| < 13. Poglavlje | Sadržaj | 15. Poglavlje > |
Materijal o Isusovoj patnji
u Jovanovom Jevanđelju počinje i završava se u vrtu (18,1; 19,41 —
Talbert, Reading John, 232)
i prirodno se deli u tri dela. Prvi je odsek koji opisuje izdaju, hvatanje i
optuživanje Isusa (18,1-27). Suđenje pred Pilatom zauzima u Jovanovom
izveštaju centralno mesto i obrađeno je u 18,28 do 19,16a. Sâmo
raspeće, posle kojeg je bio pogreb, opisani su u 19,16b-42. Naša rasprava
o raspeću će u Jovanovom Jevanđelju takođe biti podeljena u
tri dela.
Od celine materijala u
Jovanovom Jevanđelju, 18. i 19. glava imaju najviše dodirnih tačaka s
izveštajima u Mateju, Marku i Luki. Stoga će se rasprava u ovom poglavlju
velikim delom koncentrisati na razlike između Jovanovog i druga tri
izveštaja u Jevanđeljima i na to kako te razlike pomažu čitaocu da
izdvoji glavne teološke momente, koje je Jovan nastojao da naglasi u svom
pripovedanju o krstu i događajima oko njega.
Jovanov izveštaj o
raspeću prikazuje nam ironične suprotnosti između Petra i Pilata
na jednoj, i Isusa na drugoj strani. Iako totalno različiti po ispovedanju
vere, obrazovanju i profesiji, Petar i Pilat imaju jedno zajedničko.
Obojica će učiniti sve da izbegnu kratkoročni bol i neprijatnost
i izlažu se dugoročnim posledicama. Na suprotnoj strani imamo Isusa koji
je voljan da podnese maksimalni bol i odbacivanje u kratkom periodu, kako bi
obezbedio večne rezultate svog duhovnog carovanja.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 18,1-27
Tekst u Jovanu 18,1-27
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Pročitaj paralelne
izveštaje iz Mateja (26,36 - 27,10), Marka (14,32-72) i Luke (22,39-71).
Načini spisak svih stavki koje se pojavljuju samo u Jovanovom
Jevanđelju. Navedi i one stavke koje su u Jovanu izostavljene. Napiši
kratak sastav kojim ćeš opisati jedinstven Jovanov pristup ovim
događajima. Ima li, u 18,1-27, jedinstvenih teoloških tema koje bi te
podsećale na materijal obrađen u nekom ranijem delu Jevanđelja?
2. Na komadu hartije podeli
ovaj tekst u pasuse, najbolje kako umeš. Šta je centralna misao svakog od tih
pasusa? Obrazloži.
3. U po jednom ili dva pasusa
pokušaj da opišeš stanje emocija svakog od glavnih ličnosti u našem
tekstu, uključujući Isusa, Petra, druge učenike i Anu. Kako su,
po tvome mišljenju, njihove emocije uticale na njihove postupke?
l
Istraživanje Reči
Struktura i pozadina teksta
Tekst u Jovanu 18,1-27 prirodno se deli na pet delova. Prvo je hvatanje Isusa u vrtu, s druge strane potoka Kedron kod Jerusalima (stihovi 1-11). Posle toga dolazi sudsko saslušanje pred Anom, tastom službujućeg prvosveštenika Kajafe (stihovi 12-14), izveštaj koji je prekinut prvim Petrovim odricanjem (stihovi 15-18). Središte pažnje potom se pomera tamo i amo, između prostorije za saslušavanje u palati prvosveštenika (stihovi 19-24) i dvorišta napolju, gde se Petar još dva puta odriče Isusa (stihovi 25-27).
Saslušavanje pred Anom je jedinstven primer pripovedanja u Jovanovom Jevanđelju. Pored ovog teksta, Ana se spominje još samo u spisima Luke, ali ne u vezi s događajima oko samog raspeća (Luka 3,2; vidi takođe Dela 4,6). S druge strane, saslušavanje pred Kajafom, koje ima centralnu ulogu u Mateju (26,57-68), Marku (14,53-65) i Luki (22,63-71) pominje se u Jovanu, ali se ne opisuje (18,24.28).
Detaljno istraživanje teksta
Posle svoje oproštajne propovedi, Isus izvodi učenike iz Jerusalima, preko potoka Kedron, do jednog maslinika (u originalu stoji samo “vrt“). Tamo susreću Judu, koji se pojavljuje s velikim odredom, detašmanom naoružanih vojnika i verskih zvaničnika (18,1-3). Isus korača neustrašivo i predstavlja se, na zaprepašćenje onih koji hoće da ga uhvate (stihovi 4-6). Pošto su se ljudi ponovo pribrali, On im se stavlja na raspolaganje, ali traži od njih da puste Njegove učenike (stihovi 7-9). Kada Petar pokušava da odbrani Isusa, Isus ga ukorava (stihovi 10, 11).
Poredeći ovaj tekst (stihovi 1-11) s Matejem, Markom i Lukom, dolazimo do nekih fascinantnih informacija. Jedino Jovan napominje da je mesto bilo vrt (1. stih). Matej (26,36) i Marko (14,32) govore o “selu koje se zove Getsimanija“. Luka samo kaže da su otišli “na goru Maslinsku“ (22,39). Jovan kaže da su tamo odlazili “često“ i da je Juda znao za to mesto (2. stih). Takođe jedinstveno kod Jovana je odred vojnika koji su išlli s mnoštvom i prisustvo fariseja (3. stih). Upadljivo je, na ovom mestu, odsustvo opisa Isusove duševne borbe u Getsimaniji (ipak, pogledajmo 12,27).
Za Jovana je jedinstveno i nekoliko drugih elemenata. Isus istupa da bi se susreo sa svetinom, umesto da sačeka da dođu (4. stih). Pita “koga tražite?“, da bi oni potom pali na zemlju, u trenutku kad je Isus izgovorio one moćne reči “JA SAM“ (stihovi 4-6; vidi takođe 8,58). Ovde nema Judinog poljupca. Imenom se pominju Petar i Malho (10. stih), a tu se pominje i ispunjenje Isusovog predskazanja, “reči“ (9. stih). Isus traži da puste Njegove učenike i u izveštaju se podrazumeva da je zahtevu bilo udovoljeno, pošto se za učenike ne kaže da su bežali, kao što to čine u Mateju (26,56) i Marku (14,50). Neki, zapravo, čak i slede Isusa do mesta na kojem će biti saslušan pred sveštenicima (Jovan 18,15.16).
U ovom tekstu Jovan kao da izražava ključnu misao, da Isus u potpunosti kontroliše situaciju i ispunjava reči koje je izgovorio u 10,18: “Niko je [moj život — 10,17] ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem.“ U sinoptičkim Jevanđeljima Juda je osoba koja, svojim poljupcem, izdaje, naglo ubrzava Isusovu smrt. Isus je žrtva (Matej 26,45-56; Marko 14,41-52; Luka 22,47-54). Međutim, u Jovanu je Isus gospodar situacije.
Jovan ističe da su Isus i Njegovi učenici u taj vrt odlazili često i da je Juda znao “ono mesto“ (18,2). Da je hteo da izbegne hvatanje, Isus je jednostavno mogao da krene u nekom drugom pravcu. Naprotiv, On svoje učenike vodi u vrt, znajući šta će se tamo dogoditi (4. stih). U ovom izveštaju Isus nije u strahu, nego potpuno vlada sobom. On ne čeka izdajnika, nego istupa i obraća se svetini, pokazujući sposobnost da ih potpuno zastraši, ako bi to trebalo da posluži Njegovoj svrsi (stihovi 4-6). Njegova je smrt dobrovoljna. Oni ga nikada ne bi uhvatili da On to nije dopustio.
U jednakoj meri Isus kontroliše i sudbinu svojih učenika (stihovi 7-9). Tako se događa gotovo zabavan incident, kada Petar interveniše da spase Isusa. Iako Isus u potpunosti vlada situacijom, Petar zaključuje da je situacija potpuno van kontrole i zato brzo izvlači nož i postaje Isusov “telohranitelj“. Ipak, Isus mu govori da vrati nož u korice. Njegove dobre namere mogle bi sprečiti razvoj događaja na način kako je Bog planirao (11. stih). Isus zna da mora da ide na krst, jer bi u protivnom propao Božji plan spasenja. Petar to ne zna, pa bi tako njegova akcija kojom je hteo da preuzme kontrolu nad situacijom samo izbacila stvari iz kontrole. Kao i uvek u Jovanovom Jevanđelju, Isus čini tačno ono što od Njega traži Njegov Otac (vidi 15,10).
Posle hvatanja, Isusa vode Ani, radi preliminarnog, neslužbenog razgovora. Kako je ranije rečeno, Ana jedino u Četvrtom Jevanđelju ima ulogu u suđenju Isusu (18,12-14.19-24). Ana je tast Kajafi, službujućem prvosvešteniku (11,49.51), a sâm je služio kao prvosveštenik pre njega. Zanimljivo je da je i Ana u Jovanovom Jevanđelju opisan kao “prvosveštenik“, iako više nije na toj funkciji (18,19.22). Tako imamo fascinantnu izjavu da Ana, prvosveštenik, šalje Isusa Kajafi — prvosvešteniku (24. stih).
Prema onome što znamo iz Staroga zaveta, prvosveštenik zadržava svoju funkciju do kraja života. Nema sumnje da su bar konzervativni Jevreji Anu još uvek smatrali pravim prvosveštenikom, i dalje ga oslovljavajući tom titulom dokle god je živeo (Brown, 2:820). Ovo je za ljude bio način da tiho izraze svoje neslaganje s rimskom vlašću, koja je sebi prisvojila pravo da ustoliči ili svrgne prvosveštenika jevrejske vere. Ali, bilo im drago ili ne, Kajafa je imao pravo koje je dobio od Rima, da donosi konačne odluke. Sa svim svojim duhovnim autoritetom, Ana je jedino mogao da savetuje i ubeđuje.
Ovaj deo Jevanđelja odigrava se na “dvostrukoj sceni“. Dok Isusa ispituje Ana, Petra u dvorištu ispituje prvosveštenikova posluga (stihovi 15-18.25-27). Petar i “drugi učenik“, verovatno Jovan, idu za Isusom i onima koji su ga uhvatili, do prvosveštenikovih odaja (15. stih). Drugi učenik se očito poznavao s prvosveštenikom, pa je zato dobio pristup bar u dvorište, za Petra i sebe (stihovi 15, 16). Devojka na vratima je verovatno znala da je Jovan Isusov učenik, ali ga nije provocirala, zato što je imao privilegiju za ulazak. Petar nije bio te sreće (stihovi 17.25-27).
Mnogi aspekti priče o Petru u dvorištu pojavljuju se samo u Jovanovom Jevanđelju. Među njima je uključivanje “drugog učenika“, koji ulazi s Isusom, zato što ga poznaje prvosveštenik (stihovi 15, 16), činjenica da je devojka koja je prvi put provocirala Petra bila “vratar“, osoba koja ga je pustila unutra (17. stih); uporedi Matej 26,69; Marko 14,66.67; Luka 22,56) i razlog postojanja vatre (neophodna, da bi se ljudi oko nje grejali — Jovan 18,18.25). Osim toga, Petra u Jovanovom Jevanđelju u više navrata, oni koji tu stoje, provociraju pitanjima, a ne tvrdnjama (stihovi 17, 25, 26). Iz tih pojedinosti saznajemo da je više nego samo jedan učenik pokušao da bude blizu Isusa za vreme suđenja. Doznajemo i to da je u to vreme bilo hladno, što će možda nagovestiti novi element Isusove patnje sledećeg dana.
Novi zanimljiv detalj iz ovih scena je način kako je Petar otkriven u stihovima od 25 do 27. U sinoptičkim Jevanđeljima otkrivaju ga po dijalektu: “Jer te i govor [galilejski] tvoj izdaje“ (Matej 26,73; vidi takođe Marko 14,70; Luka 22,59). Ali u Jovanovom Jevanđelju njega otkriva rođak čoveka čije je uvo bilo odsečeno (26. stih). To nam takođe olakšava da razumemo zašto su Petra provocirali, a Jovana nisu. Petar je hrabro istupio napred u trenutku hvatanja Isusa. Ta hrabrost će mu biti izazov za novu hrabrost, ali će pasti na ispitu. Jadni, impulsivni Petar. Veoma hrabar u jednom trenutku, a prestrašen u sledećem!
Pošto Petar ne menja mesto u situaciji kada Isusa vode od Ane Kajafi (stihovi 24-27), možemo pretpostaviti da su dvojica prvosveštenika živeli u različitim krilima iste palate, čije su obe prednje strane bile okrenute ka istom dvorištu. Suđenje pred Kajafom nije opisano u Četvrtom Jevanđelju.
Opis Isusovog ispitivanja pred Anom počinje opisom ispitivanja od strane prvosveštenika. On Isusa pita “za učenike Njegove i za Njegovu nauku“ (19. stih). Dok Isus Ani odgovara rečima sličnim onima koje su upotrebljene u Mateju (26,55), Marku (14,49) i Luki (22,53), u Jovanovom kontekstu je namera Njegovog odgovora sasvim drugačija. U sinoptičkim Jevanđeljima Isus osporava tajnovitost akcije Njegovog hvatanja. Isus, u Jovanovom Jevanđelju, shvata da Ana u svom ispitivanju hoće da kaže da je On osnovao tajno društvo, s tajnom naukom. Zato izjavljuje da nije govorio ništa tajno. Nije učio ništa drugačije u ličnim razgovorima nego što je učio javno, u sinagogi ili u hramu (20. stih; Jameison, Fausset, and Brown, 1068).
Možda ima i više ispod površine ovog kratkog razgovora. Barkli (Barclay) ističe (2:227) da je Anin pokušaj da iz Isusa izvuče određeno priznanje (19. stih) ogrešenje o jevrejski sudbeni postupak. U svom odgovoru Isus zahteva da se suđenje provodi na ispravan i zakonit način (stihovi 20, 21), s urednim pozivanjem odgovarajućih svedoka. Ana i njegovi zamenici očito nisu bili naročito naviknuti na uputstva (stihovi 22, 23)! Odmah nam je jasno da verske vođe nisu zainteresovane za pošteno suđenje.
Kako je tipično za ovo Jevanđelje, Isus je vrlo izričit (stihovi 21-23). On očito ne ide za ekstremnim tumačenjem sopstvene izjave u Mateju o okretanju drugog obraza (23. stih; uporedi Matej 5,39). On protestuje protiv zloupotrebe ovlašćenja momka koji ga je napao. Biti hrišćanin, nije isto kao i biti otirač za noge. Prikladno je, pa čak i preporučljivo u većini situacija da hrišćani postave granice u svojim odnosima s drugim ljudima (Cannon, 179-199). Dopuštanje ljudima da nas bezočno gaze ne koristi nikome. Ponekad postoji fina linija između situacija kad je neko ponizan i kada trpi zlostavljanje.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 18,28 - 19,16a
Tekst u Jovanu 18,28 -
19,16a pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća
pitanja:
1.
Pročitaj paralelne izveštaje u Mateju (27,11-31), Marku (15,1-20) i Luki
(23,1-25). Načini spisak svih stavki koje se pojavljuju samo u Jovanovom
Jevanđelju. Nabroj i stavke koje su izostavljene u Jovanovom
Jevanđelju. Napiši kratak sastav kojim ćeš obraditi jedinstveni
Jovanov pristup tim događajima. Ima li u tekstu 18,28 - 19,16a
jedinstvenih teoloških tema koje bi te podsećale na materijal obrađen
u dosadašnjem delu Jevanđelja?
2. Napiši jedan ili dva pasusa
o Pilatovim motivima i emocijama, dok pokušava da razreši probleme s kojima je
suočen. Učini to isto u odnosu na verske vođe. U kom smislu su
slične njihove reakcije prema Isusu? U kom smislu se razlikuju?
3. Obrati pažnju na
različite prilike u kojima se Pilat u ovom tekstu obraća Isusu.
Pokušaj da napišeš objašnjenje zašto Isus u nekim prilikama odgovara, a u
nekima ćuti.
l
Istraživanje Reči
Struktura i pozadina teksta
Priča o Isusu pred Pilatom se donekle prirodno deli u dva dela. U prvom delu (18,28-40) predmet suđenja je delimično u ravnoteži, dok Pilat traži mogućnosti da oslobodi Isusa, a da ne pretrpi političku štetu. U drugom delu (19,1-16a) sve je jasnije da Pilatovi pokušaji da oslobodi Isusa ne vode nikuda i da je samo pitanje vremena kad će Isus biti osuđen na smrt.
Pilatova uloga ima znatno važnije mesto i podrobnije je opisana u Jovanovom Jevanđelju nego što je to u Mateju, Marku ili Luki. U očima Jovana, Pilat je, slično Nikodimu, Tomi i drugima (12,42.43) , u Jevanđelju predstavnik onih koje privlači Isus i Njegova nauka, ali je njihova vera, u najboljem slučaju, delimična i nije na spasenje. Dok za Nikodima imamo utisak da dolazi svetlosti, Pilat se uklanja i na kraju se pridružuje onima koji hoće da ubiju Isusa.
U vreme suđenja su Pilatove pozicije u odnosu na verske vođe bile veoma slabe. Serija grubih propusta u odnosu prema jevrejskim verskim osećanjima ne samo što je često izazivala gnev verskih vođa i naroda, nego je i u mislima imperatora pokrenula sumnje u Pilatovu sposobnost da upravlja (Barclay, 2:238-240). Bio je dovoljan još jedan krupan incident i on bi izgubio položaj ili čak i život. U jednom ovako nepovoljnom položaju Pilat je bio slab na mito, kako ćemo još videti.
Detaljno istraživanje teksta
Isusa sledećeg jutra iz odaja prvosveštenika vode u palatu rimskog upravitelja, na mesto gde jevrejske verske vođe stoje napolju, bojeći se da se ne opogane (18,28). Materijal u stihovima 28b do 32 nalazi se samo u Jovanovom Jevanđelju. Pilat postavlja osnovno pravno pitanje: “Kakvu krivicu iznosite na ovoga čoveka?“ (29. stih). Ako Pilat nije rutinski i bez razmišljanja odobravao odluke jevrejskog verskog saveta, a sve pokazuje da nije, izjava u 30. stihu odraz je određenog stepena drskosti od strane verskih vođa. Ipak, Pilat insistira na poštovanju ispravne procedure: “Ako hoćete vi da preuzmete ovaj predmet, rešite ga sami“ (vidi 31. stih). Međutim, po rimskom zakonu Jevreji nisu imali prava da razapnu Isusa, pa autor Jevanđelja napominje kako male zakonske sitnice u toj situaciji dovode do ispunjenja Isusovog proročanstva po pitanju načina na koji će umreti (stihovi 31, 32; vidi takođe 12,32.33).
U Jovanu 18,28-32 zapažamo dva momenta za koje je autor posebno zainteresovan. Prvo, Jovan ističe činjenicu o približavanju pashalne večere (28. stih), što znači da je Isus umro u vreme kada su se po celom Jerusalimu klali jaganjci — izuzetno značajno ispunjenje simbola (19,35.36). Pada u oči i da Jovan daje znatno više pojedinosti o zakonskim sitnicama koje su uticale na razmenu poteza između Rimljana i Jevreja. Jevrejima je bilo dopušteno da sude ljudima u mnogim oblastima sudstva, ali je Rim zadržao pravo odlučivanja u slučajevima gde se nagoveštavala smrtna kazna.
Pilat u 18,33 do 38a vodi svoj prvi razgovor s Isusom. Ceo materijal ovog teksta pojavljuje se samo u Jovanovom Jevanđelju, s izuzetkom pitanja “Ti si car judejski?“ (33. stih). Iako nema pominjanja optužbi koje su podigle verske vođe, Pilatovo pitanje jasno pokazuje da su sveštenici optužbu formulisali tako kao da je reč o carskoj tituli koja bi bila konkurencija rimskoj vlasti. U odgovoru koji je dao (34. stih), vidimo kako Isus pokušava da utvrdi da li je Pilat za predmet lično zainteresovan iz političke perspektive, ili samo odrađuje nešto što su od njega tražili Jevreji (Jameison, Fausset, and Brown, 1070). Pilat odbija da prizna postojanje bilo kakvog ličnog interesa, jer je njegovo pitanje pravne prirode (35. stih).
Sledeći Isusov odgovor neposredna je reakcija na Pilatovo pravno pitanje (36. stih). Isusov carski status ne treba shvatiti u zemaljskim političkim okvirima, u onome zbog čega Pilat i postavlja pitanje. Carstvo kojim Isus vlada “nije od ovoga sveta“ — drugim rečima, izvan Pilatove jurisdikcije. Kao dokaz tome, Isus daje uverljiv argument ponašanja Njegovih sledbenika u trenutku Njegovog hvatanja. Da je On politički revolucionar, Njegovi sledbenici bi se borili do smrti, kako bi sprečili hvatanje. U ovom objašnjenju mi možda vidimo dodatni razlog zašto je Isus, u 11. stihu, ukorio Petra.
Iako ubeđen Isusovom odbranom u 36. stihu, Pilat hoće da bude siguran da je razumeo ono što Isus kaže (stih 37a). Isus ponovo izjavljuje da je Njegovo carstvo duhovne prirode, čije je obeležje istina, a ne politička, ekonomska i vojna moć (stih 37b). Isusove reči imaju moć samopotvrđivanja za sve one koji iskreno traže istinu. Ali Pilat ne dopušta u raspravi nikakav duhovni obrt. On ponovo prezrivo odbacuje svaki lični interes za Isusa, uz brzopleto pitanje, “Šta je istina?“ (38. stih).
Pilat je u vrlo izraženom smislu bio dete svog vremena. Doba u kojem je Isus bio rođen nosilo je brojne međusobno suprotstavljene tvrdnje o tome šta je istina, tako da su veliki mislioci toga vremena bili skloni velikoj nesigurnosti (Koester, 141-280); White, The Desire of Ages, 32). Na mnogo načina, bilo je to slično današnjem pluralizmu. Pilat je hteo da uradi ono što je zakonski ispravno, ali nije imao vremena za nekoga sa snažnim religijskim ubeđenjima.
Uveren da je rešio predmet, Pilat izlazi da izrekne svoj sud i tom prilikom nudi plan za spasavanje časti verskim vođama koji su hteli da osude Isusa (stihovi 38, 39). Za razliku od sinoptičkih Jevanđelja, Jovan ne prikazuje Pilata koji nudi Varavu kao alternativu za Isusa; naprotiv, Pilat od njih traži da prihvate da Isus bude oslobođen. Oni bi tada mogli da kažu kako se Pilat složio da je Isus zao čovek, ali Pasha je, eto, prilika za velikodušnost; mogućnost da se Isusu pruži još jedna prilika. Međutim, verske vođe nisu zainteresovane za spasavanje časti, bilo svoje ili Pilatove (40. stih). Hoće da Isus umre po svaku cenu. Ovo je predmet učinilo neuporedivo složenijim nego što je Pilat očekivao.
Sada se i pred verskim vođama i pred Pilatom postavila jedna nedoumica. Verske vođe su uvidele da građanske optužbe ne donose rezutat; moraće da pokušaju neki drugi metod. Pilatu je jasno, ako hoće da uradi stvari kako treba, da ili treba da ubedi verske vođe da prihvate njegovo gledanje na predmet ili da puste Isusa, uprkos svome gnevu. Ignorišući onu drugu opciju, Pilat se odlučuje na pokušaj da izazove njihovo saosećanje za Isusa kao ličnost (19,1-5). Sebični interes i pravda u Pilatovim očima stoje u međusobnom sukobu. Pilatu nedostaje kičme da učini ono za šta zna da je pravo (18,38; 19,6), zato što mu na put staju njihovi sebični interesi (Gruenler, 133).
Pilat zato Isusa predaje na šibanje (da umiri verske vođe, prema tekstu u Marku 15,15) i okreće glavu, dok njegovi vojnici stavljaju Isusu krunu od trnja, oblače ga u carsku odeću, vređaju ga i udaraju (19,1-3). Iako mu je postalo jasno da Isusove navodne carske aspiracije nisu nikakva direktna pretnja Ćesaru/ imperatoru, on se otvoreno pridružuje preziru svojih vojnika prema bilo kojim drugim carskim aspiracijama, ma kako bezazlenim.
U sekvenci koja postoji samo u Jovanovom Jevanđelju (stihovi 4-7), Pilat zatim izvodi pretučenog Isusa pred verske vođe, u nadi da će se složiti s njime da je On nevina žrtva. U nastavku na to, Pilat izgovara nezaboravne reči “Evo čoveka!“, što je za njega verovatno imalo mali ili nikakav značaj, ali je imalo dimenziju značaja za Jovana, zbog njihove sličnosti uskliku Jovana Krstitelja, na početku Isusove misije — “Gle, Jagnje Božje!“ (5. stih; uporedi 1,29.36).
Verske vođe ne reaguju na Pilatove poteze onako kako se on nadao i on zato pokušava da odgovornost potpuno prenese na njih (19,6). Ali dok Pilat, kako je izgledalo, nije mogao da oslobodi Isusa bez njihovog pristanka, oni ne žele da zatvore slučaj, a da od Pilata nisu dobili izjavu o proglašenju Isusa krivim. Pošto civilne optužbe ne donose željen rezultat, verske vođe menjaju taktiku. Zahtevaju od Pilata da se izjasni povodom Isusovog dela hule i izjave da je Božji Sin (5,16-18; 10,33), kako bi njihovu religiju zaštitio od svetogrđa.
Pilat ovde pokazuje da je ranjiv. Kako je ranije napomenuto, Pilat je ranije, u više navrata, činio postupke koje su Jevreji smatrali hulničkim (Barclay, 2:238-240). Povodom najmanje jednog od tih događaja, sâm imperator je bio prisiljen da interveniše protiv Pilata u korist Jevreja. Pilat, politički, ne može sebi da dozvoli da ga optuže da čini ili dopušta svetogrđe na štetu jevrejske religije. Tako, u 19,7, vidimo verske vođe koje počinju da igraju jednu prljavu igru. Prete Pilatu da će platiti visoku ličnu cenu ako se postavi nasuprot njihovim željama u ovom slučaju.
U stihovima 8 do 16, jedinstvenim u Četvrtom Jevanđelju, stičemo širi uvid u Pilatovu dilemu i u rešenje za koje se opredelio. On je uznemiren zbog svoje lične ranjivosti u odnosu na politički uticaj verskih vođa na Rim. Ali uz primenu velike političke veštine, Pilat na kraju preokreće situaciju, politički, sebi u prilog, iako na ličnu štetu Isusa.
Pošto njegov poziv verskim vođama ne uspeva, Pilat se sa strahom vraća Isusu, nadajući se da će od Njega izvući nešto što će ga spasti od okolnosti da mora da popusti Jevrejima (stihovi 8, 9). Ali Isus nije zainteresovan da se ponavlja (9. stih). Isus ipak, čini se, oseća određeno sažaljenje prema Pilatu, zbog dileme u kojoj se nalazi. Zna da Pilat lično nije protiv Njega, pa ga s puno obzira razrešava od sramote onoliko koliko je moguće pod tim okolnostima (stihovi 10, 11). Pilat sada, možda osećajući kako između njega i Isusa nastaje izvesna spona, udvostručava svoje napore da ga oslobodi (12. stih). Isusa je, razume se, mogao da oslobodi na osnovu samo svoje vlasti (10. stih), ali je politički previše ranjiv, da bi to učinio bez pristanka verskih vođa.
Pobednički raspoložene, verske vođe forsiraju svoju novootkrivenu političku prednost. “Ćesar“ će stati na njihovu stranu, kako tvrde, ako Pilat pusti čoveka koji sebe proglašava carem-rivalom (12. stih). U tom trenutku Pilat shvata da je njegova neodlučnost, zapravo, slabost i da ne može da spase i sebe i Isusa. Zato odlučuje da spase sebe. Pošto je doneo čvrstu odluku, ovaj upravitelj preuzima kontrolu nad situacijom. Prihvatiće zahtev verskih vođa, ali će oni za to skupo platiti. I ponovo, iz Pilata kao da odzvanjaju reči Jovana Kristitelja: “Evo, car vaš!“ (14. stih, vidi takođe 19,5; 1,29.36).
Verske vođe ne shvataju da su već pobedile. Bojeći se da će Pilat pokušati da primeni neku drugu taktiku da bi ih nadmudrio, oni stalno izvikuju: “Uzmi, uzmi, raspni ga!“ (15. stih). Pilat čini sledeći korak ka predavanju Isusa na smrt — “Zar cara vašega da razapnem?“ “Mi nemamo cara osim ćesara“, kažu prvosveštenici, i tada Pilat preuzima nagradu za raspeće Isusa (16. stih). Oni će mu za to skupo platiti. Oni su dali u zvanični zapis da se obavezuju da služe “Ćesaru“.
Jednom ranijom prilikom (11,48-52) Kajafa je uporno tvrdio da jedan Čovek mora da bude žrtvovan, kako narod ne bi propao. Ovom prilikom, spreman je da žrtvuje naciju, kako bi mogao da ubije jednog Čoveka (White, The Desire of Ages, 745). Isusov carski status verske vođe odbacuju s toliko strasti, da sada kliču jednom caru koga su oduvek mrzeli. Pilat namerava da ih veže za tu obavezu u budućnosti. Oni više neće imati sile nad njim. Od tog trenutka u priči ovog Jevanđelja, Pilat je nepokoleban.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 19,16b-42
Tekst u Jovanu 19,16b-42
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Pročitaj paralelne
izveštaje u Mateju (27,32-66), Marku (15,21-47) i Luki (23,26-56). Načini
spisak svih stavki koje se pojavljuju samo u Jovanovom Jevanđelju, a
navedi i one stavke koje su u njemu izostavljene. Napiši kratak sastav u kojem
ćeš govoriti o jedinstvenom Jovanovom pristupu tim događajima. Ima li
teoloških tema koje se pojavljuju samo u tekstu 19,16b-42 i koje te
podsećaju na materijal obrađen/ pokriven u prethodnom delu
Jevanđelja?
2. U svetlosti ove epizode kao
celine, šta je, po tvom mišljenju, bilo “zvanični“ razlog što je Isus bio
razapet? Obrazloži odgovor.
3. Koristeći marginalne
reference u svojoj Bibliji, uporedi svaki biblijski citat ovog teksta sa
starozavetnim kontekstom iz kojeg je citirano. Da li način kako ga Jovan
koristi precizno odražava nameru originala? Šta misliš, zašto Jovan ovde tako
snažno ističe ispunjenje Pisma? Navedi načine na koje bi glavni motiv
[motif]
tog ispunjenja mogao da olakša hrišćansko svedočenje, bilo u Jovanovo
vreme ili danas?
l
Istraživanje Reči
Struktura i pozadina teksta
Tekst u Jovanu 19,16b-42 deli se na četiri osnovna dela: Isusovo raspeće (stihovi 16b-27, Isusova smrt (stihovi 28-30), detalj probijanja Isusovog tela na boku (stihovi 31-37) i Isusov pogreb (stihovi 38-42).
Veliki deo scene raspeća pojavljuje se samo u Jovanovom Jevanđelju. To se posebno odnosi na stihove 31 do 42, kojima doslovno nema paralele u Mateju, Marku ili Luki.
Razapinjanje na krst bilo je vrlo neobična vrsta egzekucije kod Rimljana. Od osuđenika se tražilo da svoj krst nosi kroz javna mesta, kao opomenu drugim ljudima. Neke su prikivali na krst, a druge privezivali konopcima. Međutim, ključni momenat je bio da su žrtve, da bi mogle da dišu, morale da troše snagu da bi malo podigle svoja tela. Smrt je nastupala gušenjem u trenutku kada više nisu imali snage da se podignu. Smrt je, prema tome, bila spora i bolna (Barton, 1923). Prebijanje nogu bi, razume se, ubrzavalo proces, ako je egzekutoru tako bilo jednostavnije. Dodatni element mučenja bio je sramota i izlaganje pogledima; biti obešen nag pred porodicom i prijateljima i na svakojakom vremenu.
Detaljno istraživanje teksta
U tekstu od 19. do 22. stiha “novi“ Pilat ponovo je u centru pažnje. Sva Jevanđelja pominju pločicu postavljenu na Isusov krst, ali samo Jovan spominje raspravu između Pilta i Jevreja oko natpisa na pločici. Jedino Jovan napominje da je reči napisao sâm Pilat na tri velika jezika svetskog carstva: aramejski (najčešće korišćen jezik na Istoku, uključujući i Palestinu), grčki (najčešće korišćen jezik, posebno na Zapadu i latinski (jezik službenih proglasa).
Reči koje je odabrao Pilat, zajedno sa sramotom i poniženjem, kao elementima metoda egzekucije, učinili su Isusovo krštenje simbolom dominacije Rima nad Palestinom i judaizmom. U svom izboru jezika Pilat scenu raspeća pretvara u javnu senzaciju, s ciljem da razbije prestiž Jevreja i njihovih verskih vođa. Protest od strane prvosveštenika odbačen je po kratkom postupku. Oni nad Pilatom više nemaju nikakve moći i on učvršćuje svoj položaj.
U stihovima 23. i 24. pažnja se preusmerava na činjenicu da je krst ispunjenje proročanstva. Imajući pred očima Pilata koji sada deluje kao čovek koji uživa potpunu vlast nad situacijom, čitalac ponovo dobija podsećanje da konačna kontrola ostaje u rukama Boga iz Pisma. Jovan nije zainteresovan za opisivanje pojedinosti kao što su tama koja je obuzela mesto događaja (Matej 27,45; Marko 15,33; Luka 23,44.45) ili ruganje Isusu na krstu (Matej 27,39-44.47-49; Marko 15,29-32.35.36; Luka 23,35-37.39). Moguće je da ne želi ponavljanje pojedinosti koje su drugi već obradili. U svakom slučaju, predmet njegovog interesovanja je na drugoj strani. Isusova smrt je dobrovoljna, s ciljem i u skladu s Pismom. Jovan ističe podatak da su postupci vojnika zapravo bili zapanjujuće i tačno ispunjenje proročanstva od strane ljudi koji ni na koji način nisu bili svesni da tako čine (19,36.37).
Stihovi 25 do 27 kao da, u Četvrtom Jevanđelju, funkcionišu dvosmerno. Prvo, daju priliku da se zapazi prisutnost autora Jevanđelja kraj krsta (26. stih; vidi takođe 21,20-24). Jovan je učenik koji je doživeo najprisniji odnos s Isusom (13,23 — “na krilu Isusovu“; uporedi 1,18). On je jedini učenik koji vidi Isusovu slavu, dok Isus visi na krstu (vidi takođe 12,23-25). Kao takav, On postaje poslednji svedok o Isusu drugoj generaciji hrišćana. On je onaj koji zna (19,35). Njegovo Jevanđelje je dovoljno da zadovolji njihove duhovne potrebe.
Drugo, ova scena pokazuje predivnu demonstraciju Isusovog zaboravljanja na sebe, kada usred svoje velike patnje skreće svoju pažnju u smeru zbrivanjavanja svoje majke (ovde se ističe reč evo, ali u originalu čak dva puta više — stihovi 26,27; vidi takođe stihove 5, 14). Njegova majka se u Jevanđelju pojavljuje samo dva puta, ovde i prilikom svadbe u Kani (2,1-5.12). U obe situacije je On oslovljava sa “ženo“. Na oba mesta na vidiku je krst. U ovoj konkretnoj sceni, Isus ostavlja i svoju majku i drugu generaciju hrišćana u ruke ljubljenom učeniku, jedinom koji je video i potpuno shvatio Njegovu slavu.
Među unikatnim/ jedinstvenim elementima u 19,28-30 tu je i povik “Svršeno je“, čime je postalo jasno da je Isus svestan punog značaja svoje patnje i smrti; svestan da ispunjava Pismo. I ovom prilikom mi vidimo Isusa koji potpuno vlada situacijom.
Šta je na krstu bilo završeno (ili, preciznije — ispunjeno)? Nesumnjivo, bio je to — Božji zakon. Bog svome zavetu nikada nije bio verniji nego kad je platu za greh preneo na Isusa (Rimljanima 6,23), predstavnika grešnog ljudskog roda. U Jovanovim, kao i u Pavlovim očima, Isus je bio poslušan do smrti, smrti na krstu (15,10; 18,11; uporedi Filibljanima 2,8). Da se Božji zakon mogao promeniti, i čovečanstvo bi moglo biti spaseno bez krsta. Naprotiv, upravo je na krstu Bog overio svoju vernost zavetu (Jameison, Fausset, and Brown, 1074).
Šta je bilo ispunjeno na krstu? Jovan je nedvosmisleno jasan da su tom prilikom ispunjena proročanstva koja se odnose na Mesiju. To se pokazalo i u najsitnijim detaljima, kao ono kakva vrsta odeće je bila deljena, a za kakvu je bacana kocka (19,23.24) i kako se postupalo s Isusovim telom (stihovi 35-37).
U stihovima 32 i 33 Jovan pokazuje da je realnost Isusove smrti bila overena činjenicom da su nezainteresovane osobe bile stručne u procenjivanju takvih okolnosti. Probadanje kopljem i rezultat toga probadanja (34. stih) ističu realnost te smrti. Ta informacija koja se pojavljuje samo kod Jovana olakšava nam presecanje teorija koje su se povremeno pojavljivale još od drevnih vremena, da Isus, navodno, nije stvarno umro, nego je pao u komu, iz koje su ga učenici povratili, a potom proglasili Njegovo vaskrsenje. Bilo kako da objasnimo prazan grob; ipak, uopšte nema nedoumice o tome da li je Isus stvarno umro u petak popodne. I kao i sve drugo u vezi s ovom pričom, ti događaji su bili tačno u skladu s Pismom (stihovi 35-37; uporedi 2. Mojsijeva 12,46; 4. Mojsijeva 9,12; Zaharija 12,10).
Iako u svim Jevanđeljima Josif iz Arimateje traži Isusovo telo, Jovan ovoj narativi dodaje mnogo jedinstvenih detalja. Ističe karakter Josifa i Nikodima, kao Isusovih tajnih učenika (19,38.39). Oni su u mnogo čemu veoma slični Pilatu. Oni stavljaju na kocku posao, pozicije, reputaciju u odlukama koje moraju da donesu u vezi s Isusom. A onda, isto kao i u slučaju Pilata, krst je podsticaj za njihove postupke. “Prividno mrtav Hristos probudio je saosećanje koje živi nije uspeo da pobudi. Herojska dimenzija vere obično se pali u okolnostima očaja i i nju neretko demonstriraju oni koji su ranije bili krajnje strašljivi, i kao učenici gotovo nepoznati “(Jameison, Fausset, and Brown, 1075).
Prema tome, ova sekvenca poprima simboličke prizvuke unutar Jovanovog Jevanđelja. Krst je ono što ljude privlači Hristu (12,32). Krst je ono što prave Isusove sledbenike odvaja od onih koji ispovedaju Njegovo ime, a nemaju živu vezu s Njime. U trenutku pojavljivanja svetlosti krsta, Juda i Pilat se kriju i nestaju u tami, dok Josif i Nikodim izlaze na svetlost (vidi 3,18-21).
Glavne teme teksta
Zvuči ironično, ali iako Pilat i prvosveštenici misle da raspeće predstavlja definitivan kraj Isusovom carstvu, Jovanovo Jevanđelje izjavljuje da je krst zapravo Isusova “slava“ (12,23.24) i da je, smrću, Isus postao izvor života svima koji veruju u Njega (1,9-13). Smrću je Njegovo carstvo utvrđeno za svagda. Jovan se slaže s Pavlom da je, na krstu, Isus pobedio i mudrost sveta zauvek definisao kao ludost (vidi 1. Korinćanima 1,18-25).
U svom delu Reading John (247) Talbert ističe da krst u Četvrtom Jevanđelju ima više značenja. On je zaokruženje Isusove poslušnosti Ocu, završetak Očevog dela (12,27.28; 19,28.34-37.40). On je mesto na kojem se proslavljaju Isus i Otac (7,39; 12,16.23; 17,1.5). On je deo izvršenja Božjeg plana (19,24.28.36.37). Krst nanosi poraz onima koji vladaju u ovome svetu (12,31). Krst privlači Isusu sve, privlači sve ljude (12,32; 10,16; 11,52). On služi vrhunskom dobru ljudskog roda; on je za nas (6,51; 10,11; 11,50; 12,24). Krst je konačna ironija. Život dolazi kroz smrt, a pobeda kroz poraz. Prihvatanje nastaje kroz odbacivanje, a radost kroz tugu.
l
Primena Reči
Jovan 18. i 19. glava
1. Možeš li da se setiš
prilika u svom životu kada si popustio iskušenju i preuzeo stvari u svoje ruke
(vidi Jovan 18,10.11)? U čemu su se sastojale dugoročne posledice?
Kakve poteze si mogao da učiniš, čime bi tvoje poverenje u Boga u
životu postalo doslednije? Šta obično govoriš ljudima oko sebe kad se
učini da im je život potpuno izmakao kontroli? Kakvom vrstom reakcija ti
uzvraćaju? Kako bi izgledale dugoročne posledice za ovaj svet da
je Petar uspeo u nameri sprečavanja Isusa da ode na krst?
2. Opiši okolnost u svom
životu kada si, kao nekada Pilat, morao da biraš između pozicije u svetu i
reputacije s jedne, i onoga što si znao da je pravo, s druge strane. Kakvu si
odluku doneo? Zašto? Kakve su bile posledice? Da li bi i danas doneo istu
odluku? Da si onoga dana bio u Pilatovom društvu, kakav savet bi mu dao, da je
to od tebe bilo traženo?
3. Postoje li mesta ili
okolnosti u kojima se osećaš prinuđen da budeš “tajni učenik“?
Ima li ljudi s kojima ti je veoma teško da budeš iskren po pitanju svoje vere u
Isusa? Koji motivi te nagone da ponekad skrivaš svoju veru? Kakva saznanja su
ti, u prošlosti, pomogla da ponekad hrabro progovoriš u prilog svoje vere?
Postoji li danas neka aktuelna situacija u kojoj je potrebno da istupiš hrabro
i informišeš druge o svojoj poziciji? Šta bi trebalo da se dogodi da bi, za
Isusa, delovao “javno“?
4. I Isus i Pilat su morali da
komuniciraju s verskim vođama, čiji su stavovi bili unapred
formirani. Opiši situaciju u kojoj si sâm morao da opštiš s jednom takvom
osobom. Kako si reagovao? Da li bi tvoja reakcija bila danas drugačija?
Kako bi hrišćanin trebalo da reaguje kada se odlučno pitanje odnosi
na njegovu ili njenu veru?
l
Istraživanje Reči
1. Načini prikaz Isusovog
hvatanja i suđenja Isusu na osnovu sva četiri Jevanđelja.
Zbivanja pokušaj da aranžiraš hronološkim redom. Zatim, uz pomoć
SDA Bible Dictionary
i
SDA Bible Commentary, pronađi sve što možeš o sudskim postupcima
iz prvog veka u Rimskom carstvu generalno, i konkretno u Palestini. Koji
postupci su bili poštovani u 18. i 19. glavi? Koji postupci su bili ignorisani
ili zloupotrebljavani?
2. Uz pomoć konkordancije
pronađi u Novom zavetu sve što možeš o Sinedrionu. Rezimiraj ono što si
pronašao. Potom se posluži SDA
Bible Dictionary i
SDA Bible Commentary i
pronađi sve što možeš o sastavu i procedurama Sinedriona.
3. Pronađi sve što možeš o raspeću iz SDA Bible Commentary i SDA Bible Dictionary, a onda istraži izveštaje o Isusovom raspeću u Jevanđeljima, a naročito u Jovanovom. Kakva saznanja o Isusovom raspeću stičeš na osnovu ovog proučavanja vanbiblijskih izvora? Sledeće, uz pomoć konkordancije utvrdi kakva je teološka primena Isusovog raspeća u preostalom delu Novog zaveta. Kako tvoje proučavanje raspeća iz izvora izvan Biblije doprinosi tvom shvatanju teoloških implikacija Isusovog raspeća?
| < 13. Poglavlje | Sadržaj | 15. Poglavlje > |