Šesto poglavlje

Treći jezik ljubavi:

PRIMANJE POKLONA

Živeo sam u Čikagu i studirao antropologiju. Da bih proučio tičične etnografske karakteristike ljudskih društava, posećivao sam fascinantne ljude po celom svetu. Putovao sam po Centralnoj Americi i proučavao napredne kulture Maja i Acteka. Proputovao sam Tihi okean i proučavao plemena u Melaneziji i Polineziji. Razmatrao sam običaje Eskima u tundrama Severa i starosedelaca Ainua u Japanu. Studirao sam njihove kulturološke običaje vezane uz brak i otkrio da u svakoj kulturi primanje i davanje darova predstavlja deo ljubavno-bračne procedure.

Antropolozi se oduševljavaju kulturološkim modelima koji preovlađuju u raznim kulturama. Nisam ni ja bio izuzetak. Da li je moguće da darovanje predstavlja još jedan temeljni jezik ljubavi koji prelazi etničke i kulturne granice? Da li je izražavanje ljubavi uvek praćeno davanjem? Ova pitanja mogu da zvuče teoretski ili pomalo filozofski, ali odgovor je uvek potvrdan i ima svoj duboki smisao u svakoj kulturi.

Bio sam član antropološke ekipe koja je boravila na ostrvu Dominika. Cilj nam je bio da proučimo kulturu karipskih Indijanaca. Tom prilikom sam se upoznao s Fredom. Fred nije bio karipski Indijanac, već mladi crnac od oko 28 godina starosti. Izgubio je ruku loveći ribu dinamitom i nije više mogaoi da nastavi svoju ribarsku karijeru. Imao mje zato vremena napretek, a meni je njegovo društvo izvanredno prijalo. Provodili smo sate i sate, razgovarajući o kulturi njegovog naroda.

Kada sam prvi put posetio Fredovu kuću, odmah me je upitao: «Doktore, da li ste za sok?» Prihvatio sa sa zadovoljstvom. Fred se okrenuo svom mlađem bratu i rekao: «Donesi sok doktoru Geriju!» Njegov brat se okrenuo bet reči, krenuo prašnjavim puteljkom prema nasadu palmi, popeo se na kokosovu palmu i vratio s kokosovim orahom u rukama. «Otvori ga!» - zapovedio mu je Fred. Sa tri hitra poteza mačetom, brat je otvorio kokos i načinio trouglast otvor na njegovom vrhu. Fred mi je pružio kokos s rečima: «Vaš sok!» Kokos se bio još zelen, ali sam sok ispio do kraja, jer sam znao da se radi o daru ljubavi. Ja sam bio njegov prijatelj, a prijateljima se daje sok.

Na kraju našeg druženja, kada sam se spremao da napustim ostrvo, Fred mi je pružio konačni dokaz svoje naklonosti – dvadesetak centimetara dugačak, nešto savijeni prut koji je izvadio iz mora. Bio je potpuno uglačan od udaranja o stene. Fred je objasnio da je prut dugo boravio uz obale Dominike i da treba da ga zadržim kao uspomenu na to prekrasno ostrvo. Još i danas, kada god pogledam taj prutić, zamišljam da čujem udaranje talasa o hridine tog karipskog ostrva. Ali, ipak me ne podseća toliko na Dominiuku, koliko na ljubav i prijateljstvo.

Poklon je nešto što možemo držati u ruci i kazati: «Moj prijatelj je mislio na mene!» ili «Ona me se setila!» Morate razmišljati o nekome da biste mu dali poklon. Poklon je simbol tog razmišljanja. Nije važno koliko košta. Bitno je da ste mislili na tu osobu. I nije bitna čak ni sama pomisao, koliko nastojanje da se ona pretoči u poklon koji se predaje kao izraz ljubavi.

Majke pamte dan kada im je njihovo dete predalo na dar cvet koji je ubralo u bašti. Osećale su se voljene iako je cvet bio ubran tamo gde nije trebalo da bude otkinut. Deca su od najranijih dana sklona da daruju svoje roditelje, što može da posluži kao dokaz da je davanje poklona jedan od osnovnih izraza ljubavi.

Većina ceremonija venčanja obuhvata i davanje i primanje prstena. Osoba koja obavlja ceremoniju kaže: «Ovo prstenje je spoljašnji i vidljivi znak duboke duhovne veze koja spaja vaša srca u ljubavi kojoj nema kraja!» To nije prazna priča. To je samo verbalno izražavanje jedne velike istine – da ti simboli imaju emocionalnu vrednost. Možda se ta istina još izrazitije izražava na kraju braka koji se raspada, kada muž i žena prestaju da nose venčano prstenje. To je svakako vidljivi znak da je brak u krizi. Jedan muž je priznao: «Kada mi je bacila venčani prsten u lice i besno izletela iz kuće tresnuvši vratima, znao sam da je naš brak pred raspadom. Dva dana nisam podigao prsten sa poda. Kada sam konačno skupio dovoljno snage da to učinim, gorko sam plakao.» Prsten je bio simbol nečega što je trebalo da traje, ali kada se nalazio u njegovoj ruci, a ne na njenoj prstu, bio je to vidljiv znak da je svemu došao kraj. Odbačeni prsten je uzburkao osećanja ostavljenog muža.

Vidljivi simboli ljubavi nekim ljudima su važniji nego drugima. Zbog toga pojedinci imaju različito mišljenje o venčanom prstenu. Neki posle venčanja nikada ne skidaju venčani prsten. Drugi ga uopšte i ne nose. To je samo znak da različiti ljudi imaju i različite primarne jezike ljubavi. Ako je primanje poklona moj primarni jezik ljubavi, više od svega ću ceniti prsten koji sam dobio od žene i nosiću ga s velikim ponosom. Isto tako će me duboko dirnuti i svaki drugi poklon koji će mi ona dati u toku godina zajedničkog života. Bez poklona, kao vidljivih simbola ljubavi, mogao bih posumnjati u njenu ljubav.

Poklono se pojavljuju u svim veličinama, bojama i oblicima. Neki su skupi, a drugi ništa ne koštaju. Za osobu, čiji je primarni jezik ljubavi primanje poklona, cena poklona uopšte nije važna, osim ako se izuzetno razlikuje od onoga što par sebi može da dozvoli. Ako neki milioner stalno daje poklone koji staju jedan dolar, tada se njegova bračna partnerka može upitati da li je on zaista voli. Međutim, ako su porodične finansijske mogućnosti ograničene, tada i poklon od jednog dolara može izražavati ljubav vrednu milione dolara.

Ako je primarni jezik ljubavi vašeg partnera primanje poklona, vi možete postati specijalista u davanju. Ustvari, to je jezik ljubavi koji se najlakše može naučiti

Pokloni se mogu kupiti, naći ili načiniti. Muž koji negde u polju ubere cvet, našao je način da izrazi svoju ljubav, ukoliko njegova žena nije alergična na poljsko cveće. Muževi koji raspolažu većim iznosom sredstava, mogu kupiti prekrasnu čestitku koja ih neće stajati više od nekoliko dolara. Oni koji to ne mogu, mogu je sami napraviti, zabadava. Uzmite komad papira iz korpe za otpatke u kancelariji, presavijte ga napola, uzmite makaze i izrežite srce. Napišite: «Volim te!» i potpišite se. Pokloni ne moraju da budu skupi!

Ali, šta da činimo sa osobom koja kaže: «Ne znam davati poklone. Nikada ih nisam ni dobijao. Nre znam kako da nešto prikladno odaberem. Meni to ne stoji, nije mi prirođeno!» Čestitam, upravoi ste došli do otkrića koje će vam omogućiti da budete vrhunski umetnik u iskazivanju ljubavi. Vi i vaš bračni partner govorite različitim jezicima ljubavi. Pošto ste to otkrili, bacite se na učenje tog drugog jezika! Ako je primarni jezik ljubavi vašeg partnera primanje poklona, vi možete postati umetnik u davanju poklona. Ustvari, to je jezik ljubavi koji je najlakše može naučiti.

Gde treba da započnete? Načinite spisak poklona koji su u toku proteklih godina uspeli da oduševe vašeg bračnog partnera. Možda će to biti pokloni koje ste mu vi dali, ili pokloni koje je dobio od drugih članova porodice ili prijatelja. Na temelju tog spiska možete izvući zaključak o vrsti poklona koje vaš partner uživa da dobije. Ako niste sigurni u sebe ili ne znate da odaberete poklon, čak ni uz pomoć ovog spiska, zamolite nekog člana porodice koji dobro poznaje vašeg braćnog druga da vam pomogne svojim savetom. U međuvremenu, sami birajte poklone koje možete da kupite i dajite ih svom bračnom drugu, ne čekajući neku posebnu priliku. Ako je primanje poklona njegov primarni jezik ljubavi, skoro sve što mu poklonite biće prihvaćeno kao izražavanje ljubavi. Ako je u prošlosti vaš bračni partner kritikovao vaše poklone i niđta mu nije bilo dovoljno dobro, tada primanje poklona nije njegov primarni jezik ljubavi.

POKLONI I NOVAC

Ako želite da postanete uspešni u davanju poklona, možda ćete morati da promenite svoj odnos prema novcu. Svaki od nas ima svoja posebna shvatanja o novcu i svi se mi različito odnosimo prema trošenju novca. Neki među nama su usmereni na trošenje. Osećaju se ugodno kada troše. Drugi su skloni štednji i ulaganju. Osećaju se ugodno kada štede sredstva i kada ih mudro ulažu.

Ako ste osoba koja uživa da troši nikvac, nećete imati problema da kupujete poklone za svoga bračnog partnera. Ali, ako ste štediša, imaćete emocionalni otpor već i prema samoj pomisli da izražavate ljubav trošenjem svojih teško stečenih sredstavaVi nikada sebi ništa ne kupujete. Zašto biste, onda, nešto kupovali svom bračnom partneru? Međutim, niste shvatili da se varate! Iako ništa ne trošite na sebe, vi sebi ipak nešto kupujete! Štednjom i ulaganjem novca kupujete sebi samopouzdanje i emocionalnu sigurnost! Vi zadovoljavate svoje emocionalne potrebe načinom na koji se služite novcem. Međutim, na taj način nikada nećete uspeti da zadovoljite i emocionalne potrebe svoga bračnog druga. Kada otkrijete da je primarni jezik ljubavi vašeg partnera primanje poklona, onda ćete shvatiti da je kupovanje poklona za njega najbolja investicija u održanje braka koja se može zamisliti. Vi tada ulažete u svoj odnos s njime, punite emocionalni rezervoar ljubavi svoga partnera. S punim rezeroarom ljubavi i on će uzvratiti iskazivanjem ljubavi na jeziku koji vi razumete. Kada se zadovolje emocionalne potrebe oba bračna druga, brak dobija potpuno nove dimenzije. Nemojte se toliko brinuti o ušteđevini. Vi ćete i dalje ostati štediša, jer je to karakteristika vaše prirode, ali će vam ulaganje u ljubav vašeg bračnog druga izgledati kao ulaganje u deonice koje donose visoke kamate.

POKLANJANJE SAMOGA SEBE

Postoji jedan neopipljiv poklon, koji ponekad govori više od poklona koji se može videti i držati u ruci. To je poklanjanje samoga sebe, davanje svoje prisutnosti. Biti prisutan kada ste potrebni svome partneru, predstavlja najlepši poklon, na najlepši način izražava ljubav partneru čiji je primarni jezik ljubavi primanje poklona. Jedna mlada majka mi se potužila:

- Moj muž više voli nogomet od mene!

- Kako to mislite?

- Na sam dan rođenja našeg sina otišao je da igra nogomet! Ležala sam sama u porodilištu celo poslepodne dok je on igrao nogomet.

- Da li je bio s vama dok ste se porađali?

- Da, moram da priznam. Bio je uz mene sve dok se dete nije rodilo, a onda je deset minuta posle toga već bio na igralištu! Bila sam očajna. Bio je to tako značajn trenutak u našem braku i htela sam da ga podelimo. Htela sam da bude sa mnom. A on me je napustio radi nogometa!

Taj muž je mogao da pošalje na stotine ruža, ali one ne bi pokazale njegovu ljubav tako rečito kao njegova prisutnost u porodilištu. Bilo je potpuno jasno da je žena bila duboko povređena. Tada rođeno dete je već napunilo četnaestak godina, a ona je i dalje govorila o tom razočaranju s isto onoliko žara kao u početku. Nastavio sam razgovor.

- Da li ste svoj zaključak da vas muž ne voli zasnovali samo na tom jednom događaju?

- Nikako! I na dan pogreba moje majke je otišao da igra nogomet.

- Da li je uopšte bio na pogrebu?

- Naravno da je bio! Međutim, čim se pogreb završio, otišao je na igralište. Nisam mogla da dođem k sebi. Moja braća i sestre su me otpratili do kuće, a on je za to vreme udarao loptu.

Kasnije sam razgovarao i s mužem o tim problemima. Odmah je shvatio o čemu se radi.

- Znao sam da će o tome pričati! Bio sam s njome od početka trudova, pa sve do rođenja deteta. Slikao sam je. Bio sam van sebe od sreće. Nisam mogao dočekati da se pohvalim prijateljima u klubu. Međutim, sve moje radostije nestalo kada sam se te večeri vratio u porodilište. Bila je ljuta na mene. Nisam mogao da verujem da će mi uputiti sve te prigovore. Mislio sam da će biti ponosna što sam odmah otrčao da se pohvalim drugovima.

A kada je umrla njena majka? Verovatno vam nije kazala da sam uzeo jednu sedmicu od svog godišnjeg odmora i proveo ga što u bolnici, što u kući, pomažući oko njene bolesne majke. Kada je pogreb bio završen, smatrao sam da sam učinio sve što se od ‚mene moglo očekivati. Bio mi je potreban predah. Volim da igram nogomet i znao sam da će mi on pomoći da se opustim i predahnem. Mislio sam da će i ona razumeti da mi je bilo potrebno malo odmora od svega.

Učinio sam sve što sam smatrao da treba da učinim da bih je zadovoljio, ali to nije bilo dovoljno. Nikada mi nije oprostila ta dva dana. Smešno bi bilo i pomisliti da volim nogomet više nego nju

Ovaj muž nije bio ni prvi ni poslednji koji nije shvatio koliko je važna prisutnost u trenucima krize. Njegova prisutnost je njegovoj ženi bila važnija od svega ostaloga. Fizička prisutnost u trenucima krize je najveći poklon koji možete dati svom bračnom drugu, ako je njegov primarni jezik ljubavi primanje poklona. Vaše telo tada postaje simbol vaše ljubavi. Ukoliko uklonite simbol, svest o postojanju ljubavi nestaje. U toku daljih susreta, ovo dvoje su rešili svoje nesporazume iz prošlosti. Žena je oprostila mužu, a on je naučio zašto joj je njegova prisutnost tako važna.

Ako vam je fizička prisutnost partnera tako važna, zašto mu to otvoreno ne kažete. Nemojte očekivati od njega da vam čita misli. Ako vam partner kaže: «Želeo bih da budem sa mnom večeras, sutra, danas!» - shvatite to ozbiljno. S vaše tačke gledišta, to ne mora biti posebno važno. Međutim, ako ne zadovoljite izraženu želju, možda ćete poslati neželjenu poruku. Jedan muž mi je ispričao: «Kada je umrla moja majka, žena je od šefa dobila samo dva slobodna sata da prisustvuje pogrebu. Tražio je od nje da se odmah posle pogreba vrati na posao. Moja žena mu je kazala da je njenom mužu toga dana potrebna podrška i da će morati da ostane s njime preko celoga dana. Pretpostavljeni joj je pripretio da će ostati bez posla ukoliko se u kancelariju ne vrati na vreme. Odgovorila mu je da joj je muž važniji od posla i provela je sa mnom celi dan. Osećao sam toga dana da joj stalo do mene i da me zaista voli. Nikada nisam zaboravio šta je učinila za mene. Uzgred, posao nije izgubila. Šef je otišao na drugo radno mesto, a ona je preuzela njegov položaj.»

Ova žena je progovorila jezikom ljubavi svoga muža i on joj to nikada nije zaboravio.

Skoro sve što je ikada zabeleženo o ljubavi svedoči da je davanje srž ljubavi. Svih pet jezika ljubavi pozivaju nas da dajemo svom bračnom partneru, ali je za neke od njih primanje poklona ipak najuzvišeniji simbol ljubavi. Najizrazitiji primer ove istine doživeo sam u Čikagu kada sam se sreo s Džimom i Dženis.

Prisustvovali su seminaru o braku koji sam održavao i onda se ponudili da me odvezu do aerodroma. Imali smo dva ili tri sata slobodnog vremena do moga leta, pa su me pozvali u restoran. Poziv sam prihvatio sa zadovoljstvom, jer sam umirao od gladi. Međutim, tog poslepodneva sam dobio nešto mnogo više od obroka.

Džim i Dženis su odrasli na farmama u cenrtralnonm delu države Ilinoj, ni stotinu i pedeset kilometara daleko jedno od drugoga. Ubrzo posle venčanja preselili su se u Čikago. Imali su iza sebe već petnaest godina braka i troje dece. Čim smo seli, Dženis je počela govoriti: «Doktore, ponudili smo se da vas prevezemo do aerodroma da bismo imali priliku da vam ispričamo o čudu koje smo doživeli. Nešto me kod reči «čudo» uvek natera da se trgnem, posebno kada ne poznajem osobu koja je izgovara. Kakvu li ću neobičnu priču sada čuti? Zadržao sam ipak svoje misli za sebe i poklonio Dženis svu svoju pažnju. Doživio sam šok.

- Doktore, sam Bog vas je upotrebio da učinite čudo u našem braku.

Smesta me je zapekla savest. Čas pre sam posumnjao u njenu upotrebu reči «čudo», a onda sam čuo da sam ja vinovnik toga čuda. Slušao sam je još pažljivije.

- Pre tri godine smo ovde u Čikagu prvi put bili na vašem seminaru o braku. Tada sam bila očajna. Ozbiljno sam razmišljala da napustim Džima i to sam mu i kazala. Naš brak je godinama bio prazan. Skoro sam da sam digla ruke od njega. Godinama sam govorila Džimu da mi je potrebna njegova ljubav, ali on nije reagovao. Volela sam decu i znala da i ona vole mene, ali od Džima nisam dobijala ni trunke ljubavi. Ustvari, počela sam ga mrziti. On je metodičan tip. Sve radi planski. Predvidim je kao sat i ništa ne može da poremeti njegovu rutinu.

Predahnula je za trenutak i onda nastavila: Godinama sam se trudila da mu budem dobra žena. Kuhala sam prala, glačala i opet kuhala, prala i glačala. Radila sam sve ono što sam mislila da dobra supruga treba da radi. Održavala sam seksualne odnose s njime jer sam znala da je njemu to važno iako nisam osećala ljubav s njegove strane. Smatrala sam da sam za njega prestala da postojim posle venčanja i da me uzima zdravo za gotovo. Mislila sam da me iskorišćava i ne priznaje kao ravnopravnu ličnost.

- Kada bih govorila Džimu o svojim osećanjima, on bi se nasmijao i odgovorio da je naš brak isto toliko dobar koliko i ostali brakovi. Nije uspevao da shvati zašto sam ja toliko nesretna. Podsetio bi me da su naši računi plaćeni, da imamo lepu kuću i dobar auto, da mogu, ali da ne moram da radim izvan kuće i da bih morala biti srećna umesto što prigovaram. Nije čak ni pokušavao da shvati moja osećanja. Osećala sam se usamljena i odbačena.

Odmaknula je posudu sa čajem i nagnula se malo napred.

- U svakom slučaju, pre tri godine došli smo na vaš seminar. Nikada pre toga nismo slušali nešto slično. Nisam znala šta me čeka, a nisam ni očekivala nešto veliko. Mislila sam da Džima ništa na svetu ne može promeniti. U toku seminara i posle njega, Džim nije mnogo govorio. Činilo mi se da mu se dopada ono što je čuo. Rekao mje da ste duhoviti, ali nije komnetarisao ono što je čuo na predavanjima. Nisam to od njega ni očekivala, pa ga ništa nisam ni pitala. Kao što sam već kazala, bila sam digla ruke od svega.

Kao što znate, seminar se završio rano poslepodne. Vikend posle toga prošao je uobičajeno, ali u ponedeljak, kada se vratio kući, doneo mi je ružu. «Odakle ti ruža?» - upitala sam. «Kupio sam je u cvećari preko puta!» - odgovorio je on. «Mislio sam da ruža zaslužuje ružu!» Rasplakala sam se. «O, Džime, to je tako lepo od tebe!»

Znala sam da je kupio ružu od pijanog prodavca. Videla sam tog mladog čoveka kako prodaje cveće, ali mi to nije bilo važno. Činjenica je da je mislio na mene i da mi je doneo ružu. U utorak me je pozvao iz kancelarije i upitao imam li šta protiv da na povratku kući kupi picu. Rekao je da bi možda odgovaralo da se malo odmorim od kuhanja. Odgovorila sam da je zamisao sjajna i tako je došao kući, noseći u ruci kutiju sa picom. Deca neobično vole picu i bila su srećna što mu je ta misao pala na um. Čak sam ga zagrlila i priznala mu da smo svi uživali. U sredu je svakom detetu doneo poklon, a meni cveće u saksiji. Rekao je da će ruža uvenuti i da bih morala imati nešto trajnije. Počela sam pomišljati da imam halucinacije. U čertvrtak mi je poslao kartu s porukom kako nije uvek u stanju da mi kaže koliko me voli, ali da se nada da ću to shvatiti iz teksta na karti. Opet sam se rasplakala, pogledala u oči i nisam se mogla uzdržati da ga ne zagrlim i ne poljubim. «Hoćeš li da u subotu uveče nađemo nekoga da pričuva decu i da nas dvoje izađemo na večeru?» . predložio je naizgled spontano. U petak pre podne je svratio u poslastičarnicu i svakome od kupio omiljeni kolač. Opet je sve zadržao u tajnosti i samo rekao da ima za nas iznenađenje posle večere.

Celi vikend sam provela kao u oblacima. Nisam imala pojma šta se događa sa Džimom i da li će to potrajati, ali sam uživala u svakom trenutku. Posle večere u restoranu, obratila sam se Džimu: «Džime, moraš mi reći šta se događa. Jednostavno nisam u stanju da shvatim tvoje ponašanje!»

Doktore, morate me shvatiti! Taj čovek mi posle venčanja nije poklonio ni cvetak. Nikada mi nije poslao prigodnu čestitku. Uvek je govorio da je to bacanje novca, jer čestitku pogledaš, pročitaš i baciš. Izašli smo na večeru jednom u pet godina. Deci nikada nije ništa kupio, a od mene je očekivao da im kupujem samo najnužnije. Nikada nije doneo kući ni slatkiš, ni picu. Očekivao je od mene da redovno spremim večeru. Hoću da kažem da je to bila radikalna promena u njegovim navikama.

Okrenuo sam se Džimu i upitao ga: «Šta ste joj u restoranu odgovorili na njeno pitanje?

- Rekao sam joj da sam na seminaru slušao vaše predavanje i primarnim jezicima ljubavi i shvatio da je njen jezik ljubavi primanje poklona. Shvatio sam da joj godinama ništa nisam poklonio. Setio sam se da sam joj, dok smo zabavljali, donosio cveće i sitne poklone, ali da sam posle venčanja pomislio da to više nije potrebno. Sada sam odlučio da ću joj sedam dana svake večeri nešto pokloniti da vidim hoće li to dovesti do bilo kakve promene u našem braku i našim odnosima. Moram priznati da je promena koju sam zapazio bila prilično velika.

Rekao sam joj zatim da vidim da je istina ono što ste govorili i da je pravi jezik ljubavi ključ da se partner oseti voljen. Priznao sam da mi je žao što sam sve ove godine bio nesposoban da zadovoljim njenu potrebu za ljubavlju. Naglasio sam da je iskreno volim, da cenim sve što čini za mene i za decu. Rekao sam da ću uz Božju pomoć biti u stanju da dajem sve do kraja života.

Odgovorila mi je: «Ali, Džime, ne možeš mi svakoga dana kupovati poklone. Nemamo dovoljno sredstava za to!» Pa dobro, možda ne baš svakoga dana, ali barem jednom sedmično! To bi bila pedeset i dva dara godišnje i to je više nego što si dobila u toku prošlih pet godina. Osim toga, ko kaže da ja sve darove namerama da kupim? Možda ću neke od njih napraviti sam, a možda ću prihvatiti savet doktora Čepmena i ubrati cvet u našoj bašti!

Sada se Dženis umešala u razgovor: Mislim da zaista nije propustio nijednu sedmicu u protekle tri godine. Postao je sasvim drugi čovek. Nećete verovati koliko smo srećni. Deca nas sada zovu golubići. Moj rezervoar ljubavi je sada prepun.

- Kako se s vama, Džime? Osećate li da vas Dženis voli?

- O, ja sam uvek osećao njenu ljubav. Ona je najbolja domaćica na svetu. Izvrsna je kuharica. Moja odeća je uvek čista i izglačana. Divna je majka i čini čuda za našu decu. Znam da me voli. Sada ste svakako otkrili koji je moj primarni jezik ljubavi, zar ne?

Znao sam i znao sam zašto je Dženis upotrebila reč «čudo».

Darovi ne moraju da budu skupi. Ne moraju se davati ni svake sedmice. Za neke ljude, njihova vrednost uopšte nije povezana s novcem, već s ljubavlju.

U sledećem poglavlju razmatraćemo Džimov primarni jezik ljubavi.

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >