| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Pavlov
prelaz sa 17. na 18. stih 1. glave na prvi pogled izgleda potpuno neočekivan,
neskladan čak. U jednom dahu, sa spasenja, jevanđelja, vere i pravde, prelazimo
na gnev. Gnev nam ovde dođe kao neželjeni uljez na toj uzvišenoj,
dostojanstvenoj sceni. Međutim, poruku poslanice Rimljanima nećemo razumeti sve
dok ne shvatimo gnev.
Ostvarivanje
tog zadatka počinjemo u ovoj glavi.
Rimljanima
1,18-32
Pažljivo
pročitaj tekst u Rimljanima 1,18-32 u najmanje dva različita prevoda, a onda
napiši odgovore na sledeća pitanja.
1. Šta
Pavle podrazumeva pod izrazom gnev u
1. glavi? Kako ti ovi stihovi pomažu da definišeš tu
reč?
2. U
24, 26. i 28. stihu Pavle govori o Bogu koji ljude “predade ...”. Šta to znači?
Kako ih Bog predaje? Čemu ili kome ih On predaje? Znači li to da Bog diže ruke
od ljudi? Obrazloži svoj odgovor u jednom ili dva
pasusa.
3. O
kojoj grupi ljudi Pavle govori u tim stihovima?
4. Zbog
čega ti ljudi “nemaju izgovora” (20. stih)? Navedi Pavlove razloge za
to.
5. U
kom smislu se Bog može poznati po onome što je načinio? Da li je to znanje
dovoljno za spasenje? Da li ti stihovi preporučuju prirodni zakon ili neki drugi
metod spasavanja, izvan Hrista? Pripremi dokaz za svoj
odgovor.
6. Uporedi
spisak zala iz stihova 29-31 sa onima u 1. Korinćanima 6,9.10, 2. Korinćanima
12,20 i Galatima 5,19-21. Kakve sličnosti uočavaš? Zašto Pavle, po tvom
mišljenju, koristi takve spiskove?
7. Pažljivim
čitanjem teksta u 1,18-32 ukaži na ono što ti smatraš ciljem
teksta.
Da
bismo mogli razumeti šta je to Božji gnev, moramo ostaviti na trenutak drugu
polovinu 1. glave i zapaziti kako deo teksta od 1,18 do 3,20 daje jednu povezanu
argumentaciju. Žiža tog obrazloženja je sveobuhvatni karakter greha koji utire
put Pavlovom učenju o sveobuhvatnom karakteru spasenja.
Recimo
to drugačije, slika Božjeg gneva priprema put za otkrivanje Njegove pravde.
Prirodu Božje pravde nećemo razumeti ukoliko ne razumemo Njegov gnev.
Prema
tome, pravljenjem malih izleta izvan 1. glave posmatraćemo Božji gnev od drugog
dela 1. do prvog dela 3. glave, pre nego što te glave i detaljno proučimo. Naše
proučavanje Božjeg gneva odvijaće se pod sledećim naslovima: otkrivanje Božjeg
gneva, posledice Božjeg gneva, razlozi postojanja Božjeg gneva i nepristrasnost
Božjeg gneva.
Pavle
nam predstavlja dva aspekta Božjeg gneva, jedan sadašnji a drugi budući. U
sadašnjem aspektu gnev se otkriva u slobodi koju Bog dopušta svojim stvorenjima.
Božji gnev u Rimljanima znači — predavanje bezbožnika njihovom zlu (vidi
naročito 1,18.24.26.28). Bog svoja stvorenja jednostavno prepušta posledicama
njihovog greha. Božji gnev je Njegova permisivnost.[1]
On ljudskim
stvorenjima, u svojoj ljubavi i poštovanju koje ima za njih, daje slobodu da
čine zlo (koje žele) i prepušta ih posledicama njihovog zla.
Izraz
“predati”, koji Pavle koristi tri puta u opisivanju Božjeg gneva (24, 26. i 28.
stih), izraz je koji se može upotrebiti u različitim kontekstima. Može se
odnositi na pisanu ili usmenu tradiciju koja je “predata” drugoj osobi; može se
shvatiti kao predavanje sebe u činu pokoravanja, kao poveravanje nekog objekta
drugoj osobi ili kao predavanje neke osobe vlastima radi hapšenja ili čak
lišavanja života, a i to su samo neka od mogućih značenja. Način na koji Pavle
koristi ovaj izraz moći ćemo potpuno da ocenimo tek kasnije u poslanici, kada
budemo videli da Bog ne samo što predaje grešnike u njihovu zloću (značenje
Božjeg gneva za Pavla) nego On i Isusa “predaje” njih radi, zbog njihovih
prestupa (8,32; 4,25).
Ovde
imamo i budući aspekt gneva. Bog ne može da dopusti da se zlo nastavi zanavek i
zato postoji trenutak u budućnosti kada će On doneti sud svima (2,5.6). Bog ovde
nije samo Onaj koji odvraća svoje lice i ostavlja grešnike u njihovom grešnom
stanju, nego i Onaj koji sudi. Taj sud je sud za sve ljude i temelji se na
delima svakoga čoveka. U stvari, kada Bog ne bi uzeo inicijativu da prodre u taj
neizbežni ciklus suda i gneva, nade ne bi bilo ni za koga.
Kada
se Bog odvrati i grešnike prepusti onome što su sami izabrali, posledica su
seksualni nemoral i svakojaka zla. Božji dar seksualnosti izopačen je dimenzijom
razuzdanosti u kojoj nema nikakvog pravila i mnoštvom drugih greha koji odatle
proističu, od ubistva, preko klevetanja i požude do okrutnosti
(1,26-31).
Kakve
li ironije! Posledica Božjeg gneva nad zlom jeste još više zla! Jer kad se Bog
odvrati i prepusti ljudska bića njihovom zlu, to zlo se umnožava. Pavle će nam
kasnije u poslanici pokazati (7. glava) kako se time obrazuje jedan začarani,
opaki krug greha i smrti, iz kojeg niko ne može da se izvuče.
Završni
rezultat Božjeg gneva je uništenje. Kada Bog grešnike preda u njihov greh, oni
uništavaju sami sebe. Ovo je tačka u kojoj se spajaju sadašnji i budući aspekt
Božjeg gneva. Božji završni sud nad grešnicima je samo logični epilog njihovog
samouništavanja.
Božji
gnev je reakcija na ljudski greh, univerzalni ljudski greh koji je vidljiv i u
jevrejstvu i u neznaboštvu (3,23).
Neznabošci
ga pokazuju odbijanjem da slave Boga, bez obzira na to što su ga upoznali na
osnovu sveta prirode (1,21). Pavle se ovde ne upušta u raspravu o otkrivenju
kroz prirodu. (Otkrivenje kroz prirodu je otkrivenje Boga koje nastaje
zahvaljujući prirodi, ljudskom iskustvu i razumu, za razliku od Božjeg posebnog
otkrivenja kroz Hrista i Njegovu Reč, Bibliju. Teolozi razmatraju o tome da li
se Bog može spoznati i spasenje doživeti metodom otkrivanja kroz prirodu.) Isto
tako, Pavle ne raspravlja o tome da li je otkrivenje kroz prirodu dovoljno za
spasenje. On samo potvrđuje da su Božja sila i božanstvo dovoljni da ljudska
bića koja ga ne budu proslavila ostanu bez izgovora.
Osim
toga, neznabošci su odbili da zahvale Bogu (21. stih), i što je možda
najvažnije, zamenili su pravog Boga za idole (23. stih), tako da se klanjaju
stvorenom umesto Stvoritelju (25. stih).
Međutim,
Božji gnev nije samo reakcija na grehe neznabožaca, jer Jevreji su poznavali
Božju volju preko zakona, ali ga nisu poštovali (2,17-24). Činili su upravo ono
isto za šta su optuživali neznabošce. I ne samo to, grešili su i svojim sedanjem
na sudijsku stolicu (2,1). Pavle jasno ističe da niko ne može da uperi prst
optužbe na drugog čoveka. Božji gnev nije bio izazvan grehom samo jedne od
grupa. Naprotiv, svi su sagrešili i doprineli javljanju Njegovog gneva
(3,23).
Niko
ne može da izbegne Božji gnev. Greh je sveopšta pojava. Tačno je da su Jevreji
bili Božji poseban narod. Radosna vest je došla najpre do njih (1,16), ali
najpre će do njih doći i gnev (2,9). Njihovo preimućstvo imalo je određenu svrhu
i donelo im je dodatne odgovornosti. Bog nikada nije bio pristrasan i On nema
ljubimce (2,11). U Njegovom gnevu nema diskriminacije.
Pavle
nam daje naoko tmurnu sliku. Svi ljudi su pod grehom (3,9) i niko nije pravedan
(10. stih). Svi su sagrešili i izgubili Božju slavu (3,23). Prema tome, gnev se
odnosi na sve. Iako u ovom odseku ima i ponekog tračka svetlosti, tek kada
dođemo do poslednjeg dela 3. glave u poslanici, blještavo blistava svetlost
potpuno će se probiti kroz tu tmurnu sliku.
Ovaj
odsek poslanice, naročito tekst u 1,20, pokrenuo je pitanja o otkrivenju kroz
prirodu, predmet o kojem su među mnogim teolozima vođene žučne rasprave. Da li
Pavle tvrdi da postoji otkrivenje od Boga koje dolazi kroz prirodu? Ako je tako,
da li je to otkrivenje dovoljno za spasenje? Da li priroda daje univerzalnu
etiku koja svakome čoveku pruža istu sliku o onome što je dobro i što ne valja?
Da li Pavle na ovaj način prikazuje dva puta spasenja, kroz prirodu i kroz Isusa
Hrista?
Ova
tema ponovo će postati aktuelna u 2. glavi poslanice, gde ćemo o njoj podrobnije
raspravljati. Ali ni ovde niti u sledećoj glavi nećemo naći konačnu raspravu o
pitanju otkrivenja kroz prirodu i prirodnog zakona. Moramo imati jasno pred
očima kontekst, jer Pavle se ovde ne bavi pitanjem načina na koji se čovek
spasava. Naprotiv, on ovde ustanovljava činjenicu o sveobuhvatnosti
greha.
Pavle
tvrdi da postoje tri stvari: otkrivenje Boga u onome što je On stvorio (1,20),
što je i samim neznabošcima pomoglo da upoznaju Boga (21. stih), i to saznanje
je dovoljno da svakog čoveka ostavi bez izgovora pred Bogom (20. stih). Ipak, i
pored ovakvih tvrdnji, Pavle to otkrivenje ne vidi kao mehaničko ili bezlično,
pošto već u 19. stihu kaže da je ono što se o Bogu može znati ljudima jasno
upravo zato što
im je Bog to jasno pokazao. Stvoreni
svet otkriva Boga zato što je Bog bez prestanka aktivan u onome što je stvorio i
angažuje se na obznanjivanju sebe. Prema tome, kada se klanjaju onome što je
stvoreno umesto Stvoritelju, ljudi Bogu okreću leđa i ostaju bez izgovora.
Pružajući
dokaz o izopačenosti sveta, Pavle pominje dva predmeta: idolopoklonstvo (22. i
23. stih) i seksualni nemoral (26. i 27. stih). To su bila dva glavna greha za
koje su Jevreji optuživali neznabožački (nejevrejski) svet. Pavle je dosledno
jasan u svom izlaganju, da prihvatiti Hrista znači prihvatiti Božji zakon u
pogledu seksualne čistote (vidi Rimljanima 13,13.14; 1. Korinćanima 5,1-13;
6,9-20; 10,8; 1. Solunjanima 4,3-8).
Taj
tekst se razlikuje od drugih tekstova utoliko što Pavle ne iznosi savete o
seksualnom ponašanju, nego koristi seksualno ponašanje kao dokaz o izopačenosti
društva, koja je sa svoje strane dokaz Božjeg gneva. Pavle u tom tekstu ne kaže
da li oni koji održavaju seksualne odnose s pripadnicima istog pola to čine
isključivo tako ili kao dodatak svojoj heteroseksualnoj aktivnosti. U stvari,
očito da postoje određeni predmeti o homoseksualnosti, kao što su razlike između
homoseksualne sklonosti i homoseksualnih odnosa, kojima se Pavle ovde ne bavi.
Ono što on želi da istakne jeste da su homoseksualni postupci koje on vidi u
društvu — dokaz sveobuhvatnosti greha i sveobuhvatne potrebe za Spasiteljem.
U
svetu Pavlovog vremena, učitelji i filozofi imali su ustaljene načine iznošenja
svojih učenja. Jedna od karakterističnih stavki iz njihove zbirke bio je spisak
zala koja treba izbegavati i vrlina kojima treba težiti. Takvi spiskovi bili su
uobičajeni i među jevrejskim i među grčko-rimskim
učiteljima.
Pavle
u svojim poslanicama usvaja taj rašireni običaj. Jedan od tako nastalih spiskova
zala nalazimo u Rimljanima 1,29-31. Druge spiskove možemo naći u 1. Korinćanima
5,10; 6,9.10; 2. Korinćanima 12,20 i Galatima 5,19-21. Kao što možemo očekivati,
na osnovu prethodnog poglavlja ove knjige, gde ga vidimo kako ne samo što usvaja
nego i prilagođava ustaljene forme pisanja pisama, Pavle i ovde adaptira te
karakteristične spiskove za sopstvene ciljeve. On teži naglašavanju poroka koji
razbijaju zajednicu. Među njima su seksualni i drugi gresi u kojima se ogleda
nedostatak poštovanja prema drugim ljudima. Na primer, na tom spisku su zavist,
svađa, prevare, ogovaranja i klevete.
Nešto
od književnog obeležja tih spiskova gubi se po prevođenju na drugi jezik. U
takvim spiskovima često se koriste aliteracije[2]
i reči koje slično
zvuče. Na primer, izvorne reči za “zavist” i “ubistvo” iz 29. stiha su phthonou
i phonou. Takođe su u 29. stihu zajedno
stavljene reči
akikia, poneria i
pleonexia (“nepravda”, “kurvarstvo” i
“zloća”), dok 31. stih spaja asunetous i
asunthetous (“nerazumni” i “nevere”). Tu
su unete i onomatopeje koje zvukom navode na svoje značenje. Na primer, reč
“šaptači” je i doslovno značenje grčke reči
psithuristas. Kada neko pravilno
izgovori tu grčku reč, moći će da se čuje šaputanje. Te književne figure su
sastavni deo privlačnosti tog tradicionalnog načina naučavanja, koji Pavle
usvaja i prilagođava za svoje potrebe.
Na
to su Pavlovi jevrejski čitaoci mogli samo da kažu “amin”. Vrste optužbi koje je
Pavle izneo protiv greha neznabožačkog društva bile su uobičajene i među
jevrejskim učiteljima. Međutim, kada budemo prešli na 2. glavu poslanice, čeka
nas veliko iznenađenje. Pod Pavlovim ispitivačkim okom nisu se našli samo
idolopoklonstvo i nemoral sveta neznabožaca. Greh se vidi u svima i svakome je
potreban Spasitelj.
Rimljanima
1,18-32
1. Ako
je Božji gnev zapravo Njegova permisivnost i sloboda koju daje, kakvog to
uticaja ima na način na koji postupam s drugim ljudima? Ima li to, primera radi,
uticaja na podizanje dece? Da li je permisivnost, zapravo, jedna vrsta “gneva”?
Kako pronaći sredinu između dopuštanja slobode i neprepuštanja drugih zlim
posledicama njihovih izbora?
2. Istražujući
ono što Pavle govori o Božjem gnevu,
koje bi sinonime mogao da dam za izraz gnev? Da li bilo koji od njih bolje
prenosi ono što Pavle ima na umu nego reč gnev, sa svim svojim konotacijama?
3. Nakon
što je istakao sva zla (grehe) grčko-rimskog društva, Pavle 1. glavu poslanice
završava rečima da ljudi ne samo što to čine nego i daju podršku onima koji tako
čine. Šta to meni kazuje? U dobu trpeljivosti, do koje mere i na koje načine bi
trebalo da pokažem svoje neodobravanje u pogledu ponašanja onih koji čine
zlo?
1. Upotrebom
biblijske konkordancije, potraži izraz gnev [wrath]. Pročitaj stihove u
Rimljanima u kojima je sadržana ta reč. Koristi li Pavle ovaj izraz dosledno
kroz celu poslanicu Rimljanima? Pokušaj da proveriš primenu tog izraza u
najmanje jednoj drugoj novozavetnoj knjizi, od drugog autora. Da li se ta
upotreba uklapa s onom u Rimljanima, ili razlikuje od nje? Uporedi svoje nalaze
sa člankom o gnevu u nekom dobrom
biblijskom rečniku.
2. Pročitaj
druge tekstove u kojima Pavle pretresa predmet seksualnosti (1. Korinćanima
5,1-13; 6,9-20; 1. Solunjanima 4,3-8; Rimljanima 13,13.14). Kako su Pavlovi
saveti o tom predmetu delovali na mlade hrišćane koji su došli iz takve vrste
sveta koji Pavle opisuje u drugom delu 1. glave
Rimljanima?