U trećoj glavi Priča Solomunovih nalazimo nekoliko stihova koje možda znate i napamet. “Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se. Na svim putevima svojim imaj ga na umu, i On će upravljati staze tvoje” (Priča 3,5.6).

To je ono što ja nazivam mudrom izrekom “za pre i za posle”. Određene stvari treba da se dogode pre, kako bi se nešto moglo dogoditi posle.

Deo koji se odnosi na pre, iz 5. stiha, poziva nas da se uzdamo u Gospoda. Te reči pozivaju nas da se oslonimo na Njega i da mu dozvolimo da preuzme vođstvo, prepuštajući mu upravljač svoga života. Stih napominje i to da to treba da činimo “svim srcem svojim”. To nije nešto što se čini s pola srca, s ustezanjem ili s izvesnim rezervama. To je predlog “na sve ili ništa”, predlog za lično angažovanje do krajnjih granica.

No, Solomun na ovom mestu izriče upozorenje: “Na svoj razum ne oslanjaj se.” Drugim rečima, ne oslanjaj se na štake sopstvene izrade. Ne pokušavaj da hramaš u sopstvenoj snazi. Naprotiv, oslanjaj se (uzdaj se) svom težinom i, uzdajući se, “imaj ga na umu”. Reč iz izvornog teksta prevedena sa “imaj ga na umu” sadrži u sebi i značenje “uvažavati”. Na svim putevima svojim uvažavaj ga.

To je ono što se odnosi na pre, i to je naš deo. Uzdaj se u Njega svim srcem, u svakoj tački svog života, uvažavajući činjenicu da je On vođa.

Sada o onome što se odnosi na posle. Njegov deo. “On će upravljati staze tvoje”, ili: “On će ispravljati tvoje staze”. Izvorna reč prevedena sa “upravljati” znači “glačati”, “ispravljati, ravnati”. Drugim rečima, On će tvoju stazu učiniti glatkom. On će se pobrinuti za sve prepreke koje se nalaze na stazi koja je pred tobom.

Još jedna Solomunova izreka, kasnije u njegovoj knjizi, deluje vrlo srodno tekstu iz Priča 3,5.6. Solomun piše: “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim i neprijatelje njegove” (Priče 16,7).

Eto još jednog divnog obećanja! Kad je tvoj put prav, kao rezultat života poslušnosti, On će učiniti da čak i tvoji neprijatelji žive u miru s tobom.

Podsetih se čoveka iz našeg ranijeg okruga, koji se trudio da kupi kuću u tom kraju. Obraćajući se Gospodu, još od početka je govorio: “Gospode, to je Tvoj plan. To će biti Tvoja kuća i zbog toga se neću brinuti, neću se uzrujavati, vući tajne poteze niti vršiti manipulacije da bih došao do te kuće u svoje ime. Ja je jako želim, kao što, Gospode, znaš, ali neću da ona postane bog mog života. Tebi prepuštam da ukloniš svaku prepreku.”

Tako je mislio i tako se i ponašao. Naime, ako ste u skorije vreme kupovali ili prodavali kuću ili stan, znaćete kakvi se sve problemi i prepreke mogu naći na vašem putu. Međutim, pošto se ovaj čovek svom snagom uzdao u Gospoda i potpuno mu verovao, on i njegova porodica gledali su kako, jedna po jedna, bivaju uklonjene sve te prepreke. A onda, poslednjeg dana kad su se on i njegova supruga spremali da odu na potpisivanje dokumenata za kuću, nazvala je kreditna banka.

“Žao mi je”, reče službenik banke, “ali utvrdili smo da vaša plata nije dovoljna i zato nismo u mogućnosti da vam damo potreban kredit.”

U takvom trenutku mnogi od nas eksplodirali bi od besa ili bi se uvukli u svoju mišju rupu potištenosti, a na njena vrata navalili veliku stenu. Ali ovaj čovek, mada i ophrvan strašnim razočaranjem, setio se svog dogovora s Gospodom. Spustivši slušalicu, otišao je na kolena i rekao: “Gospode, celim ovim putem govorio sam da će to biti Tvoj dom, Tvoja kuća. Prema tome, ako Ti ne želiš da je ja dobijem, neka tako bude. No, to je Tvoj problem. Ne želim da budem zbog toga uznemiren.” Posle toga se smirio. Rekao je sebi da je Bog — Bog, i tačka.

Nekoliko sati kasnije, telefon je ponovo zazvonio. Na liniji je bila ista kreditna banka. Isti službenik. “Dogodilo se nešto, prvi put otkako radim ovaj posao”, reče čovek na telefonu. “Napravili smo grešku! U stvari, u postupku kalkulacije jedan podatak koji smo uneli bio je neprecizan. Vaša plata je svakako dovoljna. Da li i dalje želite tu kuću?”

Nema razloga da ne poverujete da — jeste želeo! U stvari, čim je spustio slušalicu posle razgovora s bankom, nazvao je mene. “Pastore”, rekao je, “moram s nekim da podelim radost, i vi ste mi došli na um!” I tada je počeo da mi priča šta je Bog upravo učinio.

“Znaš”, rekoh mu s osmehom, “to me podseća na jednu Solomunovu izreku. “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim čak i kreditnu banku.”

Kao i u slučaju svih poslovica, to je zapažanje o nečemu što je uglavnom istina u životu. Imaj na umu da to nije nikakvo gvozdeno obećanje. Ono neće u svim slučajevima delovati tebi u prilog. Bog nije nikakva vila koja će uvek ostavljati darove pod tvoj jastuk, kad god pogledaš prema zvezdama i poželiš neku želju. Nećeš uvek dobiti kredit, ili posao, ili prelaznu ocenu ili poravnanje potraživanja u gotovini, ili blagonaklonost porodice bračnog druga. Nemoj pogrešno protumačiti te Solomunove reči, jer one nisu nikakva sprava za cenjkanje koju možeš upotrebiti kako bi prisilio Boga da prihvati ono što ti hoćeš.

Ali, kako je to, ipak, divan način života! Divno je kada možeš reći: “Gospode, nemam nameru da se mučim oko celog ovog posla. Nemam nameru da se svakoga jutra budim sa grčem u želucu. To je Tvoj posao. Nameravam da ga obavljam na Tvoj način, najbolje što umem; nameravam da hodim prema Tvojoj otkrivenoj volji. Tebi poveravam brigu o preprekama.”

Kad mi izvršimo svoj deo, zapažamo kako prepreke padaju i to na krajnje iznenađujuće načine. U 4. glavi 2. Mojsijeve nailazimo na glavnu raskrsnicu u Mojsijevom životu. Stojeći bos, kod onog zapaljenog grma, Mojsije je rekao Bogu u mnogo reči: “Dobro, Bože. pobedio si. Ako Ti hoćeš da me upotrebiš kao svoje oruđe izbavljenja, dobro, evo me, Tebi na raspolaganju.”

U danima koji su usledili Mojsije je iskusio šta znači uzdati se u Gospoda svim svojim srcem, ne želeći više da se oslanja na svoje ljudskom rukom načinjene štake. Učinivši to, počeo je da uočava kako Bog pred njime ravna put.

Setićete se, Mojsije je pristupio svom tastu Jotoru i zatražio od njega dopuštenje da pođe u Egipat. Razume se, on Jotoru u tom trenutku nije rekao sve, ali mu je saopštio da postoji nešto što je pokrenulo njegovo srce. Posle dugog niza godina doslovne tišine o životu i periodu koji je proveo u Egiptu, Mojsije kaže Jotoru: “Vreme je da idem u Egipat. Tamo je nešto što nisam završio i čemu sad moram da se posvetim.”

Kada čuješ Božji glas koji te poziva da pođeš u jednom novom pravcu — a taj pravac biva potvrđen Božjom Rečju, događajima i mudrošću pobožnih savetnika — tada proizvod tog misaonog procesa treba da podeliš sa svojom porodicom. To je posebno značajno kad si mlad. Zašto? Zato što tvoja porodica nije imala prednost zapaljenog grma. Ti si čuo Božji glas, ali ne i tvoja porodica. Oni možda neće znati ni shvatiti ono što je Bog tebi rekao. Oni i dalje misle kako ti treba da ideš ranije utvrđenim pravcem, a ti sada kao da govoriš o sasvim novim planovima. Takve vrste radikalnih promena pravca onima kojima je stalo do tebe, a naročito roditeljima, mogu delovati uznemirujuće, pa i zastrašujuće. Potrebno je da im uz mnogo ljubaznosti pružiš dovoljno korisnih informacija o tome kako je Bog promenio tvoj životni pravac.

To je istina i u slučaju tvog poslodavca. Jotoru je Mojsije bio neophodan, jer su svih tih godina njih dvojica radili rame uz rame. Mojsije je uzeo vremena da stvar izloži starijem Jotoru. To je bio mudar i ljubazan Mojsijev potez. Tvoj poslodavac je uložio u tebe; on (ili) ona dao ti je posao i omogućio ti da živiš, dok si ti razmišljao o Božjoj volji i planu za tvoj život. Bilo bi nemudro i prenagljeno, bez obzira na to koliko si revnostan, da iznenada napustiš svoje radno mesto, uz brzlopleto objašnjenje — “Bog me je pozvao i ja moram biti na nekom drugom mestu”.

Nije stvarno bitno da li su članovi tvoje porodice i tvoj poslodavac vernici. Bez obzira na sve, ti im u tom prelaznom periodu u životu duguješ smotrenost, mudrost i ljubaznost.

Pošto je Mojsije pravilno postupio zatraživši dopuštenje da otputuje u Egipat, njegov tast je odgovorio: “Idi s mirom” (2. Mojsijeva 4,18). Jotor je upotrebio onu prelepu jevrejsku reč šalom. “Šalom, Mojsije. Mir s tobom.” Engleski prevod “Živa Biblija” ovako to parafrazira: “Idi s mojim blagoslovom.” I to mi se dopada. Jotor je, praktično, rekao: “Sine, ne samo što se slažem da ideš nego znaj i to da te prate moja dobra volja i najbolje želje.”

Odnosi između ta dva čoveka upućuju na dva načela koja je vredno proučiti. Pre svega, kada Bog iskristališe plan za tvoj život, možda tako što će te pokrenuti da kreneš novim pravcem, budi veoma, veoma oprezan u pogledu načina na koji to saopštavaš drugima. Nemoj poći od pretpostavke da oni o tom procesu sve znaju. Ne očekuj od njih da tu ideju pozdrave trenutnim prihvatanjem i raširenih ruku. Ljubazno im daj vremena i prostora da bi o tome na miru promislili. Svoje misli izlaži blago, pažljivo i s ljubavlju. To se naročito odnosi na one koji su pozvani na rad u crkvenim misijama. Srljanje i forsirano uključivanje u neki plan, ne obazirući se na pitanje roditeljskog razumevanja i blagoslova može da stvori relacione blokade koje bi mogle da ometu uspeh buduće službe.

Drugo što treba da zapazimo jeste činjenica da se taj plan glatko odvijao. Kad si, dragi prijatelju, u središtu onoga što je Božja volja, stvari se glatko odvijaju. Nema potrebe za forsiranjem. Mojsije je rekao: “Jotore, mogu li da idem?”, na šta Jotor odgovara: “Idi s mirom.” Mojsije je mirno mogao krenuti u nešto što će se ispostaviti kao težak zadatak, svestan da je u njegovoj kući sve u najboljem redu.

Rado bih parafrazirao Solomunovu izreku koju sam već citirao: “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim i porodicu njegovog bračnog druga.” Imaš li velikih problema i svađe sa srodnicima po bračnoj liniji? Možda je trenutak da zastanemo i da se zapitamo zašto je tako. Počni na kolenima, pitajući: “Oče, jesu li Ti mili moji putevi? Ima li nečega što ja propuštam ili previđam?” A onda, budi u srcu otvoren i osećajan. Ti periodi samoispitivanja pred Gospodom, ma kako možda bolni, mogu doneti korist i rod za više predstojećih godina.

Iskustvo kretanja u direktnoj struji Božje volje, iskustvo je koje nas čini veoma poniznima. No, ono nam može doneti i novu sigurnost. Mislim da je tu misao najbolje izrazio Teodor Ep kad je napisao: “Onog trenutka kad je neko srećan što se nalazi u središtu Božjeg plana i što Bog preko njega ostvaruje svoju volju, on postaje nepobediv.”

Možda u ovom trenutku stojiš baš na tom mestu. Svestan si da se nalaziš u središtu Njegove volje i imaš osećaj nepobedivosti! Živeti na takvom mestu znači biti na mestu koje nas čini poniznima, ali je to zato najbolje mesto na celom svetu.

Sećam se kad sam, na početku svoje službe, održavao sedmodnevnu evangelizaciju u jednoj maloj hrišćanskoj visokoj školi. Tokom prve večeri evangelizacije, u okviru mog prvog susreta sa studentima, oni su za mene učinili nešto što mi se nije dogodilo ni pre ni posle toga. Sigurno se sećate stare lepe pesme: “Duše živoga Boga, spusti se na me opet.”[1] Tu pesmu su personifikovali s mojim imenom, tiho je pevajući, kao molitvu.

Kad sam izašao pred tih preko pet stotina studenata, pripremajući se da im govorim, oni su pevali: “Duše živoga Boga, spusti se na Čarlsa. Pretopi ga, oblikuj ga, ispuni ga, upotrebi ga.” To je bilo nešto zaista stvarno; naime, kad su završili tu molitvu u pesmi, stekao sam osećaj nepobedivosti! Ne oholosti. Ne, jer u tom osećanju ushićenja i radosti nije bilo ni trunke oholosti. Osećao sam se onako kako se mogao osećati Mojsije pored onog grma: “On će me upotrebiti ove sedmice.” I zaista, Bogu je bilo ugodno da baš to učini.

Međutim, rpeneti to osećanje nepobedivosti vrlo je delikatna stvar. Kroz njega ne možete projuriti. Ne smete dopustiti da nestrpljenje ili duh nadmenosti priguši tvoju radost, odnosno, povredi one kojima je stalo do tebe. Mojsije to nije dopustio, pa je putovanje u Egipat započelo na pravi način. Pre nego što se stavio na čelo celog naroda pri izlasku iz Egipta, Mojsije je sopstveni izlazak iz doma obavio s puno obzira i poštovanja.

I reče Gospod Mojsiju u zemlji Madijanskoj: idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju. I uze Mojsije ženu svoju i sinove svoje, i posadi ih na magarca, i pođe natrag u zemlju Misirsku. I uze Mojsije štap Božji u ruku svoju. (2. Mojsijeva 4,19.20)

Nije li Bog dobar? Imamo Gospoda koji poznaje naša srca, poznaje naše misli i naše strahove. Kad je Mojsije četrdeset godina pre toga napuštao Egipat, tamo je bilo ljudi koji su tražili da ga ubiju. Egipatski faraon obećao je nagradu za Mojsijevu prinčevsku glavu; Mojsije se verovatno nalazio na vrhu egipatske verzije spiska deset najtraženijih zločinaca.

Prirodno je da Mojsije to nije zaboravio. Sada je bio porodičan čovek, na putu za Egipat sa ženom i decom, pa je ta potencijalna opasnost verovatno teško pritiskala njegove misli. To je, delimično, i bio razlog njegovog oklevanja da pođe. Ali, u trenutku kad je konačno doneo odluku da prihvati Božju volju, bio je rešen da krene na taj put, uprkos okolnostima. Mojsije je Gospodu tada praktično rekao: “Gospode, uzdaću se u Tebe celim svojim srcem. Neću se oslanjati na svoj razum. Na svim svojim putevima uvažavaću Te i prepustiću Tebi da se pobrineš za prepreke.”

Tako se Mojsije okrenuo prema Egiptu i, poslušan Bogu, načinio prve korake u tom pravcu. Međutim, pre nego što je prekoračio granicu Madijana, Gospod je nešto učinio za svog slugu; rekao mu je: “Uzgred, Mojsije, sigurno se sećaš svih onih iz Egipta koji su tražili da te ubiju? Ne uznemiravaj se zbog njih, jer su svi mrtvi. Oni ti sada ne mogu naneti nikakvo zlo.”

Izvrsno! Kakvo je olakšanje to moralo biti! A i kako je divno što se Bog lično stara za ono što nas brine i što pritiska naše misli. On brine o tome više nego što to mi činimo. Njegovoj pažnji ne izmiče nijedna izjedajuća, bolna, brižna misao koja stvara grč u želucu i podiže pritisak. Tako je pisao i apostol Petar: “Sve svoje brige bacite na Nj, jer se On brine za vas.” Isti stih prema Filipsovom engleskom prevodu glasi ovako: “Na Njega možete svaliti celo breme svojih strahovanja, jer ste vi predmet Njegovog ličnog staranja.”

Nije li to lepo? On se istinski brine i u stanju je da ponese svu težinu tvojih briga. Budući da si predmet Njegovog ličnog staranja, ti nikada nećeš nestati s Njegovog radarskog ekrana.

Rečima “Ne razmišljaj nijednom više o tim ljudima, jer su svi sada u grobu” Bog je uklonio jedan trn iz Mojsijevog srca. Mojsije je u tom trenutku verovatno poželeo da zapeva. Verovatno je tom prilikom lupio magaricu po trupu i rekao: “Idemo, Kleopatra! Imamo posla.”

Kakvu je sliku morala odavati ta mala porodica dok je grabila pustinjskim putem. Na magarici je bila njegova žena Sefora, dok su dva dečaka skakutala ispred njih, a malo porodične imovine verovatno je bilo vezano magarici na leđa. Ostavljali su siguran posao, porodicu, sigurnost i bliskost sredine u kojoj su živeli. Madijan nije bio velika zemlja, ali im je služio kao dom tokom mnogo godina. A sada, bili su na putu prema Egiptu — na putu prema velikom Izlasku. Kakve li vere!

Da li si u skorašnje vreme ovako zakoračio u veri? Da li se, na Božji podstrek, selio u neki kraj o kojem pet godina pre toga ne bi ni sanjao? Ako se pouzdaš u Njega i budeš tako hodio, On će nagraditi tvoju veru. Oni koji ostanu u lažnoj sigurnosti Madijana nikada ne dolaze u priliku da iskuse ono što je iskusio Mojsije na krivudavom putu prema Egiptu — osećaj kretanja u samoj struji Božje volje i Božjeg plana.

Zapazimo, ponovo, kako se završava 20. stih: “I uze Mojsije štap Božji u ruku svoju.” Međutim, ... taj isti komad drveta opisan je u 2. stihu samo kao “štap”. Bio je to Mojsijev štap — deo njegovog pastirskog pribora. Međutim, ovde u 20. stihu vidimo da je to “štap Božji”. Šta se dogodilo između 2. i 20. stiha?

Dogodilo se čudo. To je onaj štap koji je Bog pretvorio u zmiju koja se uvijala. A onda, zapovedivši Mojsiju da zmiju uhvati za rep, On je (opet) pretvara u štap. Ali to više nije bio Mojsijev štap nego “štap Božji”, zato što ga je Bog dotakao.

Reći ću ti ovo, dragi prijatelju. Kada Bog obeleži tvoj život, tada sve ono što upotrebljavaš služeći Njemu postaje Njegovo vlasništvo. Ako radiš u kancelariji crkvene organizacije, ili ma gde to bilo, tvoje ruke koje u Njegovoj službi dotiču tastaturu, postaju Božje ruke. Ako si postao veran svedok u svojoj (hrišćanskoj) školi, na svom poslu ili u kraju gde stanuješ, tvoj glas postaje Božji glas. Ako svoj dom otvoriš na naročit način i svoju gostoljubivost posvetiš Njemu na slavu, tada tvoja adresa postaje Božja adresa; tvoja kuća postaje Božja kuća. Od tog trenutka ona je označena, baš kao i onaj štap. Mojsije je uzeo štap koji je Bog dotakao i zakoračio put Egipta. Tu sliku autor F. B. Majer opisuje sledećim rečima:

Zamislite polazak na put toga dana. Sefora sedi na magarici, možda hraneći malu novorođenu bebu, dok suprug i otac korača pored njih. U njegovoj je ruci sveti štap — samo pastirski štap, ali sada Božji štap — određen da se upotrebi za dela veličanstvene sile, štap koji će Mojsija stalno podsećati na to šta slabo ljudsko stvorenje može da učini ako njime upravljaju silne Božje ruke.[2]

Zamišljam Mojsija kako čvrsto drži taj nesavitljivi drveni štap, znajući da je to opipljiv podsetnik na Božju prisutnost. U ovom trenutku taj štap mu je i potreban. Podsetimo se, njemu je osamdeset godina.

I reče Gospod Mojsiju: kad otideš i vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred faraonom sva čudesa koja ti metnuh u ruku; a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti naroda. (2. Mojsijeva 4,21)

U ovom stihu Bog Mojsiju upućuje ujedno i zapovest i podsećanje. Mojsijev zadatak bio je da učini sva čuda koja mu je Bog rekao da učini, ali je trebalo i da ima na umu da to faraona neće impresionirati. Monarh će biti tvrdog srca i suprotstaviće se Božjem glasu, pa je ovom prilikom Bog unapred obaveštavao Mojsija o tome.

U svojoj Bibliji, na margini pored teksta u 2. Mojsijevoj 4,21, upisao sam “Rimljanima 11,33-35”. Evo šta kaže taj tekst:

O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega! kako su neispitivi Njegovi sudovi i neistraživi Njegovi putevi! Jer ko pozna misao Gospodnju? Ili ko mu bi savetnik?

Možda si i ti to otkrio u svom iskustvu. Pokušao si da “pratiš Njegov put”, ali bez uspeha. Pokušao si da dokučiš, da objasniš Njegove “neistražive”, “nedokučive” puteve, ali ne ide. Jednostavno, ni sa čim se ne uklapa! Uništava tvoj mikroprocesor! Počeo si da hodiš s Bogom kao nikada do tada u svom životu, ali si na toj stazi poslušnosti naišao na situacije koje prosto prkose svakom pokušaju definisanja — suočio si se sa situacijama koje kao da su kontradiktorne. Eto, Bog tako radi; tebi ostaje da to prihvatiš! Može biti da u tome ne pronalaziš smisao godinama, a možda i nikada. Ipak, sve je u redu. S vremenom sam shvatio da Njegove misaone procese i postupke za ostvarenje Njegovih planova ne bih razumeo čak ni ako bi On posebno uzeo vremena da mi ih objasni.

Za mene je to bio diivan dan kad sam konačno shvatio da ne moram da objašnjavam Božju volju. To i nije moj zadatak. Moj zadatak je da jednostavno poslušam. Dok sam bio student na teološkom seminaru u Dalasu, predsednik seminara Džon Volvord rekao je jednom prilikom: “Mi trošimo previše vremena u pokušajima da razumemo nedokučivo.” Kakvog li traćenja vremena! Ti i ja to ne možemo postići, ne vredi ni da pokušavamo.

Bog je, u suštini, ovo govorio svom sluzi (koji je verovatno i razumljivo bio zbunjen): “Mojsije, samo ti idi pred faraona i pokaži mu čuda. Njemu se ona neće svideti, jer ih neće ni želeti. Jedino, ne zaboravi da ni njegovo tvrdokorno, uporno srce nije izvan domašaja moje volje.” U sledećem stihu Gospod Mojsiju daje detaljna uputstva o tome šta treba da kaže kada bude udario u taj tvrdi zid. “A ti ćeš reći faraonu: ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. I kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvojega, prvenca tvojega” (2. Mojsijeva 4,22.23).

Rečeno svakodnevnim jezikom, bila je to prilično hrabra poruka, zar ne? Stižeš iz pustinje u jednu novu zemlju, dobijaš audijenciju kod cara, gledaš ga oči u oči i kažeš: “Faraone, Bog traži da pustiš Njegov narod. Ali, pošto ćeš ti to odbiti, umreće tvoj sin.”

Uh! Trebalo je imati petlju da se ovo kaže. Pa ipak, bile su to reči od samog Gospoda. Bilo je dobro što je pitanje poslušnosti Gospodu Mojsije rešio još dok se nalazio u Madijanu. Mojsije se nije raspravljao; Biblija ne govori o povlačenju. Četrdeset godina u pustinji promenile su ga. Ovom prilikom bio je spreman za ulogu Božjeg portparola, ne misleći na posledice. Štaviše, od tog trenutka kao da je posedovao neku tihu sigurnost u svom opštenju s naprasitim faraonom. Svestan da stoji u samom središtu Božje volje, osetio je onu nepobedivost koju sam ranije pomenuo.

Jedan stih iz Knjige proroka Isaije pomaže nam da razumemo Mojsijevu smirenost u tom trenutku. “I mir će biti delo pravde, što će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost do veka” (Isaija 32,17).

Možda vam te reči nisu do sada padale u oči. One zaslužuju da ih pomno ispitamo. Svaki posao obavljen po Božjoj volji mogli bismo nazvati “delom pravde”. Radeći takav posao bićeš okružen mirom. Duboko u srcu, u samom izvršavanju te službe, i u vođenju tog života poslušnosti, uživaćeš smirenost i sigurnost.

Drugim rečima, svuda oko tebe biće tiha, pouzdana sigurnost, kada “hodiš”, živiš po Njegovoj volji. Nastaće jedan nepobedivi osećaj unutrašnjeg uverenja, prihvaćenog tiho i ponizno. Svako ko veruje u Isusa Hrista čezne da doživi takvo uverenje, koje nastaje zahvaljujući boravljenju u nepresušnom toku Njegove volje. To je ono što nas cele obuzima kada činimo Božju volju, kada radimo na Božji način.

Kada istinski doneseš odluku da se celim svojim srcem poveriš Bogu, da svoj život živiš u znaku raspoloživosti za vršenje Njegove volje, ne oslanjajući se na sopstvene štake i ne paničeći kada se stvari ne odvijaju onako kako si ti hteo, Bog će početi da kopa duboko; počeće da dotiče područja tvog života koja su stajala zanemarena. Taj fenomen ilustruju sledeći stihovi. “I kad bejaše na putu u gostionici, dođe k njemu Gospod i šćaše da ga [Mojsija] ubije” (2. Mojsijeva 4,24).

Mojsije je bio pogođen teškom bolešću — razboleo se na smrt. Kako je ovo iskustvo moralo biti strašno za porodicu! “A Sefora uze oštar nož, i obreza sina svojega, i okrajak baci k nogama njegovim [Mojsijevim] govoreći: ti si mi krvav zaručnik” (25. stih).

“Tada ga ostavi Gospod; a ona radi obrezanja reče: krvav zaručnik” (26. stih).

U tom trenutku, nema sumnje, Sefora se vratila kući u Madijan, svom ocu Jotoru. Možemo to pretpotsaviti na osnovu teksta u 2. Mojsijevoj 18,2, gde se govori da ona i dva dečaka, zajedno s Jotorom, putuju na mesto u pustinji gde se nalazio Mojsije, da se sretnu s njim. Obrezanje je dečaka, najverovatnije, ostavilo u takvim bolovima da nije mogao nastaviti put. Sefora ga je morala povesti natrag kući i ostati sa svojim ocem Jotorom, dok se dečak oporavljao.

Kakav je smisao imalo sve to? To je značilo da je Mojsije prevideo jednu komponentu zaveta koja je bila vidljiv znak poslušnosti Bogu. Svaki pobožni Jevrejin bio je dužan da obreže muško dete; morao se postarati da se taj čin obavi kako valja, bez izuzimanja bilo koga. Mojsije je to svakako morao dobro znati. Neznabošci su bili poznati kao neobrezani ljudi. Ali Jevreji? To je bio fizički znak njihove poslušnosti Bogu, Onome koji je taj postupak zamislio i isplanirao. Tim jedinstvenim činom čovek je govorio Bogu: “Moja porodica, moje srce i moj dom posvećeni su Tebi, posebno izdvojeni za Tebe, o, Bože Izrailjev.”

Mojsije je to bio zanemario. Nigde ne čitamo zašto. To je jednostavno bio previd, ali previd pred kojim Bog nije hteo da zažmuri. Pošto je Mojsije bio na putu izvršavanja Božje volje, Gospod ga je zaustavio na tom putu i rekao mu: “Stani tu gde si. Ti ćeš postati moje oruđe pred neznabošcima i pred njihovim carem i velikodostojnicima. Ali, pre nego što tome pristupiš, potrebno je da ispraviš jedan propust koji je vrlo intimnog karaktera. Reč je o nečemu što Ja ne uzimam olako, pa ne želim ni da ti to olako uzimaš.”

U stvari, Sefora je shvatila u čemu je bio Mojsijev propust, pa je to obavila sama. Možda je Mojsiju bilo neprijatno da lično izvrši taj vrlo delikatan čin.

Šta se zapravo događalo? Posmatrajmo to ovako: Dolaziš do mesta u svom životu gde kažeš: “Gospode, želim da budem u središtu tvoje volje. Želim da radim svoj deo bez ikakve rezerve. Želim da Tebi bude predato svako područje mog života, bez ikakvih ograničenja. Muka mi je od gacanja u plitkoj vodi, od kvašenja stopala. Želim da plivam u vodama Tvoga plana! Želim da skočim u dubinu Tvog konačnog cilja. Umorio sam se od ovog dvoličnog života, vođenog s pola srca. Želim da budem pred Tobom čist i otvoren. Želim da Ti preuzmeš moj jezik, da mi pomogneš da znam na koji način treba da ga koristim kao posvećeno oruđe. Preuzmi moje oči i učini da moj pogled bude usmeren samo pravo napred. Preuzmi moje pobude i oblikuj ih po svojoj volji.”

Tako se nikad ne mole površni vernici. Formalisti stavljaju svoju pobožnu masku kad odlaze u crkvu, dok ostatak sedmice žive onako kako njima odgovara. Međutim, reći će pobožan čovek ili žena: “Gospode, zabrinut sam zbog područja mog života koja su nekada bila na periferiji, a sada mi sve više privlače pažnju. ZatRazgovori u poverenju. Bacanje smeća pod tepih. Skrivene tajne. Pomozi mi, Gospode, da očistim ta područja svog života.”

Mojsije je želeo da bude Božji čovek. I tada, Gospod staje pred njega, na njegovom putu — baš kad se odlučio na poslušnost. Susret je smrtno ozbiljan i Gospod mu kaže: “Mojsije, ima ovde jedno područje za koje niko drugi ne treba da zna, ali za koje znam Ja, a ti nisi rešio problem u vezi s tim.”

Ne želim da se bavim Seforinom ulogom u tom događaju. Za nju to nije bilo ni prijatno ni lako. To ju je verovatno uzdrmalo do srži. Ali bila je u to uključena i, koliko mi možemo zaključiti na osnovu Biblije, spasla je život svome mužu.

Vrlo je moguće da Bog upotrebi ukor bračnog druga da bi nam skrenuo pažnju na područja naših ozbiljnih duhovnih propusta. Sećam se, pre više godina, kad sam o tom predmetu razgovarao s jednom mladom ženom. Ona je je bila udata studentkinja na jednoj hrišćanskoj visokoj školi. Dok smo zajedno sedeli u trpezariji i razgovarali o različitim problemima u sleđenju Hrista, pomenuo sam ulogu bračnog druga u našem rastenju u Hristu. Rekao sam joj da su neki od najboljih saveta koje sam ikada dobio došli od moje supruge, dok mi Sintija kaže da su neki od najboljih saveta koje je ona ikada dobila došli od mene. Tokom mnogo godina do danas, mi smo radili jednodušno.

Ta mlada žena tužno je odmahnula glavom. “Zapanjujuće je”, reče, savet mogu primiti praktično od svakoga, samo ne od svog supruga.” Priznala je da gaji osećanje stalne defanzivnosti. “Jednostavno ne mogu podneti njegove kritike”, rekla mi je. Pokušao sam da malo jasnije izložim ono što sam već bio rekao na tu temu, objašnjavajući da to nije bila samo kritika nego “gvožđe koje oštri gvožđe”. Prosta je činjenica da naše slepe mrlje niko ne zna kao što ih znaju naši bračni drugovi. Međutim, čak i posle ovog mog objašnjenja, ona je rekla: “Bez obzira na sve, ne mogu biti otvorena prema svom suprugu.”

“U tom slučaju sigurno postoji neko područje”, rekoh, “kome treba posvetiti pažnju.”

Moram na ovom mestu da kažem nešto u prilog Mojsiju. On je dobrovoljno primio ukor od svoje žene. Nije zauzeo odbrambeni stav. Prema prevodu engleske “Žive Biblije”, Sefora mu je tom prilikom rekla: “Sada vidim kakav si ti krvlju umrljani muž!” Takvu optužbu teško da bi podneo ijedan bračni drug, ali Mojsije ju je prihvatio od Sefore. Iz te gostionice Mojsije je otišao uzdrman, ali zato bolji čovek.

Ako si oženjen, ako si udata, možda najbolji saveti danas dostupni tebi, vrlo lako mogu doći od osobe koja te poznaje najbolje od svih ljudi. Imaš li hrabrosti da nešto slično ovome kažeš svom bračnom drugu? “Draga, veoma mi je velika želja da stavim svoj život u Božje ruke, bez ikakve rezerve. Želeo bih da mi ti pomogneš u prepoznavanju slepih mrlja u mom životu. Voleo bih kad bi mi pomogla da vidim zanemarena područja koja bi mogla omesti moje hodanje s Bogom, ono čega možda uopšte nisam svestan. Dajem ti zeleno svetlo da mi kažeš šta god želiš. Obećavam ti da ću biti otvoren.”

Mislim da bi ta vrsta ranjivosti učinila čuda u odnosima u kući. Ipak, želim da budem sasvim iskren. To se, koliko ja vidim i čujem, događalo samo u veoma retkim slučajevima. Pada u oči kako je malo hrišćana otvorenih za savete od svojih bračnih drugova. Tužno je to, ali naš ponos i elementi lične nesigurnosti oduzimaju nam perspektivu koja bi mogla korisno uticati na naš život.

Iznenada, Mojsije ostaje potpuno sâm. Sefora i dečaci uzeli su magarca i uputili se natrag u Madijan. Uzbudljiv porodični poduhvat pretvorio se u usamljeničko putovanje u nepoznato; međutim, želim da vidite kako Bog nastavlja da ravna put pred svojim slugom.

A Gospod reče Aronu: iziđi u pustinju na susret Mojsiju. I otide i srete ga na gori Božijoj, i poljubi ga. I Mojsije kaza Aronu sve reči Gospodnje, za koje ga posla, i sve znake koje mu zapovedi. (2. Mojsijeva 4,27.28)

Reći ću vam šta mi se sviđa kod Gospoda. On u svakom datom trenutku dana ili noći radi na deset biliona frontova. On je neprikosnoveni Bog, Gospodar vremena i večnosti i, kako ja intimno verujem, On ljude i okolnosti pomera kao figure na šahovskoj tabli, kako bi zadovoljio potrebe i unapredio svoj plan.

Bog je znao da se Mojsije u tim trenucima osećao usamljen. Znao je da je tom čoveku bilo potrebno ljudsko društvo. Možda još pre nego što će Mojsije osetiti prvi ubod usamljenosti, Bog je preduzimao korake da zadovolji njegovu potrebu. Aron je bio Mojsijev brat, tri godine stariji od njega. Gospod ga je potražio i rekao mu: “Arone, idi odmah, budi uz Mojsija. On se nalazi na dugom pustinjskom putu i ide prema Egiptu. Tvoj brat je preživeo neke teške probleme. Njemu je sada potrebna srodna duša.”

I tako, sreli su se, zagrlili i poljubili. Stajali su tako pod pustinjskim suncem i izvesno vreme čvrsto držali jedan drugog.

Divno je imati odnos kakav je između dva rođena brata. Moj rođeni brat, Orvil, takođe je tri godine stariji od mene i mi smo, u odrasloj fazi svog života, bili mnogo više odvojeni nego što smo bili zajedno. Tek bi se ponekad, zaista vrlo retko, naši putevi ukrstili i mi bismo se našli u dugom, bratskom zagrljaju. (Doduše, ne mogu se setiti da li je to podrazumevalo i poljubac.) Jednostavno je divno sedeti zajedno i pričati do sitnih sati o onome što je Gospod činio u životu nas dvojice. Godine kao da se tope, a naša srca ponovo udruženo kucaju, kao kad smo bili deca.

To su učinili i Mojsije i Aron te noći, pod zvezdama, možda uz pucketanje logorske vatre, u senci Sinaja. Jedan drugome su pričali o svom životu. To je bilo prvi put, kako čitamo, da je Mojsije bilo kome mogao da priča o grmu koji je goreo. Mojsije je ispričao svaku pojedinost, a Aron je slušao i sve upijao. “I Mojsije kaza Aronu sve reči Gospodnje, za koje ga posla, i sve znake koje mu zapovedi” (28. stih).

Govorio je: “Arone, slušaj ovo. Nećeš verovati. Bio sam tamo jednoga dana, s ovcama, kao i u hiljadu drugih dana pre toga. A onda, sasvim iznenada — vššš! — taj grm je zahvatila vatra, koja nije prestajala da gori. Tako sam stajao i zurio u tom pravcu. A kad sam se približio — Arone, slušaj ovo, čoveče — Bog je progovorio iz tog grma i, evo, šta mi je rekao ...”

Da li je Aron posumnjao u jednu jedinu reč iz Mojsijeve priče, Biblija ništa ne pominje. U stvari, on je već bio pripremljen da veruje u svaku reč koju će mu Mojsije reći. Nije li ga Bog pozvao da izađe iz Egipta, u susret svom mlađem bratu u pustinji? I tako je Aron slušao, klimao glavom i rekao: “Veličanstveno. Divno je to, Mojsije. Ja sam uz tebe, brate.”

Imaš li srodnu dušu u svom bratu ili svojoj sestri? Imaš li prijatelja kome možeš izliti svoju dušu, svoj život? Za ostvarivanje takve vrste prisnog prijateljstva muškarcu je potrebno više vremena nego ženi. Tokom mnogo godina, generacije muškaraca vaspitavane su u uverenju da je jedini muški stav zapravo kamenita staza grubog individualizma. Zaista tužno. I gore od toga — toliko neistinito. Muškarcima su potrebni bliski prijatelji, baš kao i predstavnicama ženskog roda.

Možda u životu imaš mnoštvo prijatelja, ali verovatno nikada nećeš imati više od samo par prijatelja na tom dubljem, duhovnom nivou — srodnu dušu. Takvom prijatelju možeš reći sve ono što Bog čini u tvom životu i kod njega ćeš naići na topao prijem i duboko razumevanje. Ako se ne možeš pohvaliti takvim prijateljem, reci Bogu tu svoju težnju. On je isti Bog koji je, u Egiptu, pokrenuo Aronovo srce dok je Mojsije sâm hodao pustinjskim putem. Ne zaboravi, najbolji način za nalaženje jednog takvog prijatelja jeste biti takav prijatelj.

Stigavši u Egipat, Mojsije i Aron nisu gubili ni trenutak vremena. Izrailj je proveo u ropstvu četiri stotine godina, pa je došlo vreme da se pokrene pitanje izlaska. “I otidoše Mojsije i Aron, i skupiše sve starešine sinova Izrailjevih. I Aron kaza sve reči, koje beše rekao Gospod Mojsiju, a Mojsije učini znake pred narodom” (2. Mojsijeva 4,29.30).

Prisetićemo se, Bog se na Mojsijevo navaljivanje složio da Aron bude taj koji će govoriti, portparol. Biblija nam to ne kaže, ali ne mogu da se ne upitam da li se Mojsije u nekom trenutku pokajao što je uopšte načinio takav dogovor s Aronom. Pošto se njegov život sada odvijao u svemu u okvirima Božje volje, imam osećaj da su reči u njemu polako počinjale da gore. Međutim, morao je da se skloni u stranu i pusti svog brata da, što se tiče govorenja, preuzme vođstvo.

Kakav je to morao biti prizor! Narodne starešine, svi okupljeni, slušaju stranca Mojsija i njegovog brata Arona, koga su znali. Ko je pokazao čuda? U izvornom tekstu, u 30. stihu, stoji “on”, a ja verujem da se to odnosi na Mojsija. Ne mogu zamisliti Mojsija da nekome drugom predaje u ruku Božji štap, a verujem da ni vi ne možete. Isto tako, ne mogu zamisliti da bi Aron baš bio srećan kad bi trebalo da uhvati za rep veliku zmiju. Ti Izrailjci su prisustvovali čudima — zmija, gubava ruka i pretvaranje vode u krv. I ma koliko da su bili iscrpljeni od prisilnog rada, ti ljudi su se silno zainteresovali, dospevši do spremnosti da poveruju.

Šta su učinili? Kako su reagovali? Odgovore nalazimo u 31. stihu: “I narod verova; i razumeše da je Gospod pohodio sinove Izrailjeve i video nevolju njihovu; i savivši se pokloniše se.”

Verovali su! Kako je to moralo dati poleta Mojsijevom srcu! Izrailjske starešine reagovale su baš onako kako mu je Gospod, tamo iz zapaljenog grma, rekao da će reagovati. I ponovo ću parafrazirati Solomunovu izreku: “Kad su čiji putevi mili Gospodu, miri s njim i jevrejsko mnoštvo.” Mojsije je učinio svoj deo, a sada je Bog činio svoj. Kako je to uzbudljivo!

Može biti da ti, baš u ovom trenutku, stojiš na pragu jedne od najvažnijih odluka koje ćeš ikada doneti kao Božje dete. U danima svog dosadašnjeg života u veri sigurno si, na ovom ili onom jeziku, pevao pesmu koju je komponovala Adelaid Polar Neka bude po Tvojoj volji (kod nas poznata pod naslovom: “Greh nas je davno ranio sve ...”):

Koliko si puta samo izgovorio te reči? Mnogi među nama, izgovarali su ih dugi niz godina. Međutim, možda si te reči tek nedavno počeo ozbiljnije da shvataš. Počeo si da se obraćaš Gospodu rečima: “Bože, ja ovo sasvim ozbiljno mislim. Već mi je dosta oslanjanja na slabu štaku sopstvene pameti. Želim da ti verujem celim srcem. Ne želim samo da govorim drugačije, već želim i da budem drugačiji. Dosta mi je ovog stanja koje se ne menja.”

Sećam se kad je jednoga jutra neki čovek zakucao na vrata moje radne sobe — nije samo kucnuo — pa, pre nego što sam i mogao da izgovorim “Uđite!”, on je već bio prošao kroz vrata i sručio se u stolicu. Istog trenutka počeo je da se trese i da jeca.

Kroz svoje jecaje, čovek je rekao: “Došao sam do najveće prekretnice u svom životu. Kad mi je bilo osamnaest godina, napustio sam roditeljsku kuću. Otac mi je dao pet dolara i rekao: “Eto, sine, sada postani svoj čovek.” Tako sam otišao s roditeljskog imanja na selu i finansirao celo svoje obrazovanje — fakultet, postdiplomske studije, sve. Danas, ovog jutra, došao sam do mesta koje se zove uspeh i blagostanje u očima sveta. Dotakao sam vrh.

Međutim, pastore, upravo ove sedmice bio sam predmet lažne optužbe. Lažno su mi sudili, lažno citirali, pogrešno shvatili. Morao sam da idem na suđenje, a te optužbe protiv mene su laž. I tako, odjednom — primećujem kako sam u potpunosti zavisan od drugih. Od svoje osamnaeste godine uspevao sam da sve postignem sam. Ali sada, prvi put u svom životu odrasle osobe, sve moje štake su zatajile.” Bile su ovo baš njegove reči.

Suze su mu bez prestanka tekle niz lice dok je govorio, a i tresla su se njegova široka ramena. “Siguran sam da sam u pravu, pastore, ali ako me danas osude, mojoj karijeri će biti promenjen tok. Moja porodica će biti uvređena i ceo moj život će se promeniti.”

Gledao je u mene, očiju crvenih od plača. “Ipak, reći ću vam nešto. Evo, ovog časa — ovog časa spreman sam da se potpuno poverim u Božje ruke. To nikada ranije nisam rekao, ali to kažem sada.”

Pre nego što je otišao, molili smo se Bogu. Izašao je iz moje radne sobe, niz stepenice, u crkvu da se još malo moli Bogu. Ja sam morao da prikupim svoje stvari i da krenem, jer sam imao zakazan sastanak. Ne znam koliko je taj čovek ostao u crkvi, izlivajući srce pred Bogom.

Video sam ga na sledećem predavanju. “Kako je bilo?”, upitah. “Kakav je ishod suđenja?”

“Znate”, rekao je smešeći se, “nisu me osudili. Ali, reći ću vam nešto. Ništa mi se, na svetu, bolje nije moglo dogoditi. Sada, prvi put u životu mogu otvoreno reći da želim da postavim svoje prioritete. Želim da moj Gospod bude na prvom mestu, a ne moj posao, niti uspeh. To neće biti ni novac, pa čak ni porodica. Želim da On bude na prvom mestu.”

Taj čovek mi je u stvari govorio: “Želim da činim Božju volju, na Božji način, a ne na svoj. Ne zanima me koliko će me to koštati, ne zanima me čega ću se morati odreći i šta ću morati da promenim; želim da budem Njegov.”

Da li i ti tako osećaš? Možda je Sveti Duh pokazao prstom na neko zanemareno područje tvoga života — na područje koje je za tebe intimno i lično, kao što je i obrezanje bilo za Mojsija i Seforu. On ti poručuje: “Dok ne rešiš taj problem, nećeš moći dalje da napreduješ pod okriljem moje volje. Ja to više ne mogu da tolerišem. Vreme je da to položiš preda me, da to rešiš, da zatražiš moje praštanje i tada ću te Ja upotrebiti. Ali, ne pre toga.”

Jesi li se umorio od nepostojanog, polovičnog druženja s Hristom? Jesi li spreman da svoj život izložiš Njegovim moćnim reflektorima-tragačima? Jesi li spreman da mu veruješ bez ustezanja, bez ograda, bez obzira na to šta će se dogoditi? Da li si konačno rešen da činiš Božju volju na Božji način?

[1] Daniel Iverson: “Spirit ov the Living God”.

[2] F. B. Meyer: Moses: The Servant of God, str. 42.

[3] Adelaide A. Pollard: “Have Thine Own Way, Lord”.

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >