< 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Cilj zakona
Neka “stvarni zakon” ustane!
Hrišćanin i zakon
“Znamo”, piše apostol Pavle u jednom dubokoumnom tekstu, “da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba” (1. Timotiju 1,8). Činjenica koja nas ovde zapanjuje jeste da se zakon može držati kako treba i kako ne treba. Pavle hoće da kaže da se zakon može primenjivati nezakonito i da je Božji savršeni zakon loš ako ga neko koristi za svrhe za koje nikako nije načinjen. Nezakonita primena Božjeg zakona jedno je od velikih iskušenja ljudske prirode.
Pavle je dobro znao šta govori, budući da je bio farisej koji je verovao da se može “uzdati u telo”, neko ko je bio “bez mane” “po pravdi zakonskoj” (Filibljanima 3,4.6). U svom prethrišćanskom iskustvu, Pavle se ponosio svojim moralnim postignućima za Boga. U najboljem farisejskom smislu te reči, on je bio moralni “vrhunski sportista”, koji se svojski upinjao da ugodi Bogu držanjem Njegovih zapovesti.
Drugim rečima, Pavle je zastupao farisejski stav po kojem “čovek, striktnim držanjem svega onoga što zakon propisuje, može dostići pravi odnos s Bogom. Ako izvrši sva dela zakona, on će biti prav pred Bogom”.[1] Način da se čovek smatra pravim pred Bogom bio je držanje Božjeg zakona. Poslušnost je vodila opravdanju. Zakon je za njega bio sredstvo postizanja pravednosti.
Upravo je taj obrazac obraćeni Pavle shvatio kao “nezakonitu” primenu Božjeg zakona. U jednom drugom kontekstu, Pavle je pisao da je moralni zakon (uključujući Deset zapovesti) “svet, pravedan i dobar” (Rimljanima 7,12). “Za šta — dobar?”, pitanje je koje moramo postaviti. Čak se i nešto što je dobro, sveto i pravedno može upotrebiti na loš, nesvet i nepravedan način, ako se koristi za svrhu za koju nije bilo načinjeno. Božji zakon se mora koristiti na zakonit način, “kako treba” (za svoju predviđenu svrhu) jer treba da vrši blagotvorno dejstvo u hrišćanskom životu. On postaje sredstvo smrti, kada se koristi na nezakonit način.
Ni Hristos ni novozavetni pisci nisu omalovažavali značaj zakona. Štaviše, trudili su se da ga postave na mesto koje mu pripada. To nigde nije jasnije rečeno nego u Pavlovom teološkom remek-delu — Poslanici Rimljanima. Zapazili smo u prethodnoj glavi da je Pavle, pre nego što bi se mogao uspešno pozabaviti spasenjem (počev od Rimljanima 3,24), prvo morao da prikaže dubinu i sveopštu zastupljenost ljudskog greha. Ta tema bila je njegovo glavno težište u 1. i 2. glavi Poslanice Rimljanima i u 3,1-23. Apostol u tekstu 3,23 rezimira svoje izlaganje i s velikom snagom zaključuje da Jevreji nisu ništa bolji od nejevreja, pošto “svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju”. Stoga svi moraju biti “opravdani blagodaću Njegovom”, što je omogućeno Hristovom žrtvom, i što se prima “verom” (Rimljanima 3,24.25).
Ono što u ovom trenutku želimo da istaknemo nije da je Pavle prve tri glave Poslanice Rimljanima upotrebio samo zato da dokaže tezu o sveopštoj raširenosti greha, nego je on tu počeo da govori i o slabosti i bespomoćnosti zakona da reši problem greha. Tako on, u Rimljanima 3,20, vrši frontalni napad na farisejsko shvatanje pravde, tvrdeći “da se delima zakona nijedno telo neće opravdati pred Njim [Bogom]; jer kroz zakon dolazi poznanje greha”. To je morao da naglasi i doda svojim zaključcima u vezi s grehom, da bi tek potom mogao da se na odgovarajući način pozabavi Božjim rešenjem za problem greha.
Slabost zakona u odnosu na spasenje postala je jedna od tema u Pavlovim poslanicama. “Zakon gradi gnev”, pisao je apostol (Rimljanima 4,15; upor.: 6,23). “Čovek se neće opravdati delima zakona” (Galatima 2,16). “Jer koji su god od delâ zakona pod kletvom su, jer je pisano: proklet svaki koji ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakonskoj da čini. A da se zakonom niko ne opravdava pred Bogom, poznato je” (Galatima 3,10.11).
Ukratko, zakon otkriva prisustvo jednog ozbiljnog problema u našem životu, ali on ne nudi rešenja. On ljude, jednostavno, ostavlja tako da im smrtna presuda stalno visi nad glavom. Zato se i Pavle uzrujao, videći kako ljudi pokušavaju da zakon upotrebe za dostizanje spasenja (Galatima 3,1-3). Martin Luter, koji je nekada tvrdio: “Ako je ikada neko mogao biti spasen kaluđerstvom, bio sam to ja”, došao je do istog zaključka kao i njegov farisejski preteča, Pavle. I Pavlovo i Luterovo “protivljenje svakom metodu postizanja spasenja po nekom zakonskom obrascu”, kaže G. C. Berkuver, “do tvrdoglavosti su snažna”, zato što su takvi metodi postali “konkurencija Hristu”.[2]
Pavlovo odbijanje, nastavlja Berkuver, “nije upereno protiv zakona, nego protiv grešnog čoveka koji uobražava da je dovoljno dobar za postizanje pravednosti pred Bogom i koji koristi zakon kao lestve”.[3]
Značaj zakona u Pavlovim očima vidljiv je u činjenici da je odmah, pošto je izgovorio da se zakon ne može upotrebiti u svrhu opravdanja pred Bogom (Rimljanima 3,20), da su zbog sveopšte prisutnosti greha svi ljudi pod osudom (3,23; upor.: 4,15; 6,23) i da je spasenje došlo Božjom blagodaću, prihvaćenom verom (3,24.25.28), požurio da doda da metod vere ne “kvari zakon”. Naprotiv, put vere “utvrđuje zakon” (3,31). Pavle će veliki deo teksta od 7. do 15. glave upotrebiti za raščlanjivanje značenja teksta iz 3,31 za hrišćanski život, ali je pre toga bilo neophodno da nastavi svoje izlaganje o tome kako se neko “spasava” od Božjeg “gneva”.
Rasprava o tome kako neko postaje prav (opravdan) pred Bogom žižna je tačka 4. i 5. glave Poslanice Rimljanima. Pavle tek nakon dovođenja osobe do spasenja prelazi na izlaganje o ulozi zakona u životu spasene osobe (7. do 15. glave). Ova knjiga će poštovati istu postupnost u izlaganju dokaza, koje se Pavle držao u Poslanici Rimljanima. Međutim, mi pre svega treba da ispitamo cilj i istinsku prirodu zakona. Konačno, “zakon je dobar ako ga ko drži kao što treba” (1. Timotiju 1,8). Šta znači držati zakon kao što treba, dakle, na zakonit način?
Prvi cilj zakona je da nam otkrije Boga. “Moralni zakon koji je Bog dao čoveku u početku”, napisala je Loren Betner, “nije bio nikakva samovoljna ili hirovita objava, već izraz Njegovog bića. Taj zakon je pokazao čoveku kakva je Božja priroda.”[4]
Božji zakon treba da shvatimo kao izraz Božjeg karaktera i volje. On nije proizvod samovolje. Bog ne “zapoveda” ljubav, niti zabranjuje ubistvo zbog neke prolazne ideje nego zato što se “sama Njegova priroda otkriva traženjem da se čine određeni postupci i zabranjivanjem drugih. Bog proglašava ljubav da je dobra zato što je On sâm ljubav. Lagati nije dobro zato što sâm Bog ne može da laže”. Otkriveni zakon je odraz Božjeg karaktrera.[5] Nikakva slučajnost što je Pavle ustvrdio da je zakon “svet i pravedan i dobar”, kao i “duhovan” (Rimljanima 7,12.14).
Zakon kao odraz Božjeg karaktera upućuje nas na drugi cilj zakona. On služi kao merilo suda o tome kako treba da izgleda idealan ljudski karakter. Bog je ljudska bića stvorio po svom “obličju”, po svojoj “slici” (1. Mojsijeva 1,26.27). Božji ideal za svakog čoveka bio je da on ili ona savršeno odražava Njegov karakter. Tako je pisala Elen Vajt: “Uslovi za večni život su, pod blagodaću, upravo oni kakvi su bili u Edemu — savršena pravda, sklad s Bogom, savršena usaglašenost s principima Njegovog zakona.”[6]
Božji zakon ne samo što je bio merilo u Edemu nego će on tu istu funkciju vršiti i na poslednjem sudu, na svršetku vremena (Rimljanima 2,12-16; Otkrivenje 14,6.7.9.12; Propovednik 12,13.14).[7]
Zakon je, kao merilo suda, tesno povezan s trećom funkcijom zakona — ukazivanje na greh i osuđivanje greha u ljudskom srcu i životu. “Kroz zakon dolazi poznanje greha”, pisao je Pavle. “Ja greha ne poznah osim kroz zakon” [Da ne beše zakona, ja ne bih znao za greh] (Rimljanima 3,20; 7,7). Gnev i smrt su rod pogaženog zakona (Rimljanima 4,15; 5,12.17; 7,23). Džon Vesli je slikovito rezimirao osuđivanje kao funkciju zakona, pišući da je jedan od ciljeva zakona buđenje “onih koji nastavljaju da spavaju, našavši se na rubu pakla”.[8]
Jedna od dobro poznatih realnosti života jeste što ljudi često nisu svesni mnogih svojih krajnje ozbiljnih mana i grehâ. Ja sam, primera radi, mnogo svesniji greha svoje dece nego sopstvenih greha. Njihovih gresi su nešto što me neprestano iritira, ako stanem da o njima razmišljam. Njima je, isto tako, sasvim jasno gde i šta kod mene ne valja.
Iako su naše ocene o drugim ljudima možda donekle i tačne, ono što Bog želi jeste da se suočimo sa sopstvenim, ličnim nedostacima. Zato nam je, kako piše apostol Jakov, On dao svoj zakon da nam služi kao “ogledalo” (Jakov 1,23-25). Pre nego što ujutru krenem na posao, stajem pred ogledalo da vidim šta je u redu, a šta nije s mojim licem i kosom. Ogledalo mi saopštava da nije sve spremno za prikazivanje u javnosti, i poručuje mi da se ne brukam, da, na primer, ne izlazim s razbarušenom kosom.
Dakle, zadatak ogledala je da nam ukaže na stvari koje treba popraviti. Znajući to, ja mogu da upotrebim sapun, frotirsku rukavicu ili češalj. Posao neću obaviti tako što ću protrljati svoje lice na ogledalu ili skinuti s njega mrlju, odnosno, što ću ogledalom proći kroz svoju kosu, pokušavajući da je dovedem u red. Zadatak ogledala je da nam skrene pažnju na neophodne ispravke; ono nije instrument kojim se vrše te ispravke.
Tako je i u slučaju Božjeg zakona. Kada se uporedim sa zakonom, postaje mi jasno da u mom životu ima problema. Međutim, te probleme, zakon, sâm po sebi, ne može da ukloni. Njegov je zadatak drugačiji — da mi kaže da sam grešnik. Zakon ukazuje na moje probleme i potrebe, ali ih ne rešava.
Četvrti cilj zakona jeste da skrene pažnju na nešto što je izvan njega i ljudske grešne prirode. Problem sa zakonom je u tome što mi on, kada ga jednom prekršim, ne daje nikakvu nadu. Ja sam, u svetlu pogaženog zakona, grešnik koji zaslužuje presudu i večnu smrt (Rimljanima 6,23). Pred zakonom koji sam i samo jednom pogazio mišlju, rečju ili postupkom, nemam nikakve šanse. Zakon ne predviđa ni milost ni oproštenje. On predviđa merila pravde ali, kad je pogažen, ne obezbeđuje “pravni lek”.
Grešnik je, u svetlu pogaženog zakona i bespomoćan i lišen nade. Bog zato upotrebljava zakon da bi nas, vodeći nas u područje izvan ljudske beznadežnosti, doveo Isusu Hristu kao Onome koji je odgovor na stanje ljudske izgubljenosti. zakon u iskustvu izrailjskog naroda Pavle upoređuje s osobom kao što je, npr. vozač školskog autobusa; on prevozi decu do škole i iz škole kući. Zakon nije učitelj, nego neko ko ljude kao pojedince “vozi” učitelju. Tako je zakon, u određenom istorijskom smislu, vodio ili “vozio” izrailjski narod Hristu (Galatima 3,23-25).
Posmatrano na ličnom planu, zakon i danas obavlja istu funkciju u ljudskom životu. Osuda pogaženog zakona vodi nas Hristu, kome možemo priznati svoje grehe i od Njega primiti i oproštenje i očišćenje (1. Jovanova 1,9; 2,1.2). Obavivši svoju funkciju time što nas je odveo našem Učitelju (Hristu), zakon više ne radi u tom smislu. On tu ulogu vođenja u našem životu više neće imati sve dok se mi možda ponovo ne udaljimo od Učitelja. Onda se on ponovo “angažuje”, ponovo nas vodeći našem izvoru nade i oproštenja.
Puritanci šesnaestog i sedamnaestog veka opisivali su tu ulogu zakona, to što nas vodi Hristu, tako što su ga upoređivali s “vatrenom zmijom”. Ona “pogađa, 'ubada' i uznemirava savest” i time nas “vodi ka Gospodu Isusu podignutom u jevađelju — poput negdašnje bronzane zmije u pustinji — da nas On izleči”. I tako je, “u puritanskoj misli, zaključeno da je oštra igla zakona koja 'bocka' savest, prikačena na skerletnu nit jevanđelja”.[9]
Tako piše i Hans La Rondel: “Božji zakon ne ruši Hristovo jevanđelje; naprotiv, on otkriva potrebu i nužnost jevanđelja blagodati.” S tom mišlju na umu, Pavle je mogao da napiše da “zakonom zakonu umreh”, što je put spasenja (Galatima 2,19). Zakon je, ističe autor Herman Riderbos, “pretukao” Pavla “na smrt”, osudivši ga u svojoj sudbenoj ulozi. Međutim, Pavle je postao opravdan pred Bogom verom u Hristovu smrt na krstu (vidi, Galatima 2,16-21).[10]
Peta funkcija zakona je obavljanje uloge moralnog vodiča i merila pravednosti za hrišćanski život. Iako ne može da spase čoveka od greha, zakon ipak ima priznatu ulogu u životu obraćenog hrišćanina. Puritanski pisac Džon Flejvel je to veoma dobro izrazio, napisavši da nas “zakon šalje Hristu da bismo se opravdali, dok nas Hristos šalje zakonu da bismo uredili svoj život”.[11]
Vesli je izrazio suštinski istu misao, ustvrdivši da “s jedne strane, zakon neprekidno priprema put jevanđelju i upućuje na jevanđelje; s druge, jevanđelje nas neprekidno vodi ka vernijem izvršavanju zakona”.[12]
Pavlove reči u Rimljanima 3,31, da vera ne “kvari” zakon, nego ga “utvrđuje” ili potkrepljuje, temelj su tvrdnji koje su izneli Flejvel i Vesli. Ostatak Poslanice Rimljanima donosi izuzetne dokaze u prilog njihovim zaključcima. Isto se može reći i za Novi zavet, uopšteno govoreći.
Novi zavet je nedvosmislen kada kaže da, mada zakon nije način za postizanje spasenja, on u životu obraćenog hrišćanina svakako deluje kao sredstvo za normativno definisanje greha i vodič za hrišćanski život.
Iako, kao hrišćanin, Pavle više nije pod režimom osude zakona (Rimljanima 8,1), on je i dalje “u zakonu Hristovu” (1. Korinćanima 9,21). Zato je holandski kalvinista Berkuver mogao napisati da su “dakle, za onoga koji veruje, zapovesti, blagodatni dar Spasitelja-Boga”, a veslijevski teolog Melvin Diter ustvrditi da za obraćenog čoveka zakon “postaje jevanđelje”, jer nas privlači “životu ljubavi, koji je i svrha zakona”. U sličnom kontekstu, autor Entoni Hekima poistovećuje hrišćansko držanje zakona sa življenjem Duhom, pišući da su “vernici vođeni od Duha baš oni koji čine najbolje što mogu u smislu držanja Božjeg zakona. ... Hrišćanski život ... mora da bude život oblikovan zakonom”. [13]
Žan Kalvin, veliki reformator iz Ženeve, neverovatno dobro je definisao ulogu zakona u hrišćanskom životu. “Najvažnija uloga” zakona, rekao je on, “ostvaruje se među vernicima u čijim srcima već živi i vlada Božji Duh. ... Oni u tome nalaze najbolje sredstvo da svakoga dana još temeljnije upoznaju prirodu Božje volje kojoj teže”. [14] Na temu “najvažnije uloge” zakona vratićemo se u 5. poglavlju.
U međuvremenu, valjalo bi iznova naglasiti da je uzrok jedne od najvećih i najtežih nedoumica u istoriji religije propust da se napravi jasna razlika između onoga što čovek mora učiniti da bi bio moralan i što mora učiniti da bi bio spasen. U tome je bila pogubna greška fariseja. Ne shvatajući dubinu problema greha, fariseji su živeli u uverenju da mogu postati pravedni — držanjem zakona. Pošto nisu shvatali ni svrhu zakona niti silu koju greh ima u njihovom životu (Rimljanima 3,9), tvrdi Berkuver, “oni pred Božjim zakonom nisu osećali nikakav strah”.[15]
Ne obazirući se na posledice pada u greh (prvobitni greh i njegove posledice), oni su i dalje mislili da greh mogu pobediti onako kako je to Adam činio pre pada u greh (a i kasnije Hristos, drugi Adam). Želeći da obori tu široko raširenu zabludu, Elen Vajt je pisala da je “Adamu, pre pada u greh, bilo moguće da izgradi pravedan karakter poslušnošću Božjem zakonu. Međutim, on je u tom pogledu zatajio i zbog njegovog greha svako od nas ima grešnu prirodu, pa stoga ne možemo sami postići pravednost. Budući da smo grešni, ne-sveti, mi ne možemo biti savršeno poslušni svetome zakonu”.[16]
Autor J. H. Gerstner obrazlaže prethodno pomenute misli. “Pogrešno farisejsko tumačenje zakona [i držanja zakona]”, pisao je, “počivalo je na pogrešnom poimanju čovečanstva. Adamov pad u greh fariseji su posmatrali kao samo prvi primer gde neko donosi pogrešnu odluku; ljudi posle pada u greh i dalje mogu da žive ispravnim životom, ukoliko su vođeni zakonom”.[17]
Pavle, Martin Luter, Žan Kalvin, Džon Vesli, Elen Vajt i brojni drugi autori kroz istoriju dosledno će se suprotstavljati takvoj teologiji. No, nažalost, farisejstvo diže svoju glavu u svakom naraštaju, često uz savremena, moderna teološka objašnjenja. Takva shvatanja nisu mrtva ni među adventistima poznog dvadesetog i na početku dvadeset-prvog veka.
Deset zapovesti nisu “stvarni zakon”. Njih bismo, u kontekstu sveopšte istorije od večnosti naovamo, zapravo, mogli označiti kao događaj “novijeg datuma“.
Nije potrebno predugo ili preintenzivno razmišljati da bismo zaključili da zakon izražen u Deset zapovesti nije ni večan ni sveopšti. Uzmimo, npr. četvrtu zapovest. U njoj je jasno rečeno da je Subota data kao znak sećanja na stvaranje planete Zemlje (vidi, 2. Mojsijeva 20,8-11; 1. Mojsijeva 2,1-3). I sam ciklus od sedam dana (od po dvadeset i četiri sata) upućuje na našu planetu i naš solarni sistem kao determinante za zakon o Suboti [danu odmora] koji nalazimo u Deset zapovesti. Međutim, u zakonu o Suboti, danu odmora iz Deset zapovesti, svakako se ogleda sveopšti i večni princip kojim je obuhvaćen. Sličnu analizu možemo učiniti i u slučaju nekih drugih zapovesti iz 20. glave 2. Mojsijeve.
Elen Vajt se slaže s ovakvim razmišljanjem. “Božji zakon je”, pisala je, “postojao pre stvaranja čoveka. Po njemu su se vladali anđeli. Sotona je pao zato što je prekršio principe Božje vladavine ...
Posle Adamovog greha i pada, od Božjeg zakona ništa nije bilo oduzeto. Načela deset zapovesti postojala su i pre pada u greh, i bila su, po svojoj prirodi, prilagođena svetom stanju Božjih stvorenja. Principi tih uredaba nisu bili promenjeni posle pada u greh, ali su dodate nove uredbe, radi prilagođavanja čoveku u njegovom grešnom stanju.”[18]
Tako Elen Vajt piše na drugom mestu: “Božji zakon je postojao pre nego što je čovek bio stvoren. On je bio prilagođen stanju svetih bića; po njemu su se vladali i sami anđeli. Posle pada u greh, načela pravednosti ostala su nepromenjena.” Međutim, piše Elen Vajt u drugom kontekstu, principi zakona su, posle Adamovog prestupa, “bili nesumnjivo uređeni i izraženi tako da se prilagode čoveku u njegovom grešnom stanju”. [19]
Dok su novi “izraz“ i “uređenje“ zakona posle pada u greh nesumnjivo podrazumevali i ceremonijalne aspekte, u zakonu su bile sadržane i odredbe u odrečnom obliku imperativa. Konačno, niko svete nebeske anđele nije morao da podseća da ne kradu, da ne čine preljubi ili da ne ubijaju.
Anđeli su držali zakon i ne znajući, zato što je bio napisan u njihovim srcima. “Ljubav je”, čitamo, “slavni princip koji pokreće bezgrešna bića”. [20] Njima nije bilo potrebno reći “Ne ubij” ili “Ne kradi”, zato što su, iz srca, bili pozitivno motivisani da brinu jedni o drugima. Tek je posle nastanka greha zakon morao biti drugačije formulisan i izražen u odrečnom obliku imperativa, za bića koja su pokretali sebičnost i negativne pobude.
Ispravno prepoznavanje onoga što autor Čarls Kolson opisuje kao “Zakon iza zakona”[21] od najveće je važnosti, zato što svaka precizna rasprava o pravednosti i/ili savršenstvu zavisi od pravilnog razumevanja Božjeg zakona.
U Starom zavetu postoje najmanje tri zakona: moralni, građanski i ceremonijalni zakon. Osim toga, o Mojsijevim knjigama, pa i o celom Starom zavetu govori se kao o “zakonu”. Reč zakon, otuda, ima u Bibliji mnogo značenja.
Međutim, u Novom zavetu, Isus kristalno jasno prikazuje prirodu ZAKONA koji se nalazi u pozadini zapovesti. Upitan za najveću zapovest, Isus je odgovorio: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci” (Matej 22,37-40; 5. Mojsijeva 6,5; 3. Mojsijeva 19,18).
Pavle i Jakov slažu se s Isusom, ali upućuju na dalje svođenje zakona na jedan osnovni princip. Tako Pavle kaže: “Ljubav je izvršenje zakona” (Rimljanima 13,10) i “jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči, to jest: ljubi bližnjega svojega kao sebe” (Galatima 5,14). Jakov, međutim, ne samo što se potpuno slaže s Pavlom nego i izražava vrhunsko jedinstvo zakona. Tako će on reći da “koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve” (Jakov 2,11).
Misao u podlozi tih novozavetnih rasprava o zakonu višeznačna je. Prvo, zakon je jedinstven. Zakon ne obuhvata mnoštvo principa, već samo jedan. Na svom najelementarnijem nivou, zakon se može rezimirati jednom rečju — ljubav.[22] To je ista ona reč koju je upotrebio Jovan, rezimirajući Božji karakter. Čitamo u 1. Jovanovoj 4,8: “Bog je ljubav”. To je potpuno razumljivo, ako je zakon odraz Božjeg karaktera.
No, Biblija tako iskazuje značenje ljubavi da bi ljudi i druga stvorena bića mogli početi da shvataju njeno značenje u konkretnim situacijama. Što se tiče bezgrešnih bića, možemo govoriti o nužnom zakonu koji se sastoji od dva dela — ljubav prema Bogu i ljubav jednog prema drugima. Međutim, za zakon je, posle pada u greh, bilo potrebno dodatno objašnjenje, zbog izopačenja ljudskog roda. Mada imamo čvrste dokaze o tome da su ideje iz Deset zapovesti postojale i pre Sinaja, Bog je odlučio da dva velika načela zakona izloži u vidu deset principa, i to kada je osnovao izrailjsku naciju i Izrailj proglasio za svoj osobiti narod (2. Mojsijeva, 19. i 20. glava).
Prve četiri zapovesti su tumačenje aspekata principa ljubavi prema Bogu, dok ostalih šest pojedinačno navode konkretne vidove ispoljavanja ljubavi prema bližnjem.
Tako bi se progresija zakona od jedan na dva i dalje na deset mogla ilustrovati na sledeći način:
Ideja je da Božji zakoni proističu iz Božjeg ZAKONA.
Taj obrazac nas podseća na ono što smo u 2. poglavlju zaključili u vezi s grehom. Tamo smo istakli da gresi (kao akti buntovnosti) proističu iz GREHA (grešne prirode). Prema tome,
U poglavljima koja slede videćemo da su jedinstvo GREHA i jedinstvo ZAKONA neposredno povezani s jedinstvom pravednosti. Videćemo da će PRAVEDNOST u vidu obraćene prirode voditi pravednosti u vidu postupaka. Prema tome,
Ranije smo napomenuli da je jedan od osnovnih problema farisejstva bio “rasparčavanje” greha u niz postupaka. “Rasparčavanje”, “rasitnjavanje“ greha u direktnoj je vezi s “rasitnjavanjem” zakona i pravednosti. Mada je tačno da hrišćani treba da shvate prirodu grehâ, zakonâ i delâ pravednosti, oni moraju da shvate i GREH, ZAKON i PRAVEDNOST, ukoliko žele da dođu do biblijskog razumevanja savršenstva. Pošto nisu shvatili GREH i ZAKON, fariseji nisu mogli shvatiti ni PRAVEDNOST. Ceo Novi zavet govori protiv tih njihovih neshvatanja.
Drugi aspekt biblijskog zakona, posle jedinstva, ogleda se u tome što on, u suštini, nije negativan, nego pozitivan. Isus je jasnim rečima pokazao da negativna religija nije sama po sebi dovoljna, pripovedivši priču o čoveku koji je očistio i uredio svoj život, ali ga nije ispunio životodavnim, ekstrovertnim hrišćanstvom. Stanje tog čoveka na kraju, rekao je Isus, bilo je gore nego u početku (Matej 12,43-45). “Religija koja se sastoji od uredbi koje počinju sa ne (čini) ... “, piše Vilijam Barkli, “može se samo završiti neuspehom”. [23]
Istu istinu možemo zapaziti u načinu na koji je Isus postupio s bogatim mladićem. Mladić je bio besprekoran u pogledu “zabrana”, ali je ustuknuo kad je Isus naveo beskrajne mogućnosti sadržane u stvarnom staranju za bližnje. Isus mu je, s “negativnih” deset, skrenuo pažnju na pozitivni zakon ljubavi. To je, razume se, bilo više od onoga na šta je taj plemić bio spreman da se obaveže. U “negativnom” zakonu se osećao prilično udobno i nije bio spreman za bezgranično zadiranje zakona u sve sfere njegovog života (Matej 19,16-22).
Ista pouka jasno je vidljiva i u Petrovom pitanju o tome koliko puta treba oprostiti svom bratu. On je udvostručio rabinsku meru od tri praštanja, dodavši još jedan za “dobru meru”. Konačno, sedam praštanja je prilična brojka kada dobro razmisliš. Hristov odgovor, 490 puta, podrazumevao je beskrajno praštanje. Taj odgovor, razume se, nije bio ono što je Petar očekivao. U stvari, Petar (zajedno s drugim “telesnim” ljudima), zapravo je hteo da čuje kada nastupa trenutak kada može prestati da voli svog bližnjeg. Kada mogu da se “penzionišem” od svih tih “ljubaznosti” i da dam ljudima ono što zaslužuju –bilo je stvarno pitanje. Hristov odgovor u priči o dva dužnika, glasio je — nikada (vidi, Matej 18,21-35).
Kao nekada Petar, i mi se osećamo ugodnije s negativnim aspektom zakona, nego s onim pozitivnim. Hoćemo, eto, da znamo kad smo ispunili svoju “kvotu” dobrote, da bismo se mogli opustiti i biti ono što normalno jesmo. Negativno ograničava domete pravde i čini da ona postane nešto čime čovek može da rukuje i što može da dostigne. Tako se legalisti svih profila nužno moraju koncentrisati na delove zakona u kojima se izriču zabrane. Hrišćanska alternativa je beskrajna pravednost koja se izražava u pružanju ruku ljubavi prema Bogu i drugim ljudima, nečemu što, rezimirano, nalazimo u dvema velikim zapovestima o ljubavi.
Čudno, ali mnogi su mišljenja da je naglasak na dvema velikim zapovestima samo razvodnjavanje onoga što se od hrišćana traži u svakodnevnom životu. Hristos je u više navrata pokazao da je tačno upravo ono suprotno. Tim dvema zapovestima, pisala je Elen Vajt, “obuhvaćeni su dužina i širina, dubina i visina Božjeg zakona”. Hristos je u svojoj Propovedi na gori objasnio načela zakona i počeo da ilustruje njihovo dalekosežno unutrašnje značenje. To su “načela”, kazala je izrazila Elen Vajt, koja “stoje večno kao slavno merilo pravednosti”.[24]
Negativni pristup religiji potiče od negativnog pristupa zakonu. Previše je negativne religije na svetu. Pastor Kirk Braun jednom mi je rekao kako je “u umovima nekih ljudi glavni dokaz da je neko hrišćanin u stvari sposobnost da kaže 'nemoj'.” Nažalost, ta parodija je više nego istina u slučaju mnogih ljudi koji treba da se suoče s jednim višim merilom. Meni je relativno jednostavno da se sklonim s puta preljubi, u poređenju s beskrajnim izazovom koji od mene traži da sve svoje bližnje volim kao sebe (Matej 7,12; 22,39).
“Negativni” principi iz Deset zapovesti svakako me upoznaju s određenim aspektima ljubavi prema Bogu i prema mojim bližnjima; ali, koliko god bili važni, oni su samo vrh samog ZAKONA. Nikada čovek kao pojedinac neće moći da se spase ili postane savršen time što ne radi Subotom ili što ne krade.
Dopadalo se to nama ili ne (ni farisejima onog vremena se to nije dopadalo), Isus crtu merila pravde postavlja više nego što “normalni” ljudi žele da dostignu. Taj problem je Vilijam Barkli rezimirao sledećim rečima: “Sveštenik bi rekao da se religija sastoji od prinošenja žrtava; “književnik” (u Izrailju) da se religija sastoji od Zakona, dok je Isus Hristos rekao da se religija sastoji od ljubavi.”[25]
“Potom će”, rekao je Isus, “svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom” (Jovan 13,35). Važno je istaći da Isus nijednom nije rekao da će Njegovi učenici biti poznati po tome što svetkuju Subotu, daju desetak i što se brinu za svoje zdravlje. Ti elementi ponašanja značajni su u hrišćanskom življenju, ali nisu i srž hrišćanskog života. Jedna od bolnih tragedija života događa se kada hrišćani jedni prema drugima postupaju nepravedno zbog neslaganja oko načina života ili oko doktrinarnih pitanja. Iako su u pogledu svoje teologije možda tehnički u pravu i imaju potrebu da izlože svoje ideje, njihov stav pokazuje da će se bolje snaći u gutanju kamila nego kad treba slediti Hristov primer. Njihovoj doktrinarnoj i životnoj “čistoti“ neophodno je krštenje u hrišćanstvu. Tada će ona imati neko značenje.
Rekavši za sebe da “zakonom zakonu umreh, da Bogu živim”, Pavle nije poručio da je zakon umro (Galatima 2,19). Zakon za hrišćane i dalje važi kao merilo pravednosti i ono što osuđuje greh, ali se on nikada ne može posmatrati kao put dostizanja spasenja. “Pavle se”, ističe Emil Bruner, “nikada ne bori protiv Zakona”, već samo protiv neprimerene upotrebe zakona.[26]
Biskup Rajl je dobro opisao hrišćaninov odnos prema zakonu, rekavši kako će se “autentično posvećenje pokazati u vidu uobičajenog poštovanja prema Božjem zakonu i uobičajenog nastojanja da život poslušnosti tom zakonu bude naše redovno pravilo života. Nema veće greške nego kad neko zamisli kako hrišćanin nema nikakve veze sa zakonom i Deset zapovesti, zato što, poštujući ih, ne može dobiti opravdanje “. Hrišćanska sloboda usko je vezana za držanje “zakona slobode” (Jakov 2,12), za razliku od robovanja grehu (vidi, Rimljanima 6,18.19) u Novom zavetu.[27]
Dva su osnovna načina na koje hrišćanin može da gaji odnos sa zakonom. Prvi je legalizam. Legalizam, prema rečima autora Džejmsa Stjuarta, ima tri karakteristike: (1) “On je religija otkupljenja ljudskim naporima”; (2) on je “sklonost ka unošenju duha koristoljubivosti u religiju” (npr. Evo, “ovo sam učinio: daj mi sada moju nagradu!”) i (3) oseća “veliku privlačnost prema onome što je iskazano u negativnom obliku“.[28]
Autor Ričard Rajs napominje da je “legalizam neshvatljivo lakoveran, budući da “drastično potcenjuje uticaj greha na ljudska bića”. Greh ne samo što ruši našu sposobnost za držanje zakona (vidi, Rimljanima 3,9) nego i svakog čoveka stavlja pod osudu (vidi, 5,12). “Međutim, legalizam je”, tvrdi Rajs, “više nego naivan; štaviše, on je očigledno veoma, veoma grešan. On nastaje na osnovu ohole pretpostavke da pala (grešna) ljudska bića mogu samostalno nešto učiniti da zasluže Božju naklonost, iako ništa nije dalje od istine.”[29]
Ključ razumevanja Pavlovih izjava protiv zakona je u činjenici da legalistički stav prema zakonu čoveka čini nezavisnim od Boga. Tako osoba koja držanjem zakona zasluži nagradu koja znači spasenje može opravdano da se hvali svojim postignućem (Rimljanima 3,27; 1. Korinćanima 1,29). To onda vodi u oholost, direktnu suprotnost veri (Filibljanima 3,4.7; Rimljanima 4,2).[30]
Autor V. L. Voker ističe ono što je nesumnjivo očigledno, rečima: “Legalizam ... je 'prirodan' i ljudi ga odmah prihvataju”. [31] Lepo je misliti kako možemo učiniti nešto da zaradimo spasenje (ili bar jedan njegov deo), ali istina je na sasvim suprotnoj strani (Efescima 2,8-10). Pavle je dotakao srž problema, ustvrdivši, “ako pravda [pravednost] kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umre” (Galatima 2,21).
Spasenje ne menja zakon, ali ono zato preobražava naš odnos prema zakonu. Pored toga što nas izbavlja od osude zakona (Rimljanima 8,1), spasenje nam daje i snažan podsticaj da ga držimo.[32]
Ako je Hristovo najjasnije učenje o odnosu između zakona i blagodati u spasenju — priča o fariseju i cariniku (Luka 18,9-14), priča o Zakheju (Luka 19,1-10) možda je Njegovo najjasnije učenje o spasenom čoveku koji drži duhovni zakon kao odgovor na Božju blagodat. Čim je shvatio da je spasen, Zakhej se dao na razdavanje polovine svog imetka siromašnima i na četvorostruko vraćanje onima koje je zakinuo. Njegov novi život, u pogledu odnosa prema zakonu, bio je dokaz da je spasen. Zakhej je preokrenuo svoj način života tako da njegovo glavno obeležje više nije bila sebičnost, nego služenje drugim ljudima. To je preobražaj i dokaz novorođenja.
Nije moglo biti veće suprotnosti od one koja je postojala između obraćenog carinika i bogatog mladića (Matej 19,16-22). Kad je neko obraćen, iz njegovog se srca prirodno izliva Božja ljubav, umesto samo pedantnog držanja slova zakona.
Hrišćaninov odnos prema zakonu je ono na šta Biblija upućuje kao na iskustvo novoga zaveta. Jeremija, i Poslanica Jevrejima, govore nam da idealno duhovno iskustvo nastaje onda kada Bog stavi svoje zakone u naše misli i upiše ih na naša srca (Jeremija 31,31-34; Jevrejima 8,10).
Za jednog hrišćanina je normalno da drži zakon, zato što je njegovo načelo ljubavi prema Bogu i bližnjem ispisano na “mesnim daskama srca” (2. Korinćanima 3,3). Hrišćanin je Božjem zakonu bliži nego legalista. Zbog toga što su “rođeni 'odozgo' “ (Jovan 3,3.7 [margina]) i što su im srce i um preobraženi (Rimljanima 8,4-7), želja da žive u skladu s Božjim zakonom je sastavni deo života pravih hrišćana. Novi stav prema Božjem zakonu znak je da je neko spasen Božjom blagodaću. Na tu temu ćemo ponovo doći u 5. glavi, ali pre toga želimo da malo bolje istražimo sâm početak procesa spasavanja blagodaću.[1] William Barclay, The Letter to the Romans, 2 nd ed., Daily Study Bible, 1957, 53.
[2] Richard Rice, The Reign of God: An Introduction to Christian Theology From a Seventh-day Adventist Perspective, 1985, 245.246; Luther, citiran u: William Barclay, The Letter to the Galatians, 2nd ed., Daily Study Bible, 1958, 23; G. C. Berkouwer, Faith and Justification, 1954, 77.72.73.76.
[3] Isto, 77.
[4] Loraine Boettner, Studies in Theology, 5th ed., 1960, 286.
[5] Erickson, Christian Theology, 802.803.
[6] White, Mount of Blessing, 76.
[7] Ellen G. White, The Great Controversy Between Christ and Satan, 1950, 436.
[8] Wesley, Works, 5:449.
[9] Ball, English Connection, 131-133.
[10] Hans LaRondelle, Christ Our Salvation: What God Does for Us and in Us, 1980, 40; Herman N. Ridderbos, The Epistle of Paul to the Churches of Galatia, The New International Commentary on the New Testament, 1953, 104; The International Standard Bible Encyclopedia, 1977-1988 ed., s.v. “Law in the NT [Zakon u Novom zavetu].
[11] John Flavel, citiran u: Ball, English Connection, 133. (Kurzivi dodati.)
[12] Wesley, Works, 5:313.314.
[13] Berkouwer, Faith and Sanctificaton, 175; Melvin E. Dieter, “The Wesleyan Perspective”, u: Five Views on Sanctification, 26; Anthony A. Hoekema, “The Reformed Perspective”, isto, 87.88.
[14] John (Jean) Calvin, Institutes of the Christian Religion, 2.7.12.
[15] Berkouwer, Faith and Sanctification, 119.
[16] White, Steps to Christ, 62.
[17] The International Standard Bible Encyclopedia, 1977-1988 ed., s.v. “Law in the NT [Zakon u Novom zavetu].
[18] Ellen G. White, Spiritual Gifts, 1864, 3:295. (Kurzivi dodati.)
[19] White, Selected Messages, 1:220.230. (Kurzivi dodati.)
[20] White, Mount of Blessing, 109; E. G. White to Brethren and Sisters of the Iowa Conference, 6. novembar 1901, u: 1888 Materials, 1764. (Kurzivi dodati.)
[21] Charles Colson, Kingdoms in Conflict, 1987, 237. (Kurzivi dodati.)
[22] Vidi, John McIntyre, On the Love of God, 1962, 240, radi teksta o neophodnoj vezi između Božje ljubavi i ljubavi prema bližnjima. Za nedavno objavljen tretman jedinstva Božjeg zakona, vidi: Alden Thompson, Inspiration: Hard Questions, Honest Answers, 1991, 110-136.
[23] William Barclay, The Gospel of Matthew, 2nd ed., Daily Study Bible, 1958, 2:57.
[24] White, Selected Messages, 1:320.211.
[25] Barclay, Matthew, 1:363.
[26] Brunner, Romans, 140.
[27] Ryle, Holiness, 26. Vidi takođe: Berkouwer, Faith and Sanctification, 179-181.
[28] James S. Stewart, A Man in Christ: The Vital Elements of St. Paul’s Religion, 84-87.
[29] Rice, Reign of God, 243.
[30] Vidi: Ladd, New Testament Theology, 500; Brunner, Romans, 140.
[31] W. L. Walker, The Gospel of Reconciliation of At-one-ment, 1909, 182.