| < 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |
Čak
i neko ko ležerno čita poslanicu Rimljanima može zapaziti da Pavle u poslanici
pravi veliki prelaz između 8. i 9. glave. Međutim, ni sami biblisti se ne mogu
složiti oko tumačenja pomeranja fokusa. Neki deo poslanice od 9. do 11. glave
posmatraju kao dodatak, donekle odvojen od glavnog toka teksta u poslanici.
Drugi taj odsek posmatraju kao središnje jezgro
knjige.
Ako
je naše tumačenje do ovog dela poslanice tačno, ovaj odsek bi teško mogao biti
dodatak, pošto u njemu Pavle pokreće važnu temu Jevrejina i neznabošca. To
pitanje je, kao tezu, on postavio već u 1,16.17. Da budemo još određeniji, on u
ovom delu poslanice obrađuje problem Božje vernosti, imajući u vidu jevrejsko
odbacivanje Hrista. Podsetićemo se da je taj problem Pavle inicirao u 3,1.
Imajmo pred očima i snažan naglasak na izrazu svi koji smo sretali u prvih
osam glava poslanice. I budući da glave (12-15) koje se nastavljaju na ovaj
odsek govore o potrebi za jedinstvom, pravilno razumevanje uloge Jevreja i
neznabožaca u Božjem planu bilo bi značajan temelj tog jedinstva. Kada sve to
spojimo, ovaj odsek nam izgleda znatno bliži centralnom jezgru nego neobaveznom
dodatku.
Ipak,
jedno je ovde sigurno. Tri poglavlja ovog odseka čine čvrsto povezanu raspravu
koja se mora shvatiti kao celina. Prema tome, ovo poglavlje koje obrađuje 9.
glavu poslanice delimično će napustiti način izlaganja na koji smo u ovoj knjizi
navikli. Počinjemo kratkim odsecima, “Ulaženje u Reč” i “Istraživanje Reči”,
koji nam pružaju pregled pomenute tri glave, kao jedne celine. Posle toga
prelazimo na uobičajeni vid proučavanja, u okviru kojeg proučavamo 9. glavu
poslanice. Ovo je neophodno, zato što bi se moglo dogoditi da iz nekih Pavlovih
reči iz 9. glave izvučemo veoma nesrećne zaključke, ukoliko ne bismo razumeli
kuda on “putuje” i kuda će rasprava na kraju odvesti. Prema tome, najpre ćemo
imati dodatni pregled dela poslanice od 9. do 11. glave, a onda i proučavanje 9.
glave.
Pregled
9. do 11. glave poslanice Rimljanima
Ceo
tekst od 9. do 11. glave pročitaj najmanje dva puta, a onda ispiši odgovore na
sledeća pitanja.
1. Načini
pregled toka Pavlove argumentacije u ove tri glave. U čemu se sastoji osnovna
ideja?
2. Kako
se ove tri glave uklapaju s ostatkom poslanice? Zbog čega bi ih neki biblisti
opisivali kao dodatak? Zašto bi ih drugi posmatrali kao glavno jezgro
poslanice?
3. Kako
uočavanje “zaključka” iz drugog dela 11. glave menja način na koji razumeš
ranije delove ovog odseka?
U
ovom odseku ukratko ćemo pokušati da pratimo razvijanje Pavlove misli kroz ceo
tekst od 9. do 11. glave. Pavle počinje ličnim izražavanjem brige za Jevreje kao
svoj narod (9,1-5). Zatim, od 9,6 do 11,10, on pažljivo polaže temelj svojoj
glavnoj misli, koja će doći u drugom delu 11. glave.
Ovo
polaganje temelja Pavle počinje pokretanjem pitanja Božje vernosti, koje je
postavio u 3. glavi poslanice. Zar je Božja Reč zatajila (9,6)? Kako može Bog
biti veran svojim obećanjima upućenim Jevrejima (a) ako se spasenje ostvaruje
verom u Hrista, a ne delima zakona, (b) ako je većina Jevreja odbacila Hrista i
(c) ako su “u igri” sada i neznabošci, s jednakim pravima? Prvi Pavlov odgovor
je da i Izrailjeva istorija sadrži obilje dokaza da pripadanje Izrailju nije
samo stvar gena. Prvo, Avram je imao više nego jednog sina, a ipak je obećanje
ostvareno preko Isakovih potomaka (stihovi 7-9). Jakov i Isav predstavljaju još
upadljiviji primer, jer su bili blizanci! Iste nasledne osobine. Isav je prvi
rođen. Ipak, Bog je “mrzeo” Isava, a voleo Jakova, kasnije prozvanog Izrailj,
kroz koga je obećanje nastavilo da živi (stihovi 10-13).
Osim
toga, tvrdi Pavle, Bog ima slobodu da čini šta god želi. Slobodan je da se
smiluje na koga god hoće (15. stih). Pavlovu poentu čine dve analogije. Bog je
otvrdnuo faraonovo srce (stihovi 16-18), a On je i lončar koji od gline može da
načini ono što poželi (stihovi 19-22). Pavle u stihovima 23 do 29 citira više
starozavetnih tekstova, pokazujući da je Bog slobodan u onome što radi.
Pavle
potom skreće pažnju na iznenađujuću ironiju: neznabošci koji nisu tražili
pravdu, dobili su je, dok je Jevreji koji su je tražili (30. i 31. stih) nisu
dobili. Tu ironiju Pavle objašnjava u 10. glavi poslanice. Istinska pravda
temelji se na veri i nastaje slušanjem. Jevreji su išli za njom na pogrešan
način, delima; nisu slušali.
U
delu teksta u 11,1-10 Pavle zatim pita: “Da li je Bog odbacio svoj narod?”
Odgovor je odrečan. Konačno, sâm Pavle je Jevrejin. I, kako je u izveštaju o
Iliji napomenuto Pavlovim čitaocima, često se događalo da su Bogu bili verni
upravo oni koji su pripadali ostatku Jevreja. I danas postoji ostatak, izabran
po milosti (8. stih). Pavle u 11. stihu konačno dolazi na svoju glavnu ideju.
Bog ima plan, i to zapanjujući plan: da odbacivanje jevanđelja od strane Jevreja
pretvori u mogućnost da jevanđelje ode neznabošcima. Ali ni tu neće biti kraj.
Jevreji će videti kako neznabošci prihvataju jevanđelje, postaće ljubomorni (11.
stih), pa će i sami prihvatiti jevanđelje. Bez obzira na to šta je Bog učinio,
otvrdnjavanje srca i predavanje nekih u neposlušnost, učinio je to imajući na
umu jedan, i samo jedan cilj: da bude milostiv svima (32.
stih).
Prema
Pavlovim rečima, taj zadivljujući plan vidlijv je u njegovoj službi koja otvara
jevanđelje neznabošcima (stihovi 13-16). Međutim, to neznabošcima ne može
poslužiti kao izgovor da se uzohole, “uobraze”. Pavle koristi analogiju
maslinovog drveta (stihovi 17-24), kojom neznabošcima pokazuje da im činjenica o
prihvaćenosti ne daje prednost u odnosu na Jevreje.
Otvrdnjavanje
srca Izrailjaca samo je privremenog karaktera, dok puni broj neznabožaca ne
prihvati jevanđelje (25. stih). Po Božjem planu, ceo Izrailj treba da bude
spasen i On će biti milostiv prema svima (32. stih). Taj divni plan je tako
veličanstven da Pavlu ne preostaje drugo nego da raspravu završi veličanjem i
slavljenjem Boga (stihovi 33-36).
Sve
ono što čitamo u ove tri glave, od 9. do 11, moramo čitati s tim zaključkom pred
očima. Tema ove tri glave nije spasenje na pojedinačnoj bazi, nego Božji plan i
namera s Jevrejima i neznabošcima. Božji je cilj spasavanje svih ljudi i sve što
On radi služi svrsi ostvarivanja tog cilja. Bez tog zaključka, neke od Pavlovih
napomena zvučale bi kao samovolja i hir. Međutim, Bog tako postupa da može biti
milostiv svima.
Rimljanima,
9. glava
Ponovo
pročitaj 9. glavu poslanice Rimljanima u svetlu pregleda sve tri glave i
odgovori na sledeća pitanja.
1. Kako
se 9. glava poslanice uklapa u raspravu koja obuhvata deo teksta od 9. do 11.
glave?
2. Šta
stvarno misli Pavle kada kaže da bi poželeo da bude proklet i “odsečen” od
Hrista radi svoga naroda? Da li je to stvarno tako ili je samo retorika? Kakvu
je sličnu izjavu dao jedan vođa iz Starog zaveta?
3. Uporedi
tekst iz 9,5 u što više prevoda do kojih možeš doći. Kakvu krupnu razliku možeš
da uočiš? Kako je objašnjavaš?
4. Načini
spisak svega što je, po Pavlovim rečima, povereno Izrailju. Objasni na koji
način je Izrailj primio svaki od tih blagoslova.
5. Objasni
šta je bio osnovni Pavlov razlog da citira svaki od sledećih starozavetnih
primera:
a. Isak
b. Jakov
i Isav
c. faraon
6. Objasni
Pavlovu analogiju o lončaru i glini. Zar to ne stvara utisak o vrlo samovoljnom
Bogu? Da li ova glava negira tvoje shvatanje predmeta ljudske slobode? Objasni
svoj odgovor.
7. Objasni
Pavlovo citiranje teksta iz Osije 9,25.
Ovaj
odsek Pavle otpočinje bolnim, ličnim jadanjem, koje mu izvire iz dubine duše
(stihovi 1-5). U tom tekstu imamo iskreno priznanje osećanja velike žalosti i
neprekidne strepnje. Razlog te strepnje (2. stih) je stanje u kojem se nalazi
njegov narod Izrailj, čiji pripadnici većinom nisu prihvatili
Mesiju.
Ovo
je za Pavla gotovo nepojmljivo, pošto je znao da je Izrailj bio blagosloven na
tako mnogo načina. On iznosi ceo spisak blagoslova koji su bili vlasništvo
Izrailja (4. i 5. stih). Na tom spisku nalaze se usvajanje i dobijanje statusa
Božje dece, božanska slava (viđena onom prilikom kada se Bog otkrio na Sinaju,
kao i u brojnim drugim božanskim otkrivenjima), zaveti (načinjeni s Avramom i
obnavljani u neprekidnom nizu s Izrailjem), zakon (koji je u svakom slučaju
milostiv blagoslov, bez obzira na njegovu nemogućnost da spase), služba u
svetilištu i hramu, obećanja (kojima je Hristos konačno ispunjenje), patrijarsi
i na kraju, u telu (ili u smislu ljudskog porekla) Hristos, Mesija. Kako bi se,
sa svim ovim prednostima, uopšte moglo dogoditi da neko u Izrailju ne vidi u
Hristu ono što je u Njemu video Pavle?
Međutim,
Pavlov stav nije stav sudije ili nekoga ko osuđuje. Naprotiv, kaže da bi poželeo
da bude proklet (na grčkom je to reč koju i danas koristimo, anatema, i znači “večno proklet”) i
odsečen od Hrista, ako bi to moglo značiti spasenje za njegov narod (3. stih).
Taj duh solidarnosti sa sopstvenim narodom i briga za taj narod podseća nas na
Mojsija koji je, nakon što se Izrailj poklonio zlatnom teletu, rekao Bogu:
“Molim Ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata. Ali
oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao” (2.
Mojsijeva 32,31.32). U svakom slučaju, postoji razlika između ova dva velika
“pastorska priznanja”. Mojsije traži da bude izbrisan zajedno sa svojim narodom;
Pavle izražava želju da bude “odsečen” zbog svog naroda. On gotovo da ne može ni
da podnese misao da Jevreji neće biti spaseni.
Pavlovo
priznanje daje neodoljiv dokaz o njegovom i dalje veoma snažnom jevrejskom
identitetu. To ponovo vidimo na početku 11. glave, kada on podseća svoje čitaoce
da je Izrailjac, potomak Avramov, iz Venijaminovog plemena (1. stih). Često se
nosimo mišlju da je na damaštanskom putu Pavle doživeo obraćenje iz judaizma u
hrišćanstvo i prestao da bude Jevrejin, ali ta je misao istovremeno i
anahronizam i daleko od Pavlovog načina razmišljanja. Autor Krister Stendal
pokazao je da je ono što je Pavle doživeo na putu za Damask pre bilo poziv nego
obraćenje. Prihvatajući novu misiju u odnosu na neznabošce, Pavle nikako nije
okrenuo leđa judaizmu, a i kako bi to učinio? Hristos je bio ispunjenje zakona i
proroka. Bez obzira na to što je bio apostol neznabožaca (Galatima 2,9), Pavle
je bio Jevrejin. Tačno je da bi neke od osnovnih postavki judaizma, kao što su
obavezno obrezanje, mogle pasti u vodu od trenutka kad je Pavle našao Hrista.
Ali to nije značilo da se Pavle odrekao judaizma, nego da je u Hristu pronašao
pravi judaizam. Pavlova privrženost svome narodu, Izrailju, trebalo je da, za
hrišćane, učini nemogućim svaki oblik antisemitizma, kako ćemo videti kada
budemo proučavali 11. glavu.
U
tekstu u 9,5 nailazimo na jedan prevodilački problem. Tekst, koji u Karadžićevom
prevodu glasi: “Od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloven
uvek”, kaže, prema NIV: “Od njih polazi ljudsko poreklo Hrista, koji je Bog nad
svima, zauvek slavljen!” Pavle ovde izričito naziva Hrista “Bogom”. Međutim,
drugi engleski prevodi kao što su RSV, TEV, NEB i REB koriste interpunkciju tako
da se poslednji deo stiha vidi kao posebna doksologija Bogu, koja nije povezana
s rečju Hristos. Ova razlika nastaje
zato što u izvornom grčkom jeziku uopšte nema znakova interpunkcije, pa ih
savremeni urednici moraju dodati. Budući da je moguće čitati i na jedan i na
drugi način, najbolje je ne insistirati na dogmatskom
zaključivanju.
Ako
je obećanje bilo namenjeno Izrailju, kako je Izrailj mogao da zataji? Da li bi
to značilo da je Božja Reč zatajila i da, prema tome, Bog nije veran i pouzdan?
Povodom takve misli Pavle je u 3. glavi poslanice već jednom izrazio snažnu
negaciju, “Bože sačuvaj!” Ovom prilikom on to i obrazlaže. Pre svega, nikada
nije bilo tačno da je pripadništvo izabranom narodu bilo samo stvar fizičkog
porekla. Isak je bio prvi primer (9,7-9). Avram je imao i drugu decu, ali su
Jevreji znali da su jedino Isakovi potomci bili naslednici obećanja. Mi u 7.
stihu nalazimo važnu reč brojati ili
smatrati, koju je Pavle upotrebio u
4. glavi poslanice. Na isti način kao što je Avramu pravda bila “uračunata”,
prema 4. glavi, Bog je “brojao” i Isakovo božansko potomstvo, tako da će on
postati dete obećanja. Druga Avramova deca nisu bili
“Izrailj”.
U
delu teksta od 10. do 13. stiha nalazimo jedan još snažniji primer, kojim se
ilustruje ista teza. Avramovi unuci Jakov (kasnije nazvan Izrailj) i Isav bili
su blizanci. Poreklo ne može biti neposrednije od ovog. A ipak je Bog voleo
Jakova, a “mrzeo” Isava. Bog je takav svoj izbor najavio još pre nego što su
deca bila rođena, predskazavši da će stariji služiti mlađem. Nijedan Jevrejin ne
bi pristao da uvrsti Isavove potomke u “Izrailj”. To su bili Edomci, narod koji
je živeo južno od Mrtvog Mora (vidi 36. glavu 1. Mojsijeve), zakleti Izrailjevi
neprijatelji. Čak se, u Pavlovo vreme, smatralo da su Idumejci zapravo Edomovi
potomci. Irod Veliki bio je Idumejac. Nijednom Jevrejinu se ne bi svidelo da se
Isavovi potomci priznaju kao deo Izrailja, a ipak je Isav, doslovno, bio
podjednako Avramov potomak kao i Jakov. Ima li boljeg dokaza da je pripadništvo
Izrailju u stvari pitanje Božjeg izbora, a ne samo genetskog nasleđa. Ako bi se
dogodilo da neko i pored svega ostane neubeđen, Pavle je iz 2. Mojsijeve 33,19
citirao Božje reči upućene Mojsiju, da pokaže da Bog može da se smiluje i sažali
na koga god On hoće (9,14.15).
Reč
milost iz tog citata iz 2. Mojsijeve
Pavle pretvara u važan deo svoje rasprave u delu poslanice od 9. do 11. glave.
On je ovde u 9. glavi koristi četiri puta, i još tri puta na kraju 11. glave,
gde donosi svoj zaključak (a samo dva puta izvan tog dela poslanice, u 12,8 i
15,9). Ta reč postaje bukvalno sinonim za reč “blagodat”, koju Pavle, u ovom
delu poslanice koristi jedino u 11,5.6. Pavle ovde pokazuje da je Bog potpuno
slobodan u pogledu pokazivanja milosti. Na kraju svoje rasprave on će pokazati
kako je Božja namera ukazivanje milosti svim ljudima.
Ovo
Pavla vodi u još jedan starozavetni primer, primer faraona (9,16-18). Prema
izveštaju iz 2. Mojsijeve, Bog je faraona podigao i otvrdnuo mu srce, želeći da
pokaže svoju nameru. Prema tome, Bog može da se smiluje, da ukaže milost kome
želi da je ukaže, a takođe može i da otvrdne srce kome god to
želi.
Pavle
nastavlja u stilu “dijatribe”, očekujući očigledan prigovor. Ako Bog sve
predodređuje, kako onda može da nas okrivljuje? Pavle takvu misao odbija pomoću
jedne prividno proizvoljne i autoritarne argumentacije. Bog može da čini šta god
poželi! Ko si ti da drsko odgovaraš Bogu (20. stih)? Ne znaš li da je On lončar,
a ti glina i da On, prema svom izboru, može da načini sudove i za plemenite i za
obične svrhe (21. i 22. stih)? (Slika Boga kao lončara dolazi od starozavetnih
proroka. Vidi Isaija 64,8 i Jeremija 18,1-10.)
Ovu
fazu rasprave Pavle zaključuje nizom starozavetnih citata koji naglašavaju ili
Božje slobodno pravo da bude milostiv ili bezumnost bilo kojeg od Izrailjevih
očekivanja da nešto može dostići i samo zato što ima Avrama za pretka. Prvi
citat je iz Knjige proroka Osije: proroku je bilo zapoveđeno da se oženi
prostitutkom koja mu je rodila decu koja nisu bila njegova. Upravo su njihova
imena bila ogledalo celokupnog skandala. Bila su nazvana “nije moj narod” i
“neljubaznicom” [“onom koja nije ljubljena”]. To je bio simbolički prikaz
Izrailjevog odbacivanja Boga u Osijino vreme, ali Bog je obećao da će ta deca,
koja su predstavljala buntovni Izrailj, biti nazvana “moj narod” i “ljubaznica”,
“ljubljena” (Osija 2,23). Pavle citira taj stih i tekst iz Osije 1,10 (9,25.26),
ali ih različito tumači. U tim imenima on vidi dokaz da će Bog pružiti ruke
preko Izrailja i obuhvatiti one neznabošce koji nisu bili Njegov narod. Drugim
rečima, Božja spremnost da obuhvati i buntovne Izrailjce opravdava okolnost da
On obuhvata i neznabošce.
Pavle
potom citira dva teksta iz Isaije (10,22.23 i 1,9), želeći da pokaže da su čak i
starozavetni proroci znali da će se spasti samo ostatak Izrailja i da bi, da Bog
nije intervenisao, Izrailj postao kao Sodom i Gomor
(9,27-29).
Na
prvi pogled, teško je čitati celu ovu raspravu iz 9,6-29 a da ne budemo bar malo
zbunjeni. Da li Bog stvarno postupa proizvoljno? Autor C. H. Dod verovatno je
izražavao osećanja mnogih čitalaca poslanice Rimljanima kad je izneo sledeći
komentar na Pavlovu ilustraciju o lončaru i glini: “Ovo je već otrcana
ilustracija. Međutim, problem je u tome što čovek nije grnčarski sud, jer on hoće da pita: ’Zašto
si me ovako načinio?”, i neće
dopustiti da bude silom ućutkan. Ovo je najslabija tačka u celoj poslanici”.
[1]
Ali pre nego što
bismo se okomili na Pavla, a i svakako pre nego što preuranimo sa zaključkom da
Bog, proizvoljno, neke predodređuje za spasenje a neke za propast, moramo imati
na umu više stvari:
1.
Podsetimo
se konteksta. Pavle ne govori o spasenju u pojedinačnom smislu. On istražuje
Božju vernost i okvirnu nameru za Jevreje i neznabošce zajedno. On nikada ne
govori o ljudima pojedinačno kao onima koji bi bili predodređeni za
propast.
2.
Podsetimo
se Pavlovog naglaska i zaključka celog njegovog niza misli u ovom odseku. Čak i
ako Bog neke predaje u neposlušnost ili otvrdnjava njihova srca, to je deo
Njegovog plana da sve pomiluje (11,32).
3.
Pođi
malo dalje u tekstu i obrati pažnju na značaj koji Pavle u Rimljanima 10,15-17
pridaje ljudskom odgovoru vere. Da je Bog “prosto” samovoljan, taj odgovor bi
bio besmislen. U stvari, cela rasprava kao da nam pokazuje da se pravda temelji
na odluci vere, a ne na fizičkom srodstvu s Avramom.
Tačno
je, Bog ima pravo da deluje po svom izboru. On sa glinom može da čini što god
poželi. Ali ono što je On odlučio da učini s glinom jeste da pokaže milost, kako
će nam Pavle u nastavku pokazati.
“Šta
ćemo onda reći?”, pita Pavle u 30. stihu. Može li stvarno biti tako da su pravdu
dobili neznabošci, koji je nisu tražili, a da je ne dobiju Jevreji koji je jesu
tražili? Ma kako izgledalo čudno, odgovor je pozitivan. Pavle navodi dva
razloga.
Prvo,
Izrailjci su je tražili delima, a ne verom. Drugo, spotakli su se o “kamen
spoticanja” (32. stih). Pavle ovde sastavlja dva teksta iz Isaije koji upućuju
na Boga kao na kamen (8,14; 28,16), jedan koji govori o Bogu koji navodi
buntovne Izrailjce da se spotaknu o kamen za spoticanje, a drugi koji upućuje na
Božju pouzdanost, kao na ugaoni kamen hrama. U pozadini, takođe, verovatno stoji
priča iz Psalma 118,22, o naoko bezvrednom kamenu koji je postao ugaoni kamen
hrama. Primena “kamena” na Isusa očito je bilo opšte poznato predanje u ranom
hrišćanstvu, pošto je nalazimo u 1. Petrovoj 2,6-8 (koji citira oba teksta, iz
Isaije i 118. psalma) i u Marku 12,10,11; Luki 20,17 i Delima 4,11 (koji
citiraju samo tekst iz Psalma).
Problem
Jevreja je u tome što su od Hrista načinili kamen za spoticanje, umesto da se u
Njega pouzdaju. Ima li za njih još nade? O tome će Pavle imati mnogo da kaže na
kraju ovog odseka poslanice Rimljanima.
Rimljanima,
9. glava
1. Da
li bih bio u stanju da kažem ono što kaže Pavle u 3. stihu i da poželim da sâm
budem proklet radi spasenja drugog ljudskog bića? Ako je odgovor potvrdan, radi
koga? Da li bi to bio plemeniti čin samožrtvovanja ili svojevrsno bezumlje?
Zašto?
2. Da
li se slika o glini u Božjim rukama uklapa s načinom na koji shvatam svoj odnos
sa Bogom? Da li bi trebalo da se uklopi?
3. Da
li je Bog mene izabrao? Po čemu to znam? Kakav je odnos između Njegovog izbora i
moje slobode?
4. Može
li se za mene reći da “tražim pravdu”? Ako je odgovor potvrdan, kako znam da li
je to traženje delima ili verom? Ili, da li je možda dostižem bez traženja, kao
neznabošci o kojima je govorio Pavle u 30. stihu?
1. Uz
pomoć citata na marginama načini spisak svih starozavetnih tekstova koje je
Pavle naveo u ovoj glavi. Pogledaj svaki od tih tekstova. Zašto je u ovoj glavi
Pavle citirao tako mnogo tekstova? Zašto je izabrao baš te
tekstove?
2. Pročitaj
članke o Edomu i Edomljanima u nekom dobrom biblijskom rečniku. Potraži te
termine u biblijskoj konkordanciji i zapazi koliko se često pojavljuju. Izdvoj
nekoliko citata (previše ih je, da bi ih sve čitao), i zapazi kako je često
težak sukob između Edomljana i Izrailja.
3. Pročitaj
tekst u 2. Mojsijevoj 7,1 – 11,10. Unesi primere u kojima Bog otvrdnjava
faraonovo srce u jedan stubac, a one u kojima faraon sâm otvrdnjava svoje srce,
u drugi stubac. Kako te primere možeš sastaviti u jednu celinu? Smatraš li da je
faraon bio odgovorna osoba?
4. Pročitaj
tekst od 27. do 33. glave u 1. Mojsijevoj. Kako se tim čitanjem osvetljava ono
što Pavle govori o Jakovu i Isavu u 9. glavi poslanice
Rimljanima?
5. Pročitaj
tekst od 1. do 3. glave Knjige proroka Osije. Zašto, po tvom mišljenju, Pavle
koristi tu proročku poruku u 9. glavi poslanice
Rimljanima?