PRVI ILIJA

Car Ahav je bio jedan od najgorih vladara koji je Izrailj ikada imao. Njegova žena, Jezavelja, kći neznabožačkog cara Etvala, vladara Sidona, zavela je službu Valu. Sam Ahav postao je Valov sveštenik. Uticajem Ahava i Jezavelje, ceo Izrailjski narod bio je zaveden u otpad. Narod je prihvatio uverenje da Val, bog Sunca, upravlja svim prirodnim silama. Širom zemlje mogli su se videti dokazi službe Valu.

U brdovitom području istočnog Jordana živeo je čovek o čijem ranijem životu znamo veoma malo. Bio je veoma pobožan; znao je šta znači razgovarati sa Gospodom. Osećao je veliki teret zbog idolopokloničke službe i otpada Izrailja. Taj čovek zvao se Ilija. Dok je jednom prilikom razgovarao sa Gospodom, došla mu je na um sjajna misao koja mora da je poticala sa Neba. Razmišljao je ovako: narod veruje da Val upravlja svim prirodnim silama. Zato, ako ne bi bilo kiše ili rose za izvestan period vremena i ljudi počnu da pate od žeći, shvatiće da služe lažnom bogu. Tako je Ilija pošao na kolena i počeo da se moli da ne bude ni kiše ni rose.

Bog je odgovorio na njegovu molitvu i poslao ga na odvažan zadatak u sam Ahavov dvor sa proročanstvom da neće biti ni rose ni kiše "dokle ja ne rečem." Pre nego što je uplašeni car mogao da reaguje, Ilija je već otišao.

Car je tražio Iliju tri i po godine, želeći da ga ubije. Ali, Bog je štitio svog slugu i carevi ljudi ga nisu našli. Zatim, od početka 18. poglavlja 1. O carevima imamo zapisano šta se dešavalo posle tri i po godine. "Posle mnogo vremena, treće godine, dođe reč Gospodnja Iliji govoreći: idi, pokaži se Ahavu, i pustiću dažd na zemlju. I otide Ilija da se pokaže Ahavu, a bijaše velika glad u Samariji." (1. O carevima 18,1.2) "A kad vide Ahav Iliju, reče mu Ahav: jesi li ti onaj što nesreću donosiš na Izrailja? A on reče: ne donosim ja nesreću na Izrailja, nego ti i dom oca tvojega ostavivši zapovesti Gospodnje i pristavši za valima. Nego sada pošlji i saberi k meni svega Izrailja na goru Karmilsku i četiri stotine i pedeset proroka valovih i četiri stotine proroka iz luga, koji jedu za stolom Jezaveljinim." (1. O carevima 18.,17-19) Morate priznati da je Ilija išao direktno na problem! "I posla Ahav k svijem sinovima Izrailjevim, i sabra one proroke na goru Karmilsku." (1. O carevima 18,20)

Zanimljivo je primetiti da gora Karmil i događaji Ilijinih dana mogu biti slika u minijaturi armagedonske bitke - završnog sukoba na kraju sveta. Reč "Armagedon" na jevrejskom jeziku znači gora Megido. Jedina gora Megido koja postoji je gora Karmil. Oni koji rado raspravljaju o bitki na Armagedonu treba pažljivo da proučavaju šta se desilo na vrhu gore Karmil koja se uzdiže nad ravnicom Ezadraelon , jer to je slikoviti prikaz završnog sukoba između sila dobra i zla.

1. O carevima18,21. kaže: "Tada pristupi Ilija ka svemu narodu i reče: dokle ćete hramati na obe strane". Neki moderni prevodi kažu: "Dokle ćete stajati čas na jednoj nozi, čas na drugoj?" "Dokle ćete jahati po ogradi?" "Dokle ćete hramati na obe strane? Ako je Gospod Bog, idite za njim; ako li je Val, idite za njim. Ali narod ne odgovori mu ni reč." Propoved je tog dana bila veoma kratka. Ilija je odmah pozvao na odluku. Kakav je bio odgovor? "Ali narod ne odgovori ni reči". Duboka tišina na gori.

"A Ilija reče narodu; ja sam sam ostao prorok Gospodnji; a proroka Valovih ima četiri stotine i pedeset. Dajte nam dva junca, i neka oni izberu sebi jednoga, i neka iseku na komade i metnu na drva, ali ognja da ne podmeću. A ja ću prigotoviti drugoga junca, i metnuću ga na drva, ali ognja neću podmetati. Tada prizovite ime svojih bogova, a ja ću prizvati ime Gospodnje, pa koji se Bog odzove ognjem onaj neka je Bog." (1. O carevima 18,22-24)

Konačno, ljudi su se oglasili: "I sav narod odgovori i reče: dobro reče". Ilijin predlog bio je sasvim pošten.

Valovi proroci su uradili kako je Ilija rekao. Izabrali su vola, pripremili ga za žrtvu, ali nisu podmetali vatru, već su počeli da prizivaju svog boga. Molili su Vala da se odazove ognjem, "Od jutra do podne govoreći: Vale, usliši nas! Ali nikakva glasa ni koga da odgovori. I skakahu oko oltara koji načiniše. A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govoreći; vičite većma; jer je on bog! Valjda se nešto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili može biti spava, da se probudi. A oni stadoše vikati iza glasa, i parati se noževima i šilima po svom običaju dokle ih krv ne obli. A kad prođe podne, stadoše prorokovati dok ne dođe vreme da se prinese dar; ali ni kaka glasa ni koga da odgovori, ni koga da čuje." (1Carevima 18,26-29)

Zamisli da si bio tamo prisutan i posmatraš razvoj događaja, Ceo dugi dan traje služba Valovih sada su iscrpljeni. Njihovi povici i pozivi Valu su utihnuli. Teška tišina obuzima mnoštvo. "Tada reče Ilija svemu narodu: Pristupite k meni. I Pristupi k njemu sav narod. Tada on opravi oltar Gospodnji koji beše razvaljen. I uze Ilija dvanaest kamena prema broju plemena sinova Jakova, kojemu dođe reč Gospodnja govoreći: Izrailj će ti biti ime. I načini od toga kamenje oltar u ime Gospodnje, i oko oltara iskopa opkop širok da bi se mogle posijati dve mere žita. Namesti drva, i junca isečena na komade metnu na drva, i reče: napunite četiri vedra vode, i izlijte na žrtvu i na drva, Pa opet reče; učinite još jednom. i učiniše još jednom. Pa opet reče; učinite i trećom, te voda poteče oko oltara, i napuni se opkop vode. (1. O carevima 18,30-35)

Da li ste ikad uočili da čovek koji se nalazi potpuno pod Božjom kontrolom, kada dođe u kriznu situaciju, često učini nešto što izgleda neshvatljivo? Da se Ilija tada oslanjao na zdrav razum, on nebi tražio da se donese voda - naprotiv, potrudio bi se da obezbedi zgodno granje, suva drva i iverje za potpalu. Međutim, on zahteva da se donese voda.

Gde su našli dvanaest vedara vode posle tri po godine suše? Ljudi su u to vreme bili spremni da unište svakoga ko uludo rasipa vodu. Ali, ispod same gore Karmil je Sredozemno more. Imali su na raspolaganju obilje slane vode, a ne sveže, pitke.

"A kad bi vreme da se prinese žrtva, pristupi Ilija prorok i reče: Gospode, Bože Avramov, Isakov i Izrailjev, neka danas poznaju da si ti Bog u Izrailju i ja da sam tvoj sluga, i da sam po tvojoj reči učinio sve ovo. Usliši me, Gospode, usliši me, da bi poznao ovaj narod da si ti Gospod Bog, kad opet obratiš srca njihova". (1. O carevima 18, 36.37)

Kakva jednostavna molitva! Reči pune vere! Možeš li da zamisliš mnoštvo koje bez daha ćuti i čeka da vidi šta će se sada dogoditi. Ali Ilija je sigurno znao, iz naročitog otkrivenja koje mu je bilo dato, da će Bog odgovoriti. Da nije tako, zar bi imao hrabrosti da sve ovo uradi?

"Tada pade oganj Gospodnji i spali žrtvu paljenicu i drva i kamen i prah, i vodu u opkopu popi. A narod kad to vide, sav popade ničice, i rekoše: Gospod je Bog, Gospod je Bog". (1. O carevima 18, 38.39).

Korito potoka koje je bilo suvo zbog suše, poteklo je krvlju tog dana - krvlju Valovih i Astarotinih sveštenika. To je bio početak velike reforme u Izrailju.

Na osnovu ovog događaja, odnosno teksta u (1. O carevima 18, 18-21), šta možemo zaključiti o sadržaju Ilijine vesti? Njen prvi deo je "Ostavili ste zapovesti Gospodnje". Drugi deo: "Idete za Valima". Treči deo je poziv na odluku" Dokle će te hramati na obe strane?”

Tokom istorije adventističke crkve, razumevanje duhovnih tekstova neprestano se uvećavalo. Najpre smo uvideli povezanost između Ilije, Jovana Krstitelja i nekoga na samom kraju vremena, pred sam Isusov dolazak. Shvatili smo proročku paralelu između tri i po godine gladi u vreme Ilije i 1260 godina duhovne suše - od 538. do 1798. godine n.e. Na osnovu ovoga očekivali smo da se Ilijina vest ponovo javi i pripremi narod za "veliki i strašni dan Gospodnji".

Proučavajući ovu povezanost, uočili smo da je je u toku mračnog Srednjeg veka postojao kompromis između hrišćanstva i mnogoboštva, kao što je to bio brak između Ahava - recimo da je on bio hrišćanin - i Jezavelje, mnogoboškinje.

U periodu mračnjaštva, Božje zapovesti su bile, u velikoj meri, srušene i u prašinu i pogažene. Isto tako, u tom periodu prihvaćena je i služba bogu Sunca, u dan posvećen Suncu, koji se i zove sunčev dan, što se od tog vremena i nastavlja u većini hrišćanskog sveta. Tako smo, mi kao crkva, proučavajući Ilijinu vest, naglašavali misao: "ostavili ste zapovesti Božje", i zaista je tako. Međutim, i za one koji su prihvatili zapovesti Božje, uključujući i četvrtu, ima nešto u Ilijinoj vesti.

Drugi deo te vesti glasi: "I idete za Valima." Šta predstavlja Val? Ako proučavamo mnogobožačke religije, otkrićemo da sve njih povezuje jedno zajedničko obeležje. U knjizi "Čežnja vekova" stoji: "Načelo da se čovek može spasiti sopstvenim delima bilo je temelj svih neznabožačkih religija." (Čežnja vekova str. 35) Isto tako, zajedničko obeležje svih neznabožačkih religija je služba Suncu, što je u stvari služenje stvorenju a ne Stvoritelju. Modernija verzija svakako bi bila - služenje stvorenju u obliku čovekove službe samome sebi, a ne služba čovekovom Stvoritelju.

Dakle, ovaj drugi deo Ilijine vesti je u stvari opomena protiv službe samome sebi - opomena da ne pokušavamo da se spasemo sopstvenim naporima. Mada verujemo u subotu Gospodnju i ne svetkujemo dan posvećn Suncu, moguće je da postanemo žrtve službe sebi. Moguće je da teoretski verujemo u Boga koji je na nebu, ali, pošto ne nalazimo vremena da njemu služimo iz dana u dan, da ipak u stvari, služimo sebi.

"Mnogi od nas postupaju delimično kao deca ovog vremena, a delimično kao deca večnosti. Ovakvo postupanje izaziva Božje gnušanje". (R&H 27. maj 1890) Bog se gnuša na ovakvo "jahanje po ogradi". Crkva iz Otkrivenja 3. poglavlja vređa Boga svojom mlakošću. Zato treći deo Ilijine vesti kaže: "Ako je Gospod Bog, idite za njim".

"Nemoj ostati na stanovištu koje su mnogi već zauzeli, koji se očigledno kolebaju između opravdanja kroz Hrista i oslanjanja na sopstvenu pravednost. Varaju se oni koji misle da njihove zasluge imaju nekakvu pravednost. Njihov je um zbunjen i smeten tu gde je sve čisto i jasno. Kraj je blizu. Nemamo vremena da oklevamo između dva stava". (R&H 27. maj 1890.)

Da li si bio zbunjen slušajući teološke protivrečnosti? Da li smatraš da se ne može reći da je tu sve čisto i jasno, kad jedan teolog kaže jedno, a drugi drugo? Nije važno koliko razumeš ili ne razumeš od svih pojedinačnih tačaka diskusije; postoji jedna nit koja se provlači kroz sve njih. Da li se oslanjaš na opravdanje kroz Hrista, ili se oslanjaš na sopstvenu pravdu. U tome je suština. Svi ostali detalji su od drugorazrednog značaja.

Ako ne poznajem Isusa kao svog ličnog Prijatelja i Spasitelja, to znači da se oslanjam na sopstvenu pravdu. Tada meni danas dolazi od Boga Ilijina vest: "Dokle ćete hramati na obe strane?”

Ilijina vest bila je upućena Izrailju, Božjem narodu. To je razlog što i mi, koji smo Božji narod danas, treba da u njoj tražimo vest za sebe. Iako je taj narod bio pao - niže nego ikad pre - to je još uvek bio Božji narod, Bog njih nije odbacio. Umesto toga, činio je sve da ih oživi. To je bio i deo Ilijine molitve - "da bi poznao ovaj narod da si ti Gospod Bog, kad opet obratiš srca njihova!" Dobra vest, zar ne?

Ako će pred sam Isusov dolazak postojati ljudi koji će objavljivati vest sličnu Ilijinoj, i u duhu i sili proroka Ilije, sigurno je da taj posao neće moći da obave dok tu vest ne prime i sami. Ne možemo opominjati druge zbog otpada i greha niti ih pozivati da se obrate ako i sami nismo ovu vest prihvatili u svoja srca. Ilija je bio čovek smrtan kao i mi. (Jakov 5,17) On nije bio bez problema. Njegovo poverenje u Boga nije uvek bilo savršeno i zrelo.. Povremeno se kolebalo. Vratimo se sada izveštaju o Iliji i pratimo događaje do kraja. Zamisli sebe u Ilijinom položaju, na završetku tog dana na gori Karmilskoj. Tog dana izvojevana je velika Božja pobeda. Valovi proroci i sveštenici bili su mrtvi. Prizvao si vatru s neba. Dao sii obećanje da će pasti kiša. Sve izgleda kao da bi u tom trenutku bilo dovoljno da jednostavno zapucketaš prstima prema nebu i zapovediš da kiša dođe. Ili da samo izgovoriš jednostavnu molitvu. To je bilo dovoljno da vatra padne s neba! Međutim, Ilija se pomolio za kišu, a ništa se nije dogodilo. Opet se molio. Ni sada ništa. Molio se treći put. Ništa. Svaki put Ilija šalje svog slugu da pogleda prema moru. Svaki put izveštaj je bio: ništa!

"Sluga je osmatrao dok se Ilija molio. Šest puta se vraćao sa osmatranja govoreći: nema ničega, ni oblaka niti kakvog znaka da će biti kiša. Ali, prorok nije razočarano odustao. Neprestano je ispitivao svoj život, tražeći gde je propustio da oda čast Bogu. Ispovedao je svoje grehe i tako nastavljao da muči svoju dušu pred Gospodom, očekujući znak da mu je molitva uslišena. Dok je ispitivao svoje srce, izgledalo mu je da je sve manji i manji, i u sopstvenim i u Božjim očima. Shvatio je kako je ništa, a da je Bog sve; u trenutku kad se potpuno odrekao sebe, kad se oslonio na Spasitelja kao svoju jedinu silu i pravdu, odgovor je došao". (EGV, 2BC 1035)

"Koliki su izgubljeni u sopstvenim naporima da održe čast svog imena! Ako neko ima ugled uspešnog evanđeliste, darovitog propovednika, čoveka molitve, čoveka vere, čoveka naročitog posvećenja, tada je on u istinskoj opasnosti da doživi brodolom vere kada bude iskušan malom probom koju će Bog pustiti da dođe. Takav će obilno uložiti veliki trud da održi svoj ugled." (EGV, 7BC 958)

Ilija je imao ugled. Na njegovu molitvu tri i po godine nije pala kiša. Zatim se opet molio i pred očima sveg naroda, pala je vatra s neba. Sada je želeo kišu ali ovde vidimo Iliju kako se bori protiv službe Valu u sopstvenom srcu. Nalazio se u iskušenju da pomisli da je ono što je pre učinio bilo njegovo delo i da će moći sada sam, događaje da vodii dalje. Pun je snage! Međutim, on je shvatio iskušenje. Morao je da se moli sedam puta pre nego što je uspeo da se potpuno odrekne sebe. "Ilija se spuštao u poniznosti dok nije bio u stanju da nikakvu slavu ne pripiše sebi. To je stanje u kome Gospod čuje molitve, jer tada dajemo slavu njemu". (EGV, 2BC 1035)

Kada mu je molitva uslišena, pojavio se sluga i javio da vidi mali oblak koji dolazi s mora. To je za Iliju bilo dovoljno. Pripasao je pojas i otrčao pred Ahavovim kočijama, do same gradske kapije.

U to vreme kiša je već pljuštala. Ahav je požurio u grad, ali Ilija je ostao izvan zidova grada. Zamisli ga kako čuči pod gomilom granja i pokušava da zaspi. Ahav odlazi u palatu i priča Jezavelji o događajima koji su se zbili toga dana. Jezavelja se zaklinje da će joj Ilija glavom platiti za živote njenih proroka. Neko tu vest donosi Iliji, on podleže službi Valu i počinje da beži. Bežanje je pokušaj da se sami spasemo, zar ne? Ovaj put Ilija ne trči ispred kočija. Sada trči besciljno - uplašen za svoj život.

Postoje prilike kad se svako od nas, iako se iskreno predao Gospodu, u jednom trenutku oslanja na Boga, a u drugom na sebe. To može da se desi, kao i u Ilijinom slučaju, čak i u toku jednog jedinog dana. Kad bi postojalo dugme na koje treba pritisnuti da se više nikad, ni u kojoj prilici ne oslanjam na sebe, ja bih ga već davno pritisnuo. Zar ne bi i ti? Ali, kao što Ilija nije bio stalno sa Bogom, tako nismo ni mi.

U vreme kada je kiša konačno došla posle sedam Ilijinih molitava, on se potpuno oslanjao na Boga. Sad, iznenada, on opet pokušava da se sam spase. Trči tako brzo da daleko za sobom ostavlja slugu. Konačno se zaustavlja pod jednim grmom, negde daleko u pustinji. Iscrpljen je. Moli se Bogu: "Ubij me. Hoću da umrem". Ali on to nije stvarno mislio. Jer, da je zaista želeo da umre, ostao bi u gradu i Jezavelja bi sa zadovoljstvom ispunila svoju nameru. Ali, Iliju su iscrpli napori da se sam spase. Zato ga je Bog pustio da spava, spava, spava.

Konačno je jedan anđeo bio poslan da ga probudi. "Evo hrane. Uzmi i jedi". Ilija je zatim opet spavao. I drugi put ga anđeo budi. "Vreme je da opet jedeš". Bog zna našu građu - zna da smo prah. Ilija je umoran, iscrpljen od posla obavljenog za Boga, umoran od svojih paničnih pokušaja da se sam spase. Ljudi postaju razočarani kad su umorni. Bog to zna, zato je i dao Iliji priliku da se odmori i osveži.

Dokle god nije naučio da se potpuno oslanja na Boga, Ilija nije mogao biti poslan natrag u narod, da završi posao za one koji su služili Valu. Očigledno je da i mi nećemo biti u stanju da završimo naše delo za Boga dokle god ne naučimo da se u potpunosti oslanjamo na njega. Ali Bog je ostao sa Ilijom, i ostaje sa nama danas.

Nemoguće je oslanjati se delimično na Boga, a delimično na sebe u jednom istom trenutku. Ili se potpuno oslanjamo na Boga, ili se ne oslanjamo uopšte. Mi možemo ići između ove dve mogućnosti, kao što je bilo i sa Ilijom. Punina rasta se postiže spremnošću da se potpuno i stalno oslanjamo na Boga. Bog je vodio Iliju do ovog stanja, i Ilija se ohrabrio. vratio se Izrailju, obnovio proročke škole, imenovao Jelisija za svog naslednika i konačno prenešen na nebo a da nije okusio smrt, kao predstavnik živih iz samog posletka vremena, koji će se, isto tako potpuno oslanjati na Boga, u svakoj prilici i koji će biti uzeti u susret Gospodu na oblacima.

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >