| < 3. Poglevlje | Sadržaj | 5.Poglavlje > |
Zapovednik dve vojske
Vođa nebeske vojske
Zapovednik Gospodnje vojske
Božja ratna oprema
Isus, naš Vođa
Moj lični plan vojevanja
Gospodnja zemaljska vojska je jedinstvena. Njoj mogu da pristupe samo dobrovoljci, ali kada jednom uđu u tu vojsku, oni su ratnici do kraja života. Osim toga, Bog dopušta da Njegovoj zemaljskoj vojsci pristupe samo članovi Njegove uže porodice; status ratnika omogućen je podjednako i muškarcima i ženama i deci. Ali za pristup mogu konkurisati jedino Božji sinovi i kćeri. Bez obzira što je svaki pripadnik redova te vojske posebno obučavan i poseduje jedinstvene sposobnosti, svima su dostupni sila, vođstvo i ratna oprema, potrebni za savladavanje neprijatelja.
Sigurno bi očekivao da u toj neobičnoj vojsci Knez i Vođa bude jedinstven i neobičan, i u tome bi bio u pravu. Tvoj Vrhovni Zapovednik, Gospod Isus Hristos, jeste jedinstven. U celom svemiru nema nikoga kao što je On. U vojskama pod ljudskom komandom veoma je malo pešadinaca koji će ikada sresti svog operativnog generala. Oni naređenja dobijaju preko oficira, u lancu prosleđivanja. Ali u Božjoj vojsci Knez i Vođa poznaje svakog ratnika, i korača uz njega i lično upravlja njegovim ili njenim udelom u borbi. To se prosto ne može izbeći: za postizanje pobeda u molitvi neophodno je da lično, prisno poznaješ svog Vođu. I zato, upoznajmo se s našim Vojskovođom.
Gospod Isus Hristos je pobedonosni Zapovednik dve vojske — anđeoske vojske na nebu i ljudske vojske na Zemlji. Obe vojske u Njemu vide svog Vođu i svi ratnici — anđeli i ljudi — jesu “sluga kao i ti”, pod Njegovom upravom (Otkrivenje 22,8.9). Isus je, kao Mihailo, veliki Knez, predvodio vojsku svetih anđela protiv sotone i palih anđela, kada su pokušali da svrgnu Boga s Njegovog prestola.
Hristos je pobedio u toj bici, dok su sotona i njegova vojska anđeoskih sledbenika zbačeni na Zemlju (Otkrivenje 1-12). Od tog trenutka nadalje, Zemlja i srca ljudi i žena postali su ratište na kojem se vodi ta velika borba, do njenog konačnog završetka. Padom u greh Adam i Eva dali su sotoni zakonsko uporište na Zemlji i on smatra da na ovoj planeti ima sva vladarska prava (O Jovu 1,6.7; 2,1.2). Budući da je čovek sotoni omogućio “vizu” za ovaj svet, ljudi i žene takođe moraju igrati aktivnu ulogu u savladavanju sotone na Zemlji.
Tako je Bog organizovao zemaljsku vojsku od svih ljudi i žena koji veruju Gospoda Isusa Hrista i koji se uzdaju u Njegovu Reč. U trenutku kada ti i ja postanemo Božja deca i građani Njegovog carstva, mi postajemo i pripadnici te vojske — vojske koja se bori na kolenima u svojoj molitvenoj kleti. Uz tu vojsku stoje nevidljivi Božji anđeli — donoseći poruke od Boga, otvarajući put Božjoj deci, štiteći ih, iako nevidljivi, u nebrojenim prilikama, zauzimajući se za njihove pobede.
Istorija crkve, kako u vreme Starog tako i Novog zaveta, otkriva način na koji te dve vojske zajednički rade na savlađivanju neprijatelja. Tekst u 1. Carevima, 6. glavi, povlači zavesu na pozornici, poprištu toga rata. Sirska vojska opkoljava Samariju iz jednog određenog razloga: da uhvate proroka Jelisija koji je izrailjskom caru dojavljivao kako da izbegne sve zasede koje je Izrailjcima postavljala Sirija. Sirija nije mogla da dobije rat sve dok je Jelisije bio na slobodi. Zbog toga je sirska vojska opsela Samariju, pa su se hrana i voda veoma teško mogli naći. Jelisije je u toj kritičnoj situaciji bio savršeno smiren i spokojan. Videći da se njegov sluga uplašio, Jelisije traži od Boga da tom uplašenom čoveku otvori oči.
Odjednom, taj mladić dobija moć da gleda nebeskim očima. Posmatra brda oko grada Samarije, prekrivena ognjenim konjima i kolima — i Božje anđele koji štite Božjeg čoveka. Ta ista nebeska vojska boravila je u atmosferi iznad judejskih brda u blizini Vitlejema u noći kada je rođen Isus. Pevali su himne hvalospeva Bogu za neprocenjivi dar u liku Njegovog Sina, javljajući radosnu vest pastirima, koji su tada mogli da pođu i vide dete Isusa u jaslama (Luka 2,8-14).
Anđeli igraju veoma važnu ulogu u Novom zavetu, naročito u periodu postojanja rane crkve. Gledamo ih kako uvek podupiru Božje ratnike i pomažu im u njihovoj borbi protiv verskih neprijatelja. Anđeli su ženi kraj groba preneli radosnu vest o Isusovom vaskrsenju (Luka 24,1-9), a učenicima, prilikom vaznesenja, uputili obećanje o Isusovom ponovnom dolasku (Dela 1,10.11). Anđeo je izbavio Petra iz tamnice u Jerusalimu (Dela, 12. glava). Anđeo je poslat da obavesti Pavla o uslišenju njegove posredničke molitve za celu posadu, putnike i rimske vojnike na brodu pod udarcima bure, kojim je Pavle putovao u Rim (Dela 27,21-26). Anđeoska vojska u Otkrivenju igra glavnu ulogu i oglašava trube opomene (Otkrivenje, 8. i 9. glava), donosi najvažnije poruke Božjem narodu (Otkrivenje, 14. glava), izliva velika poslednja zla (Otkrivenje, 16. glava) i prenosi odgovore na molitve Božjeg naroda (Otkrivenje 8,1-5). Međutim, kad je Jovan pokušao da se pokloni anđelu kao nebeskom biću, ovaj mu je to zabranio rečima: “Gle, nemoj, jer sam i ja sluga kao i ti” (Otkrivenje 22,8.9).
Nebeska i zemaljska vojska u svemu sarađuju, pod rukom istog Zapovednika. Ako bismo zanemarili veliku silu kojom raspolažu sveti anđeli, jedina razlika među dvema vojskama bila bi u ovome: zemaljski ratnici su istinski naslednici spasenja i njima da služi sva nebeska vojska (Jevrejima 1,13.14). Anđeli s puno ljubavi pomažu zemaljskim ratnicima da zadobiju svoje večno nasledstvo, u kojem anđeli ne mogu imati udela.
Prilično čudno, ali Isusa kao vođu Božjih vojski vidimo tek u poslednjoj knjizi Biblije. Sveti Duh, u 12. glavi Otkrivenja, uklanja zavesu s pozornice događaja na nebu, iz vremena pre nego što je greh došao na svet. Mi ovde u živim slikama vidimo sotonu kao veliku crvenu aždahu koja odvlači za sobom trećinu nebeskih anđela (zvezde simbolišu anđele — Otkrivenje 1,20) i organizuje ih u pokušaju svrgavanja Boga s Njegovog prestola, kako bi ga on zauzeo. Hristovo ime kao Zapovednika nebeske vojske je Mihailo (“Koji je kao Bog”). Predvodeći dve trećine svetih anđela, On protiv sotone vodi veliku bitku koja je usledila. Gospod Isus je pobedio, pa su sotona i njegovi pali anđeli zbačeni s neba na Zemlju (Otkrivenje 12,9). Od tog vremena nadalje Zemlja je postala žižna tačka te velike borbe, a zemaljska vojska preuzela glavnu ulogu u ratu.
Značaj tog teksta je ključan. Ti i ja moramo znati, van svake sumnje, da je Gospod koji nas je spasao, Gospod koji nam je dao nalog za objavljivanje jevanđelja celome svetu, Zapovednik svih anđeoskih sila na nebu. Kada se ti i ja suprotstavimo neprijatelju, i sami dolazimo pod rukovodstvo istog Gospoda Isusa. Dok se mi, ratnici molitve, borimo protiv neprijatelja u molitvi, naš Vođa upućuje nebesku vojsku nama u pomoć. Ti i ja, kada se uputstimo u bitku, nismo nikada sami. Oko nas se nevidljiva, opremljena nebeskom silom, i danas na našoj strani bori Mihailova vojska. Tako, kao i naš Gospod, i mi imamo preimućstvo da dozovemo anđele da nam priteknu u pomoć u vreme borbe (Matej 26,53).
Izrailjski narod je lutao pustinjom punih četrdeset godina, a onda je došao dan kada su bili spremni za preuzimanje Hananske zemlje kao svog obećanog zavetnog nasledstva. Njihov stari vođa, Mojsije, bio je mrtav. Vode reke Jordana su se razdvojile i mnoštvo je suvim, pešice prešlo na drugu stranu. Odmah zatim suočili su se sa svojim prvim ratnim izazovom — kako osvojiti moćni, zidom opasani grad, Jerihon.
Novi vođa Isus Navin — shvatljivo je — osećao je potrebu da se mnogo moli dok je ogromno mnoštvo naroda vodio u Obećanu zemlju; od njegovog vođstva zavisilo je preko tri miliona ljudi. Isus Navin je bio veoma vičan pustinjskom ratovanju. Vešto je rukovodio jevrejskom vojskom kada su se na njih stuštila pustinjska plemena i pokušala da ih unište (2. Mojsijeva 17,9-16).
Međutim, ovom prilikom se njegova vojska suočila s posve novim tipom ratovanja. Pred sobom je gledala jake, zidovima utvrđene gradove i divove-ratnike u zemlji surovih, planinskih predela, vrlo bliskih njihovim neprijateljima, ali ne i Izrailju. Sve je to bilo veliko breme za tog Božjeg čoveka. On je našao tiho mesto molitve, s kojeg se mogao videti Jerihon, i tu zatražio pomoć, mudrost i snagu. Izveštaj o tome možeš naći u Knjizi Isusa Navina 5,13 do 6,1-5.
Vojskovođa Isus Navin ubrzo oseća nepoznato prisustvo u svojoj blizini. Podigavši glavu, vidi visokog ratnika s isukanim mačem kako stoji između njega i Jerihona. U istom trenutku, hvatajući se za svoj mač, Isus Navin staje oči u oči s tim čovekom.
“Jesi li naš, ili naših neprijatelja?”
“Nisam”, odgovara autoritativna figura, “nego sam Vojvoda vojske Gospodnje, sada dođoh.”
Isus Navin istog trenutka shvata da se nalazi u Božjoj prisutnosti; pada na svoje lice i počinje da se moli.
“Šta zapoveda gospodar moj sluzi svojemu?”, glasilo je pitanje.
“Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveto.”
Ovo nek nam je jasno: ta osoba je bila Isus, iz vremena pre svog utelovljenja. Pojavio se kao ratnik pred svojim potčinjenim oficirom. Isus Navin nije bio nikakav lak plen i njega niko nije mogao tek tako prevariti. S Mojsijem je bio na gori Sinaju. Znao je šta je Božja prisutnost. Jedina druga prilika u Izrailjevoj istoriji kada je izgovorena zapovest o izuvanju obuće, bila je kad se Bog obratio Mojsiju iz zapaljenog grma. U tom presudnom vremenu, kada je Izrailj trebalo da otpočne novi oblik ratovanja, kada je zavetno obećanje o nasleđivanju Hanana već trebalo da postane stvarnost, Vojvoda vojske Gospodnje je sišao da lično preuzme zapovedništvo i izda naređenja za prvu odsudnu bitku.
Nije slučajno što je Isusu, kada je četrnaest vekova kasnije došao na Zemlju u ljudskom obliku, Bog svesno dao ime Jozua, u značenju “Jahve spasava”. (“Isus” je grčki oblik imena “Jozua”). Kakvog li dramatičnog trenutka: Isus Navin, izrailjski vojni zapovednik doživljava susret s Isusom, Vojvodom vojske Gospodnje — i na nebu i na Zemlji.
Ti i ja smo ratnici molitve na graničnoj liniji ulaska u naše večno nasledstvo. I mi se, kao nekada Isus Navin, susrećemo sa sotonskim utvrđenjima u svom životu, u životu svojih bližnjih i u društvu u svetu. Baš kao Isus Navin, i mi moramo savladati potrebne ratničke veštine i taktiku za nanošenje poraza neprijatelju. Po ugledu na Isusa Navina, i mi moramo tražiti pomoć, mudrost i snagu, redovno i često. Kao nekada u slučaju Isusa Navina, tišina ranog jutra je vreme kada treba da se obraćamo Bogu, tražeći pomoć od Njega. Kao nekada Isus Navin, i mi ćemo kraj sebe osetiti prisutnost Vojvode vojske Gospodnje, koji će nam davati precizna uputstva i upućivati reči ohrabrenja u trenucima suočavanja s prividno nemogućim bitkama.
Ti i ja moramo danas poznavati Isusa Hrista kao Vojvodu vojske Gospodnje. I ne samo što moramo imati informacije o Njemu, nego ga moramo i poznavati — lično, prisno. Moramo razgovarati s Njim, hodati s Njim, slušati Njegov glas i osećati kako Njegova snaga deluje u našem životu. To lično poznavanje našeg Glavnog Zapovednika predstavlja drugu veliku bitku molitve koju moramo biti protiv neprijatelja. Prva bitka je naše predavanje Isusu — pozivanje na Njegovu žrtvu i njeno prihvatanje, naša spremnost da promenimo carstvo i porodicu. Posle toga nastaje produbljavanje odnosa s našim Vođom.
U prvoj bici protiv nas bori se sotona, Božji i naš neprijatelj. Ako ga tu savladamo, tamo, on nastavlja da se bori svim svojim lukavstvima, ne bi li onemogućio našu pobedu u drugoj bici. Primenjivaće tehnike odvraćanja i obeshrabrivanja; napadaće uvek iznova i iznova. Svestan je da će njegova đavolska moć nad nama postajati sve slabija ukoliko uspemo da se držimo Gospodnje ruke, spokojni i sigurni da Isus svakoga dana stoji uz nas. On mora da učini sve što je u njegovoj moći da spreči da Isus Hristos postane stvarnost u našem svakodnevnom životu. Prvi zadatak ratnika molitve, pošto je postao Božje dete, jeste da se lično upozna s Vojvodom vojske Gospodnje.
Pre nego što saznamo nešto više o svom Vojskovođi, da ovo istaknemo: u zemaljskim vojskama pešadinac retko ima priliku da vidi svog generala, izuzev kada ovaj svojim vozilom obilazi trupe. Božja vojska je u potpunosti drugačija. Iz razloga koje ćemo razumeti u sledećem poglavlju, tvoja svakodnevna potreba je primanje ličnih uputstava od svog Zapovednika. Upravo zato, zahvaljujući ulozi Svetoga Duha — “Duha Hristovog” (Rimljanima 8,9) — Isus Hristos ne samo što stoji uz nas “do svršetka veka” (Matej 28,20) nego i živi u nama (Kološanima 1,27). Molitvom mi stičemo i održavamo prisni kontakt s Vojvodom vojske Gospodnje, koji živi u nama. To je način na koji dobijamo neophodno potrebnu snagu i vođstvo dok bijemo Njegove bitke. Zato je i razumljivo neprijateljevo nastojanje da omete izgrađivanje i razvijanje tog odnosa.
Kao Ratnik, Bog je glavna tema u psalmima i prorocima. Možda i najdramatičniji primer za to nalazimo u Isaiji 59,16-21. Boga u tom tekstu vidimo kao nekoga ko je začuđen što nema nikoga da pomogne čoveku koji je u grehu. Obukao je svoju ratnu opremu i otišao da se bije sa svojim neprijateljima. Pavle je nesumnjivo u tom izveštaju našao nadahnuće za svoj čuveni tekst o “oružju Božjem” iz 6. glave Poslanice Efescima. O tom oružju (ratnoj opremi) i njegovom značaju govorićemo u narednim poglavljima, ali je za nas kao ratnike molitve važno da usvojimo značajnu istinu iz 59. glave Isaije. Pročitaj ceo tekst i videćeš da kada Bog izađe u boj,On izlazi da pobedi.
Naš Bog je žestok u boju. Kada su ugroženi mir i sigurnost Njegovog naroda, kada izgleda da pobeđuju sile zla, Bog ustaje kao veliki Ratnik i odlazi u boj — da pobedi! Međutim, zapazimo kako On pobeđuje. “Jer će neprijatelj navaliti kao reka, a Duh će Gospodnji podignuti zastavu suprot njemu” (Isaija 59,19).
Ovde se pominje ratna zastava koju su, u drevnim bitkama, nosili ljudi najbliži caru. Car, koji nije imao ni radio-vezu ni telefon, koristio je zastavu, koju su zastavonoše visoko dizale iznad glava ratnika, kao ratni znak. Zastavonoša je jahao odmah uz cara. Vojska je svuda sledila ratnu zastavu. Car je vodio napad. Znalo se: gde je bitka najžešća, tu se bori car.
U današnjim završnim bitkama u borbi između Boga i Njegovog neprijatelja, Hristos je Car. On i danas ide ispred svojih trupa. Najbliži do njega u bici je zastavonoša, sa ratnom zastavom. Ali u Gospodnjoj vojsci zapažamo jasnu razliku: ti i ja smo istovremeno i ratnici i ratne zastave. Mi jašemo neposredno uz Cara, zato što ostajemo blizu Njega u molitvi i u Njegovoj Reči. “Zastava mu je ljubav k meni” (Pesma nad pesmama 2,4). “Po tom će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom” (Jovan 13,35). Molitva unosi dimenziju prisnosti u naš odnos s Bogom, dok prisnost u odnosu donosi sličnost Njemu. Budući da je On ljubav, mi svoju sličnost Njemu pokazujemo učeći da volimo druge kao što je to On uvek činio, a čini i danas. Uzdižući Njegovu ljubav, mi uzdižemo Njega: “I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi” (Jovan 12,32). Ceo taj proces počinje i teče zahvaljujući molitvi.
Od trenutka kada se pojavio na Zemlji, Isus je postao središte bitke. Sotona je preko Iroda pokušao da ga ubije, zajedno s ostalom malom decom u Vitlejemu. Tek što je bio kršten i pošto ga je Sveti Duh odveo u pustinju radi razmišljanja i pripreme za službu, sotona ga je već podlo napao, u trenutku njegove najveće slabosti zbog posta. U toj uvodnoj bici svoje službe, Isus je sotonu porazio mačem Duha — Božjom Rečju. “Pisano je”, postalo je probod mača kojim je sotona poražen prilikom prvog otvorenog pokušaja napada. Od tog trenutka sotona je Isusa napadao jedino preko ljudi – ratnika — obično književnika, fariseja i sadukeja.
Bilo bi lako kad bismo celu Isusovu službu opisali kao seriju bitaka s neprijateljem. Isusovo poučavanje i uputstva data učenicima odnosili su se na uvođenje u ratne veštine i taktiku: kako steći duhovnu mudrost i snagu, kako se boriti protiv duhovnih napada spolja i iznutra, kako prepoznati sotonine podmukle zasede i napade — čak i onda kad su prerušeni u ruho verskih dokaza ili verskih zahteva. Svojim poučavanjem i primerom Isus je učenike strpljivo učio veštini duhovnog ratovanja. Vojvoda vojske Gospodnje je posebno demonstrirao ulogu molitve u ostvarivanju pobede.
Kako se približavao krstu, Gospod Isus je bio otvoreniji na temu bitaka koje su očekivale Njegove sledbenike:
¨ “Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam neće nauditi.” Luka 10,19.
¨ “Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na Zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.” Matej 10,34.
¨ “Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će narodi omrznuti na vas imena mojega radi.” Matej 24,9.
¨ “Dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov i sluzi kao gospodar njegov. Kad su domaćina nazvali Veelzevulom, a kamoli domaće njegove?” Matej 10,25.
Istina, većina od nas ne očekuje baš progonstvo i nevolje. Izgledi za hapšenje ili suđenja pred visokim državnim službenicima i sudovima nisu nam bliski. Opiranje tome je prirodno i ljudski. Pa ipak, Isus je te reči upotrebio da nas upozori da smo u ratu i da je jedini način na koji možemo postići punu pobedu — postati veš ratnik koji ume da ratuje na Božji način, u Njegovom oklopu i upotrebom Njegovih metoda pobeđivanja.
Nešto od onoga što možemo imati na umu u toku naših ličnih bitaka je sledeće: “Ne bojte se, jer ja nadvladah svet” (Jovan 16,33). Naš veliki Vojvoda, naš Zapovednik, naš Vojskovođa, već je upoznao svaku stopu bojišta na kojem se borimo.
“Jer nemamo Poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našim slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim greha.” [Jer nemamo takvog Poglavara svešteničkog koji ne može biti dirnut osećanjem naših slabosti; nego koji je bio iskušan u svemu, kao i mi, ali bez greha – prema NIV] (Jevrejima 4,15).
Naš Vojskovođa nikada ne traži od tebe i mene da bijemo bitku koju On nije već bio i dobio! On poznaje svaki sotonin trik i zasedu. On zna kakvom snagom mi danas raspolažemo i da li je ona dovoljna za suprotstavljanje sadašnjem napadu neprijatelja. On neće dopustiti da budemo napadnuti u meri koja prevazilazi naše sadašnje snage i On će nam za svaki napad obezbediti odbranu i snagu za protivnapad (1. Korinćanima 10,13).
I više od toga, ako sledimo Isusov primer u vojevanju molitvom, naš Vojskovođa će nam garantovati pobedu, kako u sadašnjim bitkama tako i u sveopštem ratu:
A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista. Zato, braćo moja ljubazna, budite tvrdi, ne dajte se pomaknuti, i napredujte jednako u delu Gospodnjemu znajući da trud vaš nije uzalud pred Gospodom. — 1. Korinćanima 15,57.58.
Prema tome, ratnici molitve, takav je vaš Vojskovođa i Zapovednik. On vam je dao ratnu opremu proverenu u bitkama. On je pobednički bio iste bitke s kakvima se vi suočavate, na istim bojnim poljima. On je izvojevao pobedu i te pobede daruje vama kao poklon ljubavi, ako ih svesrdno primite. On vam stavlja na raspolganje sve mogućnosti neba, uključujući i anđeosku vojsku. On korača pored vas i uvek prebiva u vama. Tvoja pobeda nad neprijateljem kao ratnika molitve sigurna je i pouzdana. Ne boj se. Pošto je On pobedio, i vi ćete postići punu pobedu.
1. Navedi vojsku ili vojske koje odgovaraju sledećim Isusovim imenima:
a. Mihailo:
b. Hristos (“Pomazanik”):
c. Gospod Savaot:
2. Navedi dva primera pojavljivanja ili delovanja anđela u svakom od sledećih odseka Biblije:
Stari zavet:
a.
b.
Novi zavet:
a.
b.
3. Šta je po tvom shvatanju važno u opisu Božje ratne opreme u Isaiji 59,16-21?
4. Šta predstavlja Božja “ratna zastava”?
5. Navedi dva biblijska obećanja u vezi sa bitkama i reci zbog čega su ona važna tebi lično:
a.
b.
