predaju svoje srce Hristu, Elen je bila prva koja je izašla napred da javno pokaže svoju odluku - ali to joj nije donelo željeno osećanje da je spašena. Kao da je u njoj još uvek odjekivao glas jednog "neadventnog" prorovednika koji je govorio o paklu, večnim mukama i kaznama za grešnike.

Sa nepunih petnaest godina Elen je bila redovni posetilac molitvenih sastanaka u Portlendu i još uvek je tražila puno, potpuno spasenje. Jedan unutrašnji glas govorio joj je da na tim časovima treba da se javno moli, ali je strah bio jači od nje i ona je odbijala da ga posluša. Kako glas nije prestajao da je opominje na njenu dužnost, Elen je, na rubu očajanja, prestala da odvaja vreme i za ličnu molitu, nakon čega je upala u potpuni duhovni mrak. Tri sedmice provela je u takvom stanju, a zatim se poverila svojoj majci. Majka nije oklevala da joj pruži prvu utehu i ohrabrenje, ali ju je uputila na mladog propovednika Stokmena (Stockman), u kojeg su obe imale puno poverenje.

Propovednik Stokmen saslušao je mladu Elen i ohrabrio je rečima da Bog voli svakoga, pa tako i nju. On nije tiranin koji uživa u mukama grešnika, nego brižni Otac koji čezne da privuče k sebi svoju decu.

"Budi slobodna, Elen; Bog te ljubi!" - kazao je Stokmen na rastanku. On se divio dubini osećanja i razmišljanja ove još devojčice, i nije mogao da se otrgne uverenju da Bog ima naročit plan s njom. Kazao joj je to, upućujući u isto vreme molitvu Bogu da rastera mrak oko njene duše i ponovo joj podari radost i mir.

Na jednom od sledećih molitvenih sastanaka Elen je skupila hrabrost i učinila ono što je već odavno primila kao nalog: nakon nekoliko osoba koje su to učinile pre nje, ona je počela svoju prvu javnu molitvu. U tim trenucima osetila je veliko olakšanje i to je bio početak perioda od nekoliko meseci u kojem ni jedan oblak nije zamračio njenu radost i oduševljenje. Poverenje u Isusa kao Prijatelja je utvrđeno, a njena odluka za buduće dane bila je da još mnogima objavi tu veliku istinu o Isusu - Spasitelju sveta. Mogućnosti za to nije imala mnogo - samo nešto novca što je primala od oca za pomoć u izradi šešira, od čega je kupovala časopise i traktate i poklanjala ih siromašnima, i molitvu za svoje ukućane, rodbinu, susede i prijatelje - ali i to, stavljeno na oltar službe Bogu, bilo je obilno blagosloveno. Mnogi su došli do spasonosnih saznanja i odluka zahvaljujući njenom neumornom trudu.

Godina u kojoj se očekivao Isusov dolazak na Zemlju bila je najsrećnija u životu Elen Harmon. Sećanja na nju bila su tako duboka da ih nije zaboravila do svoje smrti. O svojim osećanjima, razmišljanjima i aktivnostima tih dana pisala je kasnije:

"Marljivim istraživanjem srca i poniznim priznavanjem greha mi smo se u molitvi približavali trenutku Isusovog dolaska. Svakog jutra osećali smo veliku potrebu da svoj život dovedemo u sklad s Bogom.... Naša međusobna briga stalno je rasla i mi smo se zajedno molili jedan za drugoga..... Skupljali smo se po voćnjacima i lugovima i tamo se molili Bogu, osećajući se mnogo bliže Njemu okruženi Njegovim delima. Radost spasenja bila nam je draža od svakodnevne hrane i pića."

Dugo čekani 22. oktobar je došao, a Isus se nije pojavio. Među razočaranima bili su i neki članovi porodice Harmon. Elen je, međutim, ostala čvrsta, iako nije mogla da se pohvali da je njena vera uvek bila nepokolebljiva. Ipak, uspela je da se održi, a podršku i pomoć u toj nadi pružali su joj roditelji i starija sestra Sara.

U decembru mesecu te godine, kratko nakon svog 17. rođendana, Elen je otišla u posetu porodici Hejns (Haynes), dobrim prijateljima njihovog doma. Oni su takođe gajili u srcu nadu u Isusov dolazak i nisu prestali da ga očekuju ni kada su videli koliko se vernika razočaralo. Njihov dom postao je mesto okupljanja male grupe vernih na molitvu Bogu, na časove iskanja svetlosti, vere i snage za dane kojima su išli u susret.

Jednog jutra na molitvu se okupilo nekoliko žena, a njima se pridružila i Elen. Dok su klečale pognutih glava i izlivale svoje srca pred Bogom, Sveti Duh se spustio među njih darujući svakoj neopisivi osećaj sigurnosti i mira. Za Elen je, međutim, bilo pripremljeno još više; u tim trenucima ona je dobila prvu viziju!

"Dok sam se molila kod porodičnog oltara, Sveti Duh je sišao na mene. Učinilo mi se kao da me podiže sve više i više, visoko iznad mračnog sveta. Potražila sam pogledom adventni narod na Zemlji, ali nisam mogla da ga vidim, sve dok jedan glas nije kazao: 'Pogledaj ponovo, ali pogledaj gore!'" - tako je Elen opisala početak vizije koja je otvorila novu stranicu u postojanju adventnog pokreta.

U daljem toku vizije Elen je poslušala savet anđela da pogleda iznad Zemlje i tada je spazila sledeći prizor: jednom uskom stazom, visoko iznad Zemlje, kretali su se verni prema Svetom gradu, dok je na početku staze, iza njih, sjala neka svetlost, za koju je anđeo kazao da predstavlja "ponoćni poklič".

U ovom detalju Elen je prepoznala odgovor na molitve vernih. Objašnjenje razočarenja još nisu imali, ali u činjenici da je ponoćni poklič predstavljen svetlom na njihovoj stazi razumeli su da je Bog vodio njihov pokret.

Nova misao nalazila se u sledećem: svetlost je sijala na početku staze. Miler i njegovi sledbenici verovali su da je ponoćni poklič svetlost koja sija na kraju staze. Očigledno je bilo da je Bog nameravao da svoj narod povede stazom novih iskustava. Isto tako, iako je svetlost bila dovoljna da obasja celu stazu i pomogne vernima da se ne spotaknu, postojao je još jedan izvor svetlosti: uzdignuta desna ruka Isusa, koji je išao pred njima i vodio ih putem u grad.

Na žalost, vizija je pokazala da su neki adventisti uskoro počeli da negiraju da je Bog izvor svetlosti i vođa na putu u obećanu Zemlju. Za takve, koji su smatrali da je proročki lanac od 2300 godina nevažan i da je značenje 22. oktobra velika greška, svetlost se gasila, ostavljajući ih u potpunoj tami, zbog čega su mnogi pali nazad u mračni svet ispod staze.

Na kraju vizije čekalo je još jedno iznenađenje: Elen je videla da će prilikom Isusovog dolaska Čarls Fič i Levi Stokmen, koji su umrli kratko pre 22. oktobra, vaskrsnuti i poći s vernima na nebo. Bila je to radosna vest, još jedan dokaz da je Bog zaista pratio adventni pokret.

Sedmicu dana kasnije Elen je ponovo dobila viziju, ali ovog puta lično za sebe. Bog ju je pozvao za proroka, upozoravajući je na opasnosti koje je čekaju i žrtve koje će morati da podnese, ali uz obećanje da će Njegova milost i snaga uvek biti blizu nje kada joj zatreba pomoć.

Prva reakcija Elen Harmon na viziju bila je - strah. Već dugo vremena njena prva briga bila je da pomogne grešnima da upoznaju Spasitelja; ali ovakav zadatak bio je nešto sasvim drukčije. Pojaviće se protivljenja, prezir, odbacivanje, pogrešno tumačenje njene službe. Konačno, ona je fizički bila toliko slaba da je jedva hodala i govorila skoro šapatom. Ne, samo to ne! U tom strahu ona je izašla iz kuće svojih roditelja, u kojoj je trebao da se održi molitveni sastanak, i sklonila se kod suseda.

Međutim, otpor nije trajao dugo. Kada je došao trenutak za molitvu, Elen je već bila tu. Šta više, njeno je lice obasjavala vidljiva svetlost i ona je okupljenima ispričala sadržaj svoje prve vizije. Na njene reči je oko 60 osoba priznalo da su nakon 22. oktobra prezreli "ponoćni poklič", tj. da ga više nisu smatrali Božjim pokretom, ali da sada uviđaju svoju pogrešku.

Sledeći javni nastup 17-godišnja Elen imala je kratko nakon prvog, dok je bila u poseti svojoj starijoj sestri Meri, ali pod još dramatičnijim okolnostima. Naime, ona je trebala da iznese svoje svedočanstvo vernima u jednom mestu kraj Portlenda, ali joj je glas bio toliko slab da je, u stvari, samo šaptala. Međutim, čim je počela da iznosi poruku, Bog je učinio da njen glas ojača i postane razgovetan i jasan za sledeća dva sata, koliko je bilo potrebno da govori. Nakon "propovedi" neki vernici su poželeli da joj postave određena pitanja i to su, istina, mogli slobodno da učine; ali odgovori su stizali - šapatom.

Iako toliko bolesna da je jedva mogla da čita, Elen je po najvećoj zimi počela da posećuje verne u državi Mejn. Želela je da i s njima podeli otkrivenje koje je primila od Boga i nijedna žrtva nije joj izgledala teška. Na jednom takvom sastanku s adventistima, u krugu male grupe u Eksiteru, dobila je viziju čije je značenje bilo veoma važno, jer je bacalo novu svetlost na ono što se dogodilo na nebu 22. oktobra 1844. godine.

U viziji Elen je bila prenešena u nebesko Svetište. U njemu je zapazila prestole, a na prestolima Oca i Sina. U jednom trenutku Otac je ustao sa svog prestola, ognjenim kolima ušao u Svetinju nad svetinjama i seo na tron koji se nalazio tamo. Isus je takođe ustao, ali je pritom podigao ruku i kazao svojim sledbenicima: "Sačekajte me tu! Ja idem k Ocu da primim od Njega carstvo; za to vreme vi držite svoje haljine čiste, da bih vas, kad se malo kasnije vratim, uzeo k sebi na nebo." Zadivljenja, Elen je pratila Isusa kako, okružen anđelima, ulazi u kola čiji su točkovi izgledali kao plamen, upućuje se iza zavese koja razdvaja dva dela Svetišta i staje pred Oca koji je već na tronu.

Tako je Bog, preko naizgled slabog oruđa, pružio svom narodu, a samim tim i celom svetu, objašnjenje veličanstvenog događaja na Nebu onog dana kada su mnogi očekivali Isusov dolazak na Zemlju. Jednog hladnog februarskog dana 1845. godine potvrđeno je da je 22. oktobra 1844. ispunjeno proročanstvo iz Danila 7. poglavlja onako kako ga je Bog opisao. Nakon četiri zveri, simbola četiri svetska carstva, nakon deset rogova i strašnog "malog roga", Danilo je video neopisivu slavu prestola u Svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta i Oca kako zauzima mesto na jednome od njih. Tada ".... sud sede i knjige se otvoriše." Nedugo iza toga, sledeći prizor: neko na izgled ".... kao sin čovečji" dolazi na "oblacima nebeskim" k Starcu da primi od Njega carstvo i vlast. Po biblijskom proročanstvu, dakle, kada je kucnuo čas suda, trenutak da se "svetinja očisti", Otac i Sin prešli su iz jednog odeljenja Svetišta u drugo. TO se dogodilo 22. oktobra 1844. godine.

Ova vizija odškrinula je ljudskom oku vrata nebeske stvarnosti i dozvolila mu kratak pogled u nju. Zapažajući da je nebesko Svetište stvaran prostor, Elen je ostala zapanjena njegovom veličinom koja je dopuštala kretanje ognjenih kola i bezbroj anđela. "Nijedna ljudska građevina ne može se upoređivati s njegovim prostranstvom," - pisala je ona kasnije.

Leto je donelo Elen izvesno poboljšanje zdravlja i ona se, u pratnji sestre Sare, uputila na osmomesečno putovanje po državi Masačusets. Na toj turneji, u mesecu oktobru, ponovo je dobila jednu značajnu viziju. Viđenje se odnosilo na budućnost, na vreme kada Isus završio istražni sud. Novi elemenat bio je izraz "vreme muke Jakovljeve", opis onog stanja vernih koje će nastati kada za kratko vreme na Nebu ne bude Posrednika. Zajedno s prethodne dve, Elen je i ovu viziju uključila u poruku koju je nosila. Konačno, cilj njenog putovanja bio je jasan, uprkos teškoća koje su ga pratile: svakom čekaocu Isusovog dolaska odneti vest ohrabrenja, vest koja će osvetliti duboke biblijske istine i uneti novu radost u njegov život.

< 8. Poglavlje Sadržaj 10. Poglavlje >