< 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Da li se sećate nekog od onih dana koji bi počinjali loše, pa su se, kako je dan odmicao, pretvarali u još gore? Već vas čujem! Nedavno sam čuo priču koja me podseća (kao da je ona trebalo da me podseti!) u šta jedan takav dan može da se izrodi. Priča ide otprilike ovako: Posle samo nekoliko godina braka, punog neslaganja i svađe, mladi suprug i njegova žena shvataju da je jedini način da spasu svoj brak da pokušaju s bračnim savetovalištem. Kako su meseci prolazili, stvari su krenule od lošeg ka još gorem, pretvarajući njihov brak u maraton jada. Jedno drugome su tako dugo stajali na vratu da je savetovanje, po svoj prilici, bilo njihova jedina nada.
On je bio neverovatno neosetljiv i trom, a ona hiperaktivna i dominantna. To nikada ne može biti dobar spoj.
Kad su supružnici stigli u naznačenu kancelariju, savetnik je odmah počeo i pružio priliku za razgovor. “Dobro”, počeo je, “u čemu je problem, po vašem mišljenju?”
Istog trenutka, muž se u svojoj stolici sručio još niže, zauzevši poziciju poraženog. Zurio je u tepih, da bi konačno uspeo samo da slegne ramenima. Nije imao šta da kaže. Za razliku od njega, njegova žena je odmah zgrabila svoje beleške i počela da govori 150 km na sat, opisujući sve nepravde u njihovom braku. I tako, svaki problem je upućivao na njega — bili su to njegovi nedostaci, njegova neosetljivost, njegova nekomunikativnost. Tako je to išlo bez prestanka.
Posle petnaest minuta slušanja “non-stop”-žene, savetnik je ustao bez reči, prišao joj, prekinuo u pola rečenice, uhvatio za ramena, snažno je zagrlio, strasno poljubio, a onda se vratio na svoje mesto. Ona je zaćutala, sva ošamućena.
Savetnik je pogledao prema njenom mužu, koji je
sedeo, zureći s nevericom. Rekao mu je: “Sada me slušaj. Tvojoj ženi je potrebno
to najmanje dva puta sedmično — svake
sedmice!”
Muž je zatreptao, a onda se počešao po glavi. “Pa,” odgovorio je, “mislim da bih mogao da je dovedem ovamo utorkom i četvrtkom.”
Verovali
ili ne, upoznao sam muškarce koji su baš toliko — van stvarnosti. U ovom
slučaju, to je dodatno pogoršalo nešto što je već bilo loš dan za izmučenog
bračnog savetnika.
Možda se
nekad osećate kao bokser Ivander Holifild posle meča s Majkom Tajsonom. Već je
dovoljno neugodno kad morate stajati u ringu s momkom koji pokušava da vas, u
petnaest rundi, premlati do tačke oguglalosti na udarce. Gore od toga je kad vas
protivnik drži u klinču i odgriza vam komadiće oba uha. Holifild se tada
verovatno pitao: “Zašto sam uopšte jutros ustao iz
kreveta?”
Možda si i
sâm u skorašnjem periodu imao takav dan. Ako jesi, možda će ti biti od pomoći
saznanje da nisi sâm. U stvari, takav dan doživeo je čovek tako silan i uticajan
kakav je bio Mojsije. Mi pred očima imamo lik tog čoveka, prema Mikelanđelovoj
umetničkoj inspiraciji. Skloni smo da o njemu mislimo kao o svojevrsnom
izvajanom kamenom svecu ili predimenzioniranoj mermernoj
statui.
Nismo u
pravu. Mojsije je bio ljudsko biće baš kao ti i ja, podložan istim nagonima i
impulsima, usponima i padovima, dobrim i lošim periodima, kao što je to
uobičajeno u
ljudskom rodu. Toga jutra on je ustao iz
kreveta i obuo svoje sandale, jednu po jednu, kako to i mi
činimo.
Sećam se
kako sam pre izvesnog vremena dobio pismo od jedne gospođe koja je u prethodnom
periodu slušala kasete iz serije predavanja koju sam držao o Mojsiju. Napisala
je: “Mojsija sam do ovog trenutka dovoljno dobro upoznala, tako da mi više ne
liči na Čarltona Hestona.”
To mi se
svidelo. Sesil de Mil, legendaran i čuven koliko to jedan režiser može postati,
nije određivao scene iz Mojsijevog života. Osećam da je pravi Mojsije bio tako
daleko od filmske verzije da bi oni svakako morali biti različite
ličnosti.
Pravi
Mojsije bio je čovek kakvog uvažavaju muškarci, ali je imao i svoje slabosti. U
ovoj glavi posmatraćemo jedan od dana za koje je on verovatno poželeo da mu se
izbrišu iz sećanja. Dan je počeo loše, pa se vrlo brzo sveo na još
gore.
Loš dan u Egiptu
Tri su
glavne ličnosti utkane u 5. i 6. glavu 2. Mojsijeve: faraon, Mojsije i Jahve —
sâm Gospod. Centralnu ulogu, svakako, nosi Gospod. Glavna ljudska ličnost je
Mojsije. Međutim, ulogu katalizatora prve dve, nosi faraon. Zbog njega su za
Mojsija događaji dobili neželjeni tok.
Sve je
počelo faraonovim odobravanjem audijencije Mojsiju i Aronu. Mojsije i Aron su
došli i tom prilikom kazali faraonu: “Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: pusti
narod moj da mi praznuju praznik u pustinji” (1. stih).
Bio je to
trenutak kada su dvojica braće spustila s “planine” duhovnog ushićenja. Upravo
su izašli s veličanstvene “biblijske konferencije” s izrailjskim narodom, koji
je dao podršku njihovim planovima. Starešine su tom prilikom kazale Mojsiju: “Mi
ti verujemo i stojimo iza tebe. Slava neka je Bogu što nas nije zaboravio.
Uzdamo se da će On, pod tvojim vođstvom, ostvariti naše oslobođenje iz
ropstva.”
Jevrejske
starešine možda su mislile kako će to biti brzo i lako “zakucavanje”, izraženo
jezikom košarke. Zamišljali su Mojsija kako ulazi u faraonov dvor, pomoću
nekoliko čuda uklanja i njega i njegove savetnike, a zatim se vrata širom
otvaraju i Izrailjci radosno polaze u slobodu.
Stvari se
neće tako odvijati. I sâm Mojsije, iako je prestao da o tome razmišlja, već je
video da to neće ići lako. Bog mu je blagovremeno rekao da će s faraonom biti
krupnih teškoća.
Ipak, znate
kako o tome razmišljaju ljudi kao što smo mi. Ne želimo da razmišljamo o
tom delu plana. Želimo da razmišljamo
samo o veličanstvenom izbavljenju koje je Bog obećao za sâm kraj. Radije se
opredeljujemo za radost i sreću “tada i tamo”, na uštrb ovog jadnog “ovde i
sada”.
Još pod
svežim utiskom divnog iskustva s izrailjskim starešinama, još ploveći na
talasima emocija i euforičnih osećanja, Mojsije i Aron izlaze pred boga te
zemlje, pred samog faraona. Njihov zadatak je jasan i neuvijen. To nije bila
molba, nego jednostavna objava — zapovest, odnosno: “Faraone, pusti narod da
ide.”
U stvari,
morali biste nešto uzeti u obzir, premda ni vi ni ja u to ne možemo do kraja
proniknuti — moćnu pojavu i jedinstvenu snagu uticaja takve ličnosti kao što je
bio faraon. Ne zaboravimo da je za tu zemlju on bio bog. Njemu su se podanici pobožno klanjali.
Veličanstvene građevine i skulpture s njegovim imenom visoko su se podizale
prema
plavom egipatskom nebu. Ono što je taj čovek
rekao bilo je zakon, i protiv toga nije bilo prava žalbe. Kod njega su život i
smrt zavisili od čak i slučajnog puckanja prstima. U njemu i njegovim dvoranima
najverovatnije su živele demonske sile. On nije bio neko s kime biste se mogli
“kačiti”.
Međutim,
Mojsije i Aron su upravo bili došli s poklonjenja pred svemoćnim nebeskim Carem
i sada je njihov zadatak bio da prenesu Njegove reči. Mojsije je, u to uopšte ne
sumnjam, pomislio kako je to uglavnom ceo “meč”, cela igra — “koš” koji je
postigla munja u produžetku utakmice, koji donosi trenutnu smrt. Pomislio je:
Sad će se to
dogoditi!
Ali, nije. Ništa se nije dogodilo, bar ništa pozitivno. Zapazimo faraonov arogantni odgovor: “Ali faraon reče: ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja” (2. Mojsijeva 5,2).
Bio je to
početak jednog lošeg dana. I od tog trenutka sve je krenulo nizbrdo, ka još
gorem. Podsetilo me je to na prijatelja koji je jednom prilikom izašao iz
autobusa u svom gradu, ne znajući da su gradske ulice bile okovane tankim slojem
leda. Sa stanice krenuo je trotoarom prema firmi u kojoj je radio, učinio jedan
korak i noge su poletele napred. Onako, u padu, bacio je uvis svoju akt-tašnu, a
onda se otklizao nizbrdo pola bloka zgrada, na turu i pantalonama od najfinijeg
štraftastog materijala koji obično nose poslovni ljudi. Na kraj nizbrdice stigao
je otprilike u trenutku kad ga je sustigla i njegova akt-tašna.
Mojsije,
sav blažen i ništa ne sluteći, upravo je trebalo da učini svoj prvi korak po
ledu. Očekivao je pozitivan, potvrdni odgovor, ali monarh je odvratio: “Samo ti
sanjaj, pastiru.”
Da li si se
nekada pripremao da staneš pred nekoga s nekom idejom ili predlogom, pa si zbog
toga bio toliko uzbuđen i u to ugradio tako velike nade da si naprosto bio
siguran da će tvoje reči odneti pobedu? Precizno si odabrao trenutak kada ćeš to
reći i izgovorio reči koje si uvežbavao celoga dana, svim srcem ubeđen da
odgovor ne može biti drugo nego pozitivan. A onda ... odgovor skače na tebe
pravo iz —zamrzivača. Ledeni završetak razgovora. “Jok. Nisam zainteresovan.
Vidimo se kasnije.”
Kakvo
razočaranje! Izgleda ti kao kad bi svoja osećanja poslao na skok iz aviona, bez
padobrana.
Mojsije je
faraonovo tvrdo odbijanje otrpeo kao udarac u bradu, otresao se od udarca i
ponovo zakoračio u ring za drugu rundu. “A oni rekoše: Bog jevrejski srete nas;
molimo ti se da otidemo tri dana hoda u pustinju da prinesemo žrtvu Gospodu Bogu
svojemu, da ne pošlje na nas pomor ili mač” (3. stih).
Nastupio je
s jednim izmenjenim predlogom. Tim rečima je praktično rekao: “Faraone, ako već
nećeš sve da nas pustiš da idemo, pusti nas bar da idemo tri dana hoda u
pustinju, kako bismo se za izvesno vreme izdvojili i poslužili svom Bogu.
Govorimo, naime, o malom duhovnom seminaru. Ako nećeš da nas pustiš, bar nam daj
odsustvo od nekoliko dana.”
Bog je
upravo to i naložio Mojsiju da kaže. A evo kakvo mu je uputstvo Bog dao ranije:
“Ti i starešine izrailjske otići (ćete) k caru misirskom, i reći ćete mu: Gospod
Bog jevrejski srete nas, pa ti se molimo da iziđemo tri dana hoda u pustinju da
prinesemo žrtvu Gospodu Bogu svojemu” (3,18).
Mojsije je bio Božji čovek s Božjom porukom, u trenutku odabranom od Boga, čovek koji je upućivao molbu faraonu. Ali faraon je nastavio da odbija.
A car misirski reče
im: Mojsije i Arone, zašto odvlačite narod od rada njegova? Idite na svoj posao.
Još reče faraon: eto, naroda je mnogo u zemlji; a vi još hoćete da ostavlja
svoje poslove. I u isti dan zapovedi faraon nastojnicima nad narodom i
upraviteljima
njegovim ...
(5,4-6).
Egipatski
nadzornici nadgledali su posao. Predradnici su bili jevrejski izdajnici,
izdvojeni iz redova robova da bi služili kao upravitelji nad narodom. Faraon obe
grupe poziva u dvor i saopštava novost koja je bila sve samo ne dobra.
Od sada nemojte
davati narodu pleve za opeke kao do sada, neka idu sami i kupe sebi plevu. A
koliko su opeka do sada načinjali toliko izgonite i od sada, niti što smanjite;
jer besposliče, i zato viču govoreći: da idemo da prinesemo žrtvu Bogu svojemu.
(7. i 8. stih)
“Vidite”,
ubedio je faraon goniče robova i predradnike, “cela ta priča o žrtvi samo je
dimna zavesa. Ja sam jedini Bog za kojeg ti ljudi treba da znaju i ja za te
zabušante imam posebnu poruku. Od sada više neće dobijati plevu. Nađite sebi
plevu, snađite se kako znate. Ali, količinu opeka ne smanjujemo ni za jednu. A
sada, pokret!”
Obratite
pažnju na mali izraz u 6. stihu: “I u isti dan ...” Sva ta zbivanja odigravala
su se u okviru ista dvadeset četiri sata. Tako su se Mojsijeve velike nade u
brzi izlazak počele kruniti i trošiti kao zamak od peska pred nadolazećom
plimom.
Ali, faraon
još nije popustio. “Valja navaliti poslove na te ljude, pa će raditi i neće
slušati lažljivih reči” (9. stih).
Navaliti
poslove? Biblija
kaže da su Jevreji i do tada uzdisali, ječali i vapili za pomoć povodom svog
okrutno teškog posla. Koliko god da je njihova dotadašnja situacija bila očajna,
sada je trebalo da postane znatno teža. “I izašavši nastojnici narodni i
upravitelji rekođe narodu govoreći ...” (10. stih).
Ne bih
želeo da se nađem u ulozi jednog od tih nastojnika. Kako biste vi preneli
tu
vest? Prilaziš
ljudima koji su do članaka u blatu i malteru, gazeći ga, i pripremaju opeke. Oni
podižu pogled k tebi s iščekivanjem, nadajući se radosnim vestima. A ti si
prinuđen da im saopštiš sledeće:
Tako veli faraon: ja
vam neću davati pleve. Idite sami i kupite sebi plevu gde nađete, a od posla vam
se neće popustiti ništa. I razide se narod po svoj zemlji Misirskoj da čupa
strnjiku mesto pleve. A nastojnici navaljivahu govoreći: svršujte poslove svoje
koliko dolazi na dan, kao kad je bilo pleve” (stihovi
10-13).
Ovo sa čim
su Izrailjci sada bili suočeni nije bio samo teži zadatak; bio je to nemoguć zadatak. Nisu mogli da ga izvrše;
niko to nije mogao. To je bilo povod da upravitelje tuku bez
milosti.
I upravitelji sinova
Izrailjevih, koje postaviše nad njima nastojnici faraonovi, dopadahu boja, i
govoraše im se: zašto ni juče ni danas ne načiniste onoliko opeka koliko vam je
određeno, kao pre? I otidoše upravitelji sinova Izrailjevih, i povikaše k
faraonu … (14. i 15. stih).
Upravitelji
su hteli da u ime radnika pregovaraju s upravom. Problem je bio u tome što
uprava nije davala ni pet para na ono što su obični ljudi imali da kažu. Ako bi
pod tim okrutnim novim uslovima rada umrlo par hiljada Jevreja, u redu. Iz
egipatskog ugla gledanja na stvari, Jevreja je ionako bilo previše.
Ni sami
upravitelji nisu mogli da veruju u taj jezivi obrt događaja. Požalili su se
faraonu: “Zašto činiš tako slugama svojim? Pleva se ne daje slugama tvojim, pa
opet kazu nam: gradite opeke. I evo biju sluge tvoje, a kriv je tvoj narod” (15.
i 16. stih).
Potpuno obezglavljeni, ovi ljudi nisu imali pojma zbog čega je odjednom obustavljeno snabdevanje plevom. Do tog trenutka oni još nisu bili složili kockice, sve dok im faraon nije svoj odgovor bacio pravo u zapanjena lica: “Besposličite, besposličite, i zato govorite: da idemo da prinesemo žrtvu Gospodu. Nego idite, radite; pleva vam se neće davati, a opeke da dajete na broj” (17. i 18. stih).
Car uopšte
nije bio raspoložen za kompromise. Odgovor na njihovu žalbu izašao je iz usta
iskrivljenih od prezira, a glas je odavao inat. Verujem da je upraviteljima u
tom mračnom trenutku sinulo kroz glavu: Mojsije! Aron! Oni su krivi.
Ovo nam je učinjeno zbog nečega što
se dogodilo kad su oni otišli pred faraona. Sada mi zbog toga
ispaštamo!
Ti ljudi su
se već bili izgubili od straha, a povrh svega, kuvali su od
besa.
I upravitelji sinova
Izrailjevih videše da je zlo po njih što im se kaza: da ne bude opeka manje na
dan. I otišavši od faraona sretoše Mojsija i Arona, koji izidoše pred njih. Pa
im rekoše: Gospod neka vas vidi i sudi, što nas omraziste faraonu i slugama
njegovim, i dadoste im mač u ruku da nas pobiju. (Stihovi
19-21)
Loš dan,
koji je postao još gori! Mojsije nije mogao da poveruje. Razočaranje je prešlo u
krajnju obeshrabrenost. Gde je pogrešio? Držao je Boga za reč, izašao pred
faraona i — gotovo od reči do reči — ponovio ono što mu je Bog naložio da kaže.
Izgovorio je prave reči u pravom trenutku i na pravi način. A evo, kako izgleda,
točkovi počinju da otpadaju od kola. Baš ti ljudi kojima je (preko četrdeset
godina) čeznuo da pomogne sada su ga proklinjali što je pogoršao njihove nedaće
i patnju. “Zašto si, Mojsije, uopšte došao? Pre nego što si se pojavio bilo je
već dovoljno loše. Sada nam je i život u opasnosti.”
Pogrešno shvaćen
Kada vas
neko pogrešno shvati, to ume da boli do srži. Možda ste u skorašnje vreme
osetili ubode takve vrste. Učinili ste prave stvari na pravi način, ali vas je
neko pogrešno procenio, pripisujući vašim postupcima ili rečima pobude kakve
nikada niste imali, nešto što nikada nije bilo vaša namera. A sada morate živeti
pod tim oblakom, nemoćni da izazovete promenu u mislima onih koji su se okrenuli
protiv vas.
Nema vođe
na svetu koji bi dugo ostao na svom položaju a da ne bude prisiljen da stoji
sâm. Jedan pisac to naziva “usamljeničkim satima patnje”. Pogrešno si shvaćen od
šefa, od starog prijatelja, od bliskog rođaka, od komšije, a možda čak i od svog
bračnog druga (ili bivšeg bračnog druga).
U svojoj
knjizi Duhovno
rukovođenje J.
Osvald Sanders piše: “Vođa mora biti neko ko, rado prihvatajući prijateljstvo i
podršku svih koji mu ih mogu pružiti, ima dovoljno snage da, čak i uprkos
žestokom protivljenju, stoji sâm u obavljanju svojih odgovornosti. On ili ona
mora biti spreman na to da ’osim Božje, nema ničiju drugu podršku’.”[1]
To je
zapravo bilo sve sa čim je Mojsije raspolagao u tom mračnom trenutku, toga dana
u Egiptu koji kida utrobu. Biblija kaže: “I Mojsije se vrati ka Gospodu” (22.
stih). Neočekivano se našavši pod ljutim napadima, ostareli pastir, a sada vođa,
nije imao kuda drugo da ode. U Egiptu nije imao ličnih prijatelja koji bi mu
mogli pomoći. Njegova je žena bila s decom u Madijanu. Jotor je brinuo o ovcama
u starom kraju. Brat Aron
očigledno nije raspolagao čak ni
nagoveštajem od rešenja. I tako Mojsije odlazi Onome koji ga je i poslao. Obraća
se Gospodu i s puno emocija izliva mu svoje srce.
“Gospode,
zašto si navukao to zlo na narod? Zašto si me poslao” (22.
stih)?
Zvuči
nekako poznato? Mojsijeve neprekidne sumnje u vezi sa sopstvenom podobnošću za
izvršenje zadatka bile su kao refleks kolena. Biblija to ne kaže, ali ja i te
kako mogu zamisliti da je u tom stresnom trenutku Mojsije prolio i suze. “Ne
rekoh li Ti onom prilikom, kod grma, da nisam pogodna ličnost za taj posao, a Ti
si neprestano govorio: ’Mojsije, ti si taj čovek.’ Govorio sam Ti i govorio:
’Ne, nisam! Nisam pogodan za tako nešto. Zabrljaću.’ Ali Ti si stalno govorio:
’Jesi, jesi. Ti si čovek koga sam izabrao.’ Zato sam pristao, teška srca. Prešao
sam ceo ovaj put od Madijana — ostavio svoj dom i svoj posao. I sada, Gospode,
evo me, posvađanog s faraonom i omrznutog baš od onog naroda kojem sam hteo
pomoći. Vidiš li?
Govorio sam ti da
nisam ličnost za taj posao! Uradio sam tačno onako kako si Ti rekao — upotrebio
sam tačno Tvoje reči — a faraon mi je šutnuo pesak u lice! Taj jadni narod sada
je u još gorem i težem položaju i počeće da umire. Zašto? Zato što sam toliko
razljutio sve te egipatske zvaničnike.”
Dva česta pitanja
Mojsije je
došao pred Gospoda i postavio mu dva pitanja koja postavljaju mnogi od nas kad
se nađu pod nesnosnim pritiskom. Zašto? i Kako?
Obično
počinjemo rečima: “Zašto? Zašto baš ja? Zašto baš sada? Zašto ovo?” A onda
pitamo: “Kako? Kako ću se uopšte iščupati iz ovoga?”
Čitajući te
reči, verovatno sebe zatičeš kako klimaš glavom i razmišljaš: “Pastore, imam
utisak kao da si gledao kroz moj prozor. To su uglavnom iste reči koje sam ja
upotrebljavao. Evo, već koliko dana govorim Gospodu: Zašto? i Kako?”
Kao neko ko
je i sâm bezbroj puta u toku svog života izgovarao te reči, veoma sam ohrabren
načinom na koji je Gospod odgovorio Mojsiju. On mu nije rekao: “Hajde, skloni
se, Mojsije. Treba da se stidiš.” Veoma mi se sviđa to kod Gospoda. Kad Njemu
dođeš, On te nikada neće lupiti po prstima niti poniziti. On te nikad neće
odgurnuti od sebe, kad mu uputiš neko bolno, iskreno pitanje, koje vapi za
odgovorom.
“A Gospod
reče Mojsiju: sad ćeš videti šta ću učiniti faraonu ...” (6,1).
Izvrsno,
zar ne? Umesto da kritikuje Mojsija što je pitao “Zašto?”, Gospod kaže: “Samo
sačekaj, sine. Faraon je čitao previše onih svojih isečaka iz novina. Misli da
je bog, ali samo je jedan Bog i on će to vrlo brzo uvideti. Možda će ti zakratko
izgledati kako on drži situaciju u svojim rukama. Ali, ne zavaravaj se, Mojsije.
Ja sam Gospod.”
“Jer pod
rukom krepkom pustiće ih, i isteraće ih iz zemlje svoje pod rukom krepkom. Još
govori Bog Mojsiju i reče mu: ja sam Gospod ... (1. i 2.
stih).
Gospod je,
u suštini, govorio Mojsiju: “Tek što sam počeo, sine. Nisam se još ni zagrejao.
Nisi video prvi potez moje moćne ruke. Doći će dan kad će faraon isterati Izrailj napolje. Veruj mi, Mojsije:
Ja sam Gospod. Ja sam Onaj koji te je pozvao iz zapaljenog grma. Ostani tamo sa
mnom.”
Te reči
ohrabrenja Mojsije prenosi Izrailjcima, ali ovom prilikom bez rezultata. Biblija
kaže: “I Mojsije kaza tako sinovima Izrailjevim; ali ne poslušaše Mojsija od
slabosti duha svojega i od ljutoga ropstva” (9. stih).
Dole govornik
Uprkos
Božjim obećanjima, stvari su se za Mojsija stalno pogoršavale. On je već bio
doživeo ono najgore, prilikom susreta s faraonom, a u pregovorima s Izrailjcima,
koji su zatim usledili, izgubio je i uverljivost. Nisu hteli više da ga
slušaju.
A i zašto
bi ga slušali? Deveti stih iznosi nam dva razloga. Prvi, nisu hteli da slušaju
Gospodnje reči “od slabosti duha svojega”. Bili su iritirani, nestrpljivi,
ozlojeđeni. Kad si, naime, ljut na govornika, ti ne prihvataš njegovu poruku.
Oni nisu hteli da slušaju čoveka zbog čijeg im je postupka uskraćeno snabdevanje
plevom. Mojsije je ustao da ponovi snažne Gospodnje reči utehe, ali oni su
odmahnuli rukom: “Odlazi, govorniče. Ne želimo da te slušamo. Ne zanima nas to
što hoćeš da nam kažeš.”
U stihu
stoji i to da nisu slušali zbog “ljutoga ropstva”. Za to su optuživali Mojsija.
Bilo je bar nekako podnošljivo pre nego što je taj “izbavitelj” došao iz
pustinje. Sada, pošto su Mojsije i Aron ražestili faraona, stanje je postalo
nesnošljivo.
Dakle, šta
obično radite kada se u jednom lošem danu stvari preokrenu u još gore? Ne možete
osporiti Mojsijev plan. On se vratio Gospodu. Mogao je biti razočaran, mogao je
biti uvređen, mogao se osećati frustriran i usamljen, ali se uvek vraćao
Bogukoji bi ga svaki put primio: “A Mojsije progovori pred Gospodom i reče: eto,
sinovi Izrailjevi ne poslušaše me, a kako će me poslušati faraon, kad sam
neobrezanih usana” (12. stih)?
Jedan
poznati prevod kaže: “Kada govorim
ustima koja mucaju.” Taj problem je Mojsija i dalje opsedao. Rekao je: “Gospode,
ja sam vezanog jezika. Izgleda mi u jednom trenutku kao da je sve u redu, a
odmah zatim počinjem da mucam kao osnovac pred razredom. Ja time jednostavno ne
vladam.” Mojsijevo razočaranje bilo je sve jače i jače.
U vreme dok
sam kao propovednik radio u Kaliforniji, sećam se, dobio sam pismo od mladića
koji je bio odrastao u crkvi, a sada se nalazio daleko, u jednoj internatskoj
visokoj školi. Bio je razočaran i u tom svom stanju mi je pisao: “Pastore, ne
mogu da se sastavim. Osećam se kao jo-jo igračka, gore-dole, gore-dole.” Želeo
je da me informiše o svom problemu, ali nije želeo propoved. “Otprilike znam šta
nameravate da mi odgovorite”, rekao je, “i zato hoću da znate da jedan ili dva
stiha iz Biblije nisu ono što mi je potrebno.”
Zanimljivo
je da većina ljudi misli kako pastori jedino umeju da govore u biblijskim
stihovima. Ali ovog mladog visokoškolca tek je čekalo iznenađenje. Za njega sam
imao simpatičnu malu poruku, koja nije imala nikakve veze s biblijskim stihovima
ili s nekom propovedi u tri tačke i recitacijom. Nije bilo klišea. Nije bilo
nikakvih verskih zadataka. Prve reči koje sam mu napisao glasile su: “Dobrodošao
u klub! Mnogima od nas je poznato kakav je život u stilu jo-jo igračke, pa
svakako i tebi. Iznenadićeš se kada čuješ koliko nas doživljava dane kada ne
mogu da se sastave.” Nastavljajući, izneo sam mu nekoliko stvari koje su meni
pomogle da rešim sličnu situaciju, nadovezujući na to nešto čime sam želeo da ga
ohrabrim.
“Gledaj me kako radim”
Mojsije se
osećao veoma, veoma utučeno. Video je sebe na dnu. Ni do tog trenutka nije se
oslobodio misli kako je on trebalo
da bude izbavitelj, i da je on na neki
način zatajio. Koliko mu je to puta Bog objasnio? A ipak, kao i većina od nas,
nekako mu nije uspevalo da se čvrsto uhvati za Gospodnja
obećanja.
Šta je sada
Mojsiju valjalo činiti? Poruka je bila puko ponavljanje one poslednje poruke:
“Idi, kaži faraonu caru misirskom neka pusti sinove Izrailjeve iz zemlje svoje”
(11. stih).
“Da idem
faraonu,
Gospode? Ljudi iz
mog naroda upravo su mi nedvosmisleno rekli da treba da se vratim u Madijan, a
Ti hoćeš da ponovo idem faraonu? S-s-s-e-ć-ć-ć-a-š l-i m-m-m-e s-e? Ja sam onaj što ne ume da
g-g-g-o-v-o-r-i. Iskren sam, Gospode; naime, ja ću samo napraviti haos i
izazvati fizički sukob. Ne mogu da obavim to što je potrebno. Ja sam na izmaku
svojih snaga. Kako ćeš, uopšte, Ti u tome uspeti?”
U tom
trenutku Mojsije toga nije bio svestan, ali Bogu je dao do tada najbolji
komentar. Nalazim se
na izmaku snaga. Kako ćeš Ti to uraditi?
Pre nego
što nastavimo dalje, želeo bih da istaknem jednu veliku istinu u odnosu na ovaj
naš svet, koju ne tvrdim da razumem. Evo, kako ona glasi: Najbolje okolnosti u
kojima Gospod može da izvrši svoje idealno delo jesu one apsolutno nemoguće
okolnosti kada mi sebe smatramo potpuno nedoraslima da rešimo problem. Ta
okolnost je Njemu najdraža. To su Njegovi najomiljeniji radni
uslovi.
Kao što
rekoh, to je fenomen koji ne mogu ni početi da objašnjavam. Samo ga potvrđujem
kao istinu — na osnovu Biblije, ali i na osnovu iskustava nebrojenih hiljada
Njegovih svetih. Svoje najveličanstvenije delo Bog obavlja kad, s ljudskog
stanovišta, situacija izgleda potpuno nemoguća i kad se osećamo potpuno
nepsremnima i nemoćnima da u tom pravcu učinimo bilo šta, ali su naše oči ipak okrenute
ka Njemu. Ne mogu
ni nabrojati koliko puta sam bio baš u takvim situacijama. To su situacije u
kojima Bog zavrće svoje velike rukave i kaže: “Svindole, skloni se s puta za
trenutak, i gledaj kako ja radim.”
On nas uvek
iznova dovodi do našeg apsolutnog kraja, a onda nam pruža dokaze o tome koliko
nam je veran. To, dragi prijatelju, nije samo priča moga života nego i priča
Biblije u malom.
I Mojsije
će ... jednom, kasnije, naučiti tu lekciju. Ne tako mnogo dana posle tog
obeshrabrujućeg dana u Egiptu Mojsije će, sateran u ćošak, stajati na obali
Crvenog mora, dok će mu se iz daljine, tutnjeći, približavati egipatska ratnička
kola i tada će on reći: “Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod
izbaviti danas” (2. Mojsijeva 14,13).
Prečice do ništavosti
Ali, ti i
ja toliko mnogo puta propuštamo priliku da gledamo Gospoda kako deluje na silne
i čudesne načine. Zašto propuštamo? Zato što, umesto da “utolimo”, budemo mirni
i posmatramo ga kako ostvaruje delo našeg izbavljenja, mi tražimo telesnu
alternativu. Nalazimo se u potrazi za sporednim izlazom, za telesnom prečicom.
Neprijatelj
naših duša pristupa nam u trenucima našeg najvećeg bola i kaže nam: “I to ti je uradila tvoja
žena? Više nemaš razloga da trpiš te svađe. Ostavi
je.”
“I tvoj muž
je ponovo prekršio obećanje? Ti to ne moraš da trpiš! Spakuj svoje stvari. Taj
vaš brak nije toga vredan.”
“I tvoj
šef, šta
ti je dao da —
do kad —
završiš? Čoveče,
tebi večeras treba gutljaj tečne hrabrosti. Gde je, uostalom, ta boca? Ili, kako
bi bilo da pogledaš one vruće slike na vebsajtu za koje su ti rekli drugari?
Hajde, opusti se malo. Zaslužuješ predah.”
“I ti
klinci u školi postupaju prema tebi kao da si smeće? Zašto onda i ne postupiš kao smeće? Možda malo droge, znaš, i
ne bi bila tako loša ideja?!”
U trenutku
slabosti mi slušamo glas kušača i uzimamo stvari u svoje ruke, umesto da se
držimo Božjeg plana i da čekamo da On deluje. Ali nakon što prihvatimo,
primenimo tu prečicu, taj put za privremeno bekstvo, koji nam je nadohvat ruke,
to nas preskupo košta (ali stvarno!). A tada se i život zbilja srozava od lošeg
ka još gorem.
“Gospode, zašto sam ja meta?”
Mojsije
nije raspolagao biblijskim tekstovima koji odgovaraju na njegovo pitanje,
“Zašto?” Pogledajte zajedno sa mnom, za trenutak, jedan tekst iz Knjige o Jovu
16. glave. Pročitajte te rukom nažvrljane reči iz dnevnika jednog slomljenog
čoveka:
Bejah miran i zatr
me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za belegu. Opkoliše me
Njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju. (12. i
13. stih)
Prilično
živopisno, zar ne? Ali Jov nije završio izveštaj ...
Zadaje mi rane na
rane, i udara na me kao junak. Sašio sam kostret po koži svojoj, i uvaljao sam u
prah slavu svoju. (14. i 15. stih)
Reč
“kostret” navodi nas na misao o potpunoj propasti. Jov je u suštini rekao:
“Čoveče, ja ne samo što ovo nosim nego je to zapravo postalo deo mene, kao kakav
sloj kože. Upravo u toj situaciji se nalazim.” Engleski prevod NIV prevodi
sledeći deo rečenice ovako: “Ukopao sam čelo u prašinu.” Lice u prašini! Od toga
ne možeš otići mnogo niže, izuzev ako upotrebiš ašov. “Lice je moje podbulo od
plača, na veđama je mojim smrtni sen” (16. stih).
A sada,
zapazite sledeći komentar: “Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je
moja čista.”
Uh! Jeste
li čuli šta taj čovek kaže? “Nevin sam. Nisam učinio ništa da to zaslužim, ali
sam ipak na meti.” Ovo izvanredno objašnjava kako se osećao Mojsije onog mračnog
dana o kojem smo govorili u ovom poglavlju. Dan je počeo loše i od tada je
krenuo nadole, u još gore. Najpre ga je odbio faraon, pa njegov narod, a onda mu
je i Bog rekao da se
vrati pred faraona!
Zapazimo
kako je Bog postupio prema tom svom sluzi Mojsiju. (On se na vrlo efikasan način
ophodio i prema Jovu, ali to je već drugačija priča.) Ne ukoravajući Mojsija,
Gospod mu je dao dva saveta. Jedan se odnosio na njega lično, a drugi na njegov
posao. Saopštio je Mojsiju ko je On, a onda mu je rekao šta namerava da učini.
Tako je redosled
koji postoji u tom
izlaganju važan koliko i same činjenice. Na samom vrhu, Bog ponavlja poruku
izgovorenu iz zapaljenog grma, i u 6. glavi 2. Mojsijeve na pet različitih mesta
kaže: “Ja sam”.
· “Ja sam Gospod ...” (2. stih)
· “Ja sam Gospod ...” (6. stih)
· “Ja sam Gospod ...” (7. stih)
· “Ja sam Gospod ...” (8. stih)
· “Ja sam Gospod ...” (29. stih)
Uvek iznova On stavlja naglasak na svoju poruku Mojsiju i kaže: “Vidiš, Mojsije, tvoje su oči okrenute na pogrešnu stranu (ponovljeno). Vrati svoj pogled prema meni (ponovljeno). Seti se ko sam Ja (ponovljeno).”
Ko je Gospod? O tome pitajmo proroka Isaiju. Uznemiren i povređen zbog moralnog stanja svog naroda, Isaija jednoga dana podiže pogled prema nebu i ... “videh Gospoda gde sedi na prestolu visoku i izdignutu” (Isaija 6,1). Više i nije bilo potrebno da vidi. Učvrstio je svoj pogled prema Gospodu i već u tom trenutku promenjen je ceo njegov način gledanja na stvari.
Ukoliko si osoba koja se već duži period vremena druži s Biblijom, sigurno je da si te reči čuo mnogo puta. Ali, neka; evo ih opet. (Unosim ih ovde besplatno i neću ih uračunati u cenu knjige.) Ako tvoje oči nisu čvrsto usmerene prema Gospodu, nećeš moći opstati u tim danima koji idu iz lošeg u još gore.
Zato, braćo sveta,
zajednidčari zvanja nebeskoga, poznajte [ustalite svoje misli na] ... Isusa
Hrista. (Jevrejima 3,1)
Gledajući [učvrstimo
svoj pogled] na načelnika vere i svršitelja Isusa. (Jevrejima
12,2)
Nema bolje terapije. Nema alternative kojom se
to može zameniti. Nema lepe, pametne izreke ili lozinke koja bi to mogla bolje
izraziti. Učvrstimo svoj pogled na Gospoda! Učinimo to jednom. Činimo to svakoga
dana. Činimo to deset hiljada puta deset hiljada. Činimo to neprestano. Kad te
pritisnu obaveze, kad su ti izgledi slabi, kad plamen tvoje nade počinje da se
gasi, kada snovi nestanu, kad se zidovi zatvore, kad su prognoze mračne, kad ti
se srce slama, gledaj i nastavi da gledaš u Gospoda.
Ko je On? To je Jahve, večni JA SAM, neprikosnoveni Gospodar svemira. On ne može učiniti ništa nepravedno; to bi bilo protivno Njegovoj prirodi. On nikada nije izgubio vlast nad svojim postupcima. On je uvek veran. Nepromenjiv. Svemoguć. Sveznajući. Dobar. Sažaljiv. Blagodatan. Mudar. Pun ljubavi. Najviši. Pouzdan.
Evo kako to izražava Petar: “Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života” (Jovan 6,68). I bio je u pravu. Zaista se nikuda i nikome drugom ne možemo okrenuti.
Sećam se kad sam, sa svojom suprugom Sintijom, sedeo za našim kuhinjskim stolom i razgovarao sa supružnicima, potpuno slomljenim ljudima. Oboje su bili u suzama i te večeri su jednostavno izlivali pred nama svoja srca. To dvoje bili su dospeli do kraja svojih snaga, do kraja odgovora na svoja pitanja.
Žena je pogledala prema drugoj strani stola i rekla: “Šta vi kažete ljudima koji vam dođu i jednostavno ne znaju kuda da krenu?”
“Na to nije lako odgovoriti”, rekoh polako. “Ali reći ću vam nešto što sâm pokušavam da učinim. Pokušavam da ih podsetim na to ko upravlja njihovim životom. Pokušavam da ih podsetim na to da je Bog taj koji o svemu odlučuje. U Njegovim je rukama sve. Bez obzira na to kako nama izgleda, situacija nikada ne izmiče Njegovoj vlasti. On je Gospod.”
Te reči su joj bile od koristi, bar utoliko što je shvatila da nije ona ta koja mora da sastavi ogromnu slagalicu, bez delova koji bi trebalo da se uklope. Trebalo je, shvatila je, da za izvesno vreme prestane s gledanjem nadole u svoj zamršeni čvor, i da izvesno vreme provede gledajući u Gospoda. On zna kako sve treba uklopiti, pa i u trenucima kada mi ne možemo ni da zamislimo na koji način će se to ikada sastaviti.
Nakon što je Gospod pet puta rekao Mojsiju “Ja sam”, rekao mu je i osam puta — “Ja ću ...!”
· “Sad ćeš videti šta ću učiniti ...” (1. stih)
· “Izvešću vas ...” (6. stih)
· “Oprostiću vas ropstva ...” (6. stih)
· “Izbaviću vas ...” (6. stih)
· “Uzeću vas ...” (7. stih)
· “Ja ću vam biti ...” (7.
stih)
· “Pa ću vas odvesti ...” (8.
stih)
· “Daću vam ...” (8. stih)
Znate li šta meni kaže ovo ponavljanje? Slušam kako Gospod govori: “Budući da sam ja ono što jesam, ja ću učiniti što je najbolje za vas.” To je, po mom uverenju, predmet Božje divne poruke Mojsiju, a takođe i tebi i meni.
Dan kada stvarno počnem da verujem u tu činjenicu, jeste dan kada iskustvo mog života ide od lošeg, u još gore, pa nabolje. Moji “jo-jo” skokovi života napuštaju poziciju “spavanja” i ponovo postaju aktivni. Tada kažem sebi: “Čarlse! (Ponekad moram malo da viknem kako bi privukao sopstvenu pažnju.) Čarlse, izvadi vosak iz ušiju i slušaj ovo. Bog zna šta radi. To što čuješ nije nikakva greška. On u ovom trenutku dopušta ovo, bez obzira na to šta je u pitanju. I tako, budući da je ono što jeste, On čini ono što je za tebe najbolje.”
Možda je potrebno da i ti obaviš sličnu vrstu razgovora sa samim sobom. Preporučujem ti da stalno imaš pred očima tu osnovnu temu, pa će ti ona pomoći da kreneš nabolje kada sve ostalo krene ka od lošeg ka još gorem.
Odmah pošto je rekao Mojsiju šta će činiti, Bog mu je rekao i ovo: “Moraš mi verovati. Zapovedam ti da to uradiš.” “Ali Gospod govori Mojsiju i Aronu, i zapovedi im da idu k sinovima Izrailjevim i k faraonu, da izvedu sinove Izrailjeve iz zemlje Misirske” (13. stih).
Bog je govorio: “Ovo će se dogoditi. Izrailjci će izaći iz Egipta. To nije ni razmišljanje o nečemu što biste želeli niti neka lepa misao. Moja je namera da to ostvarim. Spremite se da izvršite plan.”
Vrlo često se neverstvo nalazi u ulozi strele koja vernika pogađa u najslabiju tačku. Mi, razumom, prihvatamo šta je Bog rekao, ali je potrebno imati i veru da to stavimo u pokret, da dođemo na mesto događanja i počnemo s primenjivanjem onoga što nam je On zapovedio. Bitka se dobija ili gubi tada i na tom mestu, u tom deliću sekunde oklevanja.
Evo kako treba da se molimo, upravo kad pomislimo kako nijednom više nećemo poželeti da se molimo: “Gospode, ovom prilikom nisam raspoložen za molitvu ali, Gospode, ipak poslušaj moju molitvu. Verovaću Ti i kad se podiže plima, i ja već stojim na prstima. Verovaću Ti i kad mi se čini kao da Ti je potrebna čitava večnost da ispuniš svoje obećanje. Verovaću Ti, iako sam došao na jadni kraj svoje snage, do taloga svoje nade, do krhotina svojih planova. Neću tražiti prečicu. Neću tražiti ljudsko mišljenje. Neću se povući iz boja. Verovaću Ti!”
Tri završna načela
Tri blagovremena i vanvremenska načela dolaze nam na um dok završavamo ovo poglavlje. Ta načela su postavljena kao tri uspravno poređane domino figure, gde jedna pada na drugu i druga na treću.
Okolnosti koje su okrenute protiv nas iznuđuju zavisnost. Kad se nađeš u situaciji koja se iznenada obrće i počinje da se kreće u pravcu u kojem ti nisi želeo, ponižen si i to te nagoni u položaj zavisnosti od Gospoda. To je upravo ona pozicija na kojoj Bog želi da budeš. Njegov mudri pristup je da nas drži u krugu svoje zaštite i staranja.
Okolnosti koje iznuđuju zavisnost uče nas strpljenju. Kud baš ova nepopularna reč, “strpljenje”? Ali, priznajmo koliko nam je potrebna! Kada prvi princip postigne svoju svrhu, mi postajemo zavisni. A onda, u tom stanju zavisnosti moramo da čekamo i da se učimo strpljenju.
Okolnosti koje nas uče strpljenju čine nas mudrima. Mudrost postaje zlatni venac naših tegobnih okolnosti. Mudrost koju smo napabirčili iz svojih iskustava i ispitivanja Gospodnjih obećanja ostaće uz nas i služiće nam na blagoslov u ostatku našeg života.
Obično, kad pomislim na čoveka koji je došao na kraj svojih snaga, setim se upečatljivog hrišćanskog putničkog života engleskog pesnika Vilijama Kaupera. Kauper se našao na takvoj dubini razočaranja i očaja da je pokušao da, ispijanjem otrova, učini kraj svemu tome. Ali Bog je u svojoj ljubavi pokrenuo nekoga da ode i da ga pronađe. Isprali su mu želudac i tako je bio spasen.
Čim se oporavio, očajni pisac zakupio je kočije koje će ga odvesti na Temzu, gde je nameravao da se baci u mračne, uskovitlane vode. Međutim, kočijaš nije hteo to da dopusti. Sprečio je Kaupera u nameri, vratio ga natrag u kočije i odvezao kući.
Frustriran zbog novog neuspelog pokušaja, Kauper je pronašao nož i u tajnosti svog doma pokušao da se baci na njega. Verovali ili ne, oštrica se slomila.
Još ne odustajući i uprkos svojim neuspelim pokušajima, u podrumu kuće namestio je uže, navukao sebi omču oko vrata i bacio se u prazno. Ali neko ga je pronašao pre nego što se ugušio i skinuo ga s užeta. Eto, nije mogao čak ni da se ubije! Konačno, duboko u svojoj žalosti, nagnao je sebe na čitanje Poslanice Rimljanima. Na stranicama te knjige pronašao je tekst koji ga je odveo na kolena i doveo veri u Isusa Hrista.
Više godina kasnije, kao zreo Božji čovek, Kauper je stavio na papir ovu sada poznatu himnu:
Bog postupa
tajanstveno,
Kada čini svoja
čuda;
On ostavlja tragove stopala u moru,
I plovi na oluji.
Duboko u neizmerivim riznicama
Veštine koja nikada ne
zataji,
On čuva svoje svetle
planove,
I ostvaruje svoju
neprikosnovenu volju.[2]
Tim mislima apostol Jakov dodaje svoje “Amin”, rečima na koje sam se vraćao češće nego što mogu da izbrojim.
Svaku radost imajte,
braćo moja, kad padate u različne napasti, znajući da kušanje vaše vere gradi
trpljenje; a trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve
mane. Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji idaje
svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se. (Jakov
1,2-5)
U engleskom prevodu, prema Filipsu, nailazimo veoma zanimljiv tekst:
Kad se vaš život,
braćo, ispuni svakovrsnim nevoljama, ne branite se od njih kao da su uljezi,
nego ih rado primajte kao prijatelje. Shvatite da dolaze da bi iskušale vašu
veru i stvorile u vama vrlinu istrajnosti. Ali, pustite da se proces dalje
odvija sve dok se vaša istrajnost potpuno ne izgradi i vi utvrdite da ste
postali ljudi i žene zrelog karaktera, koji raspolažu pravom vrstom
samostalnosti. Tako, ako u tom procesu bilo ko od vas ne zna kako da reši neki
problem, treba samo da pita Boga — koji daje velikodušno svim ljudima, ne čineći
da se osećaju glupo ili krivi — i može biti potpuno siguran da će mu biti data
neophodna mudrost.