| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Ovim
poglavljem ulazimo u četvrti i završni veliki odsek knjige Izlazak. U prvom delu
upoznali smo Božje staranje u uslovima očajne situacije izrailjskog naroda, koji
se nalazio u ropstvu i trpeo ugnjetavanje i tlačenje. Bog je svojom moćnom silom
delovao u izbavljanju Izrailja, kako smo čitali u drugom delu. Bog u trećem delu
biva pokretač zavetnog sporazuma s Izrailjem, koji ih je povezao snažnim nitima
odnosa utemeljenog na ljubavi i odgovornosti. U četvrtom delu upoznajemo
situaciju u kojoj Bog uspostavlja sistem bogosluženja za svoj narod. Elementi
tog sistema biće mesto bogosluženja, svetilište i neophodni personal koji će
omogućavati održavanje bogosluženja — sveštenici.
Bogosluženje u knjizi Izlazak ima
najmanje dve glavne funkcije. Prva je odgovor na sve što je Bog učinio.
Milostiva Božja dela pokreću Njegov narod na obožavanje. Svojim darovima,
žrtvama, hvalom i drugim vidovima obožavanja, Božji narod pokazuje da je svestan
Božjeg milostivog ophođenja s njim i da ga ceni. Bogosluženje proističe iz
spasenja i zaveta, po logičnom i teološkom sledu.
Drugo
svojstvo bogosluženja je održavanje Božje prisutnosti u sredini Njegovog naroda.
Svetinja se mora graditi, zato što to Gospod kaže (25,8). Bog je svoju
prisutnost u knjizi Izlazak ispoljio na mnogo načina i na mnogo različitih
mesta. Ta prisutnost je uvek željena. Pošto je Bog načinio zavet sa svojim
narodom, javlja se pitanje: Kako se može božanska prisutnost održati u sredini
Njegovog naroda? Božji odgovor je svetinja, u kojoj Bog Jahve može da živi; ona
je mesto gde On uvek može da se susreće sa svojim
narodom.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku od 25. do 27. glave pročitaj pažljivo, najmanje dva puta.
Čitajući, odgovori na sledeća pitanja:
1. Tekst
u Izlasku 25,1-9 ima odlučujući značaj, zato što je uvod u ceo sledeći odsek
knjige Izlazak. Šta treba Izrailjci da donesu Bogu? Ko je taj koji daje? Kakve
vrste darova je trebalo doneti? Na koji način će darovi biti upotrebljeni? U
čemu se sastoji svrha gradnje svetilišta i kakvo je poreklo nacrta za gradnju?
Zašto su i na koji način značajne te činjenice za ono što sledi? Šta je to što
Izrailjce pokreće da poštuju ta uputstva?
2. Ako
je “lakat” dug oko 46 cm, koliko je dug kovčeg? Šta treba da se smesti u
unutrašnjost kovčega? Uz pomoć biblijskog rečnika pokušaj da otkriješ značenje
reči “svedočanstvo” i “zaklopac” (25,17). Šta se značajno događa neposredno
iznad tog “zaklopca” ili “sedišta milosti” (25,22)? Šta nam sve to govori o
važnosti kovčega? Smatraš li da će na heruvime neki ljudi gledati kao na idole?
U kom smislu se heruvimi razlikuju od idola?
3. Uz
kovčeg se opisuju i tri ostala dela opreme za svetinju — sto (25,23-30),
svećnjak (25,31-40) i oltar za žrtve paljenice (27,1-8). Opiši dimenzije svakoga
od njih. Navedi ostale predmete koji idu sa svakim delom nameštaja. Od čega je
načinjen svaki od tih predmeta? Šta govori Biblija o upotrebi ili funkciji
svakog od tih delova nameštaja? Gde se svi oni postavljaju (26,34.35)? Dok o
tome čitaš, šta na tebe ostavlja najsnažniji utisak? Smatraš li da je Bog vodio
računa o detaljima i o tome da stvari izgledaju lepo? Zašto tako
misliš?
4. Opiši
u glavnim crtama kako je načinjena svetinja. Koji se materijal najčešće
upotrebljava? Koje se boje koriste? Šta misliš, kako je svetilište izgledalo
iznutra i spolja? Koje su dimenzije svetilišta? Kakve su te dimenzije u
poređenju s dimenzijama tvoje kuće? Kada je reč o svetilištu, šta ostavlja na
tebe najjači utisak? Zašto?
5. Koje
su dimenzije predvorja (trema) svetilišta? Čime je ono ograđeno? Koliko u njemu
ima ulaza? Zašto? Da li nacrt predvorja pospešuje službu Bogu? Na koji
način?
6. Pošto
si sve ovo proučio, tada ili nacrtaj dijagram svetilišta i predvorja (trema)
ili, ako vreme dopušta, odmeri njegove dimenzije napolju, i zamisli sebe kao
vernika. Uđi u teritoriju svetilišta sa žrtvom. Kako utiče na tebe celo to
iskustvo? Čemu nas uči identifikacija s Izrailjcima?
l
Istraživanje Reči
Uputstva
za gradnju mesta za služenje Bogu počinju pozivom na darove (25,1.2). Bog poziva
Izrailjce da donesu darove onako kako svakoga njegovo srce pokreće da daje.
Darovi za koje je upućen poziv odnose se na najvrednije što ljudi imaju:
najvredniji metali — zlato, srebro i bronza; najbolje od njihovih tkanina —
plavo (porfira) i purpurno (skerlet). Današnji stručnjaci kažu da je za 40
grama kraljevsko plave boje bilo
potrebno dvanaest hiljada morskih puževa vrste murex (Durham, Exodus,
354). Svaki komad tkanine obojen
takvom bojom je skupocen! Bog želi vrhunsku kožu, drvo, začine i drago
kamenje.
Svi
ti materijali biće upotrebljeni u gradnji svetilišta. Svrha svetilišta je da Bog
može među njima da “nastava”. To prebivalište za Boga i sva pripadajuća oprema
treba da budu načinjeni tačno po ugledu na uzor koji će Bog dati (9. stih).
Pomenuti
podaci su veoma značajni, zato što služe kao podloga i temelj za gradnju
svetilišta. Oni daju stvaran razlog gradnje. Imajući na umu činjenicu da se
svetilištem bavi gotovo jedna trećina knjige Izlazak — 13 glava, jasno je da je
to zdanje bitan deo knjige. Bogosluženje je krupno pitanje u procesu stvaranja
naroda koji pripada Bogu.
Te
činjenice nam govore o onome šta Bog želi od ljudi. On očekuje dragovoljni
odgovor. Izrailjci su, kao
robovi, gradili za faraona u uslovima prisilnog rada. Sada su slobodni da za
Boga grade mesto molitve i obožavanja, onako kako ih pokreće srce. Bog želi da
Njegov narod gradi za Njega iz ljubavi.
Odgovor
koji Bog očekuje odnosi se na daleko najbolje vrste materijala. Odbačeno ili
drugorazredno neće biti prihvaćeni. Bog želi ono što je skupoceno. Taj poziv na
darovanje podseća nas na sve ono što su Izrailjci dobili na dar od egipatskih
gospodara, neposredno pre napuštanja Egipta u Izlasku. Predmeti i materijali
koji su nekada služili egipatskim bogovima sada će služiti za obožavanje Boga
Jahve.
Upravo
Bog pokreće ovaj sistem bogosluženja. Od Njega dolazi sve — čak i najmanji
detalji. Ovde sasvim sigurno nema mesta za ljudske izume i planove. Bog će
ljudska bića upotrebiti za gradnju svetilišta i da služe kao sveštenici, ali od
njih se očekuje da deluju u skladu s Njegovim uputstvima. On mora da bude
polazište svakog istinskog bogosluženja.
Svetilište
će biti sredstvo Božjeg prebivanja među Izrailjcima. To je krupna promena. U
tekstu u Izlasku, 19. glava i dalje, Božja prisutnost se videla na gori. Mojsije
je imao dozvolu da se popne i da opšti s Bogom, ali narodu nije bilo dopušteno
da pređe liniju podnožja gore. Gora ili planina bila je karakteristično
prebivalište bogova u drevnom Bliskom istoku, ali Jahve je drugačiji. On počinje
na gori, ali pošto je uspostavio zavet sa svojim narodom, silazi da živi među
njima. Od Mojsija i naroda se više ne traži da se “popnu gore”, pošto je Bog
izrazio želju da “siđe dole”.
On
nije Bog visoko iznad i udaljen, nego dolazi u središte životnih borbi i potreba
svog naroda i prebiva u samoj njihovoj sredini. To će umiriti sve strahove u
narodu da bi Bog mogao da ih odbaci ili prestane da deluje za njihovo dobro.
Udaljeni Bog sada je bliski Bog.
Pošto
smo ovo razumeli, prelazimo na planove za samo svetilište. Treba da imamo na umu
da knjiga Izlazak svetilište opisuje dva puta, s mnoštvom pojedinosti. Prvi put
je u ovom odseku — od 25. do 31. glave. Tu imamo izložene Gospodnje planove za
svetilište i njegove sveštenike. Potom se u delu teksta od 35. do 40. glave
opisuje sâm proces gradnje. Ti odseci su jednaki, uz neznatne razlike u
redosledu i pojedinostima. Prisutni su specifični razlozi za dvostruko
opisivanje, o čemu ćemo raspravljati kada dođemo do obrade dela teksta od 35. do
40. glave. Međutim, glavni opis svetilišta i njegove opreme iznećemo u ovom
poglavlju.
Opis
samog svetilišta odvija se u tri faze, od svetinje nad svetinjama do područja
priprema, ili trema. Prva faza je opis kovčega, središta svetinje nad svetinjama
i druga dva dela opreme koji simbolički predstavljaju Božje staranje i svetlost
— sto i svećnjak.
Druga
faza je samo svetilište, koje pokriva i štiti posebne delove nameštaja koji se
odnose na Božju prisutnost. Treća faza su oltar i trem, odnosno, područja
pripreme za ulazak u sferu Božje prisutnosti.
Kovčeg
(25,1-22) je najsvetiji predmet u svetilištu. On je mesto same prisutnosti Boga
Jahve i stoga je i prvi deo svetilišta koji ćemo opisati.
Kovčeg
je sanduk dimenzija oko 115 cm dužine i 69 cm širine i dubine. Neki tvrde da se
pod laktom podrzumevao duži kraljevski “lakat” od 52 cm, a ne onaj kraći od 46
cm. Ako je to tačno, kovčeg bi bio dug 132 cm, a 79 cm širine i dubine. U obe
verzije, kovčeg je prilično mali.
Kovčeg,
kao i najveći deo opreme svetilišta, načinjen je od bagremovog drveta. To drvo
dobro opstaje u suvim predelima. Drvo je tvrdo, velike gustine vlakna i trajno,
i pogodno za fine stolarske obrade i nameštaj. Drvo je bilo presvučeno čistim
zlatom.
U
kovčeg biće stavljeno “svedočanstvo” (25,16). To svedočanstvo je u tesnoj vezi s
kovčegom, tako da je sâm kovčeg često opisan kao “kovčeg svedočanstva”
(25,21.22, vidi takođe: 4. Mojsijeva 7,89). Izraz je sinonim drugog poznatijeg
izraza “kovčeg zaveta” (4. Mojsijeva 10,33). Reč svedočanstvo je, lingvistički, srodna s
rečju koja znači “zavetne uredbe”. To “svedočanstvo” se, u stvari, sastoji od
dve kamene ploče, na kojima je Božjom rukom urezano Deset zapovesti ili “reči”,
datih na gori Sinaj (31,18). Te zapovesti su doslovno zavetne uredbe, ili
dužnosti Izrailja. One grafički prikazuju ceo zavetni odnos Izrailja s Bogom.
One su nešto kao stenografski zapis svega što se dogodilo u knjizi Izlazak do
tog vremena.
Gornji
deo kovčega nije urađen od drveta, nego je to poseban poklopac načinjen od
zlata. Jedan savremeni prevod [NIV] taj poklopac naziva “poklopcem pomirenja”
(25,17). Tradicionalni prevod naziva za taj poklopac je “sedište milosti”. Tačno
značenje te reči na jevrejskom bilo je predmet dugih rasprava među stručnjacima.
Koren reči znači “poklopac”, ali njeni oblici su takođe osnovne reči koje se
obično prevode rečima “umirivanje”, “pomirenje” ili
“očišćenje”.
Moje
mišljenje je da ovde nemamo situaciju “ili – ili”, nego “oboje – i”. Nesumnjivo je to
doslovni poklopac nad “svedočanstvom”, kao gornji deo kovčega. Istovremeno, to
je i sasvim poseban simbolički “poklopac”, pošto se ispod njega nalazi zakon, a
iznad je sama prisutnost Boga Jahve. U isto vreme to je i mesto na kojem se,
prema 16. glavi 3. Mojsijeve, odigrava postupak pomirenja. Ta reč, prema tome,
ima dvostruko značenje “pokrivača” kovčega i mesta za “pokrivanje”
greha.
Iznad
“poklopca pomirenja”, i praktično na njega pričvršćena, nalazila su se dva
heruvima. Mi nemamo stvaran podatak kako su oni izgledali, ali većina stručnjaka
smatra da su to bila bića kao anđeli, slična onima koja su ukrašavala naslone za
ruke na carskim prestolima u mnogim delovima drevnog Bliskog istoka. To se dobro
uklapa s drugim delovima Staroga zaveta, gde se heruvimi dovode u vezu s Božjim
prestolom na nebu (1. Samuilova 4,4; 2. Samuilova 6,2; 2. Carevima 19,15 i
Psalam 99,1).
Ta
slika se takođe odlično uklapa s tekstom u 25,22, gde se, po opisu, sama Božja
prisutnost nalazi iznad kovčega, između heruvima. Heruvimi bi predstavljali
budne anđele-čuvare, koji čine strane i naslone za ruke na prestolu. Sedište
milosti i kovčeg bili bi osnov ili podnožak prestola (1. Dnevnika 28,2; Psalam
99,5; 132,7). Pogled heruvima je usmeren nadole, zato što čak ni oni ne mogu da
gledaju u lice Boga Jahve.
Te
heruvime ne treba brkati s idolima. Oni su Božji pomoćnici, a ne sâm Bog. U
stvarnosti, oni se nalaze u stavu molitve, poniznosti i služenja. Ne postoje
nikakvi zapisi o obožavanju namenjenom heruvimima. Oni nisu
bogovi.
Ceo
slikoviti opis kovčega je snažan. On nedvosmisleno simboliše celokupni zavetni
odnos između Boga i Izrailja, kako svojim imenom, tako i po tome što se u njemu
nalaze Deset zapovesti. On takođe upućuje i na samu Božju prisutnost. Bog je
ustoličen usred Izrailja. Tu mu se može pristupiti i odatle On daje svoja
uputstva. Kovčeg je ujedno i vrhovno mesto na kojem se obnavlja i održava
Izrailjev odnos s Bogom tokom ceremonija Dana pomirenja. Lako je stoga razumeti
to što je Izrailj bio tako revan i da ga “upotrebi” i
“zloupotrebi”.
Činjenica
stoji da Božja prisutnost nije
prirodno, normalno ugrađena u taj deo nameštaja ili bilo koji deo svetilišta. On
se s Mojsijem sastaje iznad
sedišta milosti. Što se tiče samog kovčega, nema nikakve magije, nikakve
čarolije. Bog se ne nalazi ni u jednom delu svetilišta, nego je
iznad i iza i prisutan jedino po svojoj milosti i po svom izboru. Nedvosmislena
implikacija je, ako pokvariš svoj zavetni odnos s Bogom, kovčeg ti neće doneti
nikakvo dobro. Kad bi samo Izrailj — a i mi — imao na umu tu
činjenicu!
Sledeći
opisani deo opreme je sto (25,23-30). Druga imena za njega su “sto za hlebove
[sto prisutnosti]” (4. Mojsijeva 4,7), “čisti sto” (3. Mojsijeva 24,6; 2.
Dnevnika 13,11), “sto za postavljanje” (2. Dnevnika 29,18) i “zlatni sto, na kom
stajahu hlebovi postavljeni” (1. Carevima 7,48; vidi takođe: Durham, Exodus, 361).
Sto
je dug oko 92 cm, širok 46 cm i visok 69 cm. Načinjen je od bagremovog drveta i
presvučen zlatom, sa zlatnim dekorativnim reljefima ili
ukrasima.
U
kompletu sa stolom treba da budu zlatni tanjiri, posude, vrčevi i čaše za
izlivanje prinosa. Tanjiri se verovatno koriste za držanje hleba. “Posuda” je po
svoj prilici mala posuda za kâd (Durham, Exodus, 361). Vrč je za “naljev”, ili
prinos u piću, dok je čaša ono u šta se naliva “naljev”. Sto se postavlja na
severnu stranu svetinje (“izvan zavese”), nasuprot svećnjaku
(25,34.35).
“Hleb
za postavljanje” [hleb prisutnosti] (30. stih) treba na tom stolu uvek da stoji
pred Bogom. Taj posebni hleb treba postavljati na sto svake subote zajedno s
tamjanom. Hleb od prethodne sedmice jedu sveštenici, dok se tamjan spaljuje (3.
Mojsijeva 24,5-9). Hleb je poređan u dva reda po šest vekni i uz svaku veknu
tamjan.
Tačno
značenje tog hleba u Bibliji nikada nije detaljno objašnjeno. On nesumnjivo
simboliše Božju prisutnost u svome narodu. On je najverovatnije simbol Božje
prisutnosti u vidu brige koju pokazuje tako što svojoj deci daje hranu i piće.
Stavljajući pred Gospoda svoj dar hleba, Izrailj izražava zahvalnost Bogu što se
stara za sve njegove potrebe. Isus u Novom zavetu nesumnjivo podseća na taj hleb
koji Bog daje, nazivajući sebe “hlebom života” (Jovan
6,35).
Svećnjak
(25,31-40) treba da se postavi na južnoj strani svetinje — svešteniku s leve
strane kada uđe u svetinju. O dimenzijama ovog dela zlatne opreme nisu dati
nikakvi podaci.
Svećnjak
treba da ima mesta za sedam žižaka — središnji žižak, sa po tri ogranka na obema
stranama. Na svakom od ogranaka nalazi se “čašica” (mesto za žižak), napravljena
u obliku bademovog cveta.
Sa
svećnjakom su i sedam žižaka. Tu su i “usekači” fitilja i tacne. Žižci su
postavljeni tako da svetlost obasjava prostor ispred svećnjaka.
Drvo
badema prvo je koje cveta u proleće, pa su žižci tako postavljeni da svećnjak
izgleda kao drvo koje se rascvetava. Žišci koji neprekidno gore imaju mnoga
značenja. Prisutnost Boga Jahve u svetlosti i ognju podseća na oganj i svetlost
grma koji je goreo, na goru Sinaj i na stub od vatre koji je Izrailjce vodio
noću. Neprekidna svetlost sa bademovog drveta pokazuje Božju neprekidnu budnost
i straženje nad svojim narodom. Oni koji “hode” s Bogom Jahve nikada nisu u
tami.
Da
bismo dobili opis oltara za žrtve paljenice, moramo preći na tekst u 27,1-8.
Pošto se oltar nalazi u tremu, predvorju, on nije direktan simbol Božje
prisutnosti, kao što su kovčeg, sto i svećnjak; o njemu se govori kasnije.
Oltar
je sagrađen od bagremovog drveta i prevučen bakrom. Njegove dimenzije su oko
2,30 m u kvadrat a visok je oko 1,40 m. Oltar, oblika paralelograma, nema ni
poklopca niti dna, nego ima bronzano ognjište, pričvršćeno na sredini. Ugalj,
masnoće, pepeo i tako dalje, padaju kroz rešetkasto ognjište na
zemlju.
Pribor
koji pripada oltaru su posude za pepeo, lopatice, čaše za škropljenje, viljuška
za meso i žeravnik (prostor za žar). Posude za pepeo i lopatice neophodni su za
uklanjanje pepela. Posebna vrsta lavora služi za raspršivanje, škropljenje
tečnosti. Viljuške sa zupcima služe za rukovanje mesom i salom, dok žeravnici
služe za držanje i premeštanje uglja (Durham, Exodus, 375). Sve to treba da se načini
od bronze.
Za
opremu unutar svetilišta koristi se plemeniti metal, zlato, dok su oltar i drugi
spoljni delovi opreme uglavnom načinjeni od bronze. Što neko bliže pristupa
Bogu, to je obimnija upotreba najdragocenijih metala. Svi delovi opreme su
pokretni i svi, s izuzetkom svećnjaka, imaju alke u koje se uvlače poluge za
nošenje. Kovčeg je ovde jedinstven, utoliko što se poluge nikada ne uklanjaju.
Sa svih drugih delova opreme poluge se uklanjaju kada su u stanju mirovanja.
Svetilište
(26. glava) je objekat koja podseća na šator, dimenzija 30 puta 10 puta 10
lakata, ili 14 metara puta 4,6 metra puta 4,6 metra. Podeljeno je zavesom
postavljenom između svetinje (9,2 puta 4,6 puta 4,6 metra) i svetinje nad
svetinjama (4,6 puta 4,6 puta 4,6 metra). Ukupna površina svetilišta je, tako,
oko 75 m2. Okvir šatora čine stubovi od bagremovog drveta, usađeni u
srebrne naglavke, međusobno spojene drvenim gredama. Preko tako načinjenog
okvira prevučen je četvoroslojni komplet zavesa.
Gledano
iznutra, ovi slojevi se sastoje: prvi od unutrašnjeg kompleta šatorskih zavesa,
istkanih od platna i konca. Obojeni su u plavo, purpurno i skerletno-crveno, sa
izvezenim slikama heruvima. Platno je pokriveno zavesama od sušene kozje kože,
većim od platnenih zavesa, kako bi se obezbedilo pokrivanje unutrašnjih zavesa.
Treći, preko kozjih koža položena je štavljena kravlja koža, a poslednji, ali ne
i najmanje važan, bio je spoljašnji sloj kože od morske krave [morža]. Taj
spoljašnji sloj je verovatno nepromočiv.
Otvorena
istočna strana svetilišta pokrivena je zastorom načinjenim od istog materijala
kao i unutrašnje zavese i zastor. Zastor je, umesto slikama heruvima, izvezen
ukrasima u više boja. Taj zastor, ili zavesa, nije zaklonjen od pogleda
slojevima od ovčije ili kravlje kože, kao što je slučaj s preostalim delom
svetilišta. Budući da je zavesa udaljena od svetinje nad svetinjama, naglavci za
njene stubove načinjeni su od manje skupocene bronze, umesto od srebra ili
zlata. Ovde ponovo vidimo stupnjevanje materijala od skupocenijih ka manje
skupocenima, kako se posmatrač udaljava od svetinje nad svetinjama.
Trem,
predvorje (27,9-19) ima dimenzije 46 puta 26 metara. On je ograđen platnenim
zastorima, koje pridržavaju drveni stupci, postavljeni u bronzane naglavke i
ramove. Ograda je visoka 2,3 metra. Budući da je visina svetilišta 4,6 metra,
ono se delimično može videti spolja, iako bi bilo teško uočiti predmete na nivou
tla.
Istočna
strana, ili strana ulaza u trem pokrivena je istom vrstom platna kao i ostale
tri strane. Rastojanje od svakog ugla do ulaza je 6,9 metara. Sam ulaz širok je
9,2 metara. Pokriven je zastorom načinjenim od istog materijala kao spoljašnji
sloj na svetinji.
Zanimljiv
je i pravac postavljanja trema. Vernici koji bi došli ujutru, ulazili bi sa
suncem iza leđa. Da bi neko obožavao Sunce na izlasku, kako su to činili
poklonici Sunca, morao bi da okrene leđa svetilištu — što je malo
verovatno.
Dok
se podsećamo na ovaj veoma iscrpan opis svetilišta, izdvajaju nam se određeni
elementi:
1. Ceo
kompleks je malih dimenzija. Čak
i kada uzmemo u obzir trem, svetilište ima približne dimenzije prosečne
građevinske parcele u predgrađima, dok je sama svetinja manja od prosečne kuće.
Ako veći broj vernika treba da služi na tom mestu u isto vreme, oni nesumnjivo
moraju da stoje ili kleče izvan područja svetilišta.
2. Sve
je prenosivo.
Celokupna konstrukcija i sveukupna oprema predviđeni su da budu prenosivi, kako
bi svetilište — i Bog — mogli da se kreću s narodom.
3. Detaljima
se poklanja velika pažnja.
Možda nas zamara čitanje svih detalja, ali knjiga Izlazak kao da se posvećuje
njima i uživa u njima. Bog voli fine detalje, lepe stvari i kvalitetan zanatski
rad.
4. Preovlađuju
skupoceni, plemeniti materijali u više boja.
Sve je prvoklasno. Što se bliže pomeramo stvarnoj Božjoj prisutnosti, stvari su
sve bolje. Bogu najbliže, dominira zlato. Svetle boje ispunjavaju unutrašnjost
svetilišta. U svakom slučaju, nema jednoličnosti niti monotonije.
5. U
odnosu na značenje pojedinih elemenata dato je malo pojedinosti, ako je uopšte i
dato.
Iz našeg uvoda jasno smo razumeli osnovni značaj svetilišta, a nešto od znanja
možemo napabirčiti i iz drugih izvora. Međutim, tekst nam daje samo oskudne
informacije o simbolici opreme. Mi ili moramo pretpostaviti da su to svi znali
(tako u knjizi Izlazak nije bilo potrebno to objasniti), ili da Bogu nije bilo
važno da narod razume simbolično značenje svakog detalja. Ja dajem prednost ovom
drugom mišljenju. Božji prvenstveni cilj bio je uvođenje u sistem bogosluženja.
6. Celo
svetilište je izgleda utemeljeno na uzoru koji je Mojsije dobio na gori
(25,9.40;
27,8). Pretpostavljamo da je
Mojsiju bila data slika ili vizija svetilišta. Jevrejska reč za
sliku obično se odnosi na podražajnu
reprodukciju materijalnog entiteta koji postoji u stvarnosti (Sarna, 200-203).
Knjiga Izlazak ima za cilj da nam saopšti da je Bog dao detaljnu viziju
svetilišta, koju je Mojsije upotrebio, prenoseći uputstva Izrailju. Na taj način
naglašeno je božansko poreklo uputstava.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku, od 28. do 31. glave, pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, odgovori
na sledeća pitanja:
1. Imenuj
sve one koji treba da budu sveštenici. Čime su oni bliže određeni? Ukratko opiši
oplećak, naprsnik, plašt, kapu i donje rublje sveštenika. Koji su razlozi za
postojanje svih tih delova odeće? Šta bi iz toga trebalo
naučiti?
2. Navedi
šta Aron i njegovi sinovi treba da čine, ili što je učinjeno njima u službi
posvećenja, u 29. glavi knjige Izlazak. Šta sve to znači? Na temelju zbivanja u
tom tekstu, pokušaj da posvećenje
definišeš što je moguće bolje. Čemu vodi posvećenje? Zašto je ono važno
(29,44-46)?
3. O
pomazanju čitaj u Izlasku 30,22-32. Uz pomoć biblijskog rečnika utvrdi šta znače
sikal i in [shekels and hin], izračunaj koliko tu ima mirisnog ulja. Navedi sve
osobe i stvari koje treba da budu pomazane. Ko i/ili šta tim mirisom ne treba pomazivati? Zašto? Kakav
je efekat pomazanja u odnosu na ljude i stvari? Zašto je pomazanje važno? Da li
bi se pomazivanje moglo dovoditi u vezu s praktičnim radom sveštenika prilikom
rukovanja mesom i krvlju?
4. Ko
će u stvari obavljati poslove oko gradnje svetinje i njene celokupne opreme?
Kakve su njihove kvalifikacije? Ko nadgleda radove? Smatraš li da u Izrailju ima
i drugih stručnih ljudi? Zašto je Bog odabrao tu dvojicu, a ne nekog
drugog?
5. Ceo
ovaj odsek završava se zapovešću o svetkovanju subote (31,12-17). U čemu se
sastoji praktični značaj tog podsetnika? Može li se to odnositi na građevinu
svetilišta? U čemu je značenje i funkcija subote? Šta se, kada govorimo o tom
značenju, odlično uklapa u konktekst? Koje elemente imamo ovde, a kojih nema u
četvrtoj zapovesti? Koji je deo toga primenjiv na nas?
l
Istraživanje Reči
Budući
da sada imaju svetilište, ili mesto za održavanje bogosluženja, Izrailjcima su
potrebni ljudi koji će u njemu služiti i obavljati bogoslužbene obrede. Ljudi
prirodno pitaju: “Ko će služiti u svetinji koju je Bog upravo opisao?” Na to
pitanje odgovara ovaj deo knjige Izlazak. On ne samo što govori ko služi, nego
daje i prikaz njihove odeće, nekih od njihovih dužnosti i službe posvećenja,
koja ih priprema za njihove zadatke.
Aron
je izabran za položaj prvosveštenika. S njim su njegova četiri sina: Nadav,
Avijud, Eleazar i Itamar. Prva dvojica su zgrešila Bogu i rano izgubila živote
(3. Mojsijeva 10,1.2). Za samog Itamara nema podataka posle smrti Nadava i
Avijuda. U svakom slučaju, on je zasnovao svešteničku porodicu, a Ilije je bio
njegov potomak (1. Samuilova 1,9). Eleazar je na kraju nasledio oca na položaju
prvosveštenika.
Do
tog vremena Mojsije je služio i kao sveštenik i kao vođa. Međutim, on ne može da
radi sve, uzimajući u obzir povećan teret posla. On rado postupa po Božjoj
zapovesti i svog brata i njegove potomke proglašava za sveštenike. Najveći deo
ovog prvog odseka opisuje odeću prvosveštenika Arona, a ne sveštenika uopšte
(28,1.4.40-43).
Svetu
odeću treba načiniti za Arona, kako bi on dobio “čast i diku” [dostojanstvo i
čast] (2. stih). Ta naročita odeća, koja se dovodi u vezu s položajem
prvosveštenika, izražava čast ne toliko ličnosti, koliko položaja koji je Bog
tako milostivo podario svom narodu. Kao što je hram divno ukrašen, i sveštenici
treba da budu lepo obučeni. Pažljivim čitanjem utvrđujemo da je njihova odeća
načinjena od istog materijala (platno) i sadrži potpuno iste boje, kao i
unutrašnje zavese u svetilištu (upor.: 28,5.6.8.15.33 sa 25,1.31.36). Odeća
sveštenika potpuno odgovara zavesama u svetilištu. Bog čak čini da su sveštenici
i bojama usklađeni sa svetilištem.
Prvi
deo odeće koji se opisuje je oplećak. Ako pretpostavimo da je redosled
opisivanja svešteničke odeće načinjen po ugledu na opis opreme svetilišta,
zaključili bismo da se oplećak smatra najvažnijim delom odeće prvosveštenika.
Uprkos
činjenici da nam je detaljno opisano od čega se pravi oplećak, tekst ne daje
tačno objašnjenje o načinu kako se on nosi ili o načinu kako treba da se
prilagodi Aronovom telu. On je najverovatnije nešto kao duga haljina, pri čemu
se prednji i zadnji deo spajaju na vrhu sa dve “poramenice”, i pojasom s mnogo
ukrasa.
Ono
što je očito najvažnije kada je reč o oplećku su dva kamena oniksa, pričvršćena
na poramenice. Na svakom od ta dva kamena ugravirano je po šest imena
Izrailjevih sinova, po redu kako su se rodili. Ta imena on treba da nosi na
svojim ramenima “za spomen”, u znak sećanja pred Gospodom. Izgleda da je zamisao
u tome da se Aron, a možda i Bog, podsećaju na ceo izrailjski narod. Kada god
nosi oplećak, Aron vidljivo pokazuje da predstavlja ne samo sebe, nego i svoj
narod kao celinu i da tom narodu mora da služi.
Sledeći
po redu, a najverovatnije i po važnosti, je naprsnik. Taj deo odeće je
četvorouglasti deo tkanine, pričvršćen za prednji deo oplećka, preko grudi (“na
srcu” – 28,9). Na njemu se nalazi dvanaest različitih vrsta dragog kamenja, od
kojih svaki predstavlja po jedno od dvanaest plemena Izrailja. I ovo — slično
oniks-kamenovima sa oplećka — treba da služi kao neprekidni znak sećanja,
“spomen” na sav narod pred Gospodom. U čemu je različitost njihove funkcije u
odnosu na oniks-kamenove sa oplećka nije objašnjeno, ali možda njihovo mesto nad
njegovim srcem daje novu nijansu i nagoveštava sveštenikovu brigu i ljubav prema
narodu.
Još
jedan deo tog naprsnika su urim i tumim. Iako nije potpuno jasno kako se
koriste, tekst jasno upućuje na njih kao na nešto što igra određenu ulogu u
donošenju odluka (15. i 30. stih). Očigledno je da će Bog na neki način
pokazivati svoju volju preko urima i tumima (vidi npr.: 4. Mojsijeva 27,21; 5.
Mojsijeva 33,8 i 1. Samuilova 28,6).
Sledeći
deo odeće je “plašt pod oplećkom”. Taj plašt se izgleda nosio ispod oplećka i
naprsnika. Rukavi se uopšte ne pominju. Skut sveštenikovog plašta treba da bude
ukrašen plodovima nara izvezenim koncem i zlatnim zvončićima. Plodovi nara su
verovatno simbol plodonosnog staranja Boga Jahve za svoj narod (5. Mojsijeva
8,8; 4. Mojsijeva 13,23). Zvonca je, na Božji zahtev, pod pretnjom pogibije,
Aron nosio da bi signalizirali njegovo kretanje, kada ulazi i izlazi iz
svetinje.
Prvosveštenik
nosi i kapu. Na prednjem delu kape pričvršćena je ploča od čistog zlata, s
ugraviranim natpisom: Svetinja Gospodu, ili
Posebno odvojen za Gospoda [Jahve] (Durham,
Exodus, 388).
Trideset osmi stih upućuje na činjenicu da se ploča ne odnosi prvenstveno na
Arona ili sveštenike, nego na Izrailj — ceo narod. Aron će u Božjoj prisutnosti
predstavljati Izrailj. On će istovremeno nositi krivicu Izrailja i primati znake
prihvatanja Izrailja, kako će već biti pokazano u svakom pojedinom slučaju,
pošto je on predstavnik naroda.
Poslednje
na spisku delova odeće su pamučne gaće. One moraju da pokrivaju telo od struka
do kolena. Uvek kada ulazi u svetilište ili pristupa oltaru, sveštenik mora da
nosi to donje rublje. Neposlušnost u ovom slučaju donosi krivicu i smrt. Taj
zahtev je postavljen da sveštenici ne bi kršli zabranu iz Izlaska 20,26. U
području Gospodnjeg svetilišta ne sme biti otkrivanja genitalija. To verovatno
pokazuje da izrailjsko bogosluženje treba da se razlikuje od bogosluženja
okolnih naroda, u kojima su simboli plodnosti i seksualni rituali činili deo
kulta.
Ti
opisi odeće upućuju nas na više predmeta. Prvo, oni nam na najelementarnijem
nivou predstavljaju status i autoritet sveštenika. Izrailjev odnos s Bogom ima
presudnu važnost. Sveštenici su posrednici tog odnosa i zato njihova odeća mora
da odgovara svetosti službe. Drugo, odeća je vidljivo priznanje da je Bog izvor sveštenikovog autoriteta. On
ih bira i zapoveda im kakvu odeću treba da nose. Kažnjavanje je posledica
kršenja tih propisa, pošto je Bog jedini koji može da kaže kako mu se sme
pristupiti i kako mu treba služiti.
Sveštenička
odeća je u skladu sa svetilištem. I za svetilište i za odeću upotrebljeni su
isti materijali i iste boje i metali. Oboje je velike vrednosti i brižljivo
izrađeno. Sveštenička odeća i svetinja savršeno se
uklapaju.
Mnogi
simboli prikaz su činjenice da Aron predstavlja ceo narod. Kada on uđe, ulaze
oni. Od oniks-kamenova na oplećku do dvanaest dragih kamenova na naprsniku i
zlatne ploče na kapi, imamo neprekidne podsetnike da Aron (i drugi sveštenici) i
Izrailj nisu nešto odvojeno, nego jedinstvena celina.
Pred
kraj opisa svešteničke odeće Jahve kaže da, nakon što su odeveni, sveštenici
moraju biti “pomazani”, “rukopoloženi” ili “posvećeni” (28,41). Taj vrlo složeni
obred kojim sveštenici bivaju posvećeni opisan je u 29. glavi knjige Izlazak. Mi
ćemo se posebno zadržati na onome što se događa u vezi sa Aronom i njegovim
sinovima.
U
toku pripreme, Arona i njegove sinove dovode do ulaza “šatora od sastanka”.
Naloženo im je da se okupaju, a onda da obuku svoju svešteničku odeću (4. stih).
Zatim sledi pomazivanje uljem (7. stih).
Aron
i njegovi sinovi treba da polože ruke na glavu [muškog] teleta, dovedenog radi
prinošenja žrtve. Ruke treba da polože i na glave dva ovna. Sve te životinje
treba da budu zaklane. Krvlju teleta treba mazati rogove oltara; krv jednog od
dva ovna treba poprskati po oltaru “unaokolo”, dok krv treće životinje treba
staviti na resicu desnog uha Arona i njegovih sinova i na palčeve desne ruke i
desne noge. Krv treba poprskati i na sve strane oltara, dok krv i ulje za
pomazanje treba prskati po odeći Arona i njegovih sinova. Po završetku obreda,
oni treba da budu posvećeni (21. stih).
U
ruke sveštenika, potom, treba staviti beskvasni hleb, kolač i pogaču, kojima
treba da mašu pred Gospodom, što je žrtva “obrtana”. Ti prinosi se zatim
spaljuju na oltaru.
Kasnije,
na ulazu u Šator od sastanka, Aron i njegovi sinovi jedu meso ovna čija je krv
bila poprskana po njima, jedući ujedno i hleb. Isto tako jedu i žrtve kojima je
obavljeno očišćenje za njihovo rukopoloženje i posvećenje (32. i 33. stih).
Ceo
postupak rukopoloženja treba da traje sedam dana. Svakoga dana treba prinositi
po jedno [muško] tele, uz redovno žrtovanje po jednog jagnjeta za jutarnju i
večernju žrtvu.
Za
većinu današnjih ljudi dužina i zamršenost takvog obreda vrlo su zamorni.
Međutim, kako izgleda, to se dopada i Mojsiju i petorici sveštenika i
izrailjskom narodu. Oni u tome uživaju. Zbog čega bi, inače, trošili toliko
vremena objašnjavajući sve to? U širem smislu, možemo pretpostaviti da i Bog to
voli!
Ali
šta su On i oni u tome videli?
U
tome svakako ima elemenata scenskog prikaza i drame. Čovek tu može videti
igranu, vizuelnu priču o načinu na koji se Bog ophodi s ljudima. Isto tako,
možemo poći od pretpostavke da to sveštenicima i narodu daje živu sliku mesta,
rada i važnosti svešteničke službe.
Značajan
element, na kraju, je Božja prisutnost. Bog i Izrailj žele da budu blizu jedan
drugome. Ta blizina može da nastane nakon što se dogodi stvarno posvećenje
(stihovi 44-46). Ako te ceremonije uvode u blaženu, spasonosnu i korisnu Božju
prisutnost, one zaslužuju našu pomnu pažnju. Dakle, koji su ključni elementi te
službe posvećenja?
Prvo,
prisutne su snažne komponente čišćenja i pročišćavanja. Ljudi
koji hoće da budu sveštenici moraju biti očišćeni, a to čišćenje je simbolički
predstavljeno uvodnim pranjem sveštenika (4. stih). Ono je prikazano i u tome
što se za sveštenike prinosi žrtva za greh (stihovi 10-14). Sveštenici su
grešnici, pa je potrebno pozabaviti se i njihovim
nedostacima.
Drugo,
prisutni su značajni elementi pomazanja ili blagosiljanja. Prvo,
pomazuje se Aronova glava (7. stih), a tim uljem pomazanja se kasnije prskaju i
sveštenici i njihova odeća. Pomazanje se u simboličnom smislu povezuje s
darovanjem posebne duhovne sile od Boga Jahve (ili Njegovog Duha) (vidi, npr.
Isaija 61,1). To što su proroci, sveštenici i carevi bili pomazivani, simbolično
je predstavljalo njihovo naročito odvajanje za služenje
Bogu.
Treće,
prisutan je i snažni element posvećenja, ili naročitog odvajanja.
Sveštenicima
se daje posebna, naročita odeća. Oni jedu posebnu hranu, odvojenu specijalno za
sveštenike. Iako značenje stavljanja krvi na ušne rese i palčeve na ruci i nozi
nije jasno, očito je da je to nešto posebno predviđeno za sveštenike — sastavni
deo svešteničkog statusa. Sve to govori o naročitom karakteru njihovog posla i
njihove posebne odgovornosti. Ceo taj složeni ceremonijal i služba, na vrlo
stvaran način čine da sveštenici postaju nešto drugačije,
posebno.
U
Izlasku 29,44-46 objašnjeno je da se mora posvetiti sve
što se odnosi na svetilište, uključujući šator/svetilište i oltar, kao i
sveštenike. Jedino u tim uslovima željena prisutnost Boga Jahve može da se
ostvari među Njegovim narodom.
Ovaj
centralni odsek završava se u 30. i 31. glavi izborom različitih predmeta. Posle
dugih međusobno povezanih opisivanja svetinje i sveštenstva, ukratko se govori o
nekoliko vrlo različitih tema. Pomenućemo neke od njih.
U
Izlasku 30,22-32 govori se o ulju pomazanja. Dvadeset deveta glava opisuje
pomazivanje sveštenika i njihove odeće, dok ovaj odsek daje recept za ulje
pomazanja i objašnjava gde i na koji način ono treba da se koristi.
To
ulje pomazanja nije samo — ulje. Baza je jedan in (oko 5,7 litara) maslinovog
ulja, kojem se dodaju velike količine začinskog i mirisnog bilja, uključujući po
oko 4,1 kg mirišljave smole i kasije, obe aromatičnog mirisa. Koriste se
različite vrste drveta i verovatno njihove smolaste izlučevine. Mešavini se
dodaje nešto više od 2 kg cimeta i mirišljave trske. Mirišljava trska (nazvana i
iđirot ili slatka trska) potiče od vrste trske čiji listovi, stabljika i koren
odaju prijatan miris, kao đumbir.
U
svakom slučaju, ovo nije neka nikakva obična mešavina. Kada neko količini od 5,7
litara doda 12,3 kg mirisa i začinskog i mirisnog bilja, dobija nešto što će
biti više miris nego ulje. To je nesumnjivo razlog što se spravljanje tog “ulja
najboljeg”, “mirisne mešavine” poverava “apotekaru” (30,27). To snažno
parfimisano ulje podjednako je skupocena umetnička tvorevina, koliko i samo
svetilište.
Doslovno
sve što se nalazi u svetilištu treba da bude pomazano tim mirisom (stihovi
26-28). Njime treba da budu pomazani i sveštenici. Taj miris posvećuje ili
posebno izdvaja za Boga sve čega se dotakne. Ono ih čini “svetinjama nad
svetinjom”, “najsvetijima”. Sve što dođe u dodir s tim pomazanim predmetima i
samo će postati sveto (29. stih).
Budući
da je toliko poseban, ovaj miris ne mogu koristiti obični ljudi. Recept ne može
da koristi nijedan Izrailjac koji priprema mirise. Svako ko bi načinio takav
miris i stavljao ga na obične ljude, navukao bi na sebe bolnu kaznu udaljavanja
iz Božjeg naroda (33. stih).
Taj
miris je, prema tome, miris svetosti.
Vrsta mirisa treba da bude originalna i lako prepoznatljiva. Ljudi, dakle, mogu
čulom mirisa da prepoznaju ako je nešto sveto. Prisutnost Boga Jahve
prepoznatljiva je po tom mirisu.
Ne
možemo pouzdano reći da je isti recept korišćen i za kasnije proroke i careve
koje su pomazivali sveštenici, ali vrlo je moguće da jeste. Sveštenicima koji su
mnogo radili s krvlju i žrtvama, sa zadahom koji je za njih karakterističan,
ovaj sveti miris morao je za njihovo čulo mirisa biti vrlo ugodno olakšanje.
Pred
graditeljima i veštim umetnicima sada je stajao zadatak gradnje svetilišta i
svih onih lepih predmeta i detalja u vezi s njim i sa sveštenicima.
Repromaterijali obezbeđuju se dragovoljnim darovima naroda, ali ko poseduje
potrebne veštine da sve to načini? Bog odgovara na to pitanje u knjizi Izlazak
31,1-11. Ovo je odgovarajući zaključak opisivanja svih tih predmeta i elemenata.
Bog
bira Veseleila i daje mu punu meru svoga Duha. Na taj način Veseleilo je dobio
veštinu, sposobnost i znanje za nadgledanje gradnje svetilišta. On je bio unuk
Ora, jednog od dvojice koji su držali Mojsiju ruke na gori (17,10). Ako je tačna
naša ranija pretpostavka da je Or bio Marijin muž, onda je Veseleilo bio
unuk-sestrić Mojsija i Arona.
Elijav
treba da bude Veseleilov pomoćnik. Nema sumnje da ta dvojica treba da nadgledaju
posao, pošto Bog kaže: “Svakomu veštom čoveku u srce dadoh veštinu da izrade sve
što sam ti zapovedio” (31,6). Bog je blagoslovio i podario naročitu veštinu
dvojici vođa, da bi blagoslovio i veliku grupu drugih ljudi. Ovaj ceh zanatlija
treba da izradi sve što je potrebno za svetilište, kao i svešteničke predmete,
uključujući odeću, mirise za pomazanje i kâd.
Ovo
je značajna misao. Neki ljudi koji ovladaju zanatskim veštinama smatraju se
inferiornima, sa svojim samo prirodnim sposobnostima, za razliku od onih
posebnih, dobijenih od Boga. Taj tekst jasno pokazuje da su umetničke,
graditeljske i zanatske veštine svih vrsta zapravo Božji darovi — duhovni darovi
— koji imaju ključno mesto u Božjem planu. Bez njih ne mogu postojati ni
svetilište ni sveštenstvo.
Ovaj
odsek se završava ponovljenim podsećanjem na subotu (stihovi 12-17). To je
umesno, iz veoma praktičnog razloga, budući da Izrailj mora imati na umu da, bez
obzira što će graditi nešto izuzetno za Boga, i dalje treba da poštuje subotni
odmor. Svetilište i sveštenstvo su sveti, ali sveta je i subota i ona se uvek
mora svetkovati.
Ovde
se prvi put iznose neke pojedinosti o suboti. Prvi put se subota naziva “znakom”
(12. i 17. stih), odnosno, posebnim obeležjem ili simbolom. Taj znak znači
dvoje. Prvo, ona je znak zaveta —
posebnog odnosa između Boga Jahve i Izrailja. Ona Izrailju pomaže da se seti
Boga, koji ih je učinio posebnim i svetim narodom. Drugo, ona je znak stvaranja. Njome pokazuju da veruju
Gospoda, koji je načinio Zemlju za šest dana i počinuo u sedmi dan. Kako je
subota silan “znak”!
Ta
snažna značenja čine subotu neprekidnim i trajnim zavetom. Ta značenja su tako
presudna da oni koji se ogreše o znak ruše njegovo značenje i zaslužuju oštru
kaznu. Na taj način se prvi put za subotu kaže da je uvek na snazi i da se
prekršitelji subotne zapovesti osuđuju na smrt.
Isto
tako se Izrailju, prvi put, govori da treba da slavi, praznuje subotu (16.
stih). Ona je više nego dan odmora. Ona treba da bude slavljenje njihovog odnosa
s Bogom zaveta. Njeno praznovanje treba da bude praćeno radošću.
Pominjanje
subote na ovom mestu je sasvim umesno, pošto dolazi na kraju odseka koji se bavi
bogoslužbenim sistemom Izrailja. Služiti Bogu znači doći u prisutnost Boga
Jahve, a subota je upravo vreme kada čovek uživa prisutnost Boga Jahve. Svetilište/
svetinja je sveto po
dimenziji prostora, dok je subota
sveta po dimenziji vremena. To dvoje
ide zajedno, kao načini za doživljavanje Božje prisutnosti u prostoru i
vremenu.
Na
osnovu ovog teksta možemo pomenuti i druge zanimljive činjenice u vezi sa
subotom. Ceo ovaj odsek o bogoslužbenom sistemu Izrailja (poglavlja 25-31)
obuhvata sedam govora, od kojih se sedmi odnosi na subotu. Sedmica stvaranja ima
sedam dana i završava se subotom, u 1. Mojsijevoj 2,1-3. Knjiga Izlazak kao da
poručuje da je ustanovljenje bogoslužbenog sistema Izrailja jedinstveno Božje
delo u sedam faza, kao što je i stvaranje sveta bilo jedinstveno Božje delo u
sedam faza (Fretheim, 270).
Subota
je završetak ovog odseka knjige Izlazak. Sledeće je zlatno tele i obnavljanje
zaveta, posle čega dolazi završni odsek knjige Izlazak, koji opisuje samu
gradnju svetilišta. Subota se pominje i na samom početku tog odseka (35,1-3). Na
taj način, subota je ujedno i svršetak i početak službe Bogu.
Da
ne bismo zaboravili, reći ćemo da je sve što je kazano u ovom odseku (poglavlja
25-31) bilo niz Božjih razgovora nasamo s Mojsijem na gori. Taj niz se ovim
završava. Bog Mojsiju daje u ruke dve kamene ploče, na kojima je Njegovim prstom
urezan zakon Deset zapovesti. Mojsije mora da siđe s gore i da to uputstvo
prenese Izrailju. Ono na šta nailazi, naneće mu ogromnu žalost, ali to je
predmet sledećeg poglavlja ove knjige.
l
Primena Reči
1. Smatram
li da je Božja prisutnost važna? Gde On sada prebiva, kada je o meni reč? Gde se
nalaze moj “kovčeg” i moji “heruvimi”? Kuda odlazim kada želim da se sretnem s
Bogom? Šta tada radim? Na koji način mi izrailjska svetinja pomaže da doživim
Boga?
2. Do
koje mere bi naše bogosluženje trebalo da bude usavršeno i bogato? Da li bi
najskuplje i najlepše stvari koje imamo trebalo da koristimo za Boga i mesta
održavanja bogosluženja, ili bi trebalo da ih damo siromašnima ili za potrebe
misija? Zašto tako mislim? Čemu nas uče lepota, brižljivost i troškovi koje
zapažamo u izrailjskom svetilištu?
3. U
kojoj meri bi naše bogosluženje trebalo da zadovoljava čula? Izrailj je imao
predivne boje, dragocene metale i drago kamenje, prijatne zvuke i divne mirise.
Da li bi naše bogosluženje trebalo da bude prijatno za oko, uho i nos? Zašto
tako mislim? Šta reći za primenu likovne umetnosti i zanatskih veština? Da li bi
naše bogosluženje trebalo da privlači ljude sa višim nivoom kulture?
Zašto?
4. Kako
bi trebalo da posebne osobe posvećujemo za Božju službu? Jesu li propovednici
kao sveštenici? Da li bi posvećenje sveštenika i svetilišta trebalo da nam pruži
neku pouku o tome kako bi danas trebalo da rukopolažemo ili posvećujemo ljude,
mesta i predmete? Možeš li da se setiš nečega u Novom zavetu što bi negiralo
običaje u okviru rukopoloženja u knjizi Izlazak? Da li bi se oni isti principi
mogli primeniti danas?
5. Da
li bih radije bio Aron i Veseleilo? Da li me je Bog pomazao za izričito
religijske dužnosti, ili mi je pre podario praktične veštine? Koje su od njih
važnije? Zašto? Kakva vrsta ljudi je danas Bogu
najpotrebnija?
6. Šta meni znači subota? Da li je ona za mene zakon, znak, obaveza, prednost ili nešto drugo? Šta bi meni trebalo da znači subota, onako kako je opisana u Izlasku 31,12-17? Da li bi subota za nas trebalo da bude praznik, kao što je bila za Izrailj? Zašto tako mislim? Šta možemo učiniti da subota u većoj meri postane ono što bi trebalo da bude?