< 4. Poglavlje Sadržaj 6. Poglavlje >

 

peta glava

 

BOG IZBAVLJA SVOJ NAROD

 

Izlazak 12, 1 – 13,16

 

Prvih jedanaest glava Izlaska bile su priprema na ono što se događa u delu teksta od 12. do 15. glave. Tlačenje Izrailja i Gospodnji plan da izbavi svoj narod i sudi Egiptu kulminiraju u trenutku kada Izrailj stvarno izlazi iz ropstva.

 

Odlučujući događaj koji je doveo do izlaska jeste smrt egipatskih prvenaca, i među ljudima i među životinjama. Jedanaesta glava samo je predskazala taj događaj. Sada se to i stvarno događa i Izrailj izlazi iz ropstva.

 

Izlazak predstavlja tako bitan događaj da autor daje znatno više mesta načinima na koje ljudi treba da ga pamte i doživljavaju, nego samom opisu onoga što se dogodilo. Niko ne osporava događaj izlaska. Ključno pitanje je kako ga slaviti i pamtiti. Odgovori na to pitanje obrazuju tekst bogat značenjem, simbolizmom, obrednim elementima i teologijom. Dobro je da o njemu brižljivo razmišljamo, pošto je taj izlazak obrazac za sva buduća izbavljenja i izlaske koje Bog čini za svoj narod.

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 12,1-30

 

Tekst u Izlasku 12,1-30 pročitaj pažljivo, dva puta. Čitajući razmišljaj i odgovori na sledeća pitanja. Ne zaboravi da pored sebe držiš i svoju beležnicu za knjigu Izlazak.

 

1.      Prema tekstu u Izlasku 12,2 zaključujemo da su Izrailjci dobili promenu u godišnjem računanju vremena. Navedi elemente u priči zbog kojih će određeni datumi biti važni. Navedi neke druge datume date u ovom odseku. U nekom od biblijskih rečnika potraži odrednice “godina” [year] ili “kalendar” [calendar] pronađi više informacija o jevrejskom godišnjem ciklusu. Kada bi taj prvi mesec trebalo da bude u našoj godini? Šta misliš, zašto je taj mesec proglašen prvim?

2.      Velika važnost se daje životinji upotrebljenoj u obredu Pashe. Navedi korake koje je trebalo učiniti u izboru životinje, pripremi, upotrebi i eventualnom odbacivanju. Zašto je neophodno toliko pažnje i detalja? Šta označava ta životinja?

3.      Gde se stavlja krv životinje (7. i 22. stih)? Šta se time htelo reći u pogledu načina klanja životinje? Šta čini krv, prema onome što tekst posebno ističe (13. i 23. stih)? Zbog čega bi krv trebalo da ima takvu ulogu? Pogledaj odrednicu “krv” [blood] u nekom biblijskom rečniku. Šta po tvom mišljenju u ovom tekstu znači krv?

4.      Uz Pashu, tekst govori i o Prazniku presnih hlebova. Koliko traje taj praznik? Šta se tada događa? Zbog čega je toliko važno potpuno se osloboditi kvasca? Da li bi tekst u Izlasku 12,39 mogao da pruži nagoveštaj o značenju tog praznika?

5.      Obrati pažnju na ukupne vremenske odrednice ove Pashe. Događa li se ta prva Pasha pre ili posle  stvarnog izbavljenja? Gledaju li Izrailjci unazad na svoje izbavljenje, ili unapred ka svom spasenju? Kakvu važnost ovo ima u značenju tog događaja za izrailjski narod? Šta bi bilo da su odbili da svetkuju Pashu? Šta nam to govori o važnosti Božjih praznika?

 

l Istraživanje Reči

 

Pomeranja težišta

 

Dok ulazimo u ovu presudnu novu fazu stvaranja Božjeg naroda u Izlasku, događaju se dva krupna pomeranja težišta. Prvo, naglasak se premešta sa borbe između Boga Jahve i egipatskih bogova na izrailjski narod. Tokom događanja zala Izrailjci su bili u pozadini, dok je Egiptu bilo suđeno i na njega padala zla. Oni sada dolaze u prvi plan. Tema ovog teksta direktno je Božji narod. Konkretno, tekst u 12,3, opisujući ga, koristi novi izraz. Oni su sada “sav zbor” Izrailjev. Njihovo izbavljenje povezuje ih na poseban način u jednu novu zajednicu  — Božji narod.

 

Pored pomeranja težišta od faraona ka Izrailju, prisutna je i promena žanra, od priče ka bogoslužbenoj ceremoniji. Ono što je do sada bilo opis nadmetanja i sukoba, ovde postaje poziv na svetu službu, praznik, bogosluženje i proslavljanje sećanjana Izlazak. O okolnostima stvarnog oslobađanja iz Egipta neposredno se govori u samo trinaest stihova (12,29-42), dok pedeset i dva stiha detaljno opisuju Pashu, praznovanje beskvasnog hleba i posvećivanje prvorođenih (12,1-28.43,-51; 13,1-16). Sve su to obredi koji stoje u vezi s pričom o Izlasku. Sada, pošto je dugo očekivani događaj u toku, naglasak se pomera na načine na koje se on može dozivati u sećanje i ponovo oživljavati.

 

Bilo bi dobro slušati i pratiti slična događanja, ali o tome ćemo kasnije više reći. Prvo ćemo proučiti pojedinosti priče.

 

Novi kalendar

 

Reči “Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini” (12,2) mnogo kazuju. Događaji koji treba odmah da izbiju na površinu tako su suštinski važni da Izrailjci dobijaju naredbu da preurede svoj kalendar. Prvi u ovom slučaju verovatno nema samo numeričko značenje, nego se odnosi i na stepen važnosti. Pred Izrailjem je akt započinjanja godine, podsećanjem baš na događaje koji su ga učinili narodom — Božje izbavljenje izlaskom iz Egipta.

 

Ovde postaje očigledan značaj navođenja meseca i dana (deseti dan, 3. stih). Ako neki događaj treba da postane “zakon večni” (14. i 24. stih), onda za njegovo proslavljanje mora da postoji tačno određeno vreme. Ne samo što je Pasha bila vezana za određeni datum nego će i svako buduće proslavljanje Pashe morati da ima svoj datum. I, kao što očekujemo, sledi Praznik presnih hlebova. I taj praznik mora da ima svoj poseban datum (18. stih).

 

Koliko znamo, Izrailj je koristio bar dva kalendara. I mi u savremenom svetu takođe imamo različite kalendare. Zvanična godina počinje u januaru, školska godina najčešće u septembru, a fiskalna (budžetska) godina najčešće 1. jula.

 

Izrailjev verski i ceremonijalni kalendar počeo je u skladu s uputstvima datim u knjizi Izlazak. Prvi mesec, koji je dobio ime Aviv ili Nisan, padao je u vreme između našeg marta i aprila. Bilo je to vreme poznih (prolećnih) kiša i, razume se, praznika Pashe i Beskvasnih hlebova.

 

U starojevrejskom, zapravo imamo imena za samo četiri meseca — za prvi, drugi, sedmi i osmi (vidi Sarna, 82, 83). Meseci su obično nazivani po svom broju. Kasnije, posle progonstva, Jevreji su za svoje mesece, izgleda, usvojili vavilonska imena.

 

Izrailjci su imali i građansku godinu. Ona je počinjala sedmog meseca po verskom kalendaru i odgovarala je našem vremenu septembar-oktobar. U tom mesecu stizale su jesenje (rane) kiše, a slavili su se i Dan pomirenja i Praznik senica.

 

Osnovna pouka u svemu tome jeste da treba jednostavno zapaziti koliko Izlazak ima centralnu ulogu. Da bi on bio zapamćen i dobio istaknuto mesto, bio je potreban ceo novi kalendar, novo računanje godišnjeg ciklusa. Vreme počinje s izbavljenjem. Novostvorenom narodu potreban je novi kalendar kojije obeležje i njih kao naroda i njihovog jedinstvenog iskustva.

 

Pasha

 

Pripremajući se za izbavljenje, ceo Izrailj dobija zapovest da učestvuje u Pashi. Čitava njihova zajednica, “sav zbor” treba tome da se povinuje, ako žele da izbegnu kaznu namenjenu Egiptu. Biti Izrailjac znači praznovati Pashu. Kasnije uredbe omogućile su da i drugi, koji etnički, nisu bili Izrailjci, uzmu u tome učešća; međutim, to što je neko rođen kao Izrailjac nije moglo da nadoknadi neučestvovanje u Pashi.

Obred je porodičnog karaktera. Za razliku od kasnijih perioda, kad je za praznik Pashe hiljade hodočasnika preplavljivalo Jerusalim, prva proslava Pashe bila je predviđena za ukućane. Praznik Pashe praznovali su kao porodica i domaćinstvo.

 

Za najvažniji deo obreda tražila se “životinja iz stada” (Durham, Exodus, 151). Većina biblijskih prevoda jevrejsku reč za životinju u 3. stihu prenosi kao “jagnje”, ali obe jevrejske reči upotrebljene u 3. i 5. stihu jasno pokazuju da bi se mogle prevesti podjednako i s “jagnje” i s “jare”. Izbor je verovatno zavisio od toga koja je od životinja bila dostupna.

 

Životinja je trebalo da bude mužjak, star godinu dana, bez nedostataka; da bude zaklan u suton, 14. dana tog meseca. Klanje se očigledno tako obavljalo da se krv mogla prihvatiti u “zdelu” (22. stih). Vešti stočari, kao što su bili Izrailjci, nesumnjivo su znali kako se životinjama pušta krv. Verujem da je to podrazumevalo i da su oni postupali po uredbama, kasnije pomenutim u 3. Mojsijevoj knjizi o nekorišćenju krvi za jelo (3. Mojsijeva 17,10-12). Osim toga, oni su se pripremali za škropljenje krvlju dovratnika svojih kuća.

 

Za savremenog čoveka ceo taj postupak deluje krvavo i odbojno, ali takvo klanje je bilo uobičajena radnja za izrailjske stočare i njihove porodice. Mi svoju osetljivost ne smemo prenositi na teren drugih kultura i drugih vremena.

 

Meso se moralo peći, a ne kuvati ili ostavljati presno za jelo. Uz pečeno meso trebalo je da Izrailjci jedu gorko bilje i beskvasni hleb. Sve pečeno meso trebalo je da se pojede do jutra ili, u protivnom, da bude spaljeno. Sve je to trebalo obaviti u žurbi, s odećom spremnom za polazak bez oklevanja.

 

Šta sve to znači? Jasno je da svoje značenje imaju i način kako je priča ispričana i brojni u njoj naglašeni detalji. Ali pre nego što uhvatimo značenje Pashe, mislim da je najbolje da ukratko opišemo Praznik beskvasnih hlebova, koji je, iako manje poznat hrišćanima, među Jevrejima bio poseban praznik.

 

Praznik beskvasnih hlebova bio je tako tesno vezan za pashalnu svečanost i izlazak iz Egipta, da bismo gotovo mogli reći da je to dvoje jedan praznik. Međutim, pažljivim čitanjem teksta zapažamo jednu krupnu razliku i ona je razlog što taj praznik sada pominjemo. Pasha je prvi put zapravo bila slavljena kao uvod u Izlazak. Praznik beskvasnih hlebova bio je, najbolje rečeno, u to vreme proslavljen samo delimično, pošto bi njegovo puno svetkovanje zahtevalo sedam dana, a Izrailj je izašao u noć Pashe. Oni nisu imali sedam dana za proslavljanje Praznika beskvasnih hlebova.

 

Za praznik Beskvasnih hlebova nije tada data nikakva posebna naredba, kao što je to učinjeno za Pashu (21. stih). Razlog za trošenje beskvasnog hleba na putovanju iz Egipta bio je taj što su Izrailjci morali žurno da napuste Egipat tako brzo, da su svoje hlebno testo poneli još pre nego što su u njega dodali kvasac (12,34.39). Tako imamo da praznik Beskvasnih hlebova počinje posle  izlaska iz Egipta.

 

Praznik počinje uklanjanjem sveg kvasca iz kuće i trošenjem u toku sedam dana samo beskvasnog hleba. Prvog i poslednjeg dana praznika ne sme se raditi nijedan posao, izuzev pripremanja hrane, i u to vreme treba da bude “sveti sabor”. Onaj ko bi tokom tih sedam dana jeo išta s kvascem, treba da bude “odsečen” od izrailjskog zbora. Podjednaku obavezu prema istim propisima imaju i Izrailjci i stranci.

 

Veliko pitanje glasi: Šta znači sve ovo — i Pasha i Praznik beskvasnih hlebova? Razmotrićemo pre svega glavne elemente, a onda opširnije razgovarati i o nekim specifičnim pitanjima.

 

Prvo, Pasha je nedvosmisleno bila predviđena da zaštiti one koji je svetkuju. Kad god se u našem tekstu (stihovi 12, 13, 23, 27) objašnjava njen značaj, glavna ideja je da je krv zaklane životinje stavljena na dovratnike, kao svojevrstan znak za Boga. Kada pusti kaznu na Egipat, On će videti krv i proći kuću [passover …], čime će ona biti pošteđena kazne i smrti. Ta strašna pošast neće se sručiti i anđeo smrti neće ući u kuću. Oni koji uzimaju učešća u Pashi ostaju bezbedni.

 

Drugo, Pasha ističe pripremljenost, gotovost i hitnost. S Pashom se mora početi odmah (21. stih) i jesti u stanju spremnosti i u velikoj žurbi (11. stih). O tome govori odeća na ljudima, kao i trošenje beskvasnog hleba. Ljudi ne samo što jedu u žurbi nego moraju i da napuste kuću, noseći sa sobom hleb, svoju najosnovniju hranu, u koji nisu imali vremena da dodaju kvasac (33, 34. i 39. stih). Oni koji jedu pashu očekuju izbavljenje, koje nastupa vrlo brzo i spremni su za njega.

 

Mnogo je napisano o simbolizmu različitih elemenata te pashalne svečanosti, pa je sasvim umesno da ih unekoliko razmotrimo.

 

Kvasac su Jevreji obično koristili s pet vrsta žitarica — sa pšenicom, ječmom, pirom [podvrstom pšenice], raži i ovsom. Druge žitarice, kao pirinač i proso raspadaju se, ali ne mogu da kisnu. (Za vrednu raspravu o ovome, vidi Sarna, 90, 91). Mnogi žrtveni obredi zabranjuju upotrebu kvasca (vidi Izlazak 23,18; 3. Mojsijeva 2,11; 6,9.10). Tu, međutim, postoje izuzeci kao što je “žrtva obrtana” i “žrtva zahvalna” za dobrobit prinosioca (vidi 3. Mojsijeva 23,17-20; 7,13). Jevrejsko objašnjenje za to glasi da su te dve žrtve jeli vernik ili sveštenik i nisu bile prinošene Gospodu na oltar.

 

Budući da je kvasac bio tako široko zabranjen, verovatno je da je proces kiseljenja testa bio dovođen u vezu s raspadanjem i truljenjem i time simbolizovao pokvarenost i greh. Nekoliko tekstova Novog zaveta upućuje na to negativno značenje kvasca. Isus je svoje učenike upozoravao protiv kvasca (lažne nauke) fariseja (Matej 16,6.11.12), a tekst u 1. Korinćanima 5,6-9 zapravo tumači beskvasni hleb iz svečanosti kao čistotu, nasuprot kvascu greha (vidi takođe Marko 8,15; Luka 12,1 i Galatima 5,9). Izlazak je Izrailjevo slavno nacionalno izbavljenje. Kada se Izlazak slavi, on ne sme biti umrljan ničim što simbolično predstavlja zlo. Ukloniti iz kuće sav kvasac simbol je uklanjanja svakoga greha iz života, tako da učesnik u proslavi Izlaska može da se seti Božjeg milostivog izbavljenja i da ga doživi.

 

I gorko bilje ima simbolično značenje. Još samo jedan tekst u Bibliji pominje gorko bilje (“pelen”), a to je tekst u Plaču Jeremijinom 3,15. U tom tekstu ono nedvosmisleno znači surovu patnju. Budući da bilje verovatno ne bi bilo pomenuto ako nije simbol nečega, možemo pretpostaviti da se to bilje, “zelje”, verovatno odnosilo na gorke patnje Izrailja pod egipatskom tiranijom (vidi Sarna, 91). U Izlasku 1,14 govori se o njihovom “gorkom” životu, i na tom mestu se koristi jevrejska reč koja dolazi od istog korena. Kasniji jevrejski spisi stvaraju istu vezu. Najšire korišćeno gorko bilje od vremena jevrejskog Talmuda je loćika, vrsta zelene salate.

 

Najistaknutiji od svih pomenutih simbola je zaklana životinja i njena krv. U početnom opisu obreda pominju se svi delovi ceremonije (stihovi 3-11). Svi kasniji opisi, kako Pashe tako i njenog značenja, nedvosmisleno naglašavaju životinju, a posebno krv (vidi glave 13, 21-23, 26, 27). Prema tome, tekst nam nepogrešivo jasno kazuje da je žrtvovanje životinje suština te ceremonije, a naročito krv životinje. To je ujedno i suština zaštite i izbavljenja koje uživaju oni koji svetkuju Pashu.

 

Za nas hrišćane, Hristos je pashalno jagnje (1. Korinćanima 5,7). On je onaj koji omogućava našu zaštitu i izbavljenje pri našem izlasku  iz greha. Njegova prolivena krv štiti naše domove od kazne i smrti. Ovoga se moramo trajno sećati i ponovo ga doživljavati, kao što su činili Jevreji.

 

Neki su se vrlo detaljno bavili simbolima. Oni, na primer, elemente Večere Gospodnje, hleb i vino, vide u beskvasnom hlebu i krvi u obredu Pashe. Međutim, ta koncepcija se ruši, ako stvari pažljivo proučimo. Beskvasni hleb nije žrtva. Bliža paralela bilo bi pečeno meso. Najverovatnije, krv iz obreda Pashe nije se koristila za jelo. Jevrejima je na veoma jasan način zabranjeno korišćenje krvi za hranu (3. Mojsijevao 17,10-12). Najbolje je ako paralelu između pashalnog obeda i Večere Gospodnje vidimo na jedan uopšteniji način.

 

Drugi su u pashalnoj ceremoniji videli tačne paralele sa Hristovim raspećem. Isusova krv koja je bila prolivena po Njegovoj glavi (zbog trnovog venca), Njegove dve ruke i Njegove noge upoređuju se, kako kažu, s pashalnom krvlju. Ona se stavlja iznad vrata (glava), na dva dovratnika (ruke) i na prag (noge). Problem je u tome što se u Izlasku ništa ne govori o pragu. Njihov odgovor je da se životinja kolje kod nogu i zato je krv tamo sigurno prisutna (Durham, Exodus, 145)! Smatram da je bolje reći, u jednom opštijem smislu, ovo: kao što žrtva i krv pashalne životinje spasavaju Izrailj simbolički, tako i smrt i krv Isusa Hrista nas spasavaju u stvarnosti.

 

Žrtva i krv imaju istaknuto mesto u starozavetnom sistemu obreda. Značenje žrtve i krvi može se posmatrati iz više uglova. Moramo se čuvati pokušaja da njihovo značenje “zakujemo” za nešto određeno ili da tačno definišemo način na koji oni ostvaruju svoje delo. Krv, između ostalog, spasava, štiti, izbavlja i čisti. Kako se to tačno događa nije toliko važno koliko je važno shvatiti da ona to čini.

 

Proučavajući ovaj tekst, bio sam impresioniran njegovom organizacijom i ukupnim vremenskim rasporedom. Prva Pasha dolazi pre velikog izbavljenja, a ne posle njega. Prema tome, prvobitno značenje Pashe nije gledanje unazad, nego gledanje unapred — ka spasenju. Verovanje u vrlo skori čin Božjeg izbavljenja zapravo je čin poslušnosti i vere. Prvi učesnici Pashe su rekli: “Verujemo da je čin Božjeg spasenja na pragu. Ono nam je tako blizu da smo obučeni i spremni da već u ovom trenutku izađemo.” Odbijanje učešća u onoj prvoj Pashi značilo bi smrt već te noći. Pasha je sačuvala ljude od smrti, a sačuvala ih je i za budućnost.

 

Večera Gospodnja, onako kako je prvi put održana, imala je isti sadržaj. Isus još nije bio umro, niti vaskrsao, ali oni divni događaji spasenja počeli su da se odvijaju upravo u noći kad su učesnici jeli na toj večeri. Naglasak je na sada i na budućnosti. Bilo je (i jeste) to čin vere u sadašnje i buduće spasenje.

 

Vrlo često o Izlasku i Golgoti razmišljamo kao o događajima iz prošlosti. Pasha i Večera Gospodnja zaista jesu sećanja na prošlost, ali, iako ti događaji pripadaju istoriji, smatram da treba da dokučimo duh prve Pashe i prve Večere Gospodnje. One su bile usmerene i na  sadašnjost i na budućnost. Što se tiče Izrailja, tokom cele njegove istorije Izlazak, izbavljenje i zavet, za njih su se dogodili sada, bez obzira kada je bilo to “sada” (vidi, npr. 5. Mojsijeva 5,2.3). Narod koji je pošteđen jesmo mi; domovi pored kojih je anđeo smrti samo prošao jesu naši domovi (vidi 6,27 — naši domovi). Bog koji je delovao, i sada spasava i deluje. Svako izbavljenje je novi izlazak.

 

Isto to možemo primeniti i na Večeru Gospodnju. Isus živi sada. On nas spasava sada isto onako kako je činio u ono vreme. U Njemu se nalazi naša jedina nada za budućnost. Mi se nalazimo u gornjoj sobi. U jednom vrlo stvarnom smislu mi živo iščekujemo Njegovu smrt i vaskrsenje, iako se sami događaji nalaze u prošlosti. To se i danas mora zbivati radi nas i u nama, jer bismo u protivnom bili bez nade — sada. Mi jedemo i pijemo i na taj način pokazujemo poslušnost Njemu i dajemo svoju izjavu vere u Njegovo neprestano delovanje za nas.

 

Ovo je, u biblijskom smislu, značenje tih obreda. Oni nisu, kako ih mi često vidimo, samo bitan način za oživljavanje prošlosti i razlog za razmišljanje o njihovom značenju za nas danas. Sadašnjost i budućnost su snažno prisutne. Obredi u vremenskom smislu ponovo stvaraju prvobitni događaj. To nije nikakva pobožnjačka fantastika, nego nešto zasnovano na najmanje dva koncepta. Prvi je osećaj neprestajuće solidarnosti zajednice. Bez učenika i rane crkve mi ne bismo bili ovde gde smo. Oni su naši očevi i majke, pa ono što se dogodilo njima, događa se i nama.

 

Drugo, celo Pismo i život govore nam da svaka nova generacija treba da bude izbavljena. Kada Bog ne bi u neprestano delovao tako da spasava sada i da završava svoje delo u budućnosti, prošlost bi bila besmislena. Naša vera ima silu jedino ako verujemo da je Bog u sadašnjosti aktivan na isti način kako je to bio u prošlosti.

 

Zaključujući, ne bismo mogli a da ne kažemo da bi naš verski život, a naročito način na koji shvatamo i primenjujemo krštenje i Večeru Gospodnju, bili izmenjeni iz temelja kada bismo shvatili te misli. Više se ne bi događalo da subota Večere Gospodnje bude najslabije posećena subota [ne kod nas!!]. Neka nas Bog pouči kako da danas uvidimo silu tih praznika. Kako bi nam ti božanski obredi bili dragoceni kada bi to bilo tako!

 

l Ulaženje u Reč

 

Izlazak 12,31 – 13,16

 

Tekst u Izlasku 12,31 – 13,16 pročitaj pažljivo najmanje dva puta. Čitajući, odgovori na sledeća pitanja:

 

1.      Obrati pažnju na suprotnost u stavu  i  postupcima faraona i Egipćana u delu teksta od 31. do 36. stiha, u odnosu na ranije delove ove priče. Za svaki faraonov iskaz citiraj neki raniji iskaz ili postupak koji je bio drugačiji. To isto učini i za Egipćane. Da li je bilo pošteno da Izrailjci “pljačkaju” Egipćane (36. stih)? Zašto tako misliš?

2.      Tekst u Izlasku 12,37 navodi 600.000 kao broj Izrailjaca koji su napuštali Egipat. Uporedi tu brojku s onima u 4. Mojsijevoj 1,46.47; 2,32; 11,21; 26,51; Izlazak 30,12-16; 38,25.26). Jesu li slične? Da li bi trebalo da budu? Ako ima toliko muškaraca, kolika bi, po tvom mišljenju bila ukupna brojka  naroda, kada bi se uračunali žene i deca? Pokušaj da zamisliš kako bi izgledala logistika pokretanja takvog broja ljudi. Misliš li da te brojke treba doslovno shvatiti? Zašto tako misliš?

3.      Uporedi Izlazak 12,40 s 1. Mojsijevom 15,13, Delima 7,6 i Galatima 3,17. U čemu su razlike? Zašto one postoje? Pogledaj šta o tome kaže SDA Bible Commentary u komentarima na 1. Mojsijevu 15,13 i Izlazak 12,40. Pročitaj tekst i Izlasku 12,40-42. Šta se stvarno naglašava? Da li je to period od 430 godina ili nešto drugo?

4.      Kao postskriptum izlasku iz Egipta, u 12,43-51 data su pravila za Pashu. Navedi pravila za strance i tuđince. Šta nam ona govore o tome kako je stranac postajao pripadnik izrailjske religije? Navedi pravila Izrailjaca. Zašto su, po tvom mišljenju, načinjena ta pravila? Čemu nas ona uče u vezi s Pashom?

5.      Detaljno opiši propise u pogledu posvećenja prvenaca. Navedi razloge davanja te grupe pravila. Kako se ti razlozi upoređuju s razlozima za Pashu i praznik Beskvasnih hlebova? U čemu su oni isti, a u čemu različiti? Šta nam sve to govori o značenju i važnosti knjige Izlazak?

6.      Prvorođene životinje pominju se uporedo s prvorođenim ljudima. Zbog čega su ovde uzete u obzir životinje? Šta ti propisi kažu o zverima? Šta znači, kada je reč o svim prvorođenjima kod stoke, “što je muško, da bude Gospodu” (13,12)? Šta nam uredbe o magarcu govore o tome kako su rangirane životinje?

 

l Istraživanje Reči

 

Izrailj izlazi

 

Kakve li promene za faraona! Dobro ga je prodrmala smrt prvenaca po celom Egiptu. Već tokom noći poziva Mojsija, kome je pre toga zapretio smrću ako mu ponovo dođe na oči (10,28). Čovek koji je učinio sve što je mogao da obezbedi da Izrailj ostane, kaže sada: “Ustajte”, “Idite”, “Idite”, “Uzmite” i, ponovo, “Idite”. U dva kratka stiha upotrebljeno je pet glagola da bi se Izrailju saopštilo da treba da izađe iz Egipta.

 

On im ovom prilikom dopušta da uzmu i svoja stada i krda, što je ranije zabranjivao. Treba da učine “kao što [Mojsije i Aron] govoriste”, što je, pretpostavljam, značilo “Uzmite šta god hoćete i uradite kako god želite”.

 

Najzajedljivije od svega je što traži — blagoslov! Te jednostavne reči više od bilo čega drugog označavaju njegov poraz pred Bogom.

 

Egipćani se pridružuju svom vladaru i gone Izrailjce da požure i da idu. Uplašeni su za svoje živote. Kao što je Bog obećao u jednoj ranijoj prilici, Egipćani su bili voljni da Izrailjcima daju zlato, srebro i odeću — šta god da im zatraže.

 

Neki su mišljenja da je to bilo pošteno, budući da je predstavljalo pravednu isplatu za sav rad koji su Izrailjci ostvarili kao robovi. Bez obzira šta je u tome tačno, to je postalo i riznica iz koje će se uzimati kada Izrailj bude gradio svetilište u pustinji. Osim toga, ako Izrailju bude bilo potrebno da nešto kupuje na svom putovanju i za vreme svog boravljenja u pustinji, to egipatsko blago je nesumnjivo moglo biti njihov izvor “materijalnih sredstava”.

 

 

Brojke Izlaska

 

Kako je prikazano u Izlasku, razmere i logistika Izlaska su ošamućujuće brojke. Ako broj od 600.000 ljudi prihvatimo kao bukvalnu brojku, dobićemo najmanje dva, a možda čak i tri miliona miliona ljudi. S njima su pošli i mnogi neizrailjci (“drugi ljudi” — 38. stih), kao i “vrlo mnogo” sitne i krupne stoke.

 

Pojmovi kao što su organizacija, transport dobara, hrana za životinje i ljude, da i ne pominjemo sve što se odnosi na higijenu i zdravlje, mora da su bili krupni, veoma krupni poduhvati. Ozbiljni komentatori su u ovim velikim brojkama videli i druge probleme.

 

Pokrajina Gesem u kojoj su Izrailjci živeli teško da je mogla da izdržava dva miliona ili više ljudi. Njene dimenzije su bile samo nešto više od 60 sa nešto manje od pet kilometara. Moguće je da su mnogi Izrailjci živeli i drugde, izvan Gesema.

 

Drugo pitanje koje je neko pokrenuo odnosi se na Izrailjev odnos s Egipćanima, ako je njih zaista bilo toliko na broju. Naučnici procenjuju da je stanovništva Egipta u tom periodu moglo biti oko pet miliona (Sarna, 97). Može li pet miliona u potpunosti da gospodari brojem od dva i po miliona ljudi? Možda.

 

Brojke navedene u 12. glavi Izlaska grubo se podudaraju s brojkama navedenim u poznijem delu Izlaska, u 38,25.26 i u prvom prebrojavanju u 4. Mojsijevoj (1,46.47). One su ujedno i paralela brojkama navedenim u 4. Mojsijevoji 11,21 i onima iz vremena četrdeset godina kasnije, u 4. Mojsijevoj 26,51. Neki eksperti smatraju da su te brojke istorijski tačne, kada je reč o ujedinjenom carstvu Davida i Solomuna (vidi Sarna, 101, 102 i njihov spisak izvora u jednoj od fusnota). To bi nas navelo na zaključak da se broj stanovništva u Izrailju održavao na prilično stalnom nivou od vremena Izlaska do vremena ujedinjenog carstva, ako brojke prihvatimo kao ozbiljne podatke.

 

Bilo je mnogo predloga o tome kakav stav treba zauzeti prema tom pitanju, od kojih su, po mome verovanju, samo tri vredna pažnje onih koji ozbiljno prihvataju biblijske izveštaje.

 

Prva opcija kaže da brojke treba prihvatiti doslovno onako kako su danas prevedene. Izveštaj o Izlasku ističe u prvi plan Božji blagoslov i veliku stopu plodnosti izrailjskih žena. Izrailjci nisu živeli samo u Gesemu nego i na celoj teritoriji Egipta, tako da su ih, uprkos njihovim krupnim brojkama, egipatska sila i tiranija držali u ropskoj potčinjenosti. Problemi u pustinji i pri naseljavanju Hanana učinili su da se tokom svih tih godina njihovo brojno stanje nije moglo bitno uvećavati.

 

Bog koji je na čudesan način brinuo o njihovom izbavljenju, na čudesan način je obezbedio i organizaciju i hranu za životinje i ljude tokom njihovih putovanja. Bili su milostivo snabdevani svim onim što im je bilo potrebno, tako da je putovanje pustinjom bilo demonstracija Božje moći na isti način kao što je to bio i sâm Izlazak.

 

Drugo razmišljanje stoji u zavisnosti od prevoda jevrejske reči ’eleph. U Izlasku 12,37 ta reč se prevodi sa “tisuća” ili “hiljada”. Pomenuta reč ima i brojna druga značenja. Ona može značiti potpodelu unutar jednog plemena, a preciznije — vojnu formaciju sačinjenu od pripadnika jedne šire porodice. Ako bi neko taj prevod stavio umesto prevoda koji glasi “tisuća”, tekst bi glasio: 600 vojnih formacija. Koristeći kao vodič tekst iz 1. glave 4. knjige Mojsijeve, prosek po grupi iznosio bi osam do devet ljudi, pa bi se dobio ukupan zbir od oko 5.000 ljudi. Ukupan  broj stanovnika bi, prema tome, bio 20.000 do 30.000 ljudi (vidi Sarna, 98, 99) i, za više pojedinosti, njegove fusnote). Tekst u 5. Mojsijevoj 7,7, koji Izrailjce opisuje kao “manje nego ikojega drugoga naroda” možda bi poslužio kao podrška tom shvatanju o manjem broju stanovnika.

 

To rešenje značilo bi umanjenje čuda snabdevanja životnim potrebama u pustinji, ali bi učinilo većim čudo Izlaska iz Egipta. Ono se, izgleda, bolje uklapa u relacije na teritoriji pokrajine Gesem i u putovanja Sinajskom pustinjom.

 

To rešenje je upotrebljivo u tom tekstu i u nekim tekstovima iz 4. Mojsijeve, ali ne i u nekim drugima. Postoje problemi sa zbirom brojki u 4. Mojsijevoj 1,46 i sa zbirom prvorođenih sinova u 4. Mojsijevoj 3,43. Premda je u nekim tekstovima zgodno i korisno, ono ne daje objašnjenje za sve brojke popisa u Petoknjižju kao celini.

 

Treća mogućnost temelji se na definiciji Izlaska, koja je šira nego što je uobičajeno. Neki smatraju da je za Izrailj Izlazak bio period od Mojsija do Solomuna — od izlaska iz Egipta do gradnje hrama u Jerusalimu. Hram je vrhunac ispunjenja i dovršenja Izlaska. Faraon je pustio Izrailj i time mu omogućio da služi Gospodu Jahve onako kako je želeo, pa je vrhunac tog odlaska bio hram na gori Sion.

 

Za tu definiciju imamo, u određenoj meri, i biblijski temelj. Pevajući hvalospeve Bogu posle izbavljenja kraj Crvenog mora, Izrailj svoj hvalospev u Izlasku 15,17 završava sledećim rečima:

 

Odvešćeš ih i posadićeš ih na gori nasledstva svojega, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.

 

Ista misao odzvanja i u Mojsijevom oproštajnom govoru, kada je govorio o mestu koje će Gospod izabrati da utvrdi svoje ime (5. Mojsijeva 12,9-11; vidi takođe: Sarna, 100, 101). Solomun kao da se poziva na isto, kada za određene radove angažuje Hirama i kada obavlja službu posvećenja hrama (1. Carevima 5,17-19; 8,16.56).

 

Ti tekstovi omogućuju da se kaže da je hram vrhunac Božjeg spasavanja, započetog Izlaskom. U jednom posebnom smislu, celokupni Izrailj u vreme Solomuna bio je narod Izlaska. Oni su sebe posmatrali kao one koji izlaze iz Egipta. Shvatimo li to na takav način, brojke će predstavljati doslovni broj stanovnika koji su živeli u vreme hrama, a ne u vreme izlaska iz Egipta. To bi, međutim, podrazumevalo znatno kasniji datum pisanja knjige Izlazak, ili bar kasnije termine važenja tih brojki.

 

To bi bio odgovor na pitanje zašto su brojke ostale na stalnom nivou od vremena prve Pashe do gradnje hrama. Ceo Izrailj je prisutan tokom čitavog iskustva Izlaska.

 

Bez obzira koje rešenje izaberemo, moramo imati na umu da brojke u tom tekstu nisu predmet naglašavanja. One su pomenute samo jednom. Da li je Bog hteo da nam saopšti da je iz Egipta izašlo 25.000 ljudi ili 2,5 miliona ovde nema presudnu važnost. Centralna ideja je Božja moć da izbavi, spase i očuva svoj narod.

 

Bez obzira koji je broj tačan, ostaje činjenica da je Božja sila obilato dokazana u Izlasku. Tako vidimo da nema spora u pogledu osnovne ideje Izlaska. To treba da nas oslobodi da pitanje brojki razmatramo bez straha, znajući da je sigurno upravo ono što je i zaista bitno.

 

Tekst u Izlasku 12,40 kaže das su Izrailjci živeli u Egiptu 430 godina. U 1. Mojsijevoj 15,13 stoji da je tamo trebalo da ostanu 400 godina — reči koje je citirao Stefan u Delima 7,6. U Galatima 3,17 stoji da je zakon nastao 430 godina posle zaveta. Čemu ta razlika?

 

Rekao bih da je brojka iz 1. Mojsijeve 15. glave predviđena kao približan vremenski podatak koji je ponovo citiran u Delima apostolskim. Boravak u Egiptu je trajao 400 godina, kao zaokružena cifra. Izraženo preciznijom brojkom, bilo je to 430 godina.

 

Čitajući tekst, ponovo zaključujem da naglasak nije toliko na broju godina, koliko na činjenici da je Bog delovao tačno na vreme — “u isti dan”. Božji “red vožnje” je besprekoran. Gospod je čak bdeo te noći, kako bi obezbedio ispunjenje obećanja na vreme. Iz istog razloga Izrailju je naloženo da bdije u noći Pashe, u znak poštovanja prema Gospodu za njegovo bdenje u budućim pokolenjima. Ovo je novi, dodatni element u značenju praznovanja Pashe.

 

Pashalne uredbe

 

Pošto je Pasha ispoštovana i Izlazak doslovno počeo da se ostvaruje, prikladno je istaći određene ključne uredbe u vezi sa svečanošću.

 

Zanimljivo je da uredbe počinju pominjanjem stranaca. U stvari, pravila koja se odnose na strance i tuđine čine najveći deo teksta. Razlog tome sigurno bi mogao biti to što su se već od samog početka neizrailjci nalazili u krugu Božjeg naroda i zajedno s njim prolazili iskustvo Izlaska (vidi 12,38). Neizrailjci nisu smeli uzeti učešća u pashalnom obedu, bez obzira da li je reč o strancima, ljudima koji među Izrailjcima privremeno borave ili najamnicima. U svečanosti, međutim, može da uzme učešća svako ko je obrezan i u čijoj je kući sva muška čeljad obrezana. Tekst čini digresiju i kaže da se isti zakon odnosi i na Izrailjce i na strance. Jednakost u pogledu zahteva temelji se na spremnosti na pokoravanje zavetnim uslovima.

 

Nas bi trebalo da impresionira taj fer odnos i otvorenost. Mnogi su u Jevrejima gledali snobove opterećene rasnim predrasudama. Međutim, to zakonodavstvo je nejevrejima uprostilo postupak pristupanja izrailjskoj zajednici. Pristupanje nije imalo nikakve veze s rasom ili etničkim, nacionalnim poreklom. Jedino što se tražilo je pokoravanje zavetnom zahtevu obrezivanja muškaraca.

 

Uz zahtev o obrezivanju, ranijem objašnjenju dodaje se nekoliko detalja o proceduri praznovanja Pashe. Ta Pasha nije nikakva gozba koja se organizuje po kućama po nekom dogovorenom redu. Ona je praznik u okviru kojega se jede unutar samo svoje kuće. Nijedan deo mesa ne sme da ode izvan kuće i nijedna kost zaklane životinje ne sme biti slomljena.

 

Važno je bilo ostvarivanje solidarnosti unutar zajednice. “Sav zbor Izrailjev neka čini tako” (47. stih). Tekst zatim ponovo ističe da su “svi sinovi Izrailjevi” (50. stih) učinili ono što je u pogledu praznika Pashe Bog zapovedio preko Mojsija i Arona. Pošto je sav Izrailj bio spasen (i biće izbavljen), važno je i da svi uzmu učešća u praznovanju. Ovde nije reč o biranju jedne od mnogo opcija, nego o sasvim određenom zahtevu.

 

Jedno od merila značaja Izlaska je ogromni obim komemorativne ceremonije i bogoslužbenih obreda koji zbog njega nastaju. Već smo raspravljali o Pashi i prazniku Beskvasnih hlebova. Oba praznika svetkuju se zbog Izlaska. Sada dolazimo do trećeg oblika ceremonije koji je u direknoj vezi s Izlaskom — posvećenje prvenaca. Taj obred se u Izlasku pominje mnogo puta (22,29; 34,20) a i u ostalim knjigama Petoknjižja (3. Mojsijeva 27,26; 4. Mojsijeva 3,13; 8,17). Samog Isusa roditelji su doneli u hram u skladu s tim obredom (Luka 2,22.23). Svaka jevrejska porodica s jednim ili više sinova na taj način je u svome krugu bila podsećana na izbavljenje u okviru Izlaska. Taj čin je “znak na ruci” i “spomen pred očima” (13,9) da te je Jahve izveo iz Egipta.

 

Propis o prvencima zahtevao je konkretno žrtvovanje svih prvorođenih mužjaka među životinjama. Pošto su magarci bili posebno vredne životinje, do kojih se teže dolazilo, Gospod je dopustio da se kao otkup za prvorođenu magarad žrtvuje jagnje. Međutim, ako magare ne bi bilo otkupljeno jagnjetom, trebalo mu je slomiti vrat (34,20).

 

Prvenci među ljudima se ne žrtvuju, nego “otkupljuju” (13. i 15. stih). “Otkupljivanje” u ovom smislu znači “steći otpust plaćanjem”. To plaćanje je mogao biti novac (4. Mojsijeva 3,50) ili žrtvovanje životinje, kao što je jagnje.

 

Ponovo se veoma jasnim rečima ističe značenje svega toga. Sve se to mora odnositi na Izlazak. Gospod je poubijao sve prvence u Egiptu i time dobio otkup za svoj narod, ali je poštedeo prvence u Izrailju. Na taj način Njemu, na poseban način, pripadaju svi prvenci u Izrailju. Dok se izvršavaju ti obredi, stvarnost Izlaska se ponovo živim slikama predočava narodu i tom prilikom se proslavlja i ponovo dočarava Božje stalno izbavljenje.

 

Stvarnost, snaga i značaj Izlaska se time proslavljaju i ponovo dočaravaju na tri načina koji predstavljaju različite ali komplementarne perspektive. Jednoga dana svake godine Izrailjci u svojim porodicama dočaravaju i oživljavaju redosled događanja i izbavljenje u noći Izlaska. Jedne sedmice svake godine Izrailjci, samim tim kako jedu svoju najosnovniju hranu — hleb — oživljavaju hranu i iskustvo Izlaska. Svakom prilikom kada žena u Izrailju, odnosno ženka među životinjama, rađa odnosno donosi svog prvog muškog potomka, ponovno se doživljava pokolj egipatskih prvenaca.

 

Kako bi Izrailj mogao to da zaboravi? Bog je hteo da obezbedi Izrailjevo sećanje na to. To sećanje mora biti obezbeđeno pre nego što radnja priče bude mogla da se nastavi. Radnja priče može da se nastavi jedino ako je prvobitna priča dobro upamćena. Bog se u velikoj meri pobrinuo da osigura da tako i bude.

 

 

 

l Primena Reči

 

Izlazak 12,1-13,16

 

1.      Šta ističe moj godišnji kalendar? Koji su najvažniji periodi ili dani u godini? Koji je mesec za mene “prvi” i najvažniji? Zašto? Da li moja vera oblikuje moj kalendar, ili možda moj svetovni kalendar oblikuje moju veru? Da li bi trebalo da svoj kalendar menjamo i time ga prilagođavamo svom verskom iskustvu, kako su to učinili Izrailjci? Ako bi to bio slučaj — kakve bih godišnje i mesečne duhovne praznike svetkovao?

2.      Pasha i praznik Beskvasnih hlebova prikazani su kao porodične svetkovine vere. Ima li moja porodica neku svetkovinu svoje vere? Kako je ona (ili one) počela i šta znači? Ako bi trebalo da započnemo jednu takvu svetkovinu, šta bismo proslavljali? Kako bismo proslavljali?

3.      Kakva je uloga verskih obreda u mome životu? Jesu li važni? Zašto? Ako za mene nisu važni, da li možda moj stav posledica lošeg razumevanja onoga što su obredi značili u biblijskim vremenima? Na koji način bi jevrejsko shvatanje obreda opisanih i objašnjenih u ovoj glavi moglo doprineti snazi obreda u mome životu i mojoj crkvi?

4.      Hrišćani Pashu često dovode u vezu s Večerom Gospodnjom. Ima li u našoj crkvi nečega što bi se moglo uporediti s praznikom Presnih hlebova ili posvećenjem prvenaca? Ako nema, imajući pred očima značenje tih obreda, da li bi bilo svrsishodno ustanoviti hrišćanske obrede koji bi bili slični tim obredima? Zašto bi, ili zašto ne bi? Kako bi izgledali takvi obredi?

5.      Prema izveštaju Izlaska, izbavljenje se dogodilo tačno na vreme. Da li se sećam primera kada je Bog delovao tačno na vreme, u mome slučaju ili slučaju onih koje poznajem? Da li je moguće unapred znati Božji “red vožnje”? Zašto tako misliš? Da li je Izrailju koristilo poznavanje Božjeg “reda vožnje”? Da li bi takvo poznavanje pomoglo meni?

6.      Kakav je moj odnos prema ubijanju i žrtvovanju životinja koje se događa u tim i drugim tekstovima? Da li me uznemirava pokolj egipatskih prvenaca i žrtvenih životinja? Zašto? Smatram li da je to uznemiravalo izrailjski narod? Kako upoređujem svoju reakciju s njihovom? Kako se u sve to uklapa — Bog?

 

< 4. Poglavlje Sadržaj 6. Poglavlje >