< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >

BOG ODNOSI POBEDU NAD FARAONOVOM VOJSKOM

Središte Izlaska je Božje milostivo izbavljenje Izrailja iz egipatskog ropstva. To je temelj odgovora na pitanje zašto Bog stvara jedan narod. Srž tog izbavljenja nalazimo u dva različita, ali tesno povezana događaja. Prvi je izlazak iz Egipta posle smrti egipatskih prvenaca. Taj događaj je bio predmet prethodnog poglavlja.

Drugi događaj je Božja pobeda nad faraonovom vojskom, što je predmet ovog poglavlja. Izrailj svoj izlazak iz Egipta ne može smatrati bezbednim sve dok ne nestane faraonove sposobnosti da ih vrati natrag. Oslobođenje iz egipatskog ropstva može se proslaviti tek kada se ostvari spasenje od faraonove vojske.

Kulminacija oba događaja je u silnoj pesmi hvale u 15. glavi. Nakon što je postao svestan toga da je istinski slobodan, Izrailj može da peva, da igra i svira na muzičkim instrumentima u slavu Boga koji je ostvario Izlazak. Kada Bog stvara jedan narod, to je narod koji se prirodno moli Bogu i prinosi mu hvalospeve, jer je to prirodni rezultat oslobođenja i spasenja.

l Ulaženje u Reč

Izlazak 13,17 – 14,12

Tekst u Izlasku 13,17 – 14,12 pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, potraži odgovore na sledeća pitanja. Ako ih zapišeš, biće ti lakše da ih i zapamtiš.

1. Uz kartu u Bibliji, biblijskom rečniku ili biblijskom atlasu, pokušaj da pratiš rutu Izlaska. Načini spisak različitih mesta koja se pominju i pokušaj da ih pronađeš. Za koja od njih znamo, a za koja ne znamo lokaciju? Zašto postoje problemi u lociranju tih mesta? Ko odlučuje o putu kojim će se ići? Koji se razlozi navode za izbor (13,17.18; 14,3.4)? Šta to kazuje o Bogu?

2. Šta je Mojsije poneo sa sobom iz Egipta? Čitaj 1. Mojsijevu 50,24-26. Šta kaže Josif u svom zahtevu? Šta kaže Mojsije, ispunjavajući obećanje?

3. Koji su istaknuti vidljivi simboli Božje prisutnosti (13,21.22)? Možeš li da se setiš još nekih mesta gde su oblak i oganj predstavljali Božju prisutnost? (Vidi, npr. 1. Carevima 8,11 i Isaija 6,4-6.) Taj oblak je mogao da vrši i druge funkcije (14,19.20). Šta su, po tvom mišljenju, ti simboli značili prosečnom Izrailjcu? Zašto su ti simboli važni?

4. Navedi posebne pripreme koje je izvršio faraon radi potere za Izrailjem. Smatraš li da ozbiljno misli? Zašto mu je uopšte bilo potrebno da učini sve što je učinio? Misliš li da je Izrailj planirao da se bori? Pre nego što odgovoriš, pogledaj tekst u 13,18.

5. Nabroj posebne korake u Izrailjevom odgovoru, kada je narod shvatio da su faraon i njegove horde pošli u poteru za njima. Da li je takav odgovor karakterističan za njih? Vidi Izlazak 16,3; 17,3; 4. Mojsijeva 14,3; 20,3.4; 21,5. Šta su, po tvom mišljenju bili razlozi takve reakcije? Čemu nas ta reakcija uči u pogledu posledica robovanja i o ljudskoj prirodi?

l Istraživanje Reči

Ruta Izlaska

Kojim je putem Izrailj pošao po napuštanju Egipta? Ovaj tekst nam zvuči tako kao da ćemo moći lako da pratimo njihovo putovanje, jer su navedeni opisi i nazivi mesta. Međutim, zadatak nije lak.

Mi zapravo više znamo o ruti kojom se nije išlo, nego o onoj kojom se išlo. Put kroz “zemlju filistejsku” (13,17), išao je duž obale Sredozemnog mora, inače najkraći put. Tim putem ih Bog nije vodio, zato što bi mogli videti ratne sukobe i razočarati se. Ta ruta je, budući da je duž nje bilo više snažnih egipatskih vojnih punktova, bila omiljena ruta napadača, pa je Egipat hteo da bude uvek spreman. Ruta kojom ih je Bog vodio nazvana je “putem preko pustinje” ka “Crvenom moru” (13,18). Put ih je vodio na jug i na istok, prema sinajskoj pustinji.

Međutim, većinu gradova koji se poimence pominju u izveštaju, nije moguće locirati. Imena mesta se, vremenom, često menjaju. Dok je Ramesa (12,37) prilično poznata, i mnogi misle da znaju gde se nalazi Sohot (13,20), svi ostali pomenuti gradovi (mesta) su nepoznati. Mi jednostavno ne znamo kojim su putem Izrailjci tačno išli. Lokacija označena kao “Crveno more” takođe je bila predmet mnogih rasprava. Reči u jevrejskom tekstu nisu tehnički naziv za stvarno Crveno more (Suecki zaliv), nego znače “More trske”. Postoji više (neki tvrde da ih ima pet) plitkih jezera s mnogo trske u nizinskom području između Sredozemnog i Crvenog mora. Tri poznata od tih jezera su Sirbonis, Timaš i Manzaleh. Razna jezera bila su predstavljana kao mesto divnog izbavljenja Izrailja.

Čak i među skorijim komentatorima ima takvih koji zastupaju tradicionalno tumačenje da je reč o stvarnom Crvenom moru (vidi, npr. Fretheim, 153). Iako Crveno more nema trske, na više mesta u Starom zavetu ono je jasno nazvano “Morem trske” (vidi, npr. 1. Carevima 9,26; Jeremija 49,21; i, možda, Izlazak 23,31).

Kada Bog kaže da će voditi Izrailj “putem preko pustinje” ka “Crvenom moru”, On govori o glavnim geografskim pojmovima. Mala jezera s trskom ne uklapaju se u tu kategoriju važnih geografskih lokacija. Po mome mišljenju, karakter ovog događaja za Izrailj i opis onoga što se događa bolje se uklapaju s tumačenjem vezanim za Crveno more.

Pre nego što zaključimo predmet rute Izlaska, biće potrebno da razmotrimo još jedno pitanje. Priča kaže da Bog bira puteve za Izrailj, oslanjajući se na dva elementa. On ne želi da se razočaraju gledajući rat (13,17) i drugo, zapovedio je Izrailjcima da se okrenu i pođu žurno natrag, kako bi naveo faraona da pođe u poteru za njima (14,2-4).

Ovo je jasan dokaz da Bog, kada vodi, uzima u obzir ljudske, zemaljske situacije. Na Božje poteze utiču psihološko stanje Izrailja i faraona, kao i sociopolitička situacija u zemlji. Iako je tačno da je Jahve dovoljno moćan da ukloni sve prepreke i da nema potrebu da se obazire na ljudske okolnosti, to ipak nije način na koji On odlučuje da vuče poteze u teologiji Izlaska.

Proviđenje uzima u obzir ljudske okolnosti. Proviđenje i mudro planiranje međusobno se ne isključuju, nego na idealan način idu ruku pod ruku. Svemoćni Bog u svojoj ljubavi opaža naše strahove i osećanja, situaciju u kojoj se nalazimo, pa deluje u skladu s tim.

Josifova moć

U žurbi kojom je obeležen proces Izlaska, Mojsije ne zaboravlja da ispuni jedno staro obećanje. Josifu je zakletvom obećano da će njegove kosti biti iznete iz Egipta, da bi verovatno bile ponovo sahranjene u Hananu (1. Mojsijeva 50,24-26). Kada je Josif izmamio obećanje pod zakletvom, bio je to u suštini moćni čin vere. Josif je zaista verovao u obećanje da će Bog izbaviti svoj narod iz Egipta i vratiti ga natrag u Hanan. Zakletva bi bila samo gubljenje vremena, da on zaista nije gajio tu jaku nadu. Ispunjenje zakletve bilo je Mojsijev čin vere. To je jasan znak njegove vere da ono što se događaja u okviru Izlaska jeste ispunjenje obećanjâ i indikacija da će se Izrailj vratiti natrag u Hanan.

Taj događaj ima u sebi i divnu simboliku. Josif je bio prvi koji je otišao u Egipat. Izrailjska teologija smatra da Bog stoji iza tog događaja, jer je preko Josifa Bog sačuvao Izrailj u vreme gladi.

Bilo je vreme kada se išlo u Egipat, a sada je vreme da se iz njega izađe. Josif je, u određenom smislu, bio prvi koji je ušao i poslednji koji je izašao. Iznošenje Josifa znači završetak dela izrailjske istorije koji se odnosi na boravak u Egiptu. Taj boravak je imao privremeni karakter, jer je stvarni dom bio Hanan. A sada se svome domu, svojoj kući vraća i onaj koji im je pomogao da prežive u Egiptu.

Svetlost i hlad za putovanje

Bog nije samo izveo Izrailj iz Egipta, a onda ga ostavio da se sâm snalazi za svoje potrebe. On narodu daje stalan podsetnik koji će mu služiti kao dokaz Njegove prisutnosti. Podsetnik tokom dana je stub od oblaka, a podsednik za noć je stub od ognja. Uvek je prisutno ili jedno ili drugo.

Svrha ovih stubova-“blizanaca” je, kako je rečeno, da vode narod i da mu daju svetlost. Na taj način Izrailjci mogu znati kuda treba ići, a i noću imaju svetlosti da idu kuda ih Bog vodi. Podloga svemu tome je, razume se, garancija da je Bog prisutan i da je mesto kuda idu — mesto gde On želi da budu.

Oblak i vatra mogu da pruže i druge usluge. Prema tekstu u Izlasku 14,19.20 oblak se premešta sa čela Izrailja ka začelju. Donosi tamu Egipćanima i onemogućava im da nađu Izrailjce tokom noći prelaska preko Crvenog mora. Tako vidimo da oblak štiti, a ujedno i vodi.

Oblak postaje silan simbol Božje prisutnosti u knjizi Izlazak, kao i u ostatku Petoknjižja. Brojeći i prvo pominjanje u Izlasku 13,21, reč se u Izlasku pojavljuje osamnaest puta. Sve primene reči odnose se na oblak Božje prisutnosti. Oblak igra istaknutu ulogu za vreme Mojsijevog susreta s Bogom na gori i u kontekstu svetilišta. Oblak se u 3. Mojsijevoj pominje u vezi s Danom pomirenja, a dvadeset puta u 4. Mojsijevoj.

Osim demonstracije Božje prisutnosti, tačno značenje oblaka nije jasno. On je verovatno simbol sile, pošto oblaci donose oluju i kišu. Hananeji su svog boga oluje nazvali imenom Val, koje znači “onaj koji sedi na oblaku”. Tekst u Psalmu 68,4 naziva Gospoda [Jahve] na isti način [… verovatno u originalu]. Jahve je sigurno Bog vremena, oluje i kiše. To ime je Izrailjcima nesumnjivo stvaralo i osećaj tajanstvenosti. Oblak sprečava da se jasno vidi. Bog se otkriva, ali mi ne možemo da dobijemo pun vizuelni doživljaj, pošto je On daleko više od onoga što možemo da “vidimo” ili shvatimo.

Oganj, kao simbol Božje prisutnosti takođe je istaknut u Izlasku i Petoknjižju. Naročito je živopisan oganj na gori Sinaj (19,18), kada Bog dolazi blizu, kao i ognjena slava u 24,17.

Hrišćanima je, razume se, dobro poznat oganj Svetoga Duha koji se spustio na verne na dan Pedesetnice (Dela, 2. glava). To iskustvo pokazuje da živopisni simbolizam ognja nije bio ograničen na starozavetno vreme, nego je prenesen i u Novi zavet.

I oblak i oganj su bili moćne manifestacije s dimenzijom podsećanja, koje su Izrailju značile mnogo. Svakako bi bilo vredno utrošiti vreme za pažljivo proučavanje njihovog značenja kroz celu Bibliju.

Faraonova potera za Izrailjcima

Kad je faraon odlučio da krene u poteru za Izrailjem, to nije bila nikakva sitnica, nikakva beznačajnost. On je preduzeo krupne mere i angažovao obimne vojne snage za svoj pokušaj da vrati odbegle robove. To je bio vrlo ozbiljan poduhvat.

Neki komentatori su uočili protivrečnost između tekstova u 13,17 i 14,5. Kažu, tekst u 14,5 zvuči im kao da je faraon tek saznao da su Izrailjci pobegli, dok 13,17 (i drugi tekstovi) opisuju faraona koji ih pušta da idu.

Ono što se, po mome shvatanju, događa jeste da je Mojsije sve vreme tražio jednostavnu dozvolu za odlazak u pustinju da se poklone Bogu Jahve. Mojsijev prvobitni zahtev faraonu odnosio se na trodnevno putovanje u pustinju radi poklonjenja Bogu (5,1-3), tako da je u procesu svojih čestih kontakata s egipatskim vladarem dosledno tražio da se njemu i njegovom narodu odobri vreme za služenje Bogu. Ni u jednoj prilici on faraonu nije rekao da Izrailj namerava da ode da se nikada više ne vrati. Tako, kad je faraon konkretno pustio narod da ide, rekao je: “Idite … poslužite Gospodu, kao što govoriste” (12,31). Dopustio im je da idu pod tim uslovima. Iako je možda pretpostavio da će oni zauvek otići, to verovatno nije rekao svojim zvaničnicima. U tekstu u 14,5 imamo faraona koji prvi put čuje da Izrailj ne ide samo radi poklonjenja, nego je stvarno pobegao iz zemlje. Ta činjenica, uz saznanje da su Izrailjci, po nekim pokazateljima, zbunjeni (čak su se i vratili deo puta) i uz podatak da je Bog otvrdnuo srce monarhu, njega navodi da organizuje veliki vojni pohod da bi vratio Izrailjce.

Faraon priprema svoja bojna kola (lično će komandovati) i svoju vojsku. U pohod polazi šest stotina njegovih najboljih bojnih kola, uz sva druga bojna kola Egipta. Vojska je obuhvatala bojna kola, konjanike i trupe. Za bojna kola bila je karakteristična tročlana posada, od kojih je jedan bio zapovednik. Jedan je terao kola, druga dvojica su se borila.

Ovo bi trebalo da znači da su tu vojsku sačinjavale dve celine. Najboljim jedinicama jurišnih bojnih kola komandovao je lično faraon, dok je veća grupacija bojnih kola delovala donekle nezavisno, pod svojim zapovednicima (vidi Durham, Exodus, 191). Druge jedinice i konjica mogli su biti pripojeni bilo kom delu vojske.

Da li je faraonu sve ovo bilo potrebno? Verovatno je sâm tako mislio. Mora da je pretpostavio da će se bitka voditi prsa u prsa, pošto u 13,18 stoji da je Izrailj iz Egipta izašao “vojničkim redom”. Može biti da je faraon pomislio kako će velika demonstracija vojne sile značiti brzu predaju, bez borbe. Bez obzira šta je stvarno bilo, što je vojska veća, veća će biti i pobeda Boga Jahve. Mislim da je impresivnost vojne sile i pomenuta upravo iz tog razloga (14,17).

Velika sila ima svoj željeni efekat na Izrailj, bar što se tiče faraona. Izrailj je zastrašen, i više od toga. Prvo, narod je prestrašen — što i nije neprirodna reakcija za robove koji se suočavaju s punom vojnom silom svojih tlačitelja! U svom strahu oni viču ka Bogu i dolaze pred Mojsija. Optužuju njega (i Boga) što ih je izveo u pustinju da u njoj pomru. U biti, oni kažu: “Zar vam ranije nismo govorili da to ne činite?” Tvrde kako su u Egiptu tražili da ih ostave na miru, pošto je služenje Egiptu bilo bolje nego smrt u pustinji.

Može se izreći nekoliko konstatacija u vezi s Izrailjevim “gunđanjem”. Prvo, takvo uporno traženje da se vrate u ropstvo karakteristično je za ljude koji su dug vremenski period proveli podnoseći tiraniju. Takvim ljudima nije potrebna reč osude, nego poruka radosne vesti koju se Mojsije, zapravo, sprema da im iznese.

Drugo, takvo gunđanje je tema koja se u petoknjižnoj priči o Izrailju često vraća (npr., vidi Izlazak 16,3; 17,3; 4. Mojsijeva 14,3; 20,3.4; 21,5). Iako to nije odgovor vere, to je razumljiva ljudska reakcija. Koji se vernik, u nekom periodu, nije pitao da li je možda njegovo putovanje verom, koje ponekad izgleda tako nesigurno, gore od “života u Egiptu”? Izbor se uvek nudi između zemlje obećanja koja često izgleda kao da je daleko, i života u Egiptu.

Izrailj se žali povodom više drugih veoma praktičnih razloga. Prvo, u mnoštvu nisu samo Izrailjci. Iz Egipta je izašlo “drugih ljudi mnogo”, što je podrazumevalo mnogo Egipćana (12,38). Osim toga, nisu svi Izrailjci istovremeno i Izrailjci po veri. Nema sumnje da su neki samo etnički Izrailjci i da sumnjaju u Boga i zavet. Štaviše, ropstvo je mnoge Izrailjce lišilo svakog pravog znanja i shvatanja života i Boga. Oni su ropskog mentaliteta, zbog čega im je teško da na stvari gledaju u širokoj perspektivi. Znajući dokle su stigli u svom duhovnom razvoju, Bog s njima postupa milostivo, hrabreći i izbavljajući ih. Detalji o tome kako se to odigrava, tema je našeg sledećeg predmeta.

l Ulaženje u Reč

Izlazak 14,13 – 15,21

Pažljivo, dva puta, pročitaj tekst od 14,13 – 15,21. Čitajući tekst, traži odgovore na sledeća pitanja:

1. S puno razmišljanja prouči tekst u 14,13.14. Detaljno navedi delove Mojsijevog odgovora na pritužbe naroda. Koji razlozi stoje iza svake od tih izjava? Priča koja sledi je komentar na neke od tih izjava. Šta bi nas ti stihovi mogli poučiti o tome kako Bog postupa s ljudima koji se žale i gunđaju?

2. Tekst u Izlasku 14,19 prvi put u Izlasku ponovo pominje Božjeg anđela posle događaja s grmom koji je goreo, u 3,2. Te tekstove uporedi s 1. Mojsijevom 18,7; 21,17; 22,11.15; 24,7.40; 31,11; 48,16; s Knjigom Izlazak 23,20.23; 32,34; 33,2. Možda ćeš poželeti da taj izraz potražiš u nekom biblijskom rečniku. Šta znači taj izraz? Na koga se odnosi? Zašto se izraz pojavljuje u ovom tekstu?

3. Zapiši različite korake izbavljenja koji se događaju u delu teksta u 14,15-31. Posebno obrati pažnju na svrhu tog izbavljenja. Kako izbavljenje čini da se ta svrha ostvari? Nađi i rezultate tog izbavljenja. Kakvu to promenu znači Izrailjcima koji gunđaju?

4. Ko peva prvu pesmu u 15,1-18 i kome je peva? Zašto? Ko peva drugu pesmu (stihovi 19-21) i kome? Zašto? Da li se ono što je napisano u 15,19-21 razlikuje od zapisanog u 15,1-18? U kom smislu? Zašto je, po tvom mišljenju, Izlazak u priču uvrstio tu dugu pesmu? Da li je ona važna? Zašto?

5. Pažljivo istraži sadržaj duge pesme u delu teksta u 15,1-18. Navedi sve načine na koje su opisani Bog i Njegovi postupci. Kako se završava pesma? Kako bi, jednom rečenicom, ti opisao sadržaj pesme? Koristeći savremeni način izražavanja, kako bi nazvao tu vrstu pesme?

l Istraživanje Reči

Kako se suočiti sa strahom

Razlog zbog kojeg bi Mojsijev odgovor Izrailju u 14,13.14 trebalo posebno pažljivo proučiti je to što on predstavlja obrazac ili paradigmu Božje tipične reakcije na nevolju svoga naroda. Proučimo ga, deo po deo.

Prva naredba je “Ne bojte se”. Bog počinje ovde, pošto je to mesto na kojem se ljudi emocionalno nalaze. Njihova prva reakcija na egipatsku vojsku je veliki strah i zato Bog počinje na njihovom nivou. Strah nas parališe i čini nas nerazboritima. S njime se moramo suočiti.

Umirujuća naredba “ne bojte se” veoma je uobičajena kada Bog pristupa ljudima. Bog je te reči uputio mnogim drugim ljudima tokom cele biblijske istorije: Avramu (1. Mojsijeva 16,1), Agari (1. Mojsijeva 21,17) i Isaku (1. Mojsijeva 26,24). Uputio ih je i napaćenom Izrailju kasnijeg vremena (Isaija 41,10-14), a takođe i pastirima u polju (Luka 2,10). Upućuje ih i danas ljudima koji se boje. Izgovara ih zato što zna da biti čovek znači osećati strah, a On želi da nas ponovo uveri u svoju prisutnost ispunjenu ljubavlju. Možda ćemo pomisliti da će se upravo dogoditi najgore, ali Bog kaže: “Ne, neće!” “Ne boj se.” Strah je dokaz neverovanja. Odbaciti strah znači uzdati se u Božju reč.

Druga naredba koju izdaje Mojsije je “Stanite”. Ona logično sledi za prvom naredbom. Kad se strah otkloni, tada možeš čvrsto da staneš na zemlju. Mojsije nije mislio — borite se, nego — stanite tu gde ste sada i budite spremni. Nema potrebe za povlačenjem. Ako veruješ da je mesto gde se sada nalaziš mesto na koje te je Bog doveo, zašto bi se pomerao? Ostani na mestu, jer je to upravo ono mesto gde bi trebalo da budeš! Povlačenje bi dalo pogrešan utisak.

Treći element je obećanje, koje, slično drugom elementu, proizlazi iz prethodne dve naredbe. Ako odbaciš strah i staneš, videćeš izbavljenje koje će Bog ostvariti za tebe. Ako budu poslušni Božjim naredbama, Izrailjci će sopstvenim očima gledati Božje spasenje, a Egipćane, koje danas vide, više nikada neće videti. To će se dogoditi danas.

Četvrti element je drugo obećanje koje se nadovezuje na prvo. Gospod će se biti za vas. Moguće je da je Izrailj poneo sa sobom oružje (13,18), ali ovom prilikom ga neće upotrebiti. Izrailj se neće boriti, pošto će se Bog kao ratnik i predvodnik u boju biti za njih (14,25; 15,3). Kakvo je olakšanje to moralo biti za narod dok su slušali te reči, gledajući u egipatska bojna kola!

Poslednji element ponovo je uputstvo. Izrailj ne samo što ne treba da se boji i treba da “stane” nego treba i da ćuti. Naredba ne podrazumeva da treba biti i nepomičan, jer Izrailj treba da pređe preko mora. Izrailj mora da učini ono što Bog traži, a ova naredba traži tišinu. Vika, žaljenje, proklinjanje, zapomaganje, plač — ratni povici — sve to neće koristiti ničemu. Izrailj ne treba ni da se bije, niti da govori. Bogu nije potrebno ni oružje, ni reči. Izrailj će u tišini videti moćno izbavljenje koje donosi Jahve. Na slično tiho posmatranje Božjih moćnih dela poziva i Psalam 46,10.

Ta jednostavna Mojsijeva naredba iz pet delova čini suštinu Božje poruke uplašenim vernicima. Savremeni “robovi” koji su poslušni Njegovim naredbama i veruju u Njegova obećanja, i sami će iskusiti pobedu u procesu izlaska, napuštanja sopstvenog “ropstva”, bilo da je reč o robovanju grešnim navikama, odnosima, dugovima ili naoko nemogućim okolnostima.

Anđeo Gospodnji

Tekst u Izlasku 14,19 opisuje Gospodnjeg anđela koji se premešta od čela Izrailja ka začelju, u trenucima kada mu se približava egipatska vojska. Tekst jasno izražava (14,19b) da taj anđeo nije isto što i oblak Božje prisutnosti, koji se takođe premešta iza leđa Izrailju, kako bi ga odvojio od egipatske vojske.

Uvidom u konkordanciju u vezi s tekstovima koji su dati u odeljku “Ulaženje u Reč”, zapazićeš da je taj izraz prilično uobičajen u 1. Mojsijevoj i Izlasku. On je prilično čest i u drugim delovima Staroga zaveta, naročito u Sudijama. Kakvo je njegovo značenje i važnost?

Reč u jevrejskom jeziku koja se prevodi sa “anđeo” znači “vesnik ili sluga” (vidi Durham, Exodus, 163). Ona može da se odnosi na ljudska bića koja deluju u funkciji vesnika. Tačno značenje reči mora biti shvaćeno u kontekstu u kojem je upotrebljena.

Pažljivi čitalac možda je zapazio da tekst u Izlasku 14,19 zapravo kaže anđeo “Božji”, dok mnogi tekstovi iz odeljka “Ulaženje u Reč” kažu “anđeo Gospodnji”. Neki komentatori pokušali su da istaknu postojanje razlike između tog dvoga. Međutim, iako su jevrejske reči za Gospod i Bog različite, smatram da su izrazi anđeo Božji i anđeo Gospodnji — sinonimi.

Teško je precizno reći zašto se za Božjeg/Gospodnjeg anđela kaže da čini određene radnje, kad te iste radnje često čini sâm Bog. U stvari, anđeo Gospodnji je u nekim tekstovima gotovo isto što i sâm Bog (vidi, npr. priču o Agari u 1. Mojsijevoj 16,7. i dalje; 21,17. i dalje; “žrtvovanje” Isaka u 1. Mojsijevoj 22,11. i dalje i priču o grmu koji gori, u Izlasku 3,1.2.13.14, gde se stiče utisak da su anđeo Gospodnji i Jahve jedno te isto Biće). Izgleda da je anđeo izraženo prisutan u razorenju i/ili sudu i u zaštiti i/ili izbavljenju, kao što je slučaj s izveštajem u 14. glavi Izlaska.

Budući da ponekad gotovo izgleda kao da je anđeo sâm Bog i imajući na umu Njegova moćna i milostiva dela, neki su pominjanje anđela u Starom zavetu poistovetili s Isusom. Iako to može biti istina u nekim slučajevima, potrebno je da budemo oprezni da ne insistiramo na takvom tumačenju u svakom pojedinom slučaju.

Bog će dotući faraona

Došao je trenutak da se pozabavimo naracijom o izbavljanju Izrailja, kad je Bog “dotukao” faraona. Kao što se često događa, priča počinje tako što, u jednom pregledu, Bog iznosi šta će činiti (14,15-18) i, uz davanje dodatnih pojedinosti, govori šta tačno i konkretno čini (14,19-31). Kad god se to događa, upoređivanjem ta dva odseka često dobijamo potpuniju sliku nego kada bilo koji od njih posmatramo odvojeno.

Bog počinje tako što svog anđela i svoj stub od oblaka koristi da Egipćanima donese tamu, a Izrailjcima svetlost. Zahvaljujući tome, dve strane su odvojene tokom noći.

Mojsije zatim pruža svoj štap nad more i Bog razdvaja more koristeći jak istočni vetar, posle čega morsko dno postaje suv put. Zapazimo da u više delova ove priče Bog koristi nešto što bismo mi nazvali “prirodnim sredstvima”, kako bi ostvario svoju volju. Cela priroda sluša Njegove zapovesti.

Izrailjci kreću kroz more, suvim putem koji je načinio vetar. Na obe strane nalaze se zidovi od vode. I sami ulazeći u more, Egipćani pokušavaju da sustignu Izrailjce. Međutim, Bog među Egipćane unosi pometnju i čini da se njihova bojna kola lome. Ovima postaje jasno da se Bog bori za Izrailj, ali pre nego što bi uspeli da pobegnu, Mojsije podiže svoj moćni štap. Razdvojeno more se ponovo sliva u jednu masu i voda pokriva vojsku. Tako ginu svi Egipćani koji su pošli u more za Izrailjem.

Kakvo objašnjenje daje knjiga Izlaska za takav obrt događaja? Gospod je rekao da će se proslaviti onim što će se dogoditi faraonu i njegovoj vojsci (14,17.19) i da će Egipćani “poznati da sam ja Gospod”. Isto objašnjenje izraženo je i ranije, u 14,4.

Mi bismo, najprirodnije, očekivali da razlog za pomenuti događaj stoji u određenoj vezi sa spasenjem Izrailja. To je rečeno na samom početku priče o Izlasku, i gotovo sigurno se nadovezuje ovde. Božji zavet, vernost i želja za izbavljenjem svog naroda osnovna su objašnjenja cele priče, ali Božje namere su šire i obuhvatnije. Deo onoga što Bog želi da čini odnosi se na Egipat, a izvan te jedne nacije i na ceo svet.

Čast je nešto javno i otvoreno. Ovo izuzetno otvoreno uništenje egipatske vojske govori o Božjem delovanju i sili naočigled svima. To Njemu daje ime koje niko ne može da ospori. To je razlog što se izbavljenje odigrava na takav način. Izlazak ne samo što spasava Božji narod nego i objavljuje svetu ko je Bog i pokreće veru.

Rezultat svega toga za Izrailj jasno je izražen u 14,30.31. Izrailj nepogrešivo vidi Božju moć u svom iskustvu spasenja i gledajući mrtve pripadnike egipatske vojske na obali Crvenog mora. Pokrenuti su da se “boje” Gospoda, odnosno na duboko poštovanje i klanjanje Njemu, na stav strahopoštovanja. Oni svoje poverenje poklanjaju i Njemu i Njegovom sluzi Mojsiju. Veliki strah i ogorčeno gunđanje povlače se pred izrazima obožavanja i poverenja. Ljudi su sada spremni da pevaju svoju pesmu zahvalnosti, koja i sledi.

Mojsijeva i Marijina pesma

Oni koji su postali svesni da su spaseni, prirodno pristupaju hvaljenju Spasitelja. Umesto kratke konstatacije da je Izrailj izrazio hvalu i pevao, mi dobijamo prave pesme — prve takve primere u Bibliji.

Petnaesta glava u stvarnosti ima dve pesme. Za prvu, u 15,1-18, kaže se da je pevaju Gospodu Mojsije i Izrailjci. U toj pesmi pevači izražavaju hvalu u prvom licu: “”Pevaću” (1. stih). Izuzimajući prvi kratak odsek (15,1b-5) i poslednji stih (18), koji se obraća Bogu u trećem licu (“Gospod će…”, On/Njemu), pesma se zapravo peva Bogu neposredno u drugom licu (“Gospode”, Ti/Tvoj”). Ovaj potonji oblik je naglašenije lični i usklađuje se s uvodnim stihom, koji kaže da se pesma peva “Gospodu”.

Druga pesma je napisana u kratkoj formi u 15,21. Marija tu pesmu peva “njima”, što na osnovu konteksta jasno znači svim ženama Izrailja. One pevaju i igraju u slavljenju i radosti, uz pratnju daira. Sadržaj pesme je vrlo sličan Mojsijevoj pesmi (uporedi 15,1 i 21), s tom razlikom što Marijina pesma kaže “Pevajte!”, što je imperativna naredba u drugom licu množine. Ona poručuje ženama: “Pevajte sve!” Ovde je u pitanju ili posebna naredba ženama da pevaju ili vrsta crkvenog, antifonalnog pevanja, u kojem Marija predvodi, a žene u pesmi odgovaraju. Može biti i da su muškarci pevali prvu, a žene drugu pesmu. U 15,1 stoji “sinovi Izrailjevi”, ali taj izraz obično znači — sav narod. Bez obzira o čemu je reč, glavna misao je jasna. Svi ljudi i žene koriste tu priliku da pevaju hvalospeve Bogu za Njegova silna dela. Taj čin pevanja je tako važan da Biblija ne beleži samo pevanje nego i sadržaj pesama. Sada ćemo se pozabaviti samom pesmom.

Duga pesma se s lakoćom može podeliti na dva dela. Prvi deo (stihovi 1-12) je hvalospev Bogu za Njegovo izbavljenje iz Egipta. Drugi deo (stihovi 13-18) opisuje rečima vere ono što će Bog učiniti kada Izrailj bude ušao u Hanan. Oba dela izražavaju hvalospeve Bogu za Njegova prošla, sadašnja i buduća dela za svoj narod.

Zapazimo neka od tih dela. Dat je opis detalja pobede Boga Jahve nad faraonom, uključujući pominjanje kola i “konjika”. Od daha Božjih “nozdara”, razdvojila se voda Crvenog mora, da bi se potom vratila natrag, na Egipćane. Bog vodi svoj narod. On će učiniti da se okolni narodi preplaše i zamuknu. Bog će svoj narod na kraju dovesti u Obećanu zemlju i svetilištu, ili hramu, koji priprema za njih. Pesma se završava jasnim rečima: “Gospod će carovati do veka.” Ako je On stvarno učinio i ako će učiniti sve to, nema nikoga, u bilo kom vremenu, koji bi bio kadar da ospori Njegovu vladavinu. On će biti car svih za svu večnost.

Ova pesma se može najbolje opisati kao radosna pesma hvale Gospodu za Njegova protekla i buduća dela za svoj narod. Reč je o opširnoj i detaljnoj doksologiji, veličanju Boga, pevanju kakvo se može čuti samo u narodu koji je upravo bio izbavljen.

U uvodu ove knjige govorio sam o centralnoj ulozi knjige Izlazak u Bibliji, a naročito priče o Izlasku. Uvek iznova, kada je Božji narod u nevolji, njegovi pripadnici podsećaju se Izlaska i pominju ga. Povratak iz izgnanstva i spasenje koje su dobili od Isusa bili su, a i danas su, novi “Izlasci” za vernike. Vredno je da na ovom mestu proširimo tu misao.

Poglavlja knjige Izlazak koje smo do sada proučili daju nam obrazac o načinu Božjeg delovanja u spasavanju i o tome kako ljudi na njega reaguju. To možemo nazvati obrascem Izlaska ili paradigmom. Od kojih se delova sastoji taj obrazac ili paradigma?

Prvo, situacija u kojoj se narod nalazi naoko je beznadežna. Prema prirodnim merilima i sredstvima, nade kao da uopšte nema. Narod je skup potlačenih robova u Egiptu ili izbeglica, uhvaćenih između mora i egipatskih bojnih kola. Ljudskim rečnikom kazano, propast kao da je neizbežna.

Drugo, reakcije naroda su strah, povici u pomoć i gorke pritužbe. Narod se obraća Bogu i Njegovom izabranom vođi, očajnički vapeći za pomoć, ili pak okrivljuje druge za situaciju u kojoj se nalazi. To je prirodna reakcija robova, nekada i danas.

Treće, Bog milostivo izbavlja. U središtu te beznadežne situacije interveniše Bog sa svojim spasenjem. Na Egipat dolaze zla i umiru egipatski prvenci. Oblak se postavlja između Izrailja i egipatske vojske, dok vode mora postaju grob za konja i jahača. Poraženi su neprijatelji Božjeg naroda. Jahve je pobednik.

Četvrto, Bog izbavlja na izrazito otvoren, dramatičan i često pomalo čudan način. Kada Bog spasava, to privlači pažnju. To je svedočanstvo nevernicima. On želi da ljudi poveruju i da mu odaju čast. To se može dogoditi jedino kada ceo Egipat vidi umiranje prvorođenih i kada cela velika faraonova vojska biva potopljena — javno. Priča, osim toga, jasno pokazuje da je pobeda Božje, a ne ljudsko delo. Čast zaslužuje Gospod, a ne ljudi.

Peto, ljudi odgovaraju verom i obožavanjem. Kako kaže tekst u Izlasku 4,30.31, videći da će ih Bog spasti, “narod verova” i “savivši se pokloniše se”. Kad je Bog dotukao faraona, “narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu” (14,31). Izrailjci počinju da pevaju zato što je to istinski znak takvog priznanja. Ono je javna demonstracija verovanja da je Božja milost zaista izbavila i da samo On zaslužuje slavljenje.

Ovaj obrazac od pet tačaka i dalje je način na koji Bog radi i danas. Bez obzira kakvog je oblika naš privatni i/ili javni Egipat i ropstvo, postupak je isti. Ključ je traženje Boga u našem ropstvu. Da li ćemo vapiti ili se žaliti, nije presudno. Ključ je u traženju Gospoda. Njemu to omogućava da otpočne svoje delo. Kada istinski priznamo to delo, i sami ćemo pevati Bogu i veličati ga, a možda i igrati od radosti.

l Primena Reči

Izlazak 13,17 – 15,21

1. Birajući rutu Izlaska, Bog je imao u vidu situaciju i osećanja Izrailjaca. Na koji je način Bog uzeo u obzir moju situaciju i osećanja u načinu na koji me je vodio? Jesam li zastao da to uvidim? Kako bi to trebalo da utiče na način na koji se ophodim prema drugim ljudima?

2. Da li je u mome životu bilo stubova od oblaka i ognja koji su bili stalni simboli Božje prisutnosti i vođstva? Treba li da to tražim? Zašto? Ako ih je bilo u životu današnjih hrišćana, u čemu bi se to ogledalo?

3. Jesam li kada gunđao protiv Boga, nekoga od hrišćanskih vođa, ili svoje životne situacije? Zašto sam to činio? Da li sam za to imao opravdanja? Sada, kada se na to osvrćem, vidim li tadašnju situaciju na isti način? Čemu se mogu naučiti od izrailjskog gunđanja, što bi mi pomoglo u ophođenju s ljudima i u vladanju okolnostima na za koje sam sklon da se žalim?

4. Jesam li se nekada jako uplašio od naizgled beznadežnih okolnosti? Kakve su to (bile) okolnosti? Da li je greh uplašiti se? Zašto, ili zašto ne? Čemu može da me pouči Mojsijev odgovor na strahove Izrailja u Izlasku 14,13.14? Mogu li danas da primenim sličan pristup?

5. Da li je u redu što Bog čini određena dela da bi “zadobio slavu” (14,4.17.18)? Zašto tako mislim? Treba li da radim nešto čime ću zadobiti slavu za Boga? Zašto tako mislim? Ako treba, šta bi to moglo biti?

6. Koliko često pevam hvalospeve? Činim li to zato što to drugi rade ili zato što se nalazim u crkvi, ili to činim zato što želim? Kome pevam? Da li ikada stvarno pevam Bogu? Šta bi se moglo dogoditi što bi me navelo da pevam onako kako je Izrailj pevao u 15. glavi Izlaska?

7. Zajedno s izrailjskim ženama, Marija je igrala u povorci, uz pevanje i daire. Da li bi trebalo da i ja danas činim tako nešto? Šta bih mogla (mogao) učiniti, a što bi imalo isto značenje i poslužilo kao odgovor na Božje slavno spasenje? Da li moje reagovanje na ono što Bog čini stvarno pokazuje šta osećam, ili sam prinuđen da to prigušujem iz obzira prema drugima? Na koji bi način trebalo da ispoljavam istinsko versko proslavljanje i radost?

< 5. Poglavlje Sadržaj 7. Poglavlje >