Čišćenje hrama (2,13-22)| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |
Materijal obrađen u
ovom poglavlju knjige prirodno se deli u tri dela. Prvi je Isusov dolazak u
područje hrama u Jerusalimu za vreme Praznika obnovljenja
[predanja, posvećenja]
(10,22-42). Isus koristi priliku da govori o sopstvenom posvećenju kao
Onoga koga je Bog poslao u svet (36. stih). Sledeći deo (11,1-44) sadrži
priču Lazarevoj smrti i vaskrsenju, što služi kao uvod u Hristovu smrt i
vaskrsenje. Ovim zapanjujućim čudom Isus dokazuje da je i zaista
Vaskrsenje i Život (stihovi 25, 26). Međutim, ovo isto čudo nam daje
kontekst u kojem su verske vođe toliko zagriženo angažovane da pariraju
Njegovom uticaju na narod, da pripremaju posebne planove da ga ubiju, kako bi,
po sopstvenom mišljenju, sačuvali narod od propasti (stihovi 45-47).
l
Ulaženje u Reč
Jovan 10,22-42
Tekst u Jovanu 10,22-42
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Ovaj tekst uporedi s izveštjem o Isusovoj poseti hramu, u Jovanu, 7. i 8. glavi.
Zapiši svaku dodirnu tačku između dve priče koju otkriješ.
2. U glavnim crtama izloži
glavne tačke rasprave između Isusa i jevrejskih verskih vođa u
ovom tekstu. Pokušaj da, u jednom pasusu, sumiraš Isusove odgovore na svaku od
tih tačaka.
3. Uporedi reči kritike
jevrejskih vođa protiv Isusa i Njegov odgovor, nađen u 5,16-47 i
6,35-58 s tekstom koji imaš pred sobom, 10,22-42. Koje sličnosti i razlike
nalaziš između ranijih događaja i onog kojim se ovde bavimo?
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
U ovom tekstu sadržani su mnogi odjeci Isusove posete hramu tokom Praznika senica. Svi događaji se odigravaju unutar hramskog kompleksa (vidi 7,14.28). Jevrejske verske vođe su u prvom redu pokušaja da raspravljaju s Njime (vidi 8,25.53). Najvažnije tema rasprave bilo je pitanje Isusovog mesijanstva (vidi 7,26.311.41.42; 9,22). Još jednom je učinjen pokušaj da ga uhvate i kamenuju (vidi 7,30.32.44-46; 8,59). Isus ponovo govori o jedinstvenom odnosu sa svojim Ocem (vidi 7,16.17.28.29.33; 8,16‑19.26‑29.38.42.49.50.54. 55).
Tekst se okreće oko dva osnovna problema: Da li je Isus Mesija (24. stih) i optužbe Jevreja protiv Isusa da je učinio greh hule, tvrdeći da stoji u jedinstvenom odnosu s Bogom (33. stih). Isusov odgovor na prvi problem nalazimo u stihovima 25 do 30. Reakcija verskih vođa je uzimanje kamenja, s namerom da ga ubiju (31. stih). Oni to planirano ubistvo opravdavaju optužbom za hulu na Boga (33. stih), na šta Isus opširno uzvraća (stihovi 34-38). Posle još jednog pokušaja da ga uhvate, On se uklanja i vraća se na drugu stranu Jordana, gde je Jovan Krstitelj propovedao i gde ga prihvataju pozitivnije nego u Jerusalimu (stihovi 39-42). Ovaj prekid u izveštavanju čini završetak odseka Jevanđelja koji je koncentrisan na Isusove aktivnosti u vezi s judaističkim praznicima (glave 5 - 10).
Pozadina teksta
Poreklo praznika obnovljenja [posvećenja] (današnji naziv je Hanukkah) ne nalazi se u starozavetnom dobu. Njime je proslavljano ponovno posvećenje hrama u Jerusalimu, 165. godine pre Hrista), nakon što ga je, nekoliko godina pre toga, oskvrnio sirski monarh, Antioh Epifan. Antioh je, između ostalog, žrtvovao svinju na oltaru hrama; zabranio svetkovanje subote i prisilio mnoge Jevreje da jedu svinjetinu. Prema Makabejskim spisima, grupa jevrejskih gerilskih boraca, pod vođstvom Jude Makabejca, oslobodila je Jerusalim od Antioha. Odmah su se angažovali oko čišćenja i ponovnog posvećenja hrama, što je bila svečanost koja će u judaizmu postati godišnji praznik. Svojim prisustvom na svečanosti Isus mu je dao određenu meru legitimnosti, iako nije imala biblijsko poreklo.
Međutim, ideja posvećenja hrama je ipak imala biblijsko poreklo. Sâm Bog se u pustinji pojavio na posvećenju šatora od sastanka, svetilišta, pod Mojsijem (2. Mojsijeva 40,34.35; 4. Mojsijeva 7,1-11). Sedma glava 4. Mojsijeve postala je glavni tekst za čitanje iz Mojsijevih knjiga na Prazniku obnovljenja. Kad je Solomun završio gradnju hrama, održana je slična ceremonija posvećenja, a tada se ponovo Bog lično, u obliku svoje slave (1. Carevima 8,1-11.62-65; 2. Dnevnika 7,1-9).
Posle Izlaska iz Vavilona Zorovavelj je podigao skromniji hram (Agej 1,12 - 2,9), umesto Solomunovog, koji je razorio Navuhodonosor (2. Dnevnika 36,18.19). Otvaranje te građevine takođe je proslavljeno ceremonijom posvećenja (Jezdra 6,13-18). Gotovo stotinu godina kasnije održana je slična služba, radi proslavljanja završetka gradnje jerusalimskih zidova pod Nemijom (Nemija 12,27-47). Prema tome, ceremonija posvećenja pod Makabejcima, koja je kasnije prerasla u godišnji Praznik obnovljenja, svakako nije bila bez presedana.
Koncept i/ ili jezik posvećenja u Novom zavetu se koristi u kontekstu posvećenja deteta Isusa u hramu (Luka 2,22.23), Isusovog krštenja (Matej 3,13-17; Luka 3,21.22), scena u Jovanovom Jevanđelju o kojoj ovde govorimo, svečano otvaranje, inauguracija nebeske svetinje prilikom Hristovog vaznesenja (Jevrejima 10,19.20; Otkrivenje 4,5), prestanak službe u nebeskom svetilištu, pre nego što se sedam čaša gneva ne izliju u Otkrivenju (15,5-8; 16) i svečano posvećenje Novog Jerusalima na Zemlji )Otkrivenje 21,1-8.22).
Detaljno istraživanje teksta
Praznik obnovljenja normalno pada u mesecu decembru, na početku zime (10,22). Vreme u Palestini u to vreme je vrlo slično novembru u Evropi i severnom delu Sjedinjenih Država, hladno i često kišno. Oštri vetrovi s istoka šibaju Jerusalim najveći deo vremena.
Isus sa svojim učenicima hoda delom hramskog kompleksa, zvanim Solomunov trem (23. stih). To je u skladu s dobom godine, pošto je Solomunov trem bio pokriven pločnik duž istočnog zida hramskog kompleksa, čiji je krov poduprt stubovima. Kolonada je nudila zaklon od oštrih istočnih vetrova, a za vedrih dana je, u popodnevnim časovima, bila izložena toplim zracima sunca.
Verske vođe su se okupile oko Isusa i tražile jasan odgovor na pitanje: “Ako si ti Hristos [Mesija] kaži nam slobodno (24. stih). “Dokle ćeš mučiti duše naše“, grubi je prevod grčkog idioma, dok je kreataivni, ali precizni engleski prevod [parafrazirano] glasi: “Koliko ćeš nas držati u neizvesnosti?“ Shvatljivo je da je pitanje bilo namerno lukavo, slično pitanju u priči o ženi uhvaćenoj u preljubi (8,3-6). Praznik obnovljenja je slavio jevrejsko oslobođenje od stranog ugnjetavanja od pre dve stotine godina. Zato će se verovatno u njemu buditi nade da bi oslobođenje od Rima moglo ponovo da se dogodi za vreme Praznika. U takvoj atmosferi bi Rimljani na mesijanske tvrdnje bili osetljiviji nego obično. Namera postavljenog pitanja mogla je biti da se pokrenu Rimljani protiv Isusa.
Isus odgovara da je na njihovo pitanje već odgovorio svojim postupcima, kao što su bili izlečenje čoveka slepog od rođenja (10,21), ali da oni to ne mogu da razumeju, zato što nisu Njegove ovce i zato ne prepoznaju Njegov glas (stsihovi 25-27). Isus u 26. i. 27. stihu podseća na raspravu o Dobrom Pastiru na početku poglavlja (stihovi 3-5.14-16). Stih 28 ponavlja opštu temu u Jovanovom Jevanđelju — da je večni život postao sadašnja realnost kroz odnos sa Isusom. To je moguće zato što On i Njegov Otac deluju u savršenom skladu (stihovi 28-30).
U 32. stihu nalazimo jedan od najduhovitijih Isusovih primedbi u Jovanovom Jevanđelju. Verske vođe stoje pred Njim s kamenjem u rukama, dišući “vatrom“** (31. stih). Isus kao da kaže: “Samo jedan trenutak. Pre nego što me kamenujete, objasnite mi za koje od mojih dobrih dela me kamenujete?“ Oni odgovaraju da mu ne prigovaraju za dobra dela, nego hoće da ga kamenuju zbog hule, što tvrdi da je Bog (33. stih; vidi takođe 5,18).
Isus im odgovara da, pre svega, reč Bog nije uvek neadekvatan izraz koji bi ljudska bića uzimala na sebe (34. i 35. stih). U 82. psalmu stoji da su zemaljske sudije u drevnom Izrailju imale ulogu “bogova“, pošto su obavljale Božje delo suda po Njegovom nalogu. Ako je to imenovanje bilo adekvatno za obična ljudska bića određena od Boga, koliko više je onda izraz prikladan kada je Božji Sin, Onaj koji je postojao s Bogom od večnosti i u svojoj ličnosti nosi puninu Božanstva, određen od Boga da ide u svet i otkrije kakav je Bog (stihovi 35, 36; vidi takođe 1,1)! Ako je argumentacija danas pomalo teška za nas, osnovna misao je jasna. Isusove tvrdnje ne prelaze preko onoga što Pismo dopušta (Talbert, Reading John, 170).
Kao “Posvećeni“, Isusa je poslao Otac da čini dela koja su suprotnost delima u hramu; da spasava ljudska bića od greha (37. i 38. stih). Njegova čuda, kao što je vaskrsavanje Lazara, koje će On ubrzo učiniti, svedočanstvo su onima koji hoće da slušaju da je Isus zaista Onaj za koga se izdaje (20,30.31). Ali verske vođe ponovo pokazuju da nisu zainteresovani da slušaju (10,39).
Pošto je Isusa odbacila Njegova zemlja (1,11), On odlazi iz Judeje, da bi s druge strane Jordana našao veru (stihovi 40-42). Na tom prostoru još uvek se poštuje služba Jovana Krstitelja i zato Isusu je poklonjeno znatno više slušalačke pažnje, nego u Jerusalimu i Judeji. 41. stih je poslednje od četiri pominjanja Jovana Krstitelja u Jovanovom Jevanđelju, gde je svako sledeće kraće od prethodnog (vidi 1,19-36; 3,23-36; 5,33-36). Gotovo kao da je autor ovog Jevanđelja svesno ilustrovao uvećavanje [“rastenje“] Isusovo, a umanjivanje Jovana Krstitelja, misleći na pažnju koju jedan i drugi primaju od čitaoca Jevanđelja (3,30).
Glavne teme teksta
Isusovo posvećenje
Ključna tema ovog odseka Jevanđelja je da je, u ličnosti Isusa, Bog još jednom došao u hram, kao što je činio prilikom različitih posvećenja u starom dobu (2. Mojsijeva 40, i 1. Carevima 8. glava). On dolazi u zvanično vreme posvećenja u hramskom kalendaru (36. stih)! I ovom prilikom, ponovo, Isus se pojavljuje kao suštinska zamena jevrejskog praznika. Onima koji veruju u Njega On obećava upravo onaj život koji je bio obećan onima koji su se molili u jerusalimskom hramu (1,14; 2,21). Oni koji veruju u Isusa imaju kompletniji pristup Bog, nego što su imali oni koji su podržavali žrtveni sistem u Jerusalimu (stihovi 27-29; vidi takođe 1,12-18; Rimljanima 5,1.2; Jevrejima 9,6-10; 10,191-22).
Hristovo Božanstvo
Čini se da je ono na šta Isus misli u 10,30, najbolje shvaćeno reakcijom Jevreja u 31. i 33. stihu. Oni su jasno razumeli da se On predstavlja kao jednak Bogu. Tako, umesto da odbaci optužbu i da kaže: “Razume se da nisam jednak Bogu; odakle vam samo tako glupa ideja?“, Isus daje onaj problematični odgovor iz 34. do 36. stiha, gde On, u suštini, kaže: “Prema Pismu, nema ničega što je pogrešno u onome što sam ja rekao, niti u onome što ste vi razumeli. Osim toga, ako stvarno pazite na ono što sam ja činio, nećete osporavati ono što sâm tvrdim za sebe“ (stihovi 37, 38).
Rasprava između Isusa i Jevreja počela je zbog Njegovog lečenja bolesnog čoveka u subotu, ali je brzo znatno dobila na intenzitetu zbog Njegove tvrdnje da je jednak Bogu (5,16.18). Verske vođe nisu očekivale da će Mesija biti božanska ličnost. I zato, kad je Isus tvrdio das je jedno s Bogom i očigledno se ogrešio o propise o suboti, oni su smatrali da je potpuno opravdano što ga odbacuju kao obećanog Mesiju.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 11,1-44
Tekst u 11,1-44
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Ukratko opiši uticaj
prethodnog teksta (10,22-42) na Isusove postupke u ovom tekstu.
2. U kom stihu (stihovima)
imamo ključ za razumevanje Isusove teološke namere kad je Lazara podigao
iz mrtvih? Tu teološku nameru opiši u jednom ili dva pasusa.
3. Šta misliš, zašto je Isus
dva dana odlagao svoj odlazak u Vitaniju? Napiši kratak pasus o svakoj osobi,
grupi i događaju na koje je to odlaganje na bilo niko način uticalo.
4. Na temelju susreta u ovoj
glavi, pokušaj da napišeš kratak opis karaktera Marija i Marte. Kakve su
njihove ličnosti, pojedinačno? Kakva su, pojedinačno, njihova
mišljenja o Isusu u vreme Njegove posete u ovoj glavi? Kako su reagovale na
Njegovo kašnjenje, naočigled njihove molbe da dođe? Kakvo je,
pojedinačno, stanje njihove vere pre vaskrsavanja Lazara? Objasni svoj
odgovor. Uz pomoć marginalnih citata ili konkordancije, uporedi i
načini kontraste između Jovanovog opisa karaktera Marije i Marte i
opisa koji se nalazi u drugim Jevanđeljima.
5. Pošto Isus zna da je došao
da podigne Lazara iz mrtvih (11. stih), zašto je On uznemiren i žalostan u
stihovima 33 do 38? Obrazloži svoj odgovor.
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Okvir radnje za ovu priču je prethodni odsek. Isus je stekao neugasivo neprijateljstvo verskih vođa u Jerusalimu tvrdnjom da je Bog (10,33). On se udaljio nekoliko kilometara od Jerusalima i na taj način donekle smanjio postojeću napetost (40. stih). Ali čitalac oseća da će za pokretanje verskih vođa da završe s Isusom biti dovoljan samo jedna završni, provokativni postupak. Tako imamo situaciju da je sve pripremljeno za poslednju epizodu u Isusovom burnom odnosu s jevrejskim Sinedrionom [ruling council].
Ključna rečenica iz 11. glave nalazi se, verovatno, u 4. stihu; po Isusovim rečima je svrha Lazarove bolesti i smrti — da se njome proslave il Bog i Njegov Sin. U tome je sadržano namerno dvostruko značenje. Karakter Isusov i Njegovog Oca proslavljeni su onim što je samim čudom rečeno, Njihovom moći da daju život i pokažu milost, dok je Isus proslavljen i tako što je čudo vaskrsavanja Lazara naglo ubrzalo Njegove patnje i smrt (53. stih). Svrha proslavljanja je u tome da bi učenici i drugi mogli da veruju (stihovi 15, 40).
Pozadina teksta
U području Vitanije nađen je grob s imenima Lazara, Marije i Marte. Iako ne možemo biti apsolutno sigurni da je to stvarni grob tri ličnosti o kojima je reč u tekstu, nema izgleda da je to puka koincidencija, pošto je to verovatno bila bogata porodica (koja je mogla da priušti sebi “mnoge“ ožalošćene [19. stih; Talbert, Reading John, 173]). Najmanje što se može reći je da je ovaj značajni pronalazak dodatni dokaz, koji potvrđuje osnovnu tačnost istorijskog ambijenta Jovanovog Jevanđelja.
U narodnom jevrejskom verovanju toga vremena duša je lebdela tri dana iznad tela pokojnika, u nadi da dođe do ponovnog oživljavanja. Posle toga više nije bilo nade u vasrksenje (Talbert, Reading John, 172). Posledica Isusovog dvodnevnog kašnjenja (6. stih) je u tom što je Lazar, u trenutku kad ga je Isus vaskrsao, bio već puna četiri dana mrtav (stihovi 17, 39). Da je Isus došao ranije, Njegovo vaskrsavanje Lazara ilz mrtvih možda ne bi pobudilo veće interesovanje nego bilo koje izlečenje. Tako se Njegovo kašnjenje pokazuje kao moćna potvrda čionjenice da je Isus — Vaskrsenje i Život (stihovi 25, 26).
Detaljno istraživanje teksta
Pominjanje slučaja kada Marija pomazuje Isusu noge (2. stih) čini se pomalo čudno, ako znamo da je priča ispričana tek u sledećoj glavi Jevanđelja (12,1-8). Očito je da je autor znao da je priča bila dobro poznata među pripadnicima druge generacije hrišćana, koji su činili njegove prvobitne slušaoce.
Zašto Isus kasni dva dana? Primarni razlog je, u svakom slučaju, što On u Jevanđelju ne čini ništa bez Božjeg uputstva. Kada je trenutak da ide, Otac će o tome Isusa obavestiti na neki način (4,34; 7,1-9). Primer jednog takvog signala može se videti u 12,20-24. Isus na neki način, u molbi Grka da ga vide, prepoznaje indikaciju da je došao čas Njegove patnje i smrti, verovatno zato što smrt treba da privuče Njemu sve što je stvoreno (32. stih).
Kada im saopštava da je spreman da ide k Lazaru, učenici protestuju i podsećaju ga na skorašnji pokušaj Jevreja ga kamenuju u Jerusalimu (10,31.33). Učenici kao da predosećaju, ako Isus ponovo ode u Jerusalim, da će to biti poslednji put. Isusov odgovor ih podseća na to da je On Videlo svetu (stihovi 9, 10; vidi takođe 9,4.5; 1,4; 3,16-21). Na isti način kao što On ne može da pogreši kada postupa po uputstvima svog Oca, ni učenici ne mogu da pogreše kada hodaju u Isusovom videlu.
Tekst koji sledi (stihovi 11-16) jasna je ilustracija jevrejske analogije između smrti i sna. Jedna od grčkih reči za spavanje u ovom tekstu (hypnou), koren je iz kojeg dobijamo reč hipnoza, hipnotizam, “dovođenje ljudi u stanje sna“. (Nikakvo čudo što neki ljudi misle da se mnogo hipnoze događa u današnim crkvama!) Toma, čini se, kao da uopšte ne sumnja u ovom tekstu. Ako Isus treba da umre, Toma je potpuno spreman da umre s Njime! Filip je, zapravo, prava sumnjalica u Jovanovom Jevanđelju (6,5-7; 14,8-11).
17. stih pokazuje da Isus nije svesno odgodio svoj dolazak u Vitaniju, kako bi obezbedio da Lazar bude u grobu četiri dana. On očito nije znao kada je tačno Lazar umro, iako jeste znao da se to dogodilo.
Isus ne ulazi odmah u Vitaniju, nego ostaje izvan grada i šalje poruku da je došao. Marta mu izlazi u susret, dok Marija ostaje kod kuće (20. stih). Marija je možda bila osetljive, nežne naravi i osećala se povređenom što Isus nije došao odmah po njenom pozivu (3. stih). Možda nije bila sigurna da li je Isusu to stvarno bilo važno, pa se bojala da izađe i sretne se s Njim.
Martu nisu mučile takve sumnje, pa je posle blagog izražavanja razočaranja, odmah pokazala svoju trajnu veru i pouzdanje u Isusa (stihovi 21, 22, 24), da bi joj zatim On uputio jednu od svojih najdirljivijih izjava o sebi (stihovi 25, 26). Odgovarajući mu, Marta daje jedan od najdubokoumnijih izraza vere u celom Jevanđelju (27. stih), neuporedivo superiornije od Petrove (6,68.69). To je upravo izraz vere koji je pisac Jevanđelja želeo da izmami od svojih čitalaca (20,30.31). Prema tome, Marta, koja je, u Luki 10,38-42, zauvek “upućena“, poslata u kuhinju, u ovom Jevanđelju stoji kao jedan od najsjajnijih primera zrele vere i učeništva.
S Marijom je bilo drugačije. Kad je konačno došla na poseban Martin poziv (28. stih), Marija ponavlja Martinu žalbu, ali bez ilzražavanja trajne vere (32. stih). Ona zbog toga ne dobija nikakvo otkrivenje od Isusa (uporedi 25, 26), a ni On ne traži od nje nikakvo priznanje vere (uporedi 27). Ali zato postaje duboko uznemiren njenim nedostatkom vere i evidentnim nedostatkom vere kod onih koji su s njom (stihovi 33-37). Podatak da Marijine reči pokazuju nedostatak vere jasan je na osnovu paralele između Isusovih reakcija u 33. i 38. stihu i komentara koji su bili izazvani tim Njegovim reakcijama (32. i. 37. stih). Isus je došao da ih pozove da posmatraju vaskrsenje i život. Umesto da stoje u iščekivanju onoga što On može da ponudi, oni ga pozivaju da gleda smrt, da vidi Lazarov grob (34. stih).
Tekst u Jovanu 11,26 stvorio je problem mnogim ljudima. Šta hoće Isus da kaže da oni koji veruju u Njega neće nikada umreti? [Karadžić: neće umreti vavek; ostali raspoloživi prevodi na srpski i/ili hrvatski: nikada, nigda, doveka…] Mi gledamo kako verni umiru svakoga dana. Da li to znači da telo umire, ali duša nastavlja da živi u Hristu? Na ovom mestu dijalog između Isusa i Njegovih učenika poprima dimenziju poučnosti. Za Isusa smrt kojom verni umiru nije stvarna smrt. Za Njega je ona privremenog karaktera, kao san (stihovi 11-14). Iako verni možda spavaju, kao Lazar, oni neće nikada umreti, u konačnom smislu.
Bog može da podari život svakome kome hoće (5,21-29). Ono što je ovde uzbudljivo jeste da oni koji žive i veruju u Njega žive okruženi božanskom naklonošću (11,26). Oni više ne moraju da se boje smrti. Verni mogu da spavaju, ali oni nikada neće stvarno umreti. Onima koji su od Isusa dobili duhovni život, garantovan je fizički život u trenutku vaskrsenja.
Iako njena vera blista u stihovima 21 do 27, Marta ne uspeva potpuno da razume implikacije Isusove izjave JA SAM (stihovi 25, 26) u kontekstu trenutne situacije (39. stih). Isus je blago ukorava što ne vidi da jej On došao da učini nešto što je iznad i izvan svega onoga što bi ona mogla da traži i o čemu bi mogla da misli, čudo koje će biti predslika [senka] punine vremena (40. stih). Isus se moli otvorenih očiju i podignute glave (stihovi 41 i 42; Biblija ne određuje nijedan poseban položaj tela za molitvu na uštrb drugih). On ne dodiruje Lazara, niti se čak i približava grobu (43. stih — “zovnu iza glasa“). Njegova je reč vredna koliko i Njegov dodir.
Ono se tada odigralo je nesporno čudo (44. stih). Lazar je bio mrtav četiri dana. Realnog čuda ne osporavaju čak ni neprijateljski raspoloženi među svedocima (47. stih). Opisujući to čudo, Jovan otvoreno omogućava Isusu da materijalizuje svoje obećanje iz 5,28.29. U grobu je mrtav čovek (11,17; uporedi 5,28); čuje Isusov glas (11,43; 5,28) i izlazi napolje (11,43; uporedi 5,29). Upravo se to događa kada Onaj što je Vaskrsenje i Život dođe u dodir sa smrću (11,25.26; uporedi 5,21-30).
Glavne teme teksta
Slava
U poglavlju o svadbi u Kani, prvo što smo zapazili bila je tema slave. Slava je najistaknutija reč i u ovoj glavi. Konačni, finalni trenutak slave za Isusa (u ovom Jevanđelju) je Njegovo uzdizanje na krstu. Upravo tamo je mesto gde je Božji karakter najotvorenije i najjasnije otkriven u ljudskom telu. Iako vaskrsavanje Lazara donosi slavu Bogu (12,12-18) i sredstvo je za podsticanje, pokretanje vere (11,40), najveća dimenzija slave pokazuje se u činjenici da iza tog čuda sledi Isusovo hvatanje, stradanje i smrt. U tome je razlog što izveštaj o vaskrsavanju Lazara dolazi na tranziciji, prelaznoj tački u Jevanđelju, od priča o Isusovoj zemaljskoj službi ka narativi o Njegovom stradanju i smrti. To je prekretnica u Jevanđelju, ka centralnoj, fokalnoj tački, konačne, finalne, završne Pashe (12,1; 13,1) i pasije po tom.
Marija, Marta i druga generacija
Srećom, trenutak duhovne tame za Mariju iz Vitanije je trajao samo kratko. U vaskrsenju svog brata Marija prima konačni ukor, ali i konačno ohrabrenje. U ovoj fazi svog duhovnog iskustva može nam se učiniti da je, duhovno, bila u beznadežnom stanju. Međutim, pošto je njena slaba vera dobila svoju konačnu potvrdu, ona se podiže i postaje najblistaviji primer učeništva u Jevanđelju (12,1-8). Kakvog li podsticaja pripadnicima druge generacije za veru i onda kada Isus nije prisutan i kada se čini da je Njegova sila zatajila! Kakvog li ohrabrenja nama koji živimo u sekularnom svetu, u kojem se takođe čini da je Bog odsutan i nemoćan! Marija je primer Božje bezgranične moći da spase one čija je vera slaba i nada iščezla.
Ali kada govorimo o drugoj generaciji, kojoj i pripadamo, Marta bi možda bila veći primer. Marija je slična Tomi koji je morao da vidi, da bi verovao (20,24-28). Ali u ovom slučaju Marta predstavlja drugu generaciju — iako još nije videla vaskrsenje, ona ipak veruje, na temelju onoga što već zna o Isusu. U jevanđelju imamo dve vrste vere koja spasava — vera onih koji vide i vera onih koji veruju ne videći (29. stih). Samo je ovo drugo relevantno za drugu generaciju i za nas danas, u vreme kada Isus nije fizički prisutan, ali se može u potpunosti vrednovati na osnovu reči Njegovih učenika.
Značenje “života“
Reč život se u Jovanovom Jevanđelju koristi na veći broj načina. Značajno je da, kad god je moguće, prepoznamo tačno onu nijansu koja je i predviđena. Razume se, u Mateju, Marku i Luki je večni život limitiran na budućnost, na vreme kad će Isus ponovo doći u sili i slavi i one koji veruju u Njega vaskrsnuti u fizički život, koji nikada više neće prestati (Matej 19,29; 24,30.31; 25,46; Marko 10,30; 13,26.27; Luka 18,29.30). Ali u Jovanovom Jevanđelju se život posebno usredsređuje na sadašnju realnost onoga što Isus čini za one koji veruju u Njega (3,15.16.36).
Vidljivo je u Četvrtom Jevanđelju da je Isus pravi Davalac života (5,21.26; 6,33; 11,25.26; 14,6, itd.). Taj život je darovan Njegovim rečima (4,50; 5,8.24; 6,63; 11,43), tako da druga generacija nije ničim oštećena/ “hendikepirana“. Njihov pristup Isusovim rečima je preko Jevanđelja (17,20). Život u Jovanovom Jevanđelju ne razume se primarno kao fizičko postojanje, nego kao odgovor na potragu čovečanstva za smislom i značenjem. Isus čini mogućim dostizanje života u punom potencijalu (8,32.36; 10,10). Večni život je, iznad svega, prepoznatljiv po sadašnjem [prezent] i živom odnosu s Bogom kroz Isusa Hrista (17,3). Fizičko vaskrsavanje Lazara označava dvoje: da Isus ima moć da podari večni život sada (u smislu značenja i važnosti za život) i da vaskrsne mrtve u večno fizičko postojanje u poslednji dan (5,28.29).
Dva su ključa za dostizanje života s njegove najbolje strane. Prvi je znati da se izvor tog života nalazi jedino u Hristu (14,6; 6,33-58; 1. Jovanova 5,11.12). Gde god se nalazi Isus, nalazi se i život (Jovan 11,25.26). Drugi ključ za dostizanje života je verovanje (1,4.12). Zahvaljujući neprekidnom odnosu s Isusom, ljudi kao pojedinci prisvajaju život koji je neprekidno prisutan u Isusu (3,16.36).
l
Ulaženje u Reč
Jovan 11,45-57
Tekst u 11,45-57
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Prouči druge
događaje u Jovanovom Jevanđelju koji izazivaju reagovanje verskih
vlasti (vidi, na primer, 2,13-22; 5,1-18; 7,37.44; 8,12.58.59; 9,1-16 i
10,30-33). Kakvu reakciju izaziva vaskrsavanje Lazara? U kom smislu je, po tvom
mišljenju, reakcija verskih vođa na čudo u 11. glavi bila indirektno
uslovljena Isusovim percepcijama koje su se razvile u ranijim verbalnim
susretima?
2. Navedi glavna razmišljanja
i razloge verskih vođa, na osnovu kojih su odlučili da ubiju Isusa.
Da li bi ti razlozi bili legitimni da je Isus bio varalica? Obrazloži svoj
odgovor.
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Povod za ovo sazivanje Sinedriona bilo je vaskrsavanje Lazara iz mrvilh. U ovom kontekstu vidimo jedan fenomen, koji je realnost u celom Jevanđelju. Svako čudo koje Isus čini donosi dve jednake, ali suprotne posledice. Ono, na jednoj strani izgrađuje veru onih koji uočavaju pravo značenje znaka (2,11 i 11,45, na primer). Ali isto čudo ujedno i pojačava protivljenje i mržnju prema Isusu od strane verskih vlasti, koje su se Isusu suprotstavljale bukvalno od samog početka (5,16-18; 9,14-34; 11,45-53).
Taj odnos “ubrzane provokacije“ [accelerating provocation] može se jasno videti na sledećoj šemi, u kojoj se događaji pojavljuju kao uzlazno kretanje stepeništem:
Čišćenje hrama (2,13-22)
Lečenje u subotu
(5,1-18)
Prekidanje bogosluženja
(7,37-39; 8,12)
“Hula“ (8,58.59)
Lečenje u subotu
(9,1-16)
“Hula“ (10,30-33)
Vaskrsavanje Lazara iz mrtvih je “poslednja slamka“ na koju su čekale verske vođe u Jovanovom Jevanđelju (11,1-44 — ukupno sedam provokativnih postupaka u Jerusalimu). U Četvrtom Jevanđelju Lazarovo vaskrsenje naglo ubrzava završne poteze koji vode u “čas“ Isusovog konačnog “proslavljanja“ i “podizanja“ i krsta (stihovi 11,45-53).
Detaljno istraživanje teksta
Među prijateljima i rođacima koji su došli da izraze saučešće Mariji zbog smrti njenog brata, reakcija je bila podeljena: neki su poverovali u Isusa, dok su drugi Isusov postupak videli kao provokaciju koju je trebalo javiti vlastima (stihovi 45, 46). Obuzeti pravom panikom, verske vođe su sazvale skupštinu da razmotre implikacije Isusovog najvećeg čuda na njihovu poziciju pred narodom (47. stih). Onoga čega su se bojali bilo je dvoje: Prvo, bili su zabrinuti za svoji politički položaj. Bojali su se da će ljudi prestati da ih slušaju i da će se opredeliti za Isusa, prihvatajući ga kao primarni duhovni autoritet. Drugo zbog čega su se bojali bilo je da će Rimljani oduzeti vlast jevrejskim vođama i smanjiti političku autonomiju Jevreja (48. stih).
Skupština se, očito, pretvorila u veliki žamor spekulacija strahom, jer je Kajafa morao da povuče energične poteze, samo da bi dobio njihovu pažnju (stihovi 49, 50). Po njegovom mišljenju je problem bio tako ozbiljan i težak, da je jedina mogućnost spasavanja naroda od propasti bilo da Isus umre. I tako je, od tog trenutka, ovaj savet sve aktivnosti okrenuo ka tome da ubiju Isusa (53. stih).
Znajući za planove Sinedriona, Isus se više nije kretao javno, na način kojim bi na sebe mogao skrenuti pažnju verskih vođa. Zajedno sa svojim učenicima povukao se u jedno udaljeno područje u Judeji (54. stih). Kako se približavao praznik Pashe, pripadnici običnog naroda su počeli da nagađaju da li će se Isus usuditi da se pojavi na svečanostima (stihovi 55,56). Članovi Sinedriona čekali su svoju priliku kako bi uhvatili Isusa (57. stih). Ova poslednja četiri stiha 11. glave označavaju završetak Isusove javne službe i čine jedan deo literarnog mosta ka narativi o periodu Njegove patnje i stradanja.
Glavne teme teksta
Jetki humor Jovanovog Jevanđelja
Videli smo da u Jovanovom Jevanđelju ima mnogo primera namerne dvosmislenosti. Ima i mnogo primera britkog humora, ili ironije, u kojima se osoba ruga svojoj žrtvi, govoreći suprotno od onga što stvarno ima na umu (“O, što je ovo lepa haljina! Gde mogu da kupim tako nešto?“, reći će uobražena tinejdžerka drugoj, čija je haljina videla nekoliko generacija!), ili se iznenada i surovo razbijaju osećanja neke osobe (cigareta koja eksplodira u lice!). Svrha takvog humora u ovom Jevanđelju je poruka čitaocu da će se, okretanjem protiv načina na koji Jevanđelje posmatra Isusa, na kraju pokazati smešnim i da će dočekati propast svojih nada i snova.
Tekst u Jovanu 11,48-52 vrlo jasno izražava rafiniranu ironičnu konstataciju da su, ubijanjem Isusa, verske vlasti same izneveravale svoje planove, i za ovaj i za onaj budući život. Bilo je očigledno da je vaskrsavanjem Lazara članove vladajućeg saveta obuzela panika (stihovi 45-48). Bojali su se da će, ako ne zaustave Isusovo delovanje, svi verovati u Njega, “pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod“ (48. stih). Kajafa, taj bučni razmetljivac i brbljivac (“vi ne znate ništa“ — 49. stih), stupio je na scenu, tvrdeći da savet mora da ukloni Isusa, ako hoće da nacija opstane (50. stih).
Ironične dvosmislenosti u Četvrtom Jevanđelju dostižu svoju kulminaciju u stihovima od 48 do 52. Pošto je izrazio svoje neprijateljstvo prema Isusu, Kajafi se čestita za uspešno predskazivanje da će Isusova smrt značiti spasenje narodu (iako očigledno u totalno drugačijem smislu nego što je Kajafa imao na umu)! Bog ga je očito upotrebio da objasni značenje Isusove smrti, iako on sâm nije bio svestan šta radi.
Ironija u Jovanovom Jevanđelju dostiže u 48. stihu gotovo nekontrolisane proporcije. Uspaničeni, članovi Sinedriona kažu, ako dozvole da Isus dalje živi, da će svako verovati u Njega i da će Rimljani doći i uništiti i grad i hram. Međutim, šta je zapravo poznato čitaocu na kraju prvog veka? Da su raspinjanjem Isusa jevrejski knezovi navukli na sebe upravo one posledice kojih su se bojali. Plan verskih vođa u razapinjanju Isusa bio je da se spase narod i hram. Ironija zbivanja je pokazala da je njihov postupak uništio narod i hram. Njihov plan je bio da spreče da svet poveruje u Isusa. Ironična posledica raspeća je bila da je, Isusovom smrću, Bog doneo spasenje svetu na način kako to verske vođe nikada ne bi ni u snu pomislile.
Savremene implikacije
Grešno ljudsko srce ima gotovo beskrajnu sposobnost opravdavanja nepravde. U ovom tekstu mi vidimo iskrene religiozne ljude koji izgrađuju dobre i zdrave razloge za uklanjanje jednog dobrog Učitelja, čija je primarna greška bila što je rekao istinu o sebi. Za vreme strahota Drugog svetskog rata nacisti su se razmetali svojim ubeđenjem kako će doći dan kada će im svet zahvaljivati što su ga oslobodili Jevreja. Ponašali su se kao sluge svim narodima!
Ovakva neverovatna samoobmana dostići će svoj puni i konačni zenit u poslednjim danima istorije sveta (Otkrivenje 13,16.17). Isus govori o vremenu “kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini“ (Jovan 16,2). Jevrejske verske vođe Isusovog vremena bile su žrtve takve samoobmane u istoj meri kao i bilo ko drugi. Ljudi koji danas odbacuju Isusa (i u samoj crkvi i izvan nje) ponašaju se na isti način kao i nekada jevrejske vođe.
l
Primena Reči
Jovan 10,22-11,57
1. Da li je uopšte stvarno
važno da li neko veruje da je Isus u potpunosti Bog? Na koji bi način
uloga i služba Jovanovog Jevanđelja bile umanjene u tvom životu, ako bi
smatrao da je Isus bio samo dobar čovek? Anđeo? Najviše stvoreno
biće?
2. Možeš li se setiti prilika
u životu kad je Bog odlagao da usliši tvoje molitve? Kako si se osećao u
takvim prilikama? Da li si nekada, u takvim prilikama, dovodio u sumnju Božje
staranje i brigu? Kako si povratio poverenje u Boga i Njegova obećanja?
Koja su iskustva, u tim prilikama, učvrstila tvoju veru?
3. Ko ti je ovde blizak?
Marija? Marta? Lazar? Posetioci koji izražavaju Mariji saučešće?
Jevrejske vođe? Smatraš li da bi Isus u ovom trenutku plakao nad tvojim
stavom prema Njemu? Kakve promene bi, po tvom mišljenju, On želeo da učini
u tvom stavu?
4. Da li si se nekada
suprotstavljao nečemu za šta si u dubini svog bića znao da je pravo?
Zašto si to činio? Kako se dogodilo da si uvideo svoju samoobmanu? Imaš li
na umu neke metode za izbegavanje samoobmane za svakodnevnu primenu?
l
Istraživanje Reči
1. Uz pomoć biblijskog
atlasa, prouči kartu hramskog kompleksa u Jerusalimu. Identifikuj poziciju
Solomunovog trema. Da li bi Isus i Njegovi učenici bili na domašaj ušiju
od unutrašnjeg trema hrama? Koliko su bili udaljeni od rimske tvrđave
Antonije?
2. Uz pomoć konkordancije i/ili SDA Bible Dictionary, pronađi i načini spisak svih vaskrsenja u Bibliji. Koliko je razdoblja biblijske istorije zastupljeno na tom spisku? U čemu je Lazarovo vaskrsenje jedinstveno među njima? U čemu su slična?
| < 9. Poglavlje | Sadržaj | 11. Poglavlje > |