Peto poglavlje

Svesnost o Njegovom dolasku

Neki hrišćani su orijentisani ka osećanjima, dok drugi ništa ne polažu na osećanja. Nekim hrišćanima osećanja ushićenosti predstavljaju cilj i smisao hrišćanstva dok kod drugih hrišćana radosna osećanja su toliko retka kao veverice u Sahari.

"Ne verujem da hrišćanstvo, pa čak ni ispunjavanje hrišćana Svetim Duhom, treba da se bazira na osećanjima." nedavno mi je rekao jedan čovek sa prilično negativnim tonom glasa. Složio sam se sa njim što se tiče reči "bazirano", razumevajući prenaglašavanje činjenica i vere. Ipak, nema nikakve sumnje da činjenice i vera imaju svoju ulogu u izazivanju pozitivnih osećanja koja nežno ispunjavaju srce i ponekad "eksplodiraju" u životu Duhom ispunjenih hrišćana. "Jer carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome" (Rimljanima 14:17).

Kada je hrišćanski život zarobljen strahom, sumnjom, obeshrabrenjem, pa čak i depresijom, važno je da se u molitvi razmotre činjenice i vera. Nema sumnje da je potrebno uraditi to isto i kada je hrišćanski život ispunjen negativizmom, kriticizmom i gnevom.

Osećanja, vera i ispunjavanje

Značajno je zapaziti da postoji jedno veoma određeno uzajamno dejstvo između osećanja i vere u shvatanju krštenja i ispunjavanja Svetim Duhom. Kao što je ljubav mnogo više od jednostavnog poznavanja hormona, tako je ispunjavanje Svetim Duhom mnogo više od razumevanja tekstova. Ali, ipak su "tekstovi" bili ti koji su prvi učinili da postanem svestan mogućnosti dubokog pokretanja Svetim Duhom u mom životu i srcu.

Iako je Pavle potvrdio da su Efežani bili zapečaćeni Duhom (Efescima 1:13; 4:30), nastavio je da ih savetuje da se "ispunjavaju Duhom" (Efescima 5:18). Isus je svojim učenicima dao Svetog Duha (Jovan 20:22), ali kasnije im je rekao da treba da budu kršteni Duhom (Dela 1.5). Ovo krštenje Duhom se dogodilo 40 dana kasnije kada su bili ispunjeni Svetim Duhom (Dela 2:4). O krštenju, ili ispunjavanju Svetim Duhom, se govori kao i o izlivanju Svetog Duha (stih 33) i o silaženju Svetog Duha (Dela 19:6). Najpoznatiji izraz je, ipak, ispunjavanje Duhom, koji se može naći bezbroj puta u Novom Zavetu.

Potencijal onoga što Bog ima za svoj narod je toliki da to ne možemo zamisliti čak ni prilikom našeg obraćenja. Iskustvo Xona Veslija mi je stvarno pomoglo da shvatim neke stvari koje sam video na svom sopstvenom putu duhovnog rasta. Setićete se da je Xon Vesli bio anglikanski sveštenik i jedan od osnivača Holy Cluba (Holi Klab - Sveti klub) na Oksfordskom Univerzitetu početkom osamnaestog veka. Kao što je rekao svom ocu, jedan od Veslijevih ciljeva je bio da osigura svoju sopstvenu svetost. Zbog metodičkog načina na koji su Xon Vesli i njegova mala grupa sa Oksforda pošli u potragu za svetošću, oni su kasnije postali poznati kao Metodisti. Ova reč se tada izgovarala sa porugom, iako je kasnije postala poštovano ime veroispovesti koju je Vesli osnovao. Kasnije su iz te grupe izrasle druge hrišćanske grupe, kao što je Crkva nazarena,

U vreme kada je osnovan Sveti Klub postojao je jedan problem. Vesli i njegovi prijatelji nisu shvatali obraćenje. Kada se vratio sa kratkog i neuspešnog misionarskog poduhvata među Američkim indijancima, zapisao je u svom dnevniku: "Otišao sam u Ameriku da obratim Indijance, ali ko će obratiti mene?" Kasnije u Engleskoj, u sredu 24 maja 1738 godine, konačno je "slomio barijeru vere". Evo jednog čuvenog odlomka iz Veslijevog dnevnika. "Uveče sam bezvoljno otišao na jedan sastanak u ulici Aldersgejt, gde je neko čitao Luterov uvod u poslanicu Rimljanima. Oko petnaest do devet, dok je opisivao promenu koju Bog čini u srcu kroz Isusovu veru, osećao sam kako se moje srce čudesno zagreva. Osećao sam da verujem u Isusa. Shvatio sam da jedino kroz Hrista dolazi spasenje; dobio sam sigurnost da je On uzeo moje grehe, čak i moje grehe, i spasao mene od zakona smrti i greha."

Pre izvesnog vremena na jednom seminaru u crkvi govorio sam o Xonu Vesliju. Neko vreme smo razgovarali o značaju srca koje se čudesno zagreva. Kada smo se to veče vraćali kući, jedna mala devojčica je pitala svog oca šta to znači imati srce koje se čudesno zagreva. Otac je pokušao da objasni radost i mir koji dolazi u život koji je iskreno i lično prihvatio Isusa i Njegovo oproštenje. Oko pola sata kasnije, nakon što smo se vratili kući, devojčica je izašla iz svoje spavaće sobe i sa velikom radošću rekla svom ocu: "Dok sam se večeras molila, tražila sam od Isusa da dođe u moje srce, i tatice, dok sam se molila, moje srce se čudesno zagrejalo."

Srce koje se čudesno zagreva je jedno određeno i prekrasno osećanje. Ipak, dva dana nakon što je Vesli ovo doživeo, zapisao je da mu je još uvek "teško zbog mnogostrukih greha." Veslijeva svesnost o potpunom ispunjavanju Svetim Duhom je postala očigledna sedam meseci kasnije tokom jednog molitvenog sastanka koji je trajao cele noći u kapeli Moravian u Londonu. Biograf Xorxa Vajtfilda opisuje iskustvo koje se desilo 1 januara 1739 godine. "Ova gozba ljubavi je bila memorijalna. Pored 60 vernika bilo je prisutno i sedam metodista sa Oksforda: Xon i Čarls Vesli, Xorx Vajtfild, Vesli Hol, Benjamin Binghol, Čarls Kinšin i Ričard Hopkins - svi su oni bili rukopoloženi sveštenici Engleske Crkve." Vesli piše: "Oko tri sata ujutro, dok smo jednako bili na molitvi, Božja sila se snažno spustila na nas, toliko jako da su neki vikali od neizmerne radosti, a mnogi su pali na zemlju. Čim smo se malo oporavili od čuđenja i zaprepašćenja zbog prisustva Njegovog Veličanstva, jednoglasno smo povikali: "Slavimo Te, o Bože; priznajemo da si Ti Gospod!"

U biblioteci na Endrus Univerzitetu proučio sam više od 350 knjiga koje govore o Svetom Duhu. Autori većine veroispovesti su pisali na ovu temu, iako je Sveti Duh često guran u pozadinu iza teoloških debata i indoktrinacija. Jednu od prvih adventističkih knjiga o Svetom Duhu je napisao X. H. Vagoner. Dopada mi se Vagonerovo rezonovanje dok govori o razlikama između krštenja vodom i krštenja Svetim Duhom. "U svim slučajevima kada se krštenje vodom smatra kao dokaz dara Svetog Duha, grešnik koji se kaje je uljuljan u telesnu sigurnost, verujući da sam čin njegovog krštenja znači da se on dopada Bogu. Krštenje, a ne Sveti Duh u srcu, postaje njegova kapara ili svedok... Bez obzira da li se prima pre ili posle krštenja vodom, pokazano je da se dar Duha ne podrazumeva vodenim krštenjem, već je on stvar ličnog, svesnog iskustva."[1] Zapazite da Vagoner veruje da je krštenje Svetim Duhom jedno "lično, svesno iskustvo."

Kada imate neko svesno iskustvo, znate šta se događa. Činjenice i osećanja su međusobno isprepletani. Jedan čovek se onesvestio za vreme svog venčanja. Iako su prijatelji sve to videli, mladoženja nije bio svestan onoga što se dogodilo. Ipak, za postiđenu mladu, koja je pokušala da ga zadrži da ne padne, to je bilo jedno veoma svesno iskustvo. 

Koje svesno iskustvo prethodi i prati ispunjavanje Svetim Duhom?

Duboka žeđ

Prvo, čini se da se u srcu stvara jedna duboka žeđ, jedna čežnja. Ova čežnja u sebi sadržava želju za sličnošću sa Isusu, za služenjem Njemu. To je želja za poznavanjem Boga i za potpunim predavanjem Njemu. Zapazite kako je psalmista slikovito to opisao: "Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože! Žedna je duša moja Boga, Boga živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božijemu?" (Psalam 42:1.2) "Bože! Ti si Bog moj, k tebi ranim, žedna je tebe duša moja, za tobom čezne telo moje u zemlji suhoj, žednoj i bezvodnoj. Tako bih te ugledao u svetinji, da bih vidio silu tvoju i slavu tvoju" (Psalam 63:1.2) "Pružam k tebi ruke svoje; duša je moja kao suha zemlja pred tobom" (Psalam 143:6).

Lako je provesti jedan užurbani trenutak u molitvi i tada se čuditi zašto nedostaje sila u našem hrišćanskom životu. Biblija ukazuje na jednu duboku čežnju za svakodnevnom vezom sa Bogom. Jedna hrišćanka koja je veoma blisko poznavala Boga ovako je pisala: "Videla sam kako se može dobiti ova milost. Idite u svoju klet i tamo se u samoći obratite Bogu: "Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni." Budite usrdni i iskreni. Žarka molitva mnogo pomaže. Borite se u molitvi kao Jakov. Patite. Isusa u vrtu su oblivale krvave kapi znoja. I vi se morate potruditi. Ne napuštajte svoju klet sve dok se ne osetite snažni u Gospodu. Tada bdijte i dokle god budete bdeli i molili se, savlađivaćete loše sklonosti i Božja milost će se pojaviti u vama.

Priđite usrdno i kad budete osetili da ćete propasti bez Božje pomoći, kad budete žudili za Njim kao što jelen žudi za izvorom, tada će vas Gospod brzo osnažiti. Vaš mir će prevazići svako očekivanje. Ako očekujete spas morate se moliti. Ne žurite se. Ne budite površni i nemarni u svojim molitvama. Molite se Bogu da izvrši u vama potpuni preobražaj, kako bi sazreli plodovi Njegovog Duha i svetleli kao svetlost svetu... Videla sam da svaki hrišćanin može osetiti veliku blagodat Božjega Duha."[2]

Zato što su naši umovi zamračeni masom negativnih uticaja koji nas okružuju sa televizije, radija, novina, časopisa i reklama, čini se da je teško da jedan hrišćanin prvi dođe do mesta gde nastaje ova duboka svakodnevna želja za Bogom i Njegovom silom. Ovaj isti hrišćanski pisac piše: "Svi treba da tražimo izlivanje Svetog Duha. Kao i kod učenika posle Hristovog uznesenja, možda će biti potrebno nekoliko dana iskrenog traženja Boga i odbacivanja greha."[3]

Kao mlada metodistkinja, petnaestogodišnja Jelena Harmon (koja je kasnije postala Jelena Vajt), u sred svog mladalačkog hrišćanskog iskustva je bila zagušena osećanjima duboke patnje i želela je da potpunije razume Božju ljubav. U svojoj zbunjenosti posetila je Levija Stokmana, tridesetogodišnjeg metodističkog sveštenika koji je bio poznat po svojoj iskrenoj odanosti Hristu. U svojoj knjizi Crtice iz života ona piše da je on objasnio da je "agonija koja se dešavala u mom umu pozitivni dokaz da Sveti Duh radi u meni." Kasnije je rekao: "Idi slobodno, Jelena. Vrati se svojoj kući verujući u Isusa, jer On neće sakriti svoju ljubav od onih koji Ga iskreno traže." Te večeri Jelena je doživela sigurnost Svetog Duha koji je ispunjavao njen život. "Dok sam se molila, teret i agonija duše koji su me toliko dugo zaokupljali su me napustili i Gospodnji blagoslov, kao nežna rosa, se spustio na mene. Slavila sam Boga iz dubine svog srca. Ništa drugo nije postojalo za mene osim Isusa i Njegove slave, izgubila sam svest o onome što se dešavalo oko mene. Božji Duh se spustio na mene takvom silom tako da to veče nisam mogla da odem kući."[4]

Sveti Duh radi na hrišćanskom srcu stvarajući žeđ i čežnju za Bogom i za Njegovom savršenom pravednošću. Ova čežnja se produbljuje i jača, i Duhom ispunjeni hrišćanski život izrasta u jedan bliski svakodnevni odnos sa Bogom. Ne shvatajući ovo, mnogi hrišćani se zadovoljavaju plitkim odnosom sa Bogom - odnosom koji je predvidljiv i rutinski. Čak i mali gutljaj "vode života" Svetog Duha će stvoriti žeđ koja će svakog dana tražiti ispunjavanje tako što će želeti sve više i više.

Pre nekoliko godina, u najnezgodnijem trenutku, dobio sam kamen u bubregu. Reč "kamen" zvuči tako impresivno, ali u stvarnosti on nije bio veći od jednog zrnca peska. Kada je to konačno prošlo, urolog je počeo da traži razlog zbog čega sam bio pogođen ovom bolešću. Činilo se da u mojoj ishrani neće naći odgovor sve dok me nije upitao za moje navike pijenja vode. "Pijem veoma malo vode," objasnio sam, "jer sam veoma retko žedan." Možete pretpostaviti šta se dogodilo. Danima mi se činilo da jednostavno plutam u vodi. Moja porodica me je ohrabrivala da pijem i da pijem i da pijem. Posle nekoliko sedmica počele su da se dešavaju čudne stvari. Počeo sam da se osećam žednim. Sada dok redovno pijem mnogo vode, čini mi se da mi nikada nije dosta. Tako je psalmista žedneo za svakodnevnom količinom Žive Vode. Isto tako i Isus. Posle noći provedenih u molitvi, svakog jutra je dolazio ispunjen Svetim Duhom. Petnaest godina sam propovedao a da nisam osećao neku duhovnu žeđ. Ali sada svakog dana dolazim pred Boga žedan i željan da budem ispunjen Svetim Duhom. Ova žeđ za Bogom i za Njegovom pravednošću, iako je osnovana na činjenicama iz Božje Reči, stvarna je kao i žeđ koju sam iskusio kao tinejxer posle nekog vrelog dana provedenog u radu na polju.

Jelena Harmon, mlada metodistička devojka koja je kasnije postala adventistički pionir, pred kraj svog plodnog života je pisala: "Molite se najusrdnije za dar Svetoga Duha! Bog stoji iza svakog obećanja koje je dao. Držeći u ruci Bibliju, recite u svojoj molitvi: Učinio sam kako si rekao, pozivam se na tvoje obećanje: "Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se." Svoje molitve moramo upućivati ne samo u Hristvo ime već i pod uticajem Svetog Duha. Na to je apostol mislio kad je u svojoj poslanici naglasio: "Nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim" (Rimljanima 8:26). Na takvu molitvu Bog rado odgovara. Kad molitva upućena u ime Hristovo odiše takvom usrdnošću i upornošću onda upravo ta naša upornost predstavlja zalog Onoga "koji može još obilnije sve učiniti što ištemo" (Efescima 3:20), i On će sigurno uslišiti našu molitvu."[5]

Mi se uporno molimo Bogu ne zato što On ne želi da odgovori, već zbog želje za ispunjavanjem Svetim Duhom koja raste u našim srcima. Molim vas, upamtite da je duboka čežnja pokazatelj da Sveti Duh radi na vašem srcu i da će Bog uskoro odgovoriti na vaše moltive.

Pre izlivanja Svetog Duha na dan Pedesetnice u Jerusalimu, Isusovi učenici "jednodušno bijahu jednako na molitvi i u moljenju" (Dela 1:14). Pre nego što su mnogi novi vernici bili ispunjeni Svetim Duhom "ražali im se u srcu" i povikali su "Šta ćemo činiti?" (Dela 2:37) Pre nego što se zatresla kuća u kojoj su se nalazili Petar i Jovan i njihovi prijatelji oni su podigli svoje glasove ka Bogu u iskrenoj molitvi (Dela 4:24-31). U Luci 11, pre nego što je Isus objasnio iskanje, traženje i kucanje za Svetim Duhom, ispričao je priču o čoveku koji je uporno i istrajno tražio hleb u sred noći (stihovi 5-13).

Trenutak promene

Možda se pitate kako nastaje promena između jake čežnje i žeđi i svesnosti o ispunjenosti Svetim Duhom. Jedini odgovor može da bude "verom". Promena ne nastaje tako što neko uzbuđujuće osećanje zgrabi srce ili um, već tako što u sred duboke čežnje Sveti Duh na neki način pokazuje trenutak, i osposobljava hrišćanina da preduzme taj korak vere. Korak vere nastaje kada bez ikakvog prvobitnog dokaza kažem: "Hvala Ti, Gospode, što si me upravo sada ispunio svojim Svetim Duhom." Pronašao sam takva obećanja u Luci 11:13: "Kad dakle vi, zli budući, umete dobre dare davati deci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha svetoga onima koji ištu u njega?" I zato što verujem da je Bog čuo i odgovorio, zahvaljujem Mu verom. Pavle je ovo naglasio kada je rekao: "... da obećanje Duha primimo kroz veru" (Galatima 3:14). U stvari, on je već postavio retoričko pitanje u drugom stihu: "Ili Duha primiste kroz dela zakona ili kroz čuvenje vere?" Isaija je prorokovao: "Dokle se ne izlije na nas duh s visine i pustinja postane njiva a njiva se stane uzimati za šumu... I mir će biti delo pravde, što će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost doveka" (Isaija 32:15-17).

Ne samo što je svakodnevna čežnja i žeđ za Svetim Duhom jedno svesno iskustvo, već je to isto tako i rezultat koraka vere. Znanje o ispunjavanju Svetim Duhom je isto tako svesno iskustvo. Ljubav raste (Rimljanima 5:5), proslavljanje zamenjuje duh težine (Isaija 61:3), nada počinje da ispunjava um (Rimljanima 15:13), pesma stvara muziku u srcu (Efescima 15:18.19).

U nekim danima ova osećanja će biti radosna i živa. A u drugim danima, kada imate gripu, kada se izgubi vaš kućni ljubimac, kada vaš automobil ima probušenu gumu, vaša osećanja mogu biti prigušena. Bez obzira na sve to, postojaće čvrsta vera da je Bog ispunio svoje obećanje, da je Njegova Reč istinita i da ste vi dete nebeskog Cara. Kao što ćemo kasnije primetiti, ova sigurnost se može nazvati unutrašnje svedočanstvo Duha.

Poslušajte zajedno sa mnom kako jedan mladi pastor opisuje svoje iskustvo sa Svetim Duhom. Pošto je pohađao jedan seminar za druženje sa Svetim Duhom, Ralf je rekao: "Nikada nisam naučio da se molim, i moje molitve su bile retke kao oaze u pustinji. Dok sam se vozio kući osećao sam se zbunjeno a u isto vreme bio sam ljut zbog svoje zbunjenosti, pa sam zatim osećao krivicu zbog svoje ljutnje. Činilo mi se kao da u meni besni rat. Molio sam se Bogu da ukloni oblak i da da neki smisao mojoj uznemirenosti. Dok sam stigao do svoje kuće neki delovi (kao i mir) su počeli da dolaze na svoje mesto. Te noći sam kleknuo i zajedno sa psalmistom priznao: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože" (Psalam 51:17)."

Sada Ralf nastavlja da opisuje šta se dogodilo kada je prestao da govori Bogu "možda" i kada je jednostavno otvorio svoje srce i rekao "da". "Drugi su govorili o miru. I ja sam ga želeo, ali sam uvek mislio da je on rezervisan za druge koji su rođeni sa više "svetosti" u svom krvotoku. Teško je priznati da naša svetost mora uvek da bude osnovana na Hristovom krvotoku. Lično proučavanje je isto tako bilo jedan iluzoran cilj. Opravdavao sam to pripremom za propovedi, govoreći samom sebi da ću na taj način bolje upoznati Boga. Nisam Ga bolje upoznao i sada sam bio žedan. Setio sam se Isusovih reči: "Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi" (Matej 5:6). Sada sam bio gladan, ali želeo sam da stalno budem gladan i da isto tako stalno budem ispunjen. Molio sam se Bogu da mi da svakodnevnu glad i žeđ, ali poverenje slabi posle mnogih godina jednostavnog planskog čitanja Biblije samo da bi se odustalo negde u 3 ili 4 Mojsijevoj. Divim se što On uslišava molitve, jer sam svakodnevno gladan i žedan i svakodnevno bivam ispunjen. Božja Reč, koja je do sada bila samo korpa iz koje sam izvlačio prikladne propovedi, postala je sada saputnik, mentor, medicinski kovčežić sa lekom za sve ono što me boli."