Jedanaesto poglavlje

LJUBAV JE ČUDESNA I ČINI ČUDA

Ljubav nije naša jedina emocionalna potreba. Psiholozi znaju da među naše osnovne emocionalne potrebe treba ubrojati i potrebu za sigurnošću, za samopoštovanjem i ugledom u društvu. Ljubav prožima sve ove potrebe i učestvuje u njihovom zadovoljavanju.

Kada sam uveren da me moj bračni drug voli, mogu da se opustim znajući da mi voljeno biće neće naškoditi. Osećam se sigurno u njegovoj prisutnosti. Mogu da se suočim s mnogobrojnim nesigurnostima u svom zvanju. Mogu mi na drugim područjima pretiti neprijatelji, ali uz svog partnera osećam se zaštićen.

I moj osećaj samopoštovanja napaja se činjenicom da me partner voli. Uostalom, ako me on voli, onda sam sigurno dostojan ljubavi. Roditelji su mi mogli govoriti da imam mnogo nedostataka i mana, ali partner me poznaje kao odraslu osobu i voli me. Njegova ljubav godi mom osećanju samopoštovanja i jača ga.

Potreba da se osećam važan predstavlja emocionalnu ličnu karakteristiku koja nema mnogo veze s ponašanjem. Želja za uspehom je sila koja me tera da idem napred. Svi mi želimo da u životu postignemo nešto zaista vredno truda. Svi imamo neku svoju zamisao šta znači biti ugledan i važan i svim silama se trudimo da to ostvarimo. Sigurnost da nas bračni drug voli, pojačava našu svest o vlastitoj važnosti. Ako me neko voli, onda sam sigurno važna osoba, zar ne?

Važan sam postao zato što sam stigao do vrha lestvice dostignuća koje sam sebi zadao kao cilj. Sada sam sposoban da razmišljam apstraktno, da rečima prenosim svoje misli, da donosim odluke. Uz pomoć pisane ili snimljene reči mogu da se koristim mislima svojih prethodnika. Mogu da izvučem korist iz iskustva drugih, iako su živeli u drugo vreme i pripadali drugoj kulturi. Otkrivam da u svim kulturama ljudi veruju u postojanje duhovnog sveta, pa me zato ni smrt najbližih ne može zauvek od njih rastaviti. Srce mi govori da je to istina, iako mi um, naviknut da svemu pristupa s naučnog gledišta, postavlja pitanja na kja još ne znam da odgovorim.

Ja sam zaista važan. Život ima smisla. Postoji viši cilj. Želim da verujem da je sve ovo istina, iako nisam potpuno siguran sve dok ne osetim da me neko voli. Kada moj bračni drug s ljubavlju ulaže vreme, energiju i trud u mene, počinjem da se uveravam da sam važan, bar nekome. Bez ljubavi bih mogao da provedem celi svoj životni vek u traganju za potvrđivanjem svoje vrednosti, za poštovanjem i sigurnošću

i da na kraju ostanem nezadovoljan i prazan. Kada doživim ljubav, sve se menja. Tada dobijam snagu da razvijem sve svoje potencijale. Postajem sigurniji u svoje mogućnosti i vrednosti i mogu da usmerim svoje napore na postizanje postavljenih ciljeva umesto da se bavim samim sobom i svojim strahovanjima i slabostima. Prava ljubav uvek donosi slobodu!

U okviru braka, ako ne osećamo da smo voljeni, razlike među nama se povećavaju. Počinjemo jedno drugo posmatrati kao pretnju svojoj sreći i uspehu. Borimo se da sačuvamo samopoštovanje i svest o vlastitoj važnosti i brak postaje bojište umesto predvorja Raja.

Ljubav ne predstavlja rešenje svih problema, ali stvara klimu sigurnosti u kojoj možemo tražiti odgovore na sva pitanja koja nas tište. Oslanjajući se na čvrstu međusobnu ljubav, bračni par može da raspravlja bez prebacivanja i osuđivanja o međusobnim razlikama. Sukobi se mogu rešavati. Dvoje različitih mogu naučiti da žive u skladnoj zajednici. To su blagodati ljubavi!

Već i sama odluka da volite svog bračnog druga nudi neslućene mogućnosti. Učenje njegovog ili njenog jezika ljubavi pretvara te mogućnosti u stvarnost. Ljubav je zaista u stanju da preokrene svet. Barem je tako bilo sa Džin i Normom.

Proveli su na putu oko tri sata da bi stigli do moje ordinacije. Norm u stvari i nije hteo da dođe, ali se predomislio kada je Džin zapretila da će ga ostaviti. (Nikada ne predlažem ucene, ali ljudi zaista ne znaju šta ću predložiti pre nego što dođu do mene!) Bili su u braku preko trideset i pet godina i nikada pre toga nisu tražili pomoć bračnog savetnika.

Razgovor je započela Džin.

- Želela bih da odmah znate dve činjenice! Prvo, nemamo nikakvih financijskih problema. Čitala sam, naime, u nekom časopisu da novac predstavlja najveći problem u braku. Kod nas to nije slučaj. Oboje smo radili celoga života, kuća je otplaćena, automobili su otplaćeni. Drugo, želim da znate da se ne svađamo. Žalim svoje prijateljice od kojih čujem da se stalno svađaju sa svojim muževima. Mi to nikada nismo činili. Oboje smatramo da su prepirke uzaludne i zato ne trošimo vreme i napor na ono što ne pomaže!

Kao bračni savetnik, visoko sam cenio njenu otvorenost. Bilo je jasno da odmah želi da pređe na samu srž problema. Očigledno se dobro primremila za ovaj susret. Htela je da bude sigurna da nećemo raspravljati o nevažnim pojedinostima.

Nastavila je zato odmah: «Problem je u tome što ne osećam da me muž voli. Đivot nam se pretvorio u rutinsko ponavljanje već doživljenoga. Ujutru ustajemo i odlazimo na posao. Posle podne ja obavljam svoje poslove, a on svoje. Obično večeramo zajedno, ali ne razgovaramo. Dok jedemo, on gleda dnevnik na televiziji. Posle večere nešto radi u podrumu, zatim zaspi pred televizorom i spava dok mu ne kažem da je vreme da ide u postelju. Preko vikenda on nešto popravlja i sređuje, uveče odlazimo na večeru s prijateljima, s njima razgovaramo, ali čim sednemo u auto razgovor je završen. Stižemo kući, on seda pred televizor, zaspi i spava dok ga ne probudim da ide u postelju.

Mi smo kao dva stanara koji žive u istoj kući. Među nama nema ničega. Ne osećam nimalo ljubavi s njegove strane. Nema topline, nema emocija. Samo praznina, mrtvilo. Ne verujem da ću još dugo izdržati da živim na ovaj način.

Briznula je u plač. Pružio sam joj maramicu i okrenuo se prema Normu. Gledao me je zabezeknuto.

- Ja je uopšte ne razumem! Učinio sam sve što je u mojoj moći da joj pokažem da je volim, naročito u poslednje dve godine! Čini mi se da ništa ne pomaže. Bez obzira šta da činim, ona se stalno tuži da je ne volim. Uopšte ne znam šta bih još mogao da učinim!

Bilo je potpuno jasno da je i Norm razočaran i ozlojeđen. Postavio sam mu pitanje:

- Šta ste sve učinili da svojoj ženi pokažete da je volite?

- Pre svega, dolazim kući s posla pre nje i svaki dan spremam večeru. U stvari, ako baš želite da znate, večera je skoro uvek gotova kada ona stigne kući. Posle večere perem posuđe. Usisavam prašinu, jer nju boli kičma. Obavljam sve poslove u vrtu, jer je ona alergična na polen.

Nastavio je da priča o drugim poslovima koje obavlja po kući. Kada je završio, upitao sam samoga sebe: «Pa, šta ta žena uopšte radi u kući?»

Norm je objasnio: «Sve to činim da joj pokažem da je volim, a ona tu sedi i ponavlja ono isto što meni govori već dve godine – da ne oseća da je voljena. Zaista više ne znam šta bih da učinim za nju!!!»

Kada sam se ponovo obratio Džin, ona je uzviknula: «Sve je to lepo što on čini! Ali, ja bih htela da sedne pored mene na kauč i da razgovara sa mnom! Mi nikada ne razgovoramo. Trideset godina nismo razgovarali. On uvek nešto radi, kosi travu, usisava prašinu, pore posuđe. Želela bih da sedne pored mene i da mi posveti malo vremena, da me gleda, da govori o nama, o našem životu.

Opet je zaplakala. Bilo mi je jasno da je kvalitetno, zajednički provedeno vreme njen primarni jezik ljubavi.Vapila je za pažnjom. Želela je da se s njome postupa kao s partnerom, a ne kao predmetom. Normov posao nije zadovoljavao njemu emocionalnu potrebu. Iz razgovora s Normom saznao sam da se ni on ne oseća voljen, samo on o tome ne govori glasno. Mislio je: «Ako si u braku trideset i pet godina, ako su svi računi plaćeni, ako se ne svađate, šta bi još hteo više od toga?»

Upitao sam ga: «Kakva bi, po vašem mišljenju, morala da bude idealna supruga? Kada biste našli idealnu ženu, kakve bi bile njene osobine?»

Prvi put me je pogledao pravo u oči i upitao: «Zaista to želite da saznate?»

- Da! – odgovorio msam ja.

Namestio se udobnije na kauču, prekrstio ruke na prsima, a na licu mu se ukazao široki osmeh: «Nekada sam sanjario o tome. Savršena supruga bi došla kući pre mene i spremila mi večeru. Ja bih radio u dvorištu, a ona bi me pozvala da dođem za sto. Posle večere, ona bi oprala posuđe, a ja bih ga obrisao. Zašivala bi dugmad na mojoj košulji kada se za to ukaže potreba.»

Džin više nije mogla da se obuzda. Okrenula se prema njemu i dobacila ljutito: «Ne verujem ni reči od onoga što govoriš! Sam si rekao da voliš da kuhaš!»

- Nemam ništa protiv kuhanja! Ali, čovek me je lepo pitao šta bi bilo idealno!

Više ništa nisam morao da pitam. Znao sam da je Normov primarni jezik ljubavi delo ljubavi, mala usluga iz ljubavi. Šta mislite zašto je Norm radio sve po kući, zašto se toliko trudio da pomogne Džin? Zato što je to bio njegov primarni jezik ljubavi, zato što je on na taj način izražavao svoju ljubav. Problem je bio u tome što dela ljubavi nisu bila Džinin primarni jezik ljubavi. Na emocionalnom planu njoj to nije ništa značilo. Ali, da je ona njemu to činila, njemu bi značilo sve!

Kada je Norm shvatio o čemu se radi, rekao je žalosno: «Zašto mi to neko nije rekao pre trideset godina? Mogao sam svake večeri da sedim s njome na kauču i da razgovaram umesto da obavljam sve te glupe poslove!»

Okrenuo se prema Džin i kazao: «Prvi put u životu konačno razumem šta hoćeš da mi kažeš kada se tužiš da ne razgovaramo. Nikada ni to nije bilo jasno. Uvek mi se činilo da stalno razgovaramo. Ti želiš da svake večeri sednem pored tebe i da ti posvetim pažnju. To je tvoj emocionalni jezik ljubavi. Od večeras pa do kraja života poklanjaću ti svake večeri najmanje po petnaest minuta sedenja na kauču i razgovora o bilo čemu. Na to možeš da računaš!»

I Džin je odvratila Normu istom merom: «To bi bilo predivno. Meni zaista nije teško da ti pripremim večeru. Biće gotova nešto kasnije, jer se kasnije od tebe vraćam s posla. Rado ću prišivati dugmad na tvoju košulju. Nikada mi nisi ostavljao dovoljno vremena za to. Spremna sam da do kraja života perem posuđe ako to tebi znači da te volim!»

Džin i Norm su se vratili kući i počeli da jedno drugome pokazuju ljubav na obostrano razumljiv način. Za manje od dva meseca bili su u drugom medenom mesecu. Javili su mi se s Bahama da mi kažu do kakve je radikalne promene došlo u njihovom braku.

< 10. Poglavlje Sadržaj 12. Poglavlje >