| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
U
sledećem činu drame Izlaska Mojsije i Aron se suočavaju s faraonom. Bog je
pozvao Mojsija i dao mu nalog. Sa svoje strane, Izrailjci su upravo otvoreno
izrazili uverenje da je Jahve pohodio svoj narod. Odgovarajući na to, klanjaju
se i služe Bogu. Kao prividno ujedinjeni front, Bog, Mojsije, Aron i narodne
starešine, uz narodno mnoštvo, spremni su da se suoče s tiraninom, faraonom.
Imajući
na umu sve što je Jahve rekao i učinio i spremnost Izrailja da odmah poveruje,
Mojsije očekuje pozitivan odgovor od vladara Egipta. Međutim, očekuje ga šok.
Faraon ga nadmeno pita: “Ko je Gospod?” Ugnjetavanje biva pojačano, umesto da se
smanji. Narod i Mojsije su smeteni, narod se gorko žali. U odgovoru na to, Bog
milostivo šalje obnovljene poruke obećanja i nade, utemeljene na Njegovom zavetu
i Njegovom identitetu.
U
završnom delu, Gospod objavljuje jasnu poruku o sudu nad Egiptom. Taj sud će
izbaviti izrailjski narod i osvedočiti Egipat da je Jahve i zaista “Gospod”.
Mojsije i Aron ponovo stiču hrabrost i, poslušni Božjoj naredbi, polaze na
razgovor s egipatskim vladarem. Sve je spremno za zla koja su Božji delotvorni
dokaz svega što je obećao.
Iako
Bog često daje jasne iskaze o svojim namerama, vremenska komponenta se povremeno
gubi. Ljudska očekivanja u pogledu trenutka kada će Bog delovati često daju
povoda za nesporazume. Poglavlja Izlaska podstiču nas na oprez pri pokušaju
tačnog predskazivanja kada i na koji način će Bog izvesti izbavljenje koje je
milostivo obećao.
l
Ulaženje
u Reč
Tekst
5. glave Izlaska pročitaj nekoliko puta. Čitajući tekst s puno razmišljanja,
imaj na umu sledeća pitanja:
1. U
čije ime i sa čijim ovlašćenjem su Mojsije i Aron došli pred faraona (1. i 3.
stih)? S kakvim pitanjem uzvraća faraon (2. stih)? Koga Mojsije proziva zbog
problema koje Izrailj ima s faraonom (22. i 23. stih)? Šta nam to govori o
stvarnoj prirodi tog susreta? Ko je u toj priči stvarno sukobljen? Kako nam to
pomaže da bolje razumemo priču?
2. Pažljivo
razmotri pravu prirodu Mojsijevog zahteva faraonu, u 1. i 3. stihu. Uporedi to
sa 6,11.13.26 i 7,2.16. Da li je Mojsije tražio od faraona da se menja? Zašto
tako misliš? Šta pokušavaju da učine Bog i Mojsije? Zašto je zahtev iznesen na
takav način? Šta Bog u stvarnosti namerava da učini? Da li je to
fer-igra?
3. Navedi
različite nivoe upravljanja koje nalaziš u egipatskom nadziranju robova
(5,4.5.10-18.21). Da li se stiče utisak da sistem funkcioniše? Kakvu ulogu su u
toj organizaciji igrali sami Izrailjci? Šta nam to govori o teškoćama
Izrailjaca?
4. Koristeći
neki od biblijskih rečnika i/ili druge izvore, utvrdi sve što možeš u vezi s
izradom opeka u drevnom Egiptu. Zašto je slama bila važna? Koliko je dodatnog
posla faraon nametnuo Izrailjcima, tražeći da sami sebi nađu
slamu?
5. Neki
prevodi Biblije tako formulišu 22. i 23. stih da glase kao da je Bog “navukao
zlo” na svoj narod Izrailj. Kako stoji u drugim prevodima kojima raspolažeš? Šta
je u tim stihovima, po tvom mišljenju, Mojsije stvarno želeo da kaže o Bogu i
njegovim postupcima?
l
Istraživanje Reči
Odmah
po završetku svog uspešnog sastanka s izrailjskim starešinama Mojsije i Aron
odlaze faraonu. Kao da u tim trenucima misle: ako Bog može da pomogne Izrailju i
njegovim vođama da poveruju i da se poklone Bogu, On to isto može da učini i s
egipatskim vladarem. Ali dva brata doživljavaju neprijatno otrežnjenje, jer se
faraona ne dotiče njihova vest. Bog jeste nedvosmisleno obećao izbavljenje
Izrailja, ali Mojsije i Aron još uvek ne razumeju kako će se to dogoditi i kada. Oni i Izrailj (faraon,
takođe) treba nešto da nauče, pa je ovaj deo knjige Izlazak izveštava o tome
kako to počinje da se zbiva.
Dvojica
vođa staju pred faraona direktno, kao proroci. Reči koje govore sadržaj su onoga
što zapoveda Gospod, Izrailjev Bog. Oni su imali susret s Bogom i od faraona se
očekuje da posluša ono što kaže njihov Bog (1. i 3. stih). Možemo samo da
zamišljamo zaprepašćenje koje je moralo obuzeti posmatrače u egipatskoj palati,
dok su pratili kako ove vođe porobljenog naroda govore smelo, čak drsko pred
vladarem najmoćnije nacije na Zemlji.
Faraon
nije impresioniran. On ne zna tog Boga i sigurno je da neće osloboditi svoje
robove Izrailjce (2. stih). On robovima još više otežava, terajući ih da rade
još napornije. Kad se požale, on ne biva mekši, nego ih jednostavno naziva
lenjivcima.
Zapazimo
da se isti izraz “ovako [tako] veli” koristi i za Gospoda i za faraona (1. i 10.
stih). Ljudi od nauke taj izraz često opisuju kao “formulu vesnika”. Proroci i
vesnici drugih ličnosti na vlasti karakteristični su po upotrebi tog izraza. To
nam nagoveštava da se dve krupne ličnosti na vlasti obraćaju jedna drugoj.
Izrailjske
vođe se žale Mojsiju (5,20.21) i prizivaju na njega sud zbog nevolje koju je
navukao na njih. Mojsije, sa svoje strane, vapi tužeći se Bogu i pita — zašto?
(22. i 23. stih). Njemu je potpuno jasno da Bog stoji iza faraonovih
postupaka.
Priča
ovde jasno pokazuje da se ta borba ne odvija na ljudskom nivou. S Egipćaninom se
ne bore Mojsije i Aron. Gospod,
Bog Izrailja nalazi se u direktnom sukobu s vladarem najveće zemlje na
svetu i njegovim bogovima. Ono što se nazire treba razumeti kao kosmički sukob
bogova, u kojem treba da se pokaže ko stvarno upravlja svetom. Gospod će
delovati odlučno na sebi svojstven način i u svoje vreme, zato što On sâm vlada.
Čak
ni Božji saveznici to ne razumeju jasno. Zapazimo da Mojsiju i Aronu nije data
nikakva zapovest da tom prilikom izađu pred faraona. Tek kasnije, posle iskustva
i otkrivenja prikazanih u 5. i 6. glavi, Gospod izričito zapoveda dvojici braće
Izrailjaca da izađu pred egipatskog vladara (6,29; 7,2). Pred Mojsijem i
Izrailjcima su pouke koje treba da nauče, tako da sukob s faraonom mora biti
takav da svi učesnici razumeju ko je Bog i šta
namerava. Način na koji on vremenski postavlja stvari i metodi delovanja moraju
se prihvatiti. I sami Božji vesnici moraju uvideti da potezima mora da upravlja
Božji, a ne njihov “red vožnje”. Na kraju će biti pružen uverljiv dokaz o Božjoj
sili i spasenju, a ovo je uvod u to iskustvo.
Prvi
Mojsijev zahtev faraonu (1. stih) jeste da pusti Izrailja da praznuje praznik
Bogu u pustinji. Jevrejska reč upotrebljena u ovom stihu obično se koristi da
označi praznik hodočašća s procesijom. Namera je verovatno bila da se, kao
hodočasnici, vrate na mesto gde je Mojsije imao svoj prvi susret s Bogom, pošto
je Bog u jednoj ranijoj prilici obećao da će se Izrailj na tom mestu sresti s
Njim (3,12). U Izlasku 5,3 čitamo kako Mojsije traži dozvolu da, s narodom, ode
na trodnevni put u pustinju radi prinošenja žrtve Gospodu. Žrtve su u onoj
kulturi verovatno bile prirodna komponenta svakog
praznika.
Na
faraonovo odbijanje dva brata iznose dodatni, vrlo uverljiv razlog za putovanje:
Gospod će udariti Izrailj zlima i mačem (smrću) ako ne pođu u pustinju da mu
posluže. Bog Mojsiju nigde tako nešto nije rekao. Ne možemo a da se ne pitamo da
li Mojsije u to stvarno veruje ili to kaže da bi ubedio egipatskog vladara da
pusti narod.
Kad
je Mojsiju govorio o izbavljenju naroda, Bog mu je rekao jasnim rečima da ga
šalje da izvede Izrailj iz Egipta (3,10; vidi takođe 6,11.13.27; 7,2). Potom će
narod dobiti svoju zemlju u kojoj će živeti (6,8). S druge strane, kad je dobio
uputstva za obraćanje faraonu, Mojsiju je rečeno da traži dopuštenje za narod da
izađe u pustinju da se pokloni Bogu (3,18; 7,16). Čak i pred kraj zala, stiče se
utisak, faraon kao da razmišlja u okvirima ideje da Izrailj odlazi u pustinju
samo u “ekspediciju” obavljanja službe Bogu (10,24).
O
čemu je ovde reč? Da li je to svesno obmanjivanje faraona?
Faraon
Mojsija i Arona verovatno ne bi ni slušao da je njihovo prvobitno traženje bilo
direktan zahtev za dobijanjem slobode. Jednostavna molba da se odobri odlazak
radi poklonjenja pred Bogom, ako ništa drugo, bila je razumna. Negde u tom
periodu, egipatski vladar je možda natuknuo šta to Izrailjci zapravo traže, ali
da otvoreno pristane da pokloni slobodu Izrailjcima za faraona bi značilo
slabost i gubitak časti. Bilo je lakše dozvoliti im da idu za vreme koje je
potrebno da posluže Bogu, a onda zaključiti da su pobegli. Sve strane su to
verovatno znale i nastavljale su svoju igru, zato što je to svima bilo na
korist. To je, najverovatnije, bilo prilagođavanje preovladavajućoj
kulturi.
S
druge strane, trebalo bi da pitamo i za razlog Izrailjevog izbavljanja iz
Egipta. Zašto je potrebno da izađu u sopstvenu zemlju? Zar klanjanje i molitva
Bogu nisu ono najosnovnije pitanje? Žrtvovanje Bogu Jahve bilo je gnusno
Egipćanima i prinosioci takvih žrtava mogli bi biti kamenovani (8,26). Izrael
mora da bude u prilici da potpuno slobodno služi Gospodu. Zahtev za izlaskom iz
Egipta radi poklonjenja Bogu je najdublji i najelementarniji od svih razloga za
Izlazak. Ako je Jahve uistinu Gospod [i Gospodar] svega, Njemu se valja klanjati
i služiti mu.
Proučavaoci
Biblije ne mogu a da ovaj izrailjski izlazak radi poklonjenja Bogu ne uporede sa
onim završnim izlaskom iz ovog sveta u nebeski Hanan. Suštinsko pitanje završnog
sukoba ujedno je i pitanje bogosluženja. Bog svoj narod mora da izbavi od
njegovih progonitelja koji će im silom nametati lažno obožavanje zveri, kako bi
na ispravan način mogli da služe pravom Bogu (Otkrivenje 14,6-12). Suštinsko
pitanje za sve ljude u svim naraštajima jeste da li žele da služe carevima i
carstvima ovoga sveta, ili Caru i carstvu Gospoda, pravog
Boga.
Faraon
i Egipat s kojima se suočavaju Mosije i Gospod zastrašujući su neprijatelji.
Sistem ropstva koji su stvorili bio je mudar sistem (5,4, 6, 10-18, 21). Faraon
je očigledno na vrhu. Ispod njega su goniči robova i nadzornici. Goniči robova
su egipatski gospodari, dok su nadzornici jasno — Izrailjci (5,15). Kada se ne
zadovolje norme u proizvodnji opeka, goniči robova koji su odredili nadzornike —
tuku te nadzornike. Ti nadzornici verovatno su i sami imali pravo da tuku
Izrailjce koji su im bili potčinjeni. U tom smislu, na nivou širokih narodnih
masa, Izrailjci prisiljavaju Izrailjce da rade. Tim izrailjskim nadzornicima su
nesumnjivo bile date određene privilegije. Znamo bar toliko da su oni verovatno
imali mogućnost da svoje probleme iznesu pred faraona (5,15). Egipćani su
naterali same Izrailjce da postanu deo prisilnog sprovođenja sopstvenog ropstva!
Na traženje Izrailjaca da izađu na
određeno vreme radi poklonjenja Bogu faraon odgovara tako što traži od njih da
naprave istu količinu opeka kao i do tada, ali da sami nalaze
slamu.
Slama
je iz dva razloga bila bitan deo proizvodnje opeka. Prvo, ona je bila vezivni
materijal, s kojim su opeke bile jače. Drugo, raspadanjem organske slame
oslobađala se supstanca koja je povećavala snagu i elastičnost opeke. Opeke
načinjene sa slamom bile su tri puta jače o onih bez slame. One se nisu ni
skupljale, niti pucale na isti način (Nims, 25, 26).
Pošto
je to bilo tako, nije bilo ni teoretske mogućnosti da faraon dopusti proizvodnju
opeka bez slame. Ranije su Egipćani donosili slamu, a sada su Izrailjci morali
da je sami nalaze, verovatno sakupljajući strnjiku po poljima. Zbog te dodatne
aktivnosti bilo je nemoguće ispuniti norme u proizvodnji opeka koje su
postavljali goniči robova i koje su verovatno iznosile između 2.000 i 2.500
opeka dnevno, po jednom robu.
Na
osnovu ovoga lako je razumeti zašto su izrailjski nadzornici bili tako gnevni na
Mojsija i Arona. Izrailjci kao celina nesumnjivo su osećali isto. Nije ni čudo
što su dvojica vođa čekali da vide kakav će biti ishod odlaska nadzornika kod
faraona (5,20). Oni u ovome imaju veliki ulog!
Mojsije
je zbog toga vrlo neraspoložen u razgovoru s Bogom. Zašto se sve to dogodilo? Po
Mojsijevim rečima, Bog je “navukao … zlo na narod”. Problemi, teškoće i kazne
često se u starijim prevodima opisuju jednom rečju, “zlo”. Setimo se, kada
čitamo te prevode da “zlo” ne treba shvatiti kao greh, nego jednostavno kao zbivanja
koja narod doživljava kao nevolju. Kada verujemo da Bog drži zbivanja u svojim
rukama, lako je Njemu pripisati sve, pa i ružne stvari. Mojsije i Izrailj će
uskoro naučiti da je to sve deo Božjeg plana i ubrzo će videti Boga na
delu.
Potrebno
je istovremeno zapaziti da zbog Mojsijevih optužbi Bog nije uvređen. Naprotiv,
on uzvraća dugom porukom nade i ohrabrenja, utemeljenom na onome što je činio i
što će činiti za Izrailj i što će učiniti faraonu. Tu poruku ćemo temeljno
proučiti u sledećem odseku.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku 6,1 — 7,7 pročitaj odjednom najmanje dva puta. Čitajući tekst,
razmišljaj o sledećim pitanjima:
1. Obrati
pažnju na vremensku rečcu koju Gospod koristi u 6,1 (sad). U svetlu Mojsijevih i
Aronovih ranijih susreta s faraonom i svih događaja iz 5. glave, kakav značaj
ima ova reč? Kako ta reč i vremenski okvir koji se njome postavlja utiču na sve
što se događa u ovom odseku? Po tvome mišljenju, zašto je Bog čekao do tog
vremena da upotrebi tu reč?
2. Navedi
šta se to pominje u Izlasku 6,2-5, a što se u odnosu na Boga nije promenilo od
Avramovog vremena, i ujedno obrati pažnju na nešto koje se (jeste) promenilo.
Šta znači ta promena u Božjem imenu? Zašto to Bog ovde pominje? Reč za Boga svemogućeg (6,3) je, na jevrejskom,
el Šadai. Koristeći neki od
biblijskih rečnika ili konkordanciju, potraži druga mesta na kojima se
pojavljuje to ime i pokušaj da otkriješ njegovo
značenje.
3. Tekst
u Izlasku 6,6-8 daje nam spisak divnih obećanja koja Bog upućuje Izrailju, od
kojih vako sadrži izraze namere, rešenosti (u obliku sufiksa “-ću”). Ispiši taj spisak od sedam
konkretnih obećanja. Razmisli valjano o izrazu kojim počinje i završava se ovaj
odsek. Šta, po tvome mišljenju, znači taj izraz i zašto je on ovde naveden dva
puta? Kakav je bio odgovor Izrailja na ta obećanja (9. stih) i zbog čega je dat?
Šta iz toga mi možemo da naučimo?
4. Uporedi
rodoslov iz Izlaska 6,14-27 s onim u 1. Mojsijevoj 46,8-27. Zašto rodoslov u
Izlasku izostavlja neka imena? Koja su imena u njemu dodata? Zašto? Pažljivo
obrati pažnju na uvod i zaključak ovog rodoslova. Kako nam ti stihovi olakšavaju
razumevanje svrhe tog spiska imena?
5. U
tekstu u Izlasku 6,30 – 7,2 Gospod
određenije opisuje način na koji će opštiti s faraonom. Koji su koraci u Božjoj
metodologiji? Šta na osnovu toga saznajemo o prirodi proroštva? Šta saznajemo o
načinu na koji Bog komunicira s ljudima?
6. Bog
kaže u Izlasku 7,3.4 da će učiniti da “otvrdne” faraonovo srce. Ta ideja se prvo
pominje u Izlasku 4,21. Korišćenjem konkordancije, potraži i načini spisak svih
citata u Izlasku, u kojima se pominje otvrdnjavanje srca. Postoje jasne razlike
u načinu kako su izgovorene te rečenice. U čemu se sastoje te razlike? Šta one
znače? Šta se stvarno događa u Božjem susretu s faraonom? Da li je faraonu bila
pružena mogućnost slobodnog izbora? Objasni svoj odgovor. Zašto Biblija koristi
tu terminologiju i čemu ona pokušava da nas nauči, koristeći
je?
l
Istraživanje Reči
Značajno
je napomenuti da ovaj tekst počinje time što Bog govori i njegova prva reč je “sad”. Najvažniju reč u rečenici
jevrejski jezik obično stavlja na početak i tom rečju rečenica počinje i u
jevrejskom i u srpskom jeziku. Reč znači “u sadašnjem trenutku” ili “u sadašnjoj
prilici”.
Ovaj
tekst ne pokušava da objasni zbog čega su se zbili problemi pomenuti u 5. glavi.
Ne govori se ko je za to odgovoran, ali zato sad, za razliku od nekog drugog
vremena, Bog je spreman da odlučno deluje u prilog svog naroda. Bog je u ranijem
periodu obećao određene stvari, ali ne naznačujući kada će se to ispuniti, bar ne što se tiče
Njegovih namera u odnosu na faraona. Međutim, On na početku 6. glave jasno
izražava da je to vreme nastupilo.
Sve ono što sledi u ovom odseku mora se
čitati [i razmatrati] u svetlu reči sad. Ranije smo imali obećanja za budućnost,
a sada imamo sadašnju akciju. Ranije je Mojsije možda činio korake koji su bili
ispred Božjeg “reda vožnje”, ali u ovom trenutku Bog kaže sad — idi pred faraona SAD! Mojsije je poslušan
zapovesti (7,6). Često se događa da Božji vesnici pokušavaju da čine Božju volju
pre nego što nastupi božansko SAD, iz Njegovog “reda vožnje”, ali ovde Mojsije
deluje u okviru Božjeg “reda vožnje”.
Neki
su ovaj odsek shvatili kao ponovno potvrđivanje Mojsijevog pozivanja. To može da
bude tačno sa stanovišta da je pomenuto nekoliko istih stvari. Međutim, kontekst
je drugačiji. Ranije smo imali opštu najavu misije i poziv u tu misiju. Sada
imamo sasvim jasnu tvrdnju da je došlo vreme određenih događaja i stoga se traži
preduzimanje neodložnih postupaka. Dati su i drugi detalji, koji se odnose na
datu situaciju.
Bog
koji dolazi Mojsiju na mnogo načina je onaj isti Bog, Bog Avrama, Isaka i
Jakova, koji se patrijarsima javio kao Bog svemogući (el Šadai [Shaddai] — vidi 6,3). Tekstovi
u 1. Mojsijevoj 17,1; 28,3; 35,11 i 48,3 koriste tu terminologiju kada je reč o
Bogu. Većina eksperata smatra da se to odnosi na Njegovu silu, iako neki nalaze
drugo značenje — “planina”. Ako je tako, to bi svakako moglo da znači “čvrst”,
“masivan” i/ili “visok”, kao planinski vrh. Izlazak ovaj izraz za Boga
nedvosmisleno smatra karakterističnim za period
patrijaraha.
Ovaj
Bog je takođe isti po tome što je svoj zavet ustanovio i s patrijarsima i s
Izrailjem i obećao da će im dati hanansku zemlju. Bog se “opomenuo” svog ranijeg
zaveta i čuo “uzdisanje” Izrailjaca u ropstvu.
Ovde
je, međutim, prisutna jedna krupna razlika. Bog saopštava Mojsiju da se
patrijarsima nije predstavio svojim imenom, ili titulom,
Gospod (Jahve). Oni su ga poznavali kao Boga
svemogućeg, a ne kao Jahve, Gospoda. Šta Bog ovde želi da
kaže?
Očito
je da izveštaji o patrijarsima u knjizi 1. Mojsijeva sadrže ime Jahve. Knjiga Izlazak hoće da nam
poruči da je to ime odnosno titula, uneto u nekom kasnijem terminu, kada je
zapravo pisana knjiga 1. Mojsijeva. Prvo predstavljanje (otkrivenje) imena učinjeno je u Izlasku 3,14. Tekst
koji ovde istražujemo često koristi to ime. Tekst posebno naglašava izraz Ja sam Gospod (vidi 6,2, 6, 8, 29). Velika kulminacija
odseka je, kako izgleda, u Izlasku 7,5 kada, u zaključku na sve što će Gospod
učiniti, “poznaće Misirci da sam ja Gospod”.
Sve
to upućuje na činjenicu da je to ime/titula, najvažnije ime i najosnovnija
titula Boga u Starom zavetu, apsolutno povezana s izbavljenjem u okviru Izlaska.
Nije da je Bog nešto krio od Avrama, Isaka i Jakova. Oni Boga nisu poznavali kao
Jahvea zato što nisu doživeli Izlazak. To je razlog što je ta tilula posebno
naglašena u ovom odseku i uokviruje veličanstveno sedmostruko obećanje “ja ću…”
iz teksta u 6,6-8 i zaključka egipatskog iskustva (7,5). Jahve je Jahve zato što
On istovremeno divno izbavlja Izrailj i moćno sudi Egiptu. Oba naroda,
zahvaljujući iskustvu Izlaska, upoznaju i Njega i značenje Njegovog imena.
Izgovaranje samog imena Gospod znači dozivanje svih sećanja na
izbavljenje i nastajanje naroda, koje Izlazak simbolički
prikazuje.
Za
roba koji je bio oslobođen zahvaljujući Objavi o oslobođenju [iz 1863. godine],
ime Abraham Linkoln nije bilo samo
ime predsednika Sjedinjenih Američkih Država nego i ime koje ga je podsećalo na
svu ljubav, poštovanje i divljenje koje duguje čoveku što je omogućio da jedan
potlačeni, ugnjetavani narod pređe iz ropstva u slobodu. Ime Jahve je imalo takvu ulogu u očima Izrailjaca,
koji su od Gospoda primili dar statusa naroda. Setimo se samo šta taj Gospod sada obećava (6,6-8):
¨ izvešću
vas ispod bremena Misirskih
¨ oprostiću
vas ropstva njihova
¨ izbaviću
vas mišicom podignutom i sudovima velikim
¨ uzeću
vas da mi budete narod
¨ ja
ću vam biti Bog
¨ ja
ću vas odvesti u svoju zemlju, za koju podigoh ruku svoju zaklinjući se da ću je
dati Avramu, Isaku i Jakovu
¨ daću
vam je u nasledstvo
Odsek
se završava posebno naglašenim obećanjem “Ja [sam] Gospod!”, koje ujedno
izražava i obavezu o ispunjenju.
Verujem
da je taj isti Bog živ i da je voljan i kadar da učini danas to isto za one koji
vape k Njemu u svome ropstvu. Izrailjci su bili tako razočarani zbog tiranije i
ugnjetavanja koje su trpeli, zbog svog okrutnog ropstva, da nisu mogli da
slušaju niti da reaguju na to divno otkrivenje (6,9). I danas mnogi ljudi ne
mogu da “reaguju” na milostive darove Boga Izlaska jer su tako “bijeni” da čak
ne mogu ni da čuju divna obećanja koja Bog daje. Njihova potreba su živi dokazi
Božje sile; potrebne su im vođe kao što je bio Mojsije, spremne da smelo
zakorače napred s verom da je Jahve zaista kadar da izvrši ono što je
obećao.
U
prvom delu 6. glave imamo uveravanje da je sada pravi trenutak za to
izbavljenje. Rodoslov koje nalazimo u sledećim stihovima (13-27) obaveštava nas
da takođe — “sad” — imamo prave ličnosti za posao — Mojsija i
Arona.
Kada
taj rodoslov uporedimo s onim u 1. Mojsijevoj 46,8-27, zapažamo značajne
razlike. Rodoslovi su u osnovu isti samo za prva tri Jakovljeva sina — Ruvima,
Simeuna i Levija. Ostatak rodoslova iz 6. glave je proširenje koje pokriva
Levijevu porodicu. Mojsije i Aron su iz Levijeve porodice i očigledno je da su
oni središte tog spiska imena. I uvod (6,13.14a) i zaključak 6,26.27) jasno
pokazuju da se rodoslov odnosi na dva brata i da su oni zaista ti koje Bog
koristi za izbavljenje Izrailja.
Rodoslov
u Bibliji praktično znači legitimnost. Ako ta dva čoveka treba da budu vođe, oni
treba da budu zvanično priznati, ne samo na osnovu dela koja Bog čini kroz njih,
nego i na osnovu toga što su pravi Izrailjci, koji mogu da dokažu svoje poreklo
unazad sve do patrijaraha. Taj spisak imena služi upravo takvoj svrsi.
Spisak
imena nedvosmisleno stavlja Arona ispred Mojsija. Aron se pominje pre Mojsija.
Imenom se navode Aronova žena, njegova četiri sina i jedan od njegovih unuka.
Navode se imena čak tri sina njegovog rođaka Koreja. Iz Mojsijeve porodice ne
navodi se niko. Mogli bismo pretpostaviti da Mojsiju, zbog njegove liderske
uloge, praktično nije bila potrebna pomoć da bude poštovan i držan u časti.
Ipak, verovatnije je da su bila prisutna neka ozbiljna pitanja u vezi s Aronom,
pa je zato uložen veći trud da se pokaže koliko je on zapravo bio važna ličnost.
Čak se i u zaključku na kraju rodoslova (6,26) obrće normalni red imena i Arona
dolazi ispred Mojsija. Trebalo bi, takođe, da imamo na umu da je Aronova
porodica postala porodica sveštenika u Izrailju. Dokaz o poreklu je za
sveštenike čak važniji nego za prosečnog Izrailjca. Bog je želeo da obezbedi da
Aron i sveštenstvo koje je s njime započelo dobije i odgovarajuću meru
poštovanja.
Nastupilo
je pravo vreme. Vođe su pravi ljudi — potvrđeni i svojim postupcima i svojim
poreklom. Sada je vreme da se primeni prava metodologija za pristupanje vladaru
Egipta. Bog tu potrebu milostivo zadovoljava u sledećem odseku teksta (6,28 –
7,7). On takođe daje i sliku rezultata koji se od takve metodologije mogu
očekivati.
Prvi
korak je da se uvidi da Bog u svojoj ruci drži ceo proces zbivanja. Jahve kaže:
“Ja sam Gospod; kaži faraonu caru Misirskom
sve što sam ti [ja] kazao”
(6,28). Božanskog porekla su sve reči koje Mojsije iznosi kao i njihov celokupni
sadržaj. Mojsije je vođa jedino u tom smislu što je vesnik božanskih
poruka.
Mojsije
se brani i kaže da je čovek “neobrezanih usana” (30. stih). On ili nije dobar
govornik, ili je u tolikoj meri zaboravio egipatski jezik da se oseća nelagodno
kada treba da se obrati ljudima javno. Ništa ne smeta, reče Gospod, “pomoći će
ti Aron”. Mojsije će govoriti, a Aron će poruku prenositi
faraonu.
Ovaj
tekst je bio često upotrebljen da se pokaže istinsko delo proroka. Mojsije je
kao Bog Aronu, koji je kao prorok faraonu. Ovde je jasno da proroci ne
sastavljaju svoje govore, nego samo prenose ono što im je Bog rekao. Faraon, na
taj način, treba da primi Božje poruke i treba pouzdano da zna da se od njega
očekuje da pusti Izrailjce.
Kao
reakcija na tu poruku odigraće se četvorostruki sled događaja: (1) Bog će
otvrdnuti faraonu srce. (2) Bog će učiniti znake i čuda, a faraon će slušati.
(3) Bog će izvesti Izrailj iz Egipta putem silnih kazni. (4) To će navesti
Egipat da shvati da “Ja sam Gospod”.
Taj
tekst je, nedvomisleno, zaključak obnovljenog naloga Mojsiju i uvoda u sledeći
odsek knjige, kada Bog prelazi na ostvarenje onoga što je
najavio.
Ovo
je pravo mesto za davanje šireg komentara o prvom koraku u prethodno pomenutoj
četvorostrukoj seriji događaja — otvrnjavanju faraonovog srca. To pitanje je
dugo obuzimalo misli izučavalaca Biblije u područjima zapadne kulture, kojima je
posebno stalo do slobode izbora. Da li je to Bog prisiljavao faraona da čini zle
postupke, a onda ga kažnjavao zato što ih je činio? Da li je to fer? O čemu je
ovde reč?
Prvo
što sa sigurnošću možemo reći jeste da faraon ima određeni stepen izbora u tom
pogledu. Nemojmo misliti da je Bog čisto proizvoljno odlučio o nečemu, a da se
potom poigravao s Egipćaninom, da bi to i realizovao.
Faraonova
sloboda izbora jasno proističe iz samih reči biblijskog teksta. Iako postoji
devet ili deset tekstova koji govore o tome kako Bog otvrdnjava srce faraonu,
šest drugih kažu samo toliko da je faraonovo srce otvrdnulo, bez imenovanja
faktora koji su doprineli otvrdnjavanju (vidi 7,13.15.22; 8.19; 9,7.35). Još su
značajnija tri teksta u kojima stoji da je faraon otvrdnuo svoje srce (8,15.32;
9,34). Biblija tako vidi i Boga i faraona kao odgovorne za to otvrdnjavanje
srca.
Radnja
same priče u Bibliji jasno pokazuje da je faraon imao slobodu delovanja. U
Izlasku 10,1 stoji da je Bog otvrdnuo srce faraonu i njegovim slugama. Međutim,
čitajući dalje, otkrivamo da zapravo faraonove sluge vrše pritisak na vladara da
se pokori zahtevima Mojsija i Arona (10,7). Faraon u početku popušta i otpušta
izrailjske vođe, govoreći im da idu. Tek kasnije im zabranjuje da odu, pošto su
mu odgovorili ko će tačno ići (10,8-11). Mojsije i Aron sa svoje strane upućuju
stalne zahteve faraonu da se menja. I reakcija Egipćana i zahtevi dvojice braće
Izrailjaca bili bi besmisleni, da su obe strane to otvrdnjavanje faraonovog srca
od strane Boga shvatili kao nekakav samovoljni postupak, kojim se ljudi lišavaju
ličnog izbora.
Pitaćete
se, zašto su onda Bog i Mojsije koristili takvu terminologiju? Zar ne bi bilo
bolje koristiti reči koje će manje izazivati nerazumevanje? Smatram da je Bog
hteo snažnim rečima da istakne svoju moć delovanja u srcu egipatskog vladara.
Mnogi ljudi su u Mojsijevo vreme smatrali da njihovi bogovi deluju jedino u
okviru njihovog naroda i na njihovoj geografskoj teritoriji. Mojsiju i Aronu
bilo je potrebno uveravanje da Bog vlada kako Izrailjem, tako i Egiptom. On je
mogao da se pokaže kako Mojsiju, tako i faraonu. U svom strahu i nedoumicama ova
braća Izrailjci trebalo je da steknu nepogrešivo uverenje da Bog u svojoj vlasti
drži ne samo njihovu budućnost nego da može da deluje i u faraonovom
srcu.
Tokom
većeg broja godina, predajući predmet Izlazak i Petoknjižje studentima koledža u
Severnoj Americi, uočio sam značajnu razliku u pitanjima koja oni postavljaju o
pomenutom problemu otvrdnjavanja srca, u poređenju s pitanjem koje su jasno
postavljali sami Izrailjci. Severnoamerikancima je na prvom mestu stalo … do
Božjeg poštenja u ponašanju. Oni žele da ljudi dobiju poštenu priliku za
donošenje svoje lične odluke. Pomisle li da faraonu nije data sloboda izbora,
ljute se na Boga.
Ipak,
moramo imati na umu da je priča pisana uzimajući u obzir ono do čega je bilo
stalo Izrailjcima, a ne ono do čega je stalo zapadnjacima u dvadesetom veku.
Izrailjci su bespomoćni robovi, očajni zato što ne znaju da li će se ikada
osloboditi svog strašnog stanja. Nisu posebno zaokupljeni time da li je njihovom
progonitelju, tiraninu faraonu, pružena sloboda izbora. Oni vape za
izbavljenjem. Njihova nedoumica u pogledu Boga jeste da li On može da ih izbavi
prema svom obećanju o spasenju. Ima li On uopšte rešenosti i sile da ostvari
njihovo izbavljenje? Ako imamo na umu da je Izrailjcima stalo do tog gorućeg
pitanja, moći ćemo da shvatimo zašto je priča ispričana ovako kako je ispričana.
Kad je Bog otvrdnjavao faraonovo srce, bio je to jedan od načina da se poruči da
Bog deluje na silan način čak i u duši njihovog najmoćnijeg neprijatelja. Srž
priče je ulivanje sigurnosti Izrailju, a ne pošteno postupanje prema
faraonu.
Bog
drži situaciju u ruci i nesumnjivo deluje u srcima Egipćana. Međutim, to
vladanje situacijom ne ukida faraonovu slobodnu volju. Faraonu je pruženo mnogo
prilika za saradnju u Božjem planu za Izrailj. Ipak, sve dok ostane pri svom
neprijateljskom stavu prema Božjem planu, on neće imati uspeha. Božja
neprikosnovenost ne ukida čovekovu slobodu izbora, niti naša sloboda izbora
ostavlja Boga manje neprikosnovenim. Božja neprikosnovenost i naša sloboda
izbora deluju zajednički u ovom izveštaju.
U
zaključku, vidimo Mojsija i Arona kako uzbuđeno nastupaju u Božje ime i dolaze
pred faraona s Božjim ultimatumom. Bivaju odbijeni i, kao posledica, Izrailj još
više trpi. Nastaju uzajamne optužbe i protivoptužbe.
Bog
u svojoj milosti ponovo razgovara s Mojsijem, pa se scena ponovo postavlja za
drugi pokušaj s faraonom. Sad je trenutak kada je Bog spreman da
deluje radi spasenja svog naroda. Upravo tako će On to učiniti. U sledećoj
glavi počinju da se ostvaruju obećani događaji.
l
Primena Reči
1. Jesam
li nekada počinjao da radim nešto za šta sam mislio da je Božja volja i pritom
ulazio u ozbiljne teškoće? U čemu je bio problem? Da li je bilo u pitanju
pogrešno vreme, pogrešan postupak ili nešto drugo? Čemu može da me pouči
Mojsijev prvi susret s faraonom?
2. Da
li su moji postupci nekada uvukli u probleme druge ljude? Da li je njihov
odgovor bio sličan odgovoru Izrailja Mojsiju i Aronu u Izlasku 5,20.21? Čemu se
mogu poučiti od Mojsijevog odgovora, što bi mi moglo pomoći u takvim
okolnostima?
3. Da
li sam nekada smatrao da treba da se žalim Bogu, ako se situacija nije dobro
odvijala? Jesam li se žalio, ili sam gušio u sebi razlog za žalbu? Da li bi
trebalo da imam priliku da se žalim Bogu direktno, kao Mojsije u Izlasku
5,22.23? Zašto tako mislim?
4. Osećam
li ponekad potrebu da čujem ponavljanje Božjih obećanja upućeno meni, ili je
možda dovoljno ako ih čujem samo jednom? Zašto tako mislim? Stiče se utisak da
su Mojsiju potrebna ponovljena uveravanja u Božju prisutnost. Ako je i meni to
potrebno, da li je to možda pokazatelj da kod mene nešto nije u redu? S kojom
učestalošću i na koje načine bi trebalo da dobijam podsećanja na Božja
obećanja?
5. Ako
bi nekim slučajem sastavljao svoj duhovni rodoslov i pravio spisak osoba koje su
omogućile moje rođenje i rast u duhovnom carstvu, ko bi se našao na spisku?
Zašto? Odajem li dovoljno priznanja onima koji su mi svojim uticajem pomogli u
izgrađivanju odnosa s Bogom?
6. Jesam
li nekada video da Bog “otvrdnjava” nečije srce? Kakve su tada bile okolnosti?
Verujem li zaista da Bog može da deluje na srce glavnih protivnika božanske
istine? Kako Bog radi s takvim ljudima i na koji način bih ja mogao olakšati
takav Njegov rad u svom životu? U životu drugih ljudi?
7. Na koji način neko otvrdnjava svoje srce za Božju volju? Na koji način prepoznajem iskušenje koje me navodi da to činim? Na koji način mogu najbolje da se sačuvam da ne pokleknem pred takvim iskušenjem?
| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |