< 16 Poglavlje | Sadržaj | 18. Poglavlje > |
Suočeni
s neslaganjima i raspravama u savremenoj crkvi, ponekad dolazimo u iskušenje da
od ranih hrišćana stvaramo idole, ili da ih idealizujemo; smatramo da su živeli
u jedinstvu i da im je sve bilo zajedničko. Ovaj odsek poslanice Rimljanima
podseća nas na podatak da su i rani hrišćani imali svoja neslaganja i svoje
rasprave. Oni su, u stvari, verovatno bili vrlo slični nama. Ali možda baš to
savete koje je Pavle uputio njima čini posebno korisnima i za nas. Iako su možda
problemi bili drugačije prirode, proveri da li ovi stihovi možda ne dotiču mesta
koja i dalje “svrbe” tvoju crkvu.
Rimljanima
14,1 – 15,13
Tekst
u 14,1 do 15,13 pročitaj u najmanje dva različita prevoda, a onda u svoju
beležnicu za poslanicu Rimljanima upiši odgovore na sledeća
pitanja.
1. Objasni
kako je Pavle upotrebio izraze slabi i
jaki. Šta možeš reći za obe
grupe? Navedi o njima sve što možeš.
2. Koja
su dva problema, predstavljena u prvih pet stihova, prema našem tekstu, bili
predmet prepiranja? Koje su istorijske okolnosti mogle dovesti do takve borbe
mišljenja?
3. Smatraš
li da su ti problemi i stvarno uneli razdor među rimske hrišćane, ili da li to
Pavle upućuje opšte savete vernicima? Koje elemente nalaziš u tekstu da bi
potkrepio svoj odgovor?
4. Na
jednoj strani beležnice načini tri stupca. U prvom, nabroj sva uputstva koja
Pavle daje slabima. U drugom, navedi sve što on posebno upućuje jakima. U
trećem, navedi uputstva za koja smatraš da se podjednako odnose na obe grupe.
Potom uporedi uputstva iz sva tri stupca. Do kakvih zaključaka dolaziš u pogledu
Pavlovih namera u vezi s Rimljanima? Kakvu vezu vidiš, kada je reč o današnjoj
crkvi?
5. Da
li se Pavle identifikuje s jednom ili drugom grupom? Zašto ili zašto
ne?
6. U
kom smislu stihove od 7. do 13. vidiš kao rezime ovog odseka? Kakav je Pavlov
zaključak?
7. Kako
objašnjavaš Pavlove reči u 14,14 da ništa (ili, kao prema NIV, “nikakva hrana”)
nije nečisto? Šta Pavle time hoće da kaže?µ
Istraživanje Reči
Pavle
ovaj odsek započinje jednom zapovešću, najverovatnije upućenom “jakima” (izraz
koji će on upotrebiti tek u 15,1), da prihvate “slabe u veri”, ali ne samo zbog
prepiranja i svađa (14,1). On dalje pominje dva područja rasprava. Prvo se
odnosi na one koji jedu samo povrće, za razliku od onih koji jedu sve (2. stih).
Drugo se odnosi na one koji jedan dan smatraju važnijim, ili svetijim od drugog,
za razliku od onih za koje je svaki dan podjednako važan (5. stih). Na osnovu
opisa rasprava razumemo da su slabi bili oprezniji hrišćani, koji su se
uzdržavali od jedenja mesa i izdvajali neke dane.
Pavle
se identifikuje s jakima (15,1), ali daje uputstva obema grupama. Jaki ne treba
da ukoravaju slabe, a slabi ne treba da osuđuju jake (14,3). Osim toga, jaki
treba da budu voljni da popuste u korist slabih, a ne da ih “ubijaju” (stihovi
15-21). Zaključak predmeta je da pripadnici obeju grupa treba da prihvate jedni
druge (15,7).
Bilo
je mnogo rasprava o ovom odseku poslanice. Da li se Pavle oglašava povodom neke
sasvim određene situacije u Rimu, ili upućuje uopštene savete koristeći
zamišljenu situaciju? Ako postoji neka konkretna situacija, kakav je njen
sadržaj? Ko su bili ti koji su isticali zabrane u području ishrane? O kakvim se
to “danima” raspravljalo?
Raspravu
o delu poslanice od 14,1 do 15,13 počećemo pregledom situacije u Rimu. Zatim
ćemo analizirati savet koji Pavle daje obema grupama, a onda načiniti zaključak,
istražujući značaj tih važnih uputstva za Rimljane i nas
danas.
Mnogi
biblisti smatraju da Pavle koristi
hranu i dane kao zamišljene primere situacija koje bi mogle uneti razdor među
hrišćane, želeći da uputi uopštena uputstva u pogledu jedinstva među vernicima.
Oni ukazuju na sličnost između tog teksta i Pavlovih uputstava u vezi s hranom
prinošenom idolima, iz 1. Korinćanima od 8. do 10. glave i zaključuju, pošto je
Pavle neuporedivo određeniji u tekstu iz poslanice Korinćanima koja je — svi se
u tome slažu — pisana prva, da su 14. i 15. glava poslanice Rimljanima uopšten
prepis sasvim konkretnog saveta upućenog Korinćanima u vezi s hranom prinetom
idolima. (To je bilo pitanje koje su Korinćani postavili Pavlu u svom pismu;
vidi 1. Korinćanima 7,1 i 8,1.) Ti biblisti takođe smatraju, pošto Pavle nikada
do tada nije bio u Rimu, da bi on teško mogao znati kakve su konkretne probleme
Rimljani mogli imati i zato je dao uopštene savete utemeljene na specifičnim
problemima s kojima se suočavao u crkvama koje je dobro
poznavao.
Međutim,
protiv ovakvog stava govore dve osnovne grupe dokaza. Prva grupa je poređenje
između 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave i Rimljanima 14. i 15. glave. Tačno je
da ima mnogo sličnosti, uključujući i terminologiju slabi-jaki. Ali kada
pažljivo ocenimo i uporedimo dva teksta, vidimo da se sličnosti odnose na vrstu
saveta koje Pavle daje i na načela kojima potkrepljuje svoje savete. Razlike su
u specifičnostima.
Na
primer, ne može se osporiti da je u oba teksta Pavle više zaokupljen pitanjem
kako se hrišćani odnose jedni prema drugima, nego konkretnim pitanjem u vezi sa
ishranom, dok su težišta u oba teksta često vrlo slična. U 1. Korinćanima 8,8 i
Rimljanima 14,17 Pavle se služi drugačijim jezikom da bi izrazio isto uverenje
da pitanja hrane nisu od najveće važnosti. Pavle se u oba teksta, takođe, poziva
na zahvaljivanje Bogu za hranu kao na neku vrstu ozakonjenja korišćenja te hrane
(Rimljanima 14,6 i 1. Korinćanima 10,30). Pavle u oba teksta izlaže temu brige
za druge i stavljanja njihovih interesa iznad sopstvenih (1. Korinćanima
10,24.33 i Rimljanima 15,1-3). Tumačenje ove široke, opšte teme podrazumeva
mnogo istovetnih specifičnih pobuda i obzira: ne stavljati kamen spoticanja na
put drugom čoveku (1. Korinćanima 8,9; 9,12 i Rimljanima 14,13.21); prisutna je
opasnost “ubijanja” slabih, radi kojih je Hristos umro (1. Korinćanima 8,11 i
Rimljanima 14,15.20), a izražena i briga za uzdizanje zajednice (1. Korinćanima
8,1; 10,23 i Rimljanima 14,19; 15,2). Uz to, oba teksta to načelo brige za
drugoga posebno povezuju s pitanjima ishrane i naglašavaju da je bolje odreći se
inače dozvoljenih običaja u ishrani nego biti uzrok sablazni drugome (1.
Korinćanima 8,13 i Rimljanima 14,21). Na kraju, postoje i neke druge
terminološke sličnosti, kao što su slabi (1. Korinćanima 8,7.8.10.12 i Rimljanima 14,1.2; 15,1),
huljenje (1. Korinćanima 10,30 i
Rimljanima 14,16) i slavljenje (1.
Korinćanima 10,31 i Rimljanima 15,6.7.9).
Sve
ovo nedvosmisleno jasno pokazuje da je Pavle, pišući tekst koji proučavamo, imao
na umu tekst iz 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave. Zato i nije teško razumeti
zašto bi to moglo navesti na zaključak da je naš tekst uopšten prepis, ili
parafraziranje ranijeg teksta iz poslanice Korinćanima. No, mora se skrenuti
pažnja i na razlike, kao i na prirodu tih razlika.
Prvo,
dosta je elemenata u 1. Korinćanima koji nisu ponovljeni u Rimljanima poslanici.
Među njima su sva pominjanja problema idolopoklonstva i hrane žrtvovane idolima.
Nisu upotrebljeni izrazi “idolsko meso” (1. Korinćanima 8,1.4.7.10.11; 10,19.38)
i “mesarnica” (1. Korinćanima 10,25). Međutim, još upadljiviji su posebni
elementi uneti u naš tekst koji nemaju svoj pandan u 1. Korinćanima. Jedan od
njih je pominjanje “povrća” u 14,2. Taj izraz Pavle nigde drugde ne koristi.
Drugi je pominjanje “dana” u 5. stihu. U 1. Korinćanima nema ničega što bi i
izdaleka bilo tome nalik. Konačno, nigde se u 1. Korinćanima ne pominju ni reči
čisto ili nečisto
(14,14.20).
Ako
Pavle prepričava 1. Korinćanima u uopštenom smislu, zašto bi uključivao sasvim
specifičnu terminologiju, koje niti ima u 1. Korinćanima, niti pripada njegovom
uobičajenom ličnom rečniku? Izgleda nam logičnije da on tu terminologiju
uključuje zato što što ona ima veze sa specifičnim problemima oko kojih se vode
rasprave u hrišćanskoj zajednici u Rimu. Mi smo u uvodu već izneli podatak da je
Pavle imao dovoljno kontakata s Rimom, bez obzira na to što nikada ranije nije
bio tamo, da bi poznavao ljude u Rimu,. Ako je imao dodira s ljudima u Rimu onda
je verovatno imao i pristupa informacijama u pogledu tamošnje
situacije.
Druga
grupa dokaza protiv ideje da su uputstva iz našeg teksta samo uopšteno
prepričavanje teksta iz 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave odnosi se na odjeke
ranijih tekstova u Rimljanima poslanici koji dopiru i do ovog odseka. Izgleda
nam da je tokom cele knjige Pavle utirao put za ovaj odsek. Ako je to tačno, to
bi nas moglo navesti na zaključak da je Pavle osetio da bi taj materijal, iz 14.
i 15. glave, mogao biti vrlo osetljiv, pa je svoje čitaoce počeo da priprema za
njega u ranijim delovima poslanice. Evo nekih primera tih odjeka.
Analogija
o Avramu u 4. glavi poslanice ima svoj višestruki odjek u 14. glavi. U 4,19-21
čitaocima se daje informacija da Avram, predstavljen kao duhovni otac svih
hrišćana i Jevreja i neznabožaca, nije bio “slab u veri” i nije “sumnjao”, nego
da je bio “jak” i “potpuno uveren” da je Bog kadar učiniti ono što je obećao.
Svi ovi elementi pojavljuju se i u našem tekstu. Pavle, koji se identifikuje s
“jakima” (15,1) savetuje one koji dele njegovo razmišljanje da treba da podnose
nedostatke slabih (1. stih) i da rado primaju “slabe u veri” (14,1). Oni koji
“sumnjaju” osuđeni su ako jedu (23. stih), a svi oni treba da budu “potpuno
uvereni” u svom umu (5. stih). Ovi odjeci su spona između Pavlovih uputstava u
vezi s jedinstvom u pogledu hrane i danâ, i ključne slike u ranijoj raspravi o
temelju jedinstva između Jevreja i neznabožaca u Hristu.
Drugi
primer dolazi iz 2,1, gde Pavle objavljuje da osoba koja sudi drugome nema
izgovora, jer sudeći drugome osuđuje samu sebe. Samo je Bog sudija i Njegovu
ulogu niko ne sme da uzurpira (vidi 2,16 i 3,6). Tekst u 14,4.10. i 13 odjek je
Pavlove ranije rasprave u 2. i 3. glavi poslanice. Priznanje da je Bog verni i
pravedni sudija vodi u spremnost da mu dopustimo da i bude sudija. To je spona
između Božje moralne čestitosti i hrišćaninove moralne odgovornosti prema
bližnjima. Savet hrišćanima da se uzdrže od osuđivanja drugih ljudi u pogledu
predmeta hrane i danâ nije samo opšti savet, “pridodat” na kraju poslanice iz
nekog ustaljenog običaja. On je preko ovih odjeka u sprezi s Pavlovom osnovnom
porukom.
Iako
bi se deo teksta u 14,7-9 mogao posmatrati kao obična digresija, predmet
pripadanja Hristu, Gospod(ar)u živih i mrtvih, odjek je jezika živih i umirućih
iz 6. glave poslanice, naročito iz stihova od 10 do 13. To sadašnja uputstva
povezuje s kontekstom moralne odgovornosti iz 6. glave, gde Pavle ističe da
Božju blagodat hrišćani ne bi trebalo da koriste kao izgovor što i dalje žive u
grehu. Biti živ Bogu (6,11) znači biti mrtav grehu. Živeti Gospodu (14,8)
znači uvažavanje činjenice da je
Hristos Gospod svih i dopuštanje da On bude sudija. Osuđivanje i prekorevanje
drugih ljudi povezano je nevidljivim nitima s grehom koji hrišćani ostavljaju
ako su živi Bogu.
Konačno,
u Rimljanima 5,6, Pavle objavljuje da je Hristos umro za bezbožnike. Umro je za
nas dok smo još bili “slabi” (NIV koristi reč nemoćni, ali to je ista reč koja se u
14. glavi poslanice koristi za slabe). Pavle u 14,15 podseća jake da je slabi
brat neko za koga je Hristos umro.
Ako
su 14. i 15. glava poslanice Rimljanima samo uopšteno prepričavanje teksta iz 8.
do 10. glave 1. Korinćanima, zašto je onda tako mnogo linkova [spona] sa
ostatkom poslanice? Bolji zaključak bi glasio da se Pavle bavi sasvim
specifičnim i osetljivim problemom u rimskoj crkvi. On već u početnom delu
poslanice počinje da utire put za tu raspravu. Time što je unapred obavio
teološke “zemljane” radove i radove na temeljenju, on je obezbedio uslove da se
njegovi saveti oko konkretnih problema lakše “progutaju”. To daje veću
verovatnoću da će biti u mogućnosti da ostvari svoj cilj i pomiri te dve strane,
umesto da talasa vode prepiranja, pa da ih još više razdvoji. I mada ponavlja
ista temeljna načela hrišćanskog vladanja već prisutna u 1. Korinćanima, on ipak
koristi novu terminologiju, inače netipičnu za njega, kako bi pomenuta načela
primenio na novu situaciju u rimskoj crkvi. Pavle nam ne govori dovoljno o toj
situaciji da bismo je mogli razumeti do detalja, ali biblisti koji veruju da se
Pavle bavi sasvim određenom situacijom daju različite mogućnosti
tumačenja.
Ko
su mogli biti ti ljudi koji su jeli samo povrće (14,2)? Postoji u tom smislu
više mišljenja. Neki u njima vide Jevreje koji ne žele da jedu nikakvo mesto,
zbog problema uzimanja mesa žrtvovanog idolima. Tako bi situacija bila identična
onoj u 1. Korinćanima od 8. do 10. glave. Međutim, već smo videli dokaze koji
govore protiv takvog gledišta. Da se Pavle i u 1. Korinćanima i u Rimljanima
bavio istom situacijom, zašto bi se njegov rečnik tako upadljivo menjao?
Okolnost da je Pavle izostavio jezik koji bi se posebno odnosio na problem hrane
žrtvovane idolima, govori nasuprot mišljenju da je to ovde bio glavni predmet.
Drugi
predmet iz 14. glave Rimljanima vide kao spor oko košer-hrane između jevrejskih
hrišćana i hrišćana iz neznaboštva. Tu tvrdnju oni potkrepljuju pozivanjem na
pominjanje “čistog” i “nečistog” iz
14. i 20. stiha. Međutim, propisima za košer-hranu nije bio obuhvaćen
vegetarijanizam, a Pavle je sasvim određen u pogledu tih rasprava u kojima su
učestvovali oni koji jedu samo povrće.
Neki
smatraju da su rimski vegetarijanci zapravo bili hrišćani iz neznaboštva pod
uticajem različitih struja asketizma, koje su činile pokušaje odricanja od tela
u ime duhovnog života. Na primer, na Seneku su, u njegovim mlađim godinama
uticali su na Seneku, neopitagorejci da postane vegetarijanac, iako on to nije i
ostao (Moral Epistles to Lucius, 108:17). U Plutarhovom delu
Moralia nalazimo esej pod naslovom “O jedenju mesa” [On the Eating of Flesh], u
kojem se on zauzima za vegetarijanizam. Neznabožački [nejevrejski] pisci navode
raznovrsne razloge u prilog vegetarijanizma (većinu od njih navodi Plutarh),
među kojima su kultski rituali, odricanje od zadovoljstava, odricanje od
luksuza, zdravlje, verovanje u seobu duša i uzdržavanje od okrutnosti prema
životinjama. Moguće je, iako u prilog tome nema konkretnih dokaza, da je ta
asketska tradicija uticala na neke rimske hrišćane u grčko-rimskom
svetu.
Drugi
opet smatraju da se, iako propisima za košer-hranu nije bio obuhvaćen
vegetarijanizam, postojanje tog običaja među jevrejskim hrišćanima ne može
potpuno negirati. Iako je tačno da vrsta judaizma zastupljena u rabinskim
izvorima definitivno nije sadržavala ni trag tendencije ka vegetarijanizmu,
rabinski judaizam nije bio suština judaizma prvog veka, tako da u jevrejskim
izvorima ipak nalazimo neke nagoveštaje vegetarijanizma. Filo kaže da je
“terapeute” [Therapeutae], sekta egipatskih Jevreja, držala svoje stolove čiste
od svih životinja od kojih se dobija meso (Philo: “On the Contemplative Life”).
Oni verovatno nisu imali nikakvog uticaja u Rimu, ali je moguće da su takvi
običaji mogli nastati i u drugim delovima sveta gde su se Jevreji nastanili
posle rasejanja iz Palestine. Isto tako, nije bilo ništa neobično da jevrejski
izvori govore o privremenom uzdržavanju od mesa za posebne prilike, kao što je
priprema za neko otkrivenje ili kao pokora za kakav greh (4. Jezdrina 9,23-25;
Ruvimovo svedočanstvo 1,9.10; Judino svedočanstvo 15,4).
Kako
ćemo rezimirati sve ove informacije? Nemoguće je pouzdano reći ko su bili rimski
hrišćani koji su jeli samo povrće. Prilično pouzdana je pretpostavka da se
njihovi razlozi nisu odnosili na zdravlje, nego na različite vrste
ritualističkog asketizma, koje su nikle i u jevrejskom i nejevrejskom
[neznabožačkom] svetu prvog veka.
Prevod
prema NIV ovako počinje tekst u 14,5: “Jedan smatra da je jedan dan svetiji od
drugog.” Međutim, reč sveti samo je
tumačenje i nije sadržana u izvornom tekstu. Pavle jednostavno kaže da neki
čovek “prosuđuje” ili “vrednuje” dan od dana, dok drugi “prosuđuje” ili
“vrednuje” svaki dan. Na šta nas ovde Pavle upućuje? Prisutna su tri glavna
shvatanja: subota, jevrejski praznični dani i dani posta. Pre izvesnog vremena
je nemački biblista po imenu Rauer dao više uverljivih objašnjenja o tome zašto
je Pavle govorio o danima posta — mogućnost koja bi se vrlo teško mogla dogoditi
nama, pošto su takvi dani prestali da imaju mnogo značaja u našoj kulturi.
Međutim, mi u prvom veku nalazimo obilje dokaza o značaju dana posta u
jevrejskom, neznabožačkom i ranohrišćanskom svetu.
Prvi
razlog koji navodi Rauer jeste da je gotovo nemoguće tvrditi da su neki hrišćani
u Rimu svetkovali ili sve dane podjednako ili ni jedan jedini dan. Svi su morali
imati dan bogosluženja, u koji bi se okupljali. Ako su verske službe održavali
zajednički, oni su morali da praznuju određene dane. Drugo, terminologija se
ovde razlikuje od one u Galatima 4,10 ili u Kološanima 2,16, gde je praznovanje
određenih dana najverovatnije bilo aktuelno. (Pavle ovde govori samo o “danima”,
dok u Galatima govori o “danima, mesecima, vremenima i godinama”, a u Kološanima
o “praznicima, mladinama i subotama”.) Treće, izraz “prosuđuje svaki dan”,
neobičan je izraz za “ne svetkovati nijedan dan”. Konačno, pozivanje na dane
najlogičnije je vidljivo u kontekstu istog opšteg problema, pomenutog u 2.
stihu, problema običaja u ishrani. Sve to čini mogućim da se izraz “dani” iz
14,5 ne odnosi na dane za svetkovanje, nego na dane posta. Drugim rečima,
rasprava u Rimu nije bila samo oko onoga šta treba jesti, nego i kada to treba
jesti.
Pavle
je ovu terminologiju već jednom primenio, u 1. Korinćanima, od 8. do 10. glave,
iako je tamo govorio samo o slabima, a ne o jakima, i samo izrazio brigu za
slabe, ali im se nijednom nije direktno obratio. Međutim, zašto on koristi izraz
slabi za pažljivije, savesnije
hrišćane? Nije li to ipak pogrdno izražavanje, da ne nabrajamo dalje? Postoje
neki dokazi u grčko-rimskom svetu da se izraz slabi koristio u značenju obziran,
savestan (vidi Horacije [Horace]: Sermons, 1:9:60-78). Može biti da je taj
izraz Pavle koristio baš na taj način. Izraz slabi u
veri nesumnjivo upućuje na neku
negativnu konotaciju u poslanici Rimljanima. Pa ipak, Pavle nigde ne tvrdi da bi
slabi trebalo da postanu jaki, kako ćemo kasnije videti; jedino što sigurno
znamo jeste da su “slabi” oni pažljiviji, savesniji hrišćani, koji se strogo
drže ograničenja u ishrani, kao i običaja o poštovanju dana — što Pavla
identifikuje sa jakima (15,1) — i da, umesto da traži jednoobraznost običaja,
Pavle upućuje na dublje jedinstvo u Hristu.
Pavle
u ovom odseku dva puta upućuje na terminologiju teme “čisto” i “nečisto”
(14,14.20). To situaciji u Rimu dodaje još veću meru zanimljivosti, budući da su
se jevrejski propisi o čistom i nečistom odnosili na uzdržavanje od svinjetine i
drugih vrsta jela označenih u 11. glavi 3. Mojsijeve kao nečista, a ne na
vegetarijanizam. Ni ovom prilikom nam Pavle ne daje dovoljno informacija, čime
bi nam omogućio da sa sigurnošću zaključimo zašto on pokreće taj problem, a
ipak, tu imamo nekoliko tačaka koje bi trebalo imati na
umu.
Prvo,
u oba ta stiha prevod prema NIV govori o hrani koja je čista ili nečista, ali
reč hrana dodali su prevodioci i ona
se ne nalazi u izvornom tekstu. Pavle jednostavno izražava svoje uverenje da
ništa nije nečisto (14. stih) i da je sve čisto (20. stih), ukoliko neko ne
smatra da je nečisto. Pošto kontekst glave stvarno obuhvata hranu, može biti,
dakle, da Pavle upravo to ima na umu, ali to je samo
pretpostavka.
Pavle
je verovatno znao da su problemi koji su se odnosili na čisto i nečisto
izazivali napetost među jevrejskim hrišćanima i hrišćanima iz neznaboštva. Lako
je zaključiti da su takvi problemi mogli izazvati napetost, ako znamo da je
jedan od načina na koje su stari Jevreji tumačili svoje propise o čistoj i
nečistoj hrani bio da ih smatraju simbolom, koji je trebalo da ih podseća na to
da ne treba da se druže s nečistim narodima, tj. neznabošcima (vidi, npr.
Aristeas 139-142). Takvo shvatanje značilo bi frontalni sudar s Pavlovim
naglašavanjem Božje blagodati i milosti za sve ljude. To bi moglo biti
objašnjenje za bar jedan deo razloga zašto je Pavle pokrenuo problem čistog i
nečistog u 14. glavi poslanice.
Iako
nam Pavle ne daje dovoljno informacija da bismo u potpunosti razumeli situaciju
u Rimu, najbolji dokaz ukazuje na misao da je to tekst kojim Pavle cilja na
sasvim određenu situaciju ili situacije u Rimu. Bilo je prepiranja oko običaja u
pogledu ishrane i oko dana, naročito oko vegetarijanizma i dana posta. Drugim
rečima, rimski hrišćani su se prepirali oko pitanja šta i kada treba jesti. Mi
ne znamo tačno šta je nekim hrišćanima bilo povod za zastupanje tih stavova ili
da li su to bili jevrejski ili nejevrejski hrišćani. Situacija je mogla biti
složena i tamo je moglo postojati više grupa. Na neki način, tenzije između
jevrejskih i nejevrejskih hrišćana verovatno su bile samo deo rimske “kaše”.
Ipak, za nas je najvažnije šta je povodom tih neslaganja Pavle imao da kaže
rimskim hrišćanima, i mi sada prelazimo upravo na ta njegova uputstva.
Pavle
u celom našem tekstu kombinuje savete slabima i jakima. Ta uputstva ćemo tako
razmotriti tako što ćemo se najpre pozabaviti onim što je predviđeno za sve,
potom uputstvima namenjenim slabima i na kraju, savetima upućenim
jakima.
Pavle
ovaj odeljak pridružuje zapovesti o međusobnom prihvatanju. Tekst u 14,1
preporučuje jakima da prihvate slabe; 3. stih podseća i jedne i druge da ih je
Bog sve prihvatio, a 15,7 savetuje obe grupe da se međusobno prihvate, kao što
je Hristos njih prihvatio. Prihvatiti, znači smatrati nekoga sasvim dobrodošlim
i imati s njime zajednicu. Jedina druga prilika u kojoj Pavle koristi tu reč je
u Filimonu, 17. stih, kada moli Filimona da odbeglog roba Onisima prihvati onako
kako bi prihvatio Pavla. Grčki prevod Starog zaveta koristi tu reč u Psalmu 65,4
gde prikazuje Boga koji prima svoj narod u svoj dvor da mu služi. Ako prvi deo
poslanice Rimljanima donosi i jedan jedini zaključak, onda on glasi da smo mi
svi prihvaćeni Božjom blagodaću. Prihvaćeni hrišćani treba da postanu hrišćani
koji prihvataju; konkretno, da postanu oni koji prihvataju one koji možda neguju
drugačije običaje i mišljenja. To je Pavlova najfundamentalnija misao. Upravo u
situaciji kada se ne slažu, hrišćani treba da prihvataju jedni
druge.
Pavlov
drugi savet obema grupama deluje pomalo čudno. On im u 14,5 kaže da svako treba
da bude u potpunosti uveren u svoju misao. Zar to već nije bilo problem? Nije li
upravo na tome počela rasprava? Svi oni su bili potpuno uvereni u svoju misao i
nisu se slagali jedni s drugima. Pavle, međutim, i ne pokušava da navede sve
hrišćane da se slože. Ne pokušava da ubedi slabe da veruju onako kako veruju
jaki, niti savetuje jake da usvoje ubeđenja slabih. Naprotiv, i jedni i drugi
treba da budu potpuno uvereni u svoju misao.
Pavle
je bio voljan da ostavi dovoljno prostora za hrišćansku slobodu, kad je dolazilo
do problema kao što je taj, ali to nikako nije značilo da hrišćani mogu slobodno
da greše. Da je smatrao da su problem ili problemi koji su bili predmet
prepiranja u Rimu imali presudnu ulogu u nečijem odnosu prema Bogu ili prema
drugima, Pavle ne bi bio govorio na takav način. Na primer, kad je Korinćanima,
u 5. glavi 1. Korinćanima, pisao o pitanjima seksualnog nemorala u crkvi, tada
nije rekao da svako treba da bude potpuno uveren u svoju misao. Ne, dao je jasna
i sasvim određena uputstva o tome šta treba učiniti. Niti je Galatima, koji su
bili u iskušenju da se vrate shvatanju spasenja delima zakona, rekao da svako
treba da bude potpuno uveren u svoju misao. Sloboda nije biti slobodan da
grešiš. Međutim, među hrišćanima postoje opravdane razlike u pogledu kako
prakse, tako i mišljenja. Zato bi povodom takvih pitanja hrišćani morali biti
voljni da se međusobno poštuju, i to ne samo da tolerišu jedni druge nego i da
jedni druge prihvate u potpunosti. Pavle u 14,6 podseća obe grupe da su oni koji
se ne slažu s njima, iskreni u svom odnosu prema Gospodu.
To
je težak savet. Čvrsto se držati svojih ubeđenja, a ipak u potpunosti prihvatiti
one koji ne dele ta ubeđenja, nikada neće biti lako. Takvu spremnost da
prihvatimo može nam doneti jedino zahvalnost zbog saznanja da je Bog prihvatio
nas.
Pavlov
sledeći savet obema grupama bavi se pitanjem prioriteta. On kaže sledeće u 17. i
18. stihu: “Carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu
Svetome. Jer koji ovim služi Hristu ugodan je Bogu i mio ljudima.” Mi smo u 12.
glavi poslanice već videli da je hrišćansko ponašanje važno. Važna su i merila.
Ali važniji od toga su pravda, mir i radost. Hrišćanima je potrebna mudrost u
određivanju prioriteta, kako bi odvajali važno od najvažnijeg i bitno od
nebitnog. Ljudi su važniji od merila i zajedništvo je važnije od pobede u
raspravi.
Verovatno
bi u ovom kontekstu trebalo razumeti Pavlove reči o tome kako je sve čisto i
kako ništa nije nečisto (14. i 20. stih). To ne znači da je ponašanje nevažno.
Pavle je potrošio zaista mnogo vremena u 6, 12. i 13. glavi dokazujući da jeste.
To ne znači ni da je sve što jedeš dobro za tebe niti da je blagotvorno sve ono
što radiš. Ali znači — da pitanja spoljašnjeg karaktera, kao što su ritualna
čistota i merila za navike u ishrani nikada ne mogu biti presudno važni za
carstvo. Između tih područja postojaće opravdana razlika. Ali, carstvo je stvar
pravde, mira i radosti, pa tako, kad god se spoljašnja merila budu isprečila na
putu tih temeljnih vrednosti, mi ćemo znati da su nam prioriteti pogrešni
(14,17).
Na
kraju, Pavle u 22. stihu daje veoma značajno uputstvo, koje bi trebalo da se
odnosi i na slabe i na jake. U kontekstu te rasprave on im savetuje da njihova
verovanja o tim pitanjima ostanu stvar između njih samih i Boga. Crkvu ne
unapređuje i ne izgrađuje izazivanje nemira zbog takvog predmeta kao što su
merila ponašanja. Razmislite o tome kakva bi promena nastala kada bi ovaj savet
danas poštovao svaki pojedinac u crkvi.
Ove
preporuke, da prihvatamo jedni druge, da budemo u potpunosti uvereni u svoju
misao i da fundamentalne vrednosti Božjeg carstva uvek posmatramo u pravoj
perspektivi, odnose se i na slabe i na jake. Međutim, postoje specifične potrebe
i problemi koji pripadaju svakoj grupi i zato sada prelazimo na posebne Pavlove
savete grupama pojedinačno.
Pavle
nikada ne preporučuje slabima da preuzmu mišljenja ili običaje jakih, niti ih
kritikuje zato što su slabi (iako bi se reči iz 4,19, u kojima se kaže da je
Avram jak a ne slab, mogle shvatiti kao indirektna kritika). Najvažnija uputstva
koja im daje odnose se na njihovo najveće iskušenje. Budući da zastupaju snažna
ubeđenja koja vode u preterano savesne postupke, oni su suočeni s iskušenjem da
osuđuju one koji ne zastupaju ta njihova ubeđenja. Ali Pavle je nemilosrdno
uporan, govoreći im da treba da se uzdrže od osuđivanja. Neko ko ne jede sve ne
sme da osuđuje onoga koji jede (14,3). To uputstvo Pavle opravdava činjenicom da
je jedino Bog sudija. Zašto bi neko sudio tuđem sluzi (4. stih)? Svakom prilikom
kada osuđujemo, mi osuđujemo jednog od Božjih slugu. Hristos je Gospod(ar) živih
i mrtvih (9. stih). Svako će stati pred Božji sud i dati odgovor za sebe
(stihovi 10-12). Osuđivati drugog znači uzurpirati Božju sudijsku ulogu, što je
jedan od oblika hule na Boga, jer se time negira Bog. Jaki ili manje “pedantni”
nemaju istu sklonost ka osuđivanju, iako imaju svoje iskušenje, kako ćemo
kasnije videti. Međutim, posebno iskušenje slabih je osuđivanje, a to iskušenje
je zaista vrlo ozbiljno. Pavle zaključuje: “Zato da ne osuđujemo više jedan
drugoga” (13. stih).
Međutim,
na kraju 14. glave nalazimo još jedno važno upustvo namenjeno slabima. Pavle
govori o onima koji sumnjaju ili su kolebljivi u pogledu sopstvenih ubeđenja.
Pogrešno je ako se “puste” i jedu, mada im njihova ubeđenja nalažu suprotno, jer
njihovo postupanje u tom slučaju ne potiče od vere, a štogod ne potiče od vere
jeste greh (23. stih). Drugim rečima, nije u redu kada neko gazi svoja ubeđenja.
Hrišćanski postupci treba da nastaju na tlu vere. Gaženje sopstvenih ubeđenja
nije čin vere. Prema tome, greh je nastupati protiv ubeđenja, pa makar ona bila
i pogrešna, jer kada neko postupa na način za koji veruje da nije u redu, to je
čin neposlušnosti prema Bogu. Slabi, dakle, treba da slede svoja
ubeđenja.
Na
ovom mestu Pavle daje jedan od najdubokoumnijih iskaza o grehu u celoj Bibliji.
Greh nije samo kršenje zakona. Ne, on je svaki postupak koji ne nastaje na tlu
vere. Ako naš celi život treba da bude živa žrtva Bogu (12,1), tada sve ono što
radimo treba da proistekne iz naše vere. Gaziti ono za šta verujemo da je u redu
ne zadovoljava taj kriterijum.
Uputstva
upućena slabima imaju svoje implikacije i za jake. Ako slabi greše gazeći svoja
ubeđenja, onda nastojanje da izrazito savesnu osobu navedeš da pogazi svoja
uverenja znači vođenje takve osobe u greh. Prihvatljivo je pokušati, uz pomoć
dokaza, da ubedimo neku osobu da su njena ubeđenja pogrešna, ali nikad i nikako
nije dopustivo pokušavati da navedemo nekoga da pogazi svoje ubeđenje. Prema
tome, slabi treba da se rukovode svojim ubeđenjima, ali to treba da čine ne
osuđujući one koji ne dele njihova uverenja. Drugim rečima, i onda kada se
sretnem s osobom koja zastupa ubeđenja za koja ja mislim da su apsurdna (možda,
recimo, misle da je pogrešno jesti celer ili nositi odeću plave boje), navodiću
ih na greh ako ih nagovaram da učine nešto za šta veruju da nije u redu. Jedini
pravilan postupak jeste nastojanje da ih ubedim da njihova ubeđenja nisu na
mestu.
Jaki
hrišćani, dakle oni koji su slobodniji i manje “pedantni”, nemaju istu sklonost
kao slabi da upiru prstom kritike i osuđivanja. Međutim, oni se ipak ne mogu
opustiti pošto imaju sopstveno iskušenje. Pavle ga u ovoj glavi pominje dva puta
(14,3.10). Iskušenje jakih je da “prezirno gledaju” na slabe i da ih
omalovažavaju. Zauzimajući superioran stav, oni kolutaju očima i odmahuju glavom
gledajući na te jadne, zavedene legaliste koji nisu ni prosvetljeni ni
oslobođeni kao što su oni sami. Ovakav način otpisivanja ljudi Bogu nije ništa
manje odbojan nego osuđivanje. Takav stav pokazuje da ljudi ne uviđaju da je Bog
prihvatio i slabe i jake. Time se ne “ugađa bližnjem” niti se radi na njegovom
izgrađivanju (15,2). Jaki propuštaju da prihvate slabe jer ih omalovažavaju, baš
kao što i slabi ne uspevaju da prihvate jake kad ih
osuđuju.
Pavle
je i jakima pripremio neke neprijatne savete. Oni treba da trpe nedostatke
slabih (1. stih). To, konkretno, znači da oni moraju biti spremni na odricanje
od svojih legitimnih prava u korist slabih. Ako bi njihov postupak, pa makar to
bio savršeno prihvatljiv postupak, bio kamen spoticanja ili prepreka nekom bratu
ili sestri, oni bi morali biti voljni da ga se odreknu (14,13). Nije na mestu je
ako činimo bilo šta o šta će se neko spotaći (20. stih).
Pavle
je pripremio i značajnu teološku podršku svojim savetima. Ključ nalazimo u 15.
stihu: “Ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi; ne
gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre.” Hristova blagodat preobražava
svakog brata i sestru u nekoga za koga je Hristos umro. Ako razumemo Božju
blagodat, tada nikada nekog drugog hrišćanina nećemo gledati tek kao nekoga ko
se ne slaže s nama u ovom ili onom mišljenju, kao nekoga ko jede što mi ne
jedemo, ili kao nekoga ko odbija učešće u aktivnostima koje mi smatramo
korisnima. Naprotiv, svako ljudsko biće gledaćemo kao nekog za koga je Hristos
umro. Jedino će zahvaljujući tom novom načinu posmatranja ljudi izostati
omalovažavanje, koje su jaki u iskušenju da pokažu prema slabima, ili osuda
kojom slabi umeju da se okome na jake.
Ovu
raspravu o hrišćanskom jedinstvu i uzajamnom prihvatanju Pavle završava divnim
rečima koje nas vraćaju na temu Božjeg uvođenja neznabožaca u krug spasenja.
Nemoguće je sigurno znati da li to znači da su prepirke oko hrane i dana u Rimu
podrazumevale i tenzije između Jevreja i neznabožaca/ nejevreja jer, na neki
način, taj tekst kao da se vraća unazad i sažima više nego samo prethodne dve
glave. U 15. glavi Pavle ponavlja stav da hrišćani treba da rado primaju ili
prihvataju jedni druge kao što je Hristos njih prihvatio (7. stih). On, zatim, u
8. stihu ponavlja da je Hristos postao sluga Jevrejima zbog Božje istine, da bi
potvrdio obećanja data patrijarsima, kako bi neznabošci mogli slaviti Boga zbog
Njegove milosti. Posle toga, on citira iz četiri starozavetna teksta, o
neznabošcima koji se raduju i nalaze nadu u Bogu (Psalam 18,49, paralela u 2.
Samuilovoj 22,50; 5. Mojsijeva 32,43; Psalam 117,1 i Isaija 11,10). Poslednji
tekst govori o “korenu Jesejevom”, koji će niknuti da vlada narodima (ili
neznabošcima) i objavljuje da će se neznabošci imati nadati u Njemu. To je Pavlu
povod za završnu molitvu u 13. stihu: “A Bog nada da ispuni vas svake radosti i
mira u veri, da imate izobilje u nadu silom Duha Svetoga” [Neka vas Bog nade
ispuni svakom radošću i mirom, vas koji se uzdate u Njega, da biste imali obilje
nade silom Svetoga Duha — prema NIV].
Pavlova
želja je bila da na mesto svađa i rasprava dođe uzajamno prihvatanje na temelju
Božje milosti, koje će ih sve ispuniti radošću, mirom i
nadom.
Što
se tiče Rimljana, ovaj deo Pavlove poslanice spustio je uzvišenu teološku vest
Božje blagodati za sve ljude na praktični nivo života i svakodnevice. Mi
nažalost nemamo nikakav podatak o tome kako su Rimljani odgovorili na vest.
Ipak, cilj koji je Pavle imao za njih bio je jasan. On nije pokušao da stvori
jednoobraznost mišljenja ili običaja. On im je rado prepuštao da budu u
potpunosti uvereni u svoju misao, ali je nastojao da stvori jedinstvo u Hristu
koje je prevazilazilo njihova neslaganja i učinilo da je Hristov mir postao
stvarnost u njihovoj zajednici.
Teško
je zamisliti kako bi ijedan drugi savet u Bibliji mogao biti aktuelniji za
današnje hrišćane od onog koji Pavle izražava u ovom delu poslanice Rimljanima.
Tako je mnogo verovanja i merila koji unose podele u crkvu. Ne samo što oni
“presavesni” (danas bismo ih možda mogli nazvati “konzervativnima” ili “desnim
krilom”) upiru prstom osuđivanja, oni osim toga preplavljuju svet vatrom osude
sa svojih kompjutera ili fotokopir-mašina. A “jaki” su (danas bismo ih možda
nazvali liberalima) nastavili da oštre svoje veštine arogantnog nipodaštavanja.
A kako svet danas sve više postaje globalno selo, pa međusobno kontaktiraju
hrišćani velikih kulturnih razlika, sve nade u jednoobraznost padaju u vodu,
vodeći mnoge u očaj i strah da crkva možda nikada neće dostići jedinstvo.
Međutim,
razloga za očajanje nema. Iako mi kao grešni ljudi možda nikada nećemo uspeti u
dostizanju ideala, Pavle nam ukazuje na osnov jedinstva. To je svest da nas je
Hristos prihvatio. Ako je Hristos bio spreman da umre za nas u vreme dok smo još
bili grešnici, kako možemo mi odbiti da prihvatimo druge hrišćane, samo zato što
svaku tačku ne gledamo potpuno jednakim očima i ne poštujemo svako merilo na
isti način? Pavle ne govori samo o međusobnom tolerisanju. On nas upućuje na
istinsko uzajamno prihvatanje, koje nas navodi da srcem prihvatimo jedni druge,
bez obzira na to što su neki od nas konzervativni a neki liberalni (iako su ti
termini bili korišćeni za tako mnogo različitih pojmova, da bi ih trebalo
proterati iz našeg rečnika). Hristova blagodat može da nas podstakne ne samo da
tolerišemo nego i da iskreno cenimo one koji se razlikuju od nas.
Pavlova
vest o Božjoj blagodati za sve ljude jednostavno će biti nepotpuna sve dok ne
nađe svoje ostvarenje u zajednici gde se očituje uzajamna briga, uzdizanje i
duhovna nega. Poslanica Rimljanima nas poziva ne samo da se uzdamo u Boga, nego
i na prihvatanje u ljubavi i uzajamno negovanje, koje će biti demonstracija
značenja te vesti u našem svakodnevnom životu. Takva demonstracija biće ujedno i
snažno evanđeosko svedočenje. Zar ne bi bilo vredno truda da svaka naša crkva
stalno pred očima ima reči Pavlove molitve u 15,5.6: “A Bog trpljenja i utehe da
vam dâ da složno mislite među sobom po Hristu Isusu, da jednodušno jednim ustima
slavite Boga i Oca Gospoda našega Isusa Hrista.”
Rimljanima
15,1 – 15,13
1. Ako
razmišljam o svojoj mesnoj crkvi, koji bi problemi bili savremeni ekvivalent
prepiranjima o pitanjima ishrane i danima za post, koji su nekada podelili
Rimljane? Postoje li neke posebne strategije koje bih mogao uzeti iz Pavlove
poslanice, a koje bi mi mogle pomoći da ostvarim promenu u pogledu tih problema?
Koje su to strategije?
2. Da
li bi moja reakcija na 1. pitanje bila drugačija, ako bih razmišljao o svojoj
verskoj zajednici kao celini? Ili, ako bih razmišljao o celom hrišćanskom
svetu?
3. Koje
je od ovih iskušenja za mene veće: da se podsmevam drugima, ili da osuđujem
druge? Šta to govori o meni lično? Kako mi Pavlovi saveti pomažu da izbegnem to
iskušenje?
4. Kako
bih sadašnje jedinstvo u svojoj crkvi mogao prikazati crtežom ili nekom drugom
umetničkom kreacijom? Kako bih mogao prikazati jedinstvo koje bih rado video u
svojoj crkvi, crtežom ili nekim drugim umetničkim izrazom? Kako mogu doprineti
napredovanju svoje crkve iz sadašnjeg stanja ka
idealu?
5. Koja
su od ubeđenja koja zastupam presudno važna, a koja bi, mada značajna, trebalo
da budu stvar lične slobode unutar crkve? Kako mogu spoznati
razliku?
6. Ima
li konkretnih postupaka u mome životu koje bih mogao korigovati za dobro drugih,
da ne bi bili povređeni onim što ja radim? Gde bi trebalo da povučem crtu i
uvidim da ne mogu svakome ugoditi?
1. Pažljivo
uporedi i suprotstavi tekstove u 14,1 – 15,13 i 1. Korinćanima od 8. do 10.
glave. U jednom stupcu na strani svoje beležnice navedi sličnosti, a u drugom
nabroj razlike. Kako objašnjavaš ono što si našao? Šta si iz tog poređenja
saznao o načinu na koji Pavle daje moralne pouke?
2. U 14,19 i 15,2 Pavle koristi reč uzdizanje ili oplemenjivanje, kada govori o uzajamnoj duhovnoj nezi koja jača crkvu. Pogledaj i druga mesta u Pavlovim spisima u kojima on koristi tu reč i napiši jedan pasus o tome šta, po tebi, Pavle podrazumeva pod izrazom “uzdizanje”. (Pošto je ta reč prevođena na više različitih načina, biće teško koristiti konkordanciju. Ostala mesta u kojima Pavle koristi tu reč nalaze se u: Rimljanima 15,20; 1. Korinćanima 3,9; 8,1.10; 10,23; 14,3.4.5.12.17.26; 2. Korinćanima 5,1; 10,8; 12,19; 13,10; Galatima 2,18; Efescima 2,21; 4,12.16.29; 1. Solunjanima 5,11.)