| < 4. Poglevlje | Sadržaj | 6.Poglavlje > |
Iskrenost
Poniznost
Pokajanje
Poslušnost
Vera
Praštanje
Post
Istrajnost
Tajnost
Sklad s Božjom voljom
U Gospodnje ime
U Duhu
Tajna sile ratnika molitve
Moj licni nacin vojevanja
Kao svaki dobar komandant, Vojvoda vojske Gospodnje vodi računa da Njegovi ratnici molitve budu snabdeveni sigurnom ratnom opremom i obučeni veštinama ratovanja. Božja reč, naš Priručnik za ratovanje, daje jasna uputstva za razvijanje delotvorne molitve. Osim toga, Biblija jasno iznosi određene uslove koji moraju biti zadovoljeni da bi molitva bila delotvorna.
Da bi bila delotvorna, molitva mora biti upućena u skladu s božanskim redom. Mnoge molitve ostaju neuslišene iz prostog razloga što ratnik molitve ne poštuje jasno utvrđene uslove. Ispitajmo te zakonitosti prave molitve i upotrebimo ih vežbajući se u svojim molitvenim aktivnostima u velikoj borbi između Boga i sotone, Njegovog neprijatelja.
Fariseji, u Novom zavetu, nisu se molili od srca. Oni su molitvu pretvorili u izrugivanje (Matej 6,5.15). Njihov život bio je protivrečnost jeziku molitve koji su koristili (Matej 15,8). Iskrenost, rekli bismo, prvi je preduslov za uspešnu molitvu. Bogu moramo pristupati “duhom i istinom” (Jovan 4,24).
Psalmi otkrivaju neodložnost i ozbiljnost u pristupanju Bogu. Njihove duše čeznule su za Njim kao što košuta čezne za potocima, “traži potoke” (Psalam 42,1). Pretpostavka za takvu iskrenost je svest duše o sopstvenoj potrebi — ili neodložnoj potrebi bližnjih — da bi potom molbu koju upućuje potkrepila svom snagom svoga bića. Sem toga, u priči o dosadno nametljivom, “bezobraznom” prijatelju (Luka 11,5-13), kao i u molbi žene Sirofiničanke (Marko 7,24-30), daje nam se uzor unutrašnje želje i neodložnosti, što treba da obeležava i naše molitve.
Molitva je preimućstvo, pa stav ratnika molitve mora uvek biti stav podanika koji dolazi pred vladara. Bog nas uči dubokoj poniznosti i očekuje je od nas (2. Dnevnika 7,14; 34,27). Toj pouci nas uči priča o fariseju i cariniku (Luka 18,9-14).
Na molitvu dvojica odoše, gle;
Oh, bolje reci ovako:.
Jedan, tek ode da se hvali,
A drugi stvarno da se moli!
Jedan priđe bliže, na visinu kroči,
Drugi, sav skrušen, ne sme ni da digne oči;
Jedan, bliže oltaru Božjem pristupi svojom nogom
Dok drugi ponizno stoji pred oltarovim Bogom!
Naš Gospod je uvek bio protivnik slavoljublja; gnušao se nad ohološću (Matej 26,20-23). Sâm budući krotak i smeran, neprekidno je ukoravao ohole, nametljive fariseje. Poniznost je vrlina – sestra bliznakinja pokajanju.
Pa ipak, skrušenoj duši,
Sâm sebe dade On,
I siromašne i srcu
Izabra za svoj stan i tron.
Drugi od preduslova delotvorne molitve. Izgubljeni sin, iako krajnje nedostojan, doživeo je prednost da ga otac prihvati kada se istinski pokajao (Luka 15,18.21). Greh dovodi do odvajanja od Boga. Kajanje zbog greha je vraćanje Bogu — korak presudno važan za obnavljanje zajednice s Njime (2. Carevima 8,33.34; Jeremija 36,7; Dela 8,22).
Priznanje greha Bogu nerazdvojno je povezano s pokajanjem (Nemija 1,4-7; Danilo 9,4-11; Luka 18,33). Želimo li uslišenje molitve, tada mora biti prisutno i priznavanje jedan drugome, pod uslovom da je pravo (Jakov 5,16). Javno priznavanje greha iz prošlosti, koje je Bog već oprostio i koji se ne tiču javnosti, nije neophodno. Takvo priznanje, ponekad, može u stvari biti štetno. Priznanje greha nikako ne bi trebalo da bude šire poznato nego što je bio poznat učinjen greh.
Naša cela ličnost mora da se kreće u pravcu kojim se kreću naše molitve. Jer …
Ne što ti kažeš u molitvi svojoj
Već ono što jesi i što želiš biti;
Bog nameru svaku srca tvoga zna
I oseća uvek šta je tvoja molba.
Poslušnost zahtevima božanske volje mora dolaziti iz srca (5. Mojsijeva 11,13; Rimljanima 6,17). Taj stalno prisutni uslov za uslišenje molitve ujedno je i provera naše odanosti Isusu, našem Gospodu (Rimljanima 6,16). “Ako što zaištete … zapovesti moje držite” (Jovan 14,14.15). U svome odnosu s Ocem, Isus nam je dao jasan primer poslušnosti (Jovan 8,29).
Božja Reč je nedvosmislena: bez vere ne samo što nije moguće ugoditi Bogu, nego je nemoguće i bilo šta dobiti od Njega. Mi moramo imati nepoljuljanu veru u Njegovu ljubav, mudrost i snagu (Marko 11,22-24; Jevrejima 11,6; Jakov 1,6.7).
U svojoj knjizi “Odgovor je molitva” [The Answer is Prayer], Moris Venden to ovako kaže:
Zapazimo postojanje dva dela tog verovanja, ili vere. Prvo, moramo verovati da On jeste i drugo, moramo verovati da On nagrađuje one koji ga traže — nagrada je On sâm. Ako je to tako, onda je istinska vera više zainteresovana da traži Davaoca nego što je zainterovana za darove. Onog trenutka kada postanem više zainteresovan za darove nego za Davaoca, postavljam sebi prepreku za sticanje iskustva dobijanja Njegovih darova …
Vera nije nešto što su nam ponekad drugi sugerisali. Ona nije verovanje da ćemo dobiti ono što tražimo od Boga. Vera je poverenje da On čuje i uslišava, bez obzira da li ćemo dobiti ono što tražimo. Vera je uzdanje da On zna šta je najbolje i da će nam svakako dati to što je najbolje.
Naša potreba za ovakvom verom dalje je ilustrovana načinom na koji je Hristos postupao s onima koji su od Njega tražili pomoć (Matej 8,13; 9,28; Marko 5,36; 9,23; Luka 8,48). Božjim ratnicima molitve izgrađivanje i uvežbavanje vere neophodni su koliko i disanje.
Vera — vernikova — mora toliko da napreduje da on ili ona prihvata ne samo moguće nego i nemoguće. Fascinirao me je jedan članak koji sam čitao. Naslov je glasio: “Kako trenirati buve.” Razumeo sam da se buve mogu trenirati stavljanjem u čistu staklenu teglu. Pošto staviš poklopac, posmatraj buve kako skaču. One skaču sve do poklopca i stalno u njega udaraju. Nastavljaju da skaču, ali posle izvesnog vremena ne više tako visoko. Na kraju se naviknu na skakanje do takve visine da ne udaraju u poklopac — to znači da su postavile gornju granicu, “plafon” za svoje skokove. Posle izvesnog vremena s tegle možeš skinuti poklopac, ali buve neće iskočiti. Skakaće samo do te visine. Prilagodile su se granici svojih skokova.
Smatram da smo i mi na određeni način prilagođeni — prilagođeni na udarce i probleme života. Osim toga, prilagođeni smo na okolnost da molitve koje upućujemo Bogu prividno ostaju neuslišene i na kraju, u svojim molitvama skačemo samo do “tog” plafona. Mi ne “sežemo” ka nemogućem! Ne odlazimo izvan mogućeg, iako bi trebalo posezati za nemogućim. “Jer je sve moguće Bogu” (Marko 10,27). I zato, kada se moliš, seti se buva. Ne prilagođavaj se sferi mogućeg. Vežbaj se u verovanju u nemoguće, pa će tvoja vera rasti i napredovati i izvan okvira tvog života.
Naš Gospod je bio vrlo kategoričan u zahtevu da stanje naših srca u našoj zajednici s Bogom bude ispravno. Upozoravao je protiv očekivanja praštanja od Boga, ako prema drugima gajimo duh nepraštanja (Matej 6,14.15). Ako ne praštamo, kako možemo očekivati da se nama prašta? Isus je bio ništa manje kategoričan u pogledu uloge praštanja u molitvi. U Marku 11,22-26 Bog vrlo snažno povezuje praštanje drugima s uslišenjem molitve. Princip glasi: Ako ne praštaš, nema uslišenja molitve.
Praštanje drugima često je presudna provera našeg duhovnog iskustva. Takva provera razotkriva slabost ljudske prirode. Često čujemo ljude kako citiraju izreku: “Grešiti je ljudski; praštati – božanski.” Takvo praštanje ujedno je i osobina onih koji postaju sve sličniji Gospodu. Dužnost da oprostimo i svojim neprijateljima možda je i konačni dokaz naše duhovnosti. Praštajući, mi pokazujemo da smo deca svog nebeskog Oca (Matej 5,22-26.44.45; 6,14; 18,21.35; Marko 11,35). Bez takve ljubavi praštanja, bezvredne su sve druge vrline (1. Korinćanima, 13. glava). Ratnici molitve praštaju po navici.
Obično prikladan za periode velike zabrinutosti i tuge, post je s vremenom počeo da se dovodi i u vezu s molitvom (Psalam 35,13; Nemija 1,4; Danilo 9,23). Naš Gospod je kombinaciju molitve i posta istakao kao put dobijanja duhovne snage (Matej 9,15; 17,21; Marko 9,29). Iako nije mnogo naglašavao post, Isus od njega nije odvraćao. Naprotiv, smatrao ga je “opravdanim ukoliko je bio spontani i nerazmetljivi izraz verskog raspoloženja”. Verne Božje sluge su pokazale vrednost uzdržavanja od hrane u vreme nošenja teških bremena u molitvi (Luka 2,37; Dela 10,30; 13,3; 14,23; 1. Korinćanima 7,5). Period uzdržavanja, ne samo od hrane, nego i od svakog telesnog zadovoljstva koje bi nam moglo biti klopka, koristan je “režim”.
I ponovo nam Moris Venden, u knjizi “Odgovor je molitva” upućuje mudre reči:
Kakva god da je korist od posta, ona je namenjena nama, a ne Njemu. Mi smo ti koji će se promeniti. Naši postovi i naše molitve nemaju za svrhu menjanje Boga. …
Post je nešto za periode izuzetnih potreba i nije predviđen da služi kao način života. …
Post je pre stav nego ritual. Neko ko posti iz pravih pobuda, kaže: moja zavisnost od Boga od veće mi je važnosti nego jelo i piće.
Isus je učio da Bog uslišava dosadno upornu molitvu — molitvu koja istrajava sve do odgovora. Cela poenta priče o prijatelju koji je došao u ponoć, tražeći hleba, jeste isticanje istrajnosti, upornosti (Luka 11,5-10). Gospod nije time izrazio da je Bog prijatelj nesklon da pomogne, koji okleva da nam da hlebove koji su nam potrebni. Zar nije On učio svoje učenike da se mole Bogu za svoj svakodnevni hleb (Mtej 6,11)? Bog je spremniji da blagoslovi nas nego što smo mi spremni da budemo blagosloveni. Ista tema o istrajnosti dominira u priči o nepravednom sudiji (Luka 18,1-8).
Dok sam pre nekoliko godina radio u Bruklinu, u Njujorku su mi, radi odlaska u posetu, dali ime jedne bolesne adventistkinje, koja nije mogla da izlazi iz kuće i dolazi u crkvu. Odlučio sam da svratim u posetu i da se molim s njom. Bio je to jedan od onih deprimirajućih krajeva — područje centra grada, sa ulicama u kojima vidite nizove teško oronulih apartmanskih kuća u raspadu, koje stoje kao kakvi iznemogli starci, savijeni od decenija teškog života. Prizor je bio poražavajući.
Ušao sam u tu sirotinju s Biblijom u ruci i zakucao na vrata bolesnice. Začuo sam glas koji je pitao: “Ko je?”
“Ja sam pastor Ron Halvorsen iz tvoje crkve”, odgovorih.
“O, pastor … sačekaj za trenutak”, odgovori žena. Otključala je brave na vratima — bilo ih je prilično. Ušao sam u stanište, seo i tada smo započeli prilično dug razgovor. Od tog druženja sam verovatno ja imao više radosti nego ona. Neposredno, pre nego što sam otišao, rekoh: “Hajde, da se zajedno molimo Bogu.” Uhvatio sam je za ruku i počeo da se molim. Na pola moje molitve, ona reče, “Pastore, da li bi se molio za mog sina?” Složio sam se, pitao za njegovo ime i nastavio molitvu.
Po završetku molitve, ustali smo. Tražio sam da mi kaže nešto više o svom sinu.
“Gde živi tvoj sin?”, upitah.
“Ne znam”, reče. “Otišao je od kuće pre dvadeset godina i od tada ga nisam ni videla, niti za njega nešto čula.”
Molila se za svog sina dvadeset godina?
“Da, pastore, molila sam se svakoga jutra i svake večeri, punih dvadeset godina, tražeći da čujem za svog sina.”
Kakve li upornosti u molitvi!
“Da li bi se i ti stalno molio za njega?”, pitala me je. Odgovorio sam da bi mi bilo drago da se molim za njega.
Na putu kući, mislio sam samo na tog mladića i njegovu majku, koja se za njega neumorno molila dvadeset godina, istrajna u molitvi. Zaključio sam da bih i sâm trebalo da se molim za njega i da to ozbiljno shvatim. Otišao sam u svoju kancelariju i rekao ženi da ću se moliti i da me niko ne uznemirava. Postio sam i molio se tri dana i noći za tog mladića — i za majku koja o svome sinu nije čula dvadeset godina, a molila se za njega svakog jutra i svake večeri. Posle ta tri dana, krenuo sam automobilom da je ponovo posetim. Potrčao sam uz stepenice, a onda niz hodnik i pokucao na vrata.
“Ko je?”
“Pastor Ron Halvorsen.”
“O, pastore Halvorsen”, rekla je radosno, dok je otključavala katance i široko otvorila vrata. Bio je dovoljan jedan pogled na njeno lice, i znao sam da je Bog uslišio njene molitve, i moje.
“Moj sin!”, kliktala je. “Moj sin mi je napisao pismo.”
Rekavši to, potrčala je i donela mi pismo. Seli smo na kauč u dnevnoj sobi i tada sam ja čitao pismo od njenog sina. Napustio je kuću, a onda padao iz problema u problem. Posle izvesnog vremena doživeo je nervni slom i bio smešten u jednu ustanovu u kojoj je proveo dvadeset godina. Jednoga dana, s njim je razgovarala jedna medicinska sestra, hrišćanka, i rekla: “Ti mora da imaš majku.”
“Tačno je, imam majku”, odgovorio je.
“Da li bi želeo da ja pišem tvojoj majci?”, upita medicinska sestra.
“Svakako, želeo bih to”, odgovorio je.
Pronašla je adresu majke, sela i napisala pismo za mladića.
I posle dvadeset godina, majka je konačno čula za svog sina! Molitva mora biti istrajna. Nikada, nikada i nipošto nemoj odustati od molitve.
Molitva koja pobeđuje je molitva koja “prodire” — molitva koja odražava Jakovljev stav, molitva koja neće pustiti Boga dok On na nju ne odgovori. Reč koju je Isus upotrebio za istrajnost u molitvi (“bezobrazno iskanje”, u Karadžićevom prevodu), ima osnovno značenje: “bestidnost”. Drugim rečima, ta reč predstavlja upornu rešenost u molitvi, stav osobe koja se neće zastideti ni zbog kakvog prividnog Božjeg odbijanja ili odlaganja da učini ono dobro za koje se moli. Kako je On srećan zbog te svete hrabrosti, koja se moli sve dok odgovor ne dođe! (Matej 15,21-28).
Koliko puta smo se molili, a onda kazali u sebi: “Kakva je svrha od mog moljenja? Nema nikakvog znaka promene u mome zabludelom životu — nema vidljivog izbavljenja iz mog neuspeha ili teškoća.” Ipak, moramo se i dalje moliti i rvati se kao nekada Jakov, čeznuti s duhovnom čežnjom kao David, istrajavati dok odgovor ne dođe, kao Ilija, uporno tražiti kao slepi Vartimej i žena Sirofeničanka i, najviše — kao sâm naš dragi Gospod — uporno upućivati svoje molbe ka prestolu, s velikim plačem i suzama.
Stvarnu snagu molitve možemo dokazati jedino kada je reč o molitvi prave vrste — poniznoj, s verom, s iščekivanjem i istrajnoj. S razlogom bismo mogli da tražimo: “Gospode, nauči nas moliti se!” Pa ipak, ne treba da se molimo kao da uspeh u nebeskim dvorovima zavisi od naše rešenosti da svoju volju i izbor nametnemo Bogu. Uslišenje molitve, kao i sve drugo od Boga, dolazi zbog “bezobrazne” istrajnosti, koju je Isus preporučio.
Kada se Božji narod okupi radi duhovnog zajedništva i služenja Bogu, molitva postaje prirodan i delotvoran deo takvih bogosluženja. Međutim, najviše bitaka molitve vodi se nasamo, u “kleti”. Ratovanje molitvom je privatno, tajno i sveto ratovanje. Junaci toga ratovanja dobro su poznati u krugu kraj Božjeg prestola, iako obično malo poznati ovde na Zemlji. Kada je Hristos propovedao o molitvi u okviru svoje Propovedi na gori, istakao je prostor za ličnu molitvu, ili “klet” kao mesto delotvorne molitve, obećavajući da će nas Bog koji nas je čuo u tajnosti nagraditi uslišenjem molitava javno (Matej 6,6). Samo, On nikako nije rekao da će svako ko vidi ta javna uslišenja ujedno i shvatiti da je zapravo reč o uslišenjima molitava. Tajna molitva se često odražava u tajnoj radosti zbog uslišenja koja ne prepoznaje niko do onoga koji se molio — i Boga.
Isus je odbacio razmetljivo moljenje na “raskršćima” ili negde drugde (Matej 6,5). Osim toga, snažno je osudio i mehaničke molitve, kakve upražnjavaju neznabošci u svojim rutinskim molitvama, vračanja ili ceremonijalna pretvaranja (Marko 12,40). Naš Gospod nam je ostavio snažan primer samoće u molitvi: odlazio je “sâm” i odlazio je “u goru”. Luka 6,12. Ponekad je sa sobom vodio dvojicu ili trojicu učenika, ali se najčešće molio nasamo sa svojim Ocem. Iako se mole i javno ili u okviru malih grupa, savremeni ratnici molitve su se specijalizovali za tajnu molitvu.
Sve delotvorne molitve upućuju se u skladu s Božjom voljom. Sveti Duh nam, preko apostola Jovana, poručuje da možemo biti sigurni da će nas Bog, ako nešto molimo po Njegovoj volji, čuti i udovoljiti našoj molbi (1. Jovanova 5,14.15). Kada Njegova volja postane naša najgorljivija želja — kada Njegova volja postane naša volja —možemo tražiti šta god hoćemo. Želimo li da imamo Njegovu volju, moramo nastaviti da rastemo u živoj zajednici s Njime, sve dok ne iščezne svaki sukob između naše i Njegove volje (Jovan 15,7).
U periodu Staroga zaveta ljudi i žene molili su se Bogu u Njegovo ime ili u okviru zaveta između Boga i Avrama. Tokom Isusove službe ljudi i žene su imali težnju da pristupe direktno Spasitelju i od Njega zatraže pomoć koja im je bila potrebna. Tokom Poslednje večere došlo je do krupnog pomeranja težišta u molitvi. Isus je rekao: “Do sada ste se molili Ocu i od Oca niste ništa tražili u moje ime. Ali od sada pa nadalje, kada se molite, morate se moliti u moje ime. Ako koristite moje ime, Otac će vam dati ono što tražite.” Jovan 16,23-27.
Prema tome, propisan način molitve je moliti se Ocu u Duhu, preko Sina. To nije nikakav ritual. Molitva u Isusovo ime dodaje našim molitvama novu dimenziju sile za koju nisu znali ni junaci molitve u Starome zavetu. Po svojoj smrti, vaskrsenju iz mrtvih i vaznesenju na nebo, Isus je seo s desne strane Bogu. Tom svojom pobedničkom žrtvom Gospod je dobio ime iznad svakog drugoga imena — ime “natopljeno” duhovnom silom i pravima prestola (Filibljanima 2,9-11). Kada pristupimo Ocu u Isusovo ime, to Ime našim molitvama daje posebna ovlašćenja. Molitva u ime Gospoda Isusa Hrista znači pozivanje na zasluge, silu, dovršeno i nastavljeno delo i vlast, jer Hristovo ime znači sve to.
Međutim, šta tačno znači moliti se u to preuzvišeno ime? To svakako nije često ponavljanje Njegovog imena kao u nekom bajanju, kao stavljanje nalepnica na neki paket. “U Njegovo ime”, izgovoreno na kraju molitve, nije nešto što će nesvetu želju ili sebičnu molitvu pretvoriti u nešto dostojno. Taj izraz nije nikakva jeftina, magična formula: “Sezame, otvori se”, pred vratima neba za one koji je koriste.
Kada kažemo “Hrista radi” ili “u Njegovo ime”, to ukazuje na ključ istinske pobude u molitvi. To su izrazi koji znače da je Hristos Gospodar našeg života molitve, ili naših potreba i svega onoga za šta se molimo (1. Korinćanima 12,3). Oni pokazuju da naše molitve moraju imati odobrenje i blagoslov, pre nego što bi ih On izneo radi odgovora, pred Oca. Upotreba Njegovog imena podrazumeva da se molimo onako kako bi se molio On na našem mestu.
“U Njegovo ime” znači “prema Njegovoj prirodi” — odnosno, u skladu sa svim onim što On sâm jeste i što je ostvario.
Kad se vratio na nebo i pridružio Ocu na prestolu, prvo što je Isus učinio bilo je da svojim sledbenicima pošalje Svetog Duha — Utešitelja, koga im je obećao (Jovan 14. – 17. glave). Isus je obećao da će Sveti Duh biti “drugi Utešitelj” — neko ko će služiti umesto Njegove lične, utešne prisutnosti i podrške svakom verniku. Njegova reč kaže da će Sveti Duh biti s nama i u nama (Jovan 14,17), da će izlivati Božju ljubav u naša srca (Rimljanima 5,5), da će nas u našim mislima podsećati na Njegove reči (Jovan 14,26) i da će Njegove reči stavljati u naša usta kada su nam potrebne (Matej 10,19.20). Biblija kaže da je Utešitelj nadahnuo pisanu Božju reč i da nam je tumači (2. Petrova 1,21).
I više od toga, Sveti Duh se moli zajedno s nama “uzdisanjem neiskazanim”, oblikuje naše molitve tako da budu u skladu s Božjom voljom (Rimljanima 8,26.27). Ti i mnogi drugi biblijski tekstovi pokazuju nam da je Sveti Duh naš najveći partner u molitvi. Kada se molimo svesni zajedništva sa Svetim Duhom, priznajući i radosno prihvatajući Njegovo vođstvo i podršku i dopuštajući da On mudro preoblikuje naše molitve, mi se istinski “molimo u Duhu”.
Pouka iz Božje reči o molitvi u Duhu presudno je važna za uspeh u molitvi (Efescima 6, 18; Juda 20). Sveti Duh mora biti dobrodošao učesnik u našim molitvenim bitkama, da bi se molio u nama i kroz nas. On nam pomaže da savladamo slabosti u molitvi i On posreduje, u nama i za nas, u skladu s Božjom voljom (Rimljanim 8, 9.26.27). Bog Sveti Duh je taj koji iz naših srca izmamljuje istinsku molitvu i daruje joj pomazanje u trenutku njenog prinošenja Bogu. Mi se, u ime Hristovih zasluga, molimo Bogu u Duhu. Moleći se u Duhu, mi se svesno stavljamo pod uticaj Svetoga Duha. On čini da naša savest postane osetljiva na greh i nadahnjuje molitve koje Bog rado čuje i uslišava.
Svi ozbiljni hrišćani koji se mole, duboko u svojim srcima osećaju nedovoljnost sile molitve. Toga je bilo svesno i Sveto Trojstvo kada je pripremalo plan spasenja i zato je učinilo sve što je potrebno da se “zaoibiđe”, savlada i “nadopuni” naša slabost u grehu. Setimo se svega što smo do sada naučili! Bog shvata i spremno dočekuje našu nesposobnost da se molimo kao što bi trebalo (Rimljanima 8,26). Međutim, On je našim molitvama dodelio presudnu ulogu u ostvarenju uspeha Njegovog plana, kao i u postizanju naših pobeda iz dana u dan i konačnoj pobedi nad sotonom i Njegovom silom.
Svestan naših problema u molitvi, On je obezbedio čudesno rešenje, i našem moljenju, traženju i kucanju dodao dimenziju neverovatne snage. Dao nam je punomoć da koristimo Isusovo ime i dozvolu da, kada svoje molitve prinosimo pred Njegov presto, uzmemo u obzir svu vlast i prava sadržane u tom imenu. Tome On dodaje prisutnost Svetoga Duha u nama i sa nama, daje nam podršku, uzima od nas čiste molitve, moli se s nama i formuliše naše molitve u skladu s Božjom voljom.
Divno, zar ne? Kada ratnici molitve pođu u bitku molitve, oni nastupaju i bore se s ovlašćenjem Isusovog imena … Ocu … u Svetome Duhu.
To podrazumeva da se nikada ne moliš sâm. Uvek kada svoje srce prinosiš Bogu u molitvi, celo Sveto Trojstvo uzima učešća u oblikovanju, slušanju i uslišavanju tvoje molitve! Kada to znaš i kada se moliš s takvom pomoći, tvoje molitve ne mogu biti neuspešne!
U ovom poglavlju izneto je dvanaest ključnih principa delotvorne molitve. Izdvoj šest od tih principa i objasni zbog čega ti je svaki od njih važan u tvom ličnom životu molitve:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
